Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

У емисији ПОЗОРИШНЕ АКТУЕЛНОСТИ можете слушати текст Александра Милосављевића, написан поводом премијера неколико представа, насталих према текстовима српских аутора. Биће речи о драмама: Тијане Грумић „Кеплер 452Б”, Зорана Пешића Сигме „Улица усамљених аутомобила”, Петра Михајловића „Двеста”, Слободана Обрадовића „То код нас не може да буде” и Мирослава Момчиловића „Смрт човека на Балкану”.

Како запажа Александра Милосављевић: „позоришни живот Србије, можда и више и значајније но што је то случај у београдским театрима, просто је запљуснуо талас праизвођења текстова савремених домаћих драмских писаца. Разлози овог тренда су различити и мењају се од једног до другог овдашњег театра, али и без анализе која би се тицала мотивације, неопходно је констатовати ноторну истину да се виталност било које позоришне средине можда најбоље да измерити управо по односу њених позориштника према савременом домаћем драмском штиву".

Комад младе списатељице Тијане Грумић Кеплер - 452б, у режији Југа Радивојевића и продукцији Позоришта „Бора Станковић" у Врању, једноставна је прича о девојци чија мајка сазнаје да је неизлечиво болесна у истом часу када научници откривају ново небеско тело по којем драма и носи име. Како у космосу тако и у животима такозваних обичних људи, ствари се не одвијају једноставно и праволинијски, а ауторка нам кроз фино ткање сложене драмске структуре, начињене од низа исповедних монолога и кратких дијалошких сцена, открива величину и дубину породичног микросвета, танана осећања која, попут њених драматис персона, најчешће прикривамо од најближих, при том се скривајући иза баналних и наизглед небитних изјава.

Драма афирмисаног нишког песника Зорана Пешића Сигме Улица усамљених аутомобила, поетски је комад, а аутор у њему, сада у драмској форми у нишком Народном позоришту и са редитељком Ђурђом Тешић, кроз наглашено песничке слике, дијалоге и монологе нуди слику наше свакодневице, која није нимало идилична. Пешић као да је посувратио, наопачке изврнуо Брехта, те је заронио у стварност и поетским средствима у њој, слој по слој, откривао наличја за која ће се показати да припадају сфери апсурдна.

У Књажевско српском театру комад Петра Михајловића Двеста, иначе награђен на Конкурсу Стеријиног позорја за савремену домаћу драму, режирао је Јовица Павић. Одличан и сценски веома потентан текст Михајловић је написао као својеврсну драмску поему посвећену Крагујевцу, али и туробном животу у временима овдашње бесконачне транзиције.

Представу Народног позоришта у Пироту То код нас не може да буде Слободана Обрадовића, насталу на основу драматизације приповедака Радоја Домановића, а у режији Исидоре Гонцић, те драму Смрт човека на Балкану, према тексту и у режији Мирослава Момчиловића, Народног позоришта у Кикинди, у овом контексту помињемо само зато што представљају одважне покушаје да се у малим позоришним срединама по сваку цену одржи неопходна тензија театарског стваралаштва. Пироћанци су то сада учинили представом која покушава да се успостави на површном и одвећ поједностављеном прихватању чињенице да је Домановић, пишући о Србији свога доба, заправо визионарски предвидео нашу садашњост, а Кикинђани су решење потражили у позоришној адаптацији доброг (и успешног) Момчиловићевог истоименог филма, коментарише Александар Милосављевић.

Уредница емисије Тања Мијовић.

број коментара 0 Пошаљи коментар