Iz ove godine Evropa izlazi sa povelikim spiskom nerešenih kriza: pandemija, problemi sa Poljskom i Mađarskom, varnice između Pariza i Londona, hronična migrantska kriza, porast ksenofobije i islamofobije, razmirice oko parametara iz Mastrihta, ogromni javni dugovi, inflacija, energetska kriza, bauk Kine i Rusije, kriza u Ukrajini, nepoverenje prema Turskoj, balkansko bure baruta uvek spremno da eksplodira. Šta Evropu čeka 2022?

"Evropa zna kako se krize pretvaraju u prilike za napredak", govorio je Žan Mone, jedan od "očeva" Evropske unije. Tačno, ali previše kriza može i da naškodi EU, tim pre što ona iz Moneovog vremena nema mnogo sličnosti sa današnjom, ni po broju a još manje po kapacitetu lidera država članica: pandemija korona virusa, problemi sa autoritarnim režimima u Poljskoj i Mađarskoj, zaoštravanje odnosa sa Velikom Britanijom oko Severne Irske, bauk Kine koji sve više kruži Starim kontinentom, varnice između Pariza i Londona oko ribarenja u vodama Lamanša, hronična migrantska kriza, porast ksenofobije i islamofobije, razmirice oko parametara iz Mastrihta i potrebe da budu promenjeni, ogromni javni dugovi, inflacija, kriza u Ukrajini, energetska kriza, latentno nepoverenje na ivici incidenta sa Turskom, balkansko bure baruta uvek spremno da eksplodira. 

Moneova Evropa koja je iz kriza izlazila jača i ujedinjenija imala je šest ili, kasnije, maksimalno 12 država članica. Ako pogledamo istoriju EU zapazićemo da su poslednje velike odluke donete kada je broj zvezdica na zastavi EU odgovarao perfektno broju članica, a na njenom čelu su bili Helmut Kol, Fransoa Miteran, Felipe Gonzales, Đulio Andreoti, Žak Delor... Svi oni su veslali u istom smeru, osim britanske premijerke Margaret Tačer.

Evropa malih i velikih egoizama

U današnoj EU nema više Velike Britanije, ali se broj malih i većih "Tačerki" umnožio. I dalje postoji jezgro koje stremi ka federalizaciji EU, ali ima mnogo više onih koji bi "Evropu nacija", "Evropu malih i većih egoizama", Evropu osuđenu da bude samo veliko tržište pod kišobranom i zaštitnim krilom SAD a ne geopolitički subjekt na planetarnoj pozornici. Nekada je to bila samo Velika Britanija, a danas su zemlje Višegradske grupe, pribaltičke republike i Skandinavci.  

Dodatni problem je što je Nemačka tradicionalno rezervisana, nevoljna da koristi svoju snagu i potencijal, i dalje istraumirana bolnim iskustvima 20. veka,  u večitoj dilemi Tomasa Mana: da li želimo evropsku Nemačku ili nemačku Evropu.

U Francuskoj je došlo do drastičnog pomerenja ka desnici biračkog tela. Suverenisti i populisti imaju preko 50 odsto podrške sudeći prema rejtingu tri predsednička kandidata: Valeri Pekres, Marin Le Pen i Erika Zemura.

Italija živi srećnu epizodu između dve noćne more zahvaljujući Mariju Dragiju dok se dobrom delu Italijana diže kosa na glavi na pomisao šta ih čeka kada ponovo o njihovim životima budu odlučivali Mateo Salvini, Đorđa Meloni i "petozvezdaši". 

U Španiji Narodna partija ide sve više u desno, što su pokazali i poslednji izbori u Madridu, s ciljem da zaustavi hemoragiju glasača ka Voksu Sebastijana Abaskala, nostalgičara za za Frankovom diktaturom i vremenima u kojima su Španci proterivali muslimane sa Iberijskog poluostrva. 

Francuski ključ

Zbog svega prethodno rečenog, pobeda Emanuela Makrona je od fundamentalnog značaja za budućnost EU. Novih pet godina Makrona u Jelisejskoj palati ne znači, samo po sebi, da će EU imati svetlu budućnost i da će poteći med i mleko, ali je definitivno jedina nada za nastavak procesa daljeg produbljivanja integracija EU i izbegavanja dubljih kriza. 

Eventualna pobede Marin Le Pen, Erika Zemura pa čak Valeri Pekres bi imala seriju negativnih posledica i van granica Pete republike. Desničarski šef države u Jelisejskoj palati ne bi samo ojačao nacionalpopulističke i suverenističke snage u drugim članicama EU nego bi direktno uticao i na rezultate parlamentarnih izbora u Italiji i Španiji koji su na programu 2023. godine.

Imajući u vidu situaciju u Palati Kiđi i Monkloi, niko se neće iznenaditi ako birači budu pozvani već u 2022. godini da izaberu nove sazive italijanskog i španskog parlamenta, ako dođe do radikalnih promena u Francuskoj. 

U Rimu ćemo već u januaru imati rasplet. Premijer Mario Dragi je indirektno stavio do znanja da mu je namera da postane predsednik Italije i da ako partije koje podržavaju njegovu vladu ne budu glasale za njegovu selidbu na Kvirinal, on će podneti ostavku na premijersku funkciju. 

Lideri italijanskih partija, pogotovo populističkih i suverenističkih, imaju veliki problem sa Dragijem jer on svojim radom, stilom, ozbiljnošću, jednostavnošću i iznad svega efikasnošću, pokazuje sve njihove mane i neadekvatnost da vode državu.

Salvini i Meloni izbor Dragija za predsednika Italije sve više doživljavaju kao balast. Sa Super Marijom na Kvirinalu svaki premijer u palati Kiđi biće pod nekom vrstom supervizije a Brisel, Berlin, Pariz i Vašington će u Dragiju imati privilegovanog sagovornika. Scenario koji se podjednako ne sviđa Melonijevoj i Salviniju, s obzirom na to da imaju premijerske ambicije. 

Plan populističko-suverenističkog italijanskog dvojca je da se Dragi primora da ostane još godinu dana u palati Kiđi i da kompletira posao izvođenja Italije iz krize i obezbeđivanje pristizanja novca iz fondova EU za oporavak od pandemije.

Njihova parola je: bolje da varimo Dragija još godinu dana u palati Kiđi nego da ga trpimo sedam godina na Kvirinalu. Za razliku od njih, dobar deo građana Italije žali što nema dva Marija Dragija: prvi da ostane u premijerskoj fotelji a drugi da zasedne na predsednički tron u papskoj i kraljevskoj palati na Kvirinalu. 

Emanuel Makron će u sledećih šest meseci biti i nekrunisani kralj EU. Nema sumnje da će francuski šef države iskoristiti maksimalno predsedavanje Evropskom unijom da lansira imidž državnika koji vidi dalje i bolje od drugih. Francuska sa svojim turbo nacionalizmom je više karikatura nego sila u planetarnim razmerama, i pored nuklarnog arsenala i stolice u Savetu bezbednosti UN. Ali, EU nabildovana francuskim "grandeur-om", vitaminizovana nemačkom ekonomijom, sa tržištem od pola milijarde i drugim BDP-om na svetu, nešto je sasvim drugo.  

Federalizacija Unije

Sledeći Moneovu maksimu o krizi i prilikama za novi napredak, pandemija koronavirusa je stvorila uslove za tzv. Hamiltonov momenat. Reč je o fenomenu nazvanom po prvom sekrataru finansija SAD Aleksandru Hamiltonu, koji je sa stvaranjem zajedničkog javnog duga 13 američkih država postavio temelje  za federalizaciju SAD. Do pre par godina je bilo nezamislivo da Evropska centralna banka interveniše i zaštiti ekonomije države članica, a tek je deo političke fantazije bilo stvaranje zajedničkog duga. 

Sada je potrebno iskoristiti "Hamiltonov momenat" za  novi pokušaj federalizacije EU.  Među prvim prioritetima Makronovog predsedavanja Unijom je redefinisanje Pakta stabilnosti. Prvi na udaru će se naći parametri iz Mastrihta: odnos javnog duga i BDP-a i deficita, to jest obaveza svih članica EU da drže javni dug ispod 60% BDP-a a da deficit ne prelazi 3%. Primera radi, dug Francuske je porastao na 117% BDP-a u 2021. godini, a deficit u 2020. godini iznosio je 9%. 

Pozitivni signali u pravcu reforme Pakta stabilnosti su stigli od najvećih zagovornika poštovanja rigidne fiskalne politike i mastrihtskih parametara, Nemačke i Holandije. Nove vlade Olafa Šolca i Marka Rutea su u programima novih vlada predvideli korekcije. Međutim, to ne znači da će dogovor biti ni brz ni lak. 

U prvom semestru 2022. godine Makron ima nameru da "poseje" seme federalizma u brojnim sektorima i da odredi pravac kretanja EU u deceniji koja je tek počela,  to jest do 2030. godine. Radiće se na reformi Šengenskog sporazuma, nove migracione politike, odbrane i stvaranje zajedničkih oružanih snaga. 

Makron će pokušati da otvori i pitanje promene sistema odlučivanja unutar EU, odnosno isključivanje ili svođenje na minimum konsezusnog odlučivanja. Od uspeha te inicijative zavisi brzina i sudbina daljeg proširenja EU na države Zapadnog Balkana. Sa Makronom u Jelisejskoj palati Srbija i njene komšije imaju čemu da se nadaju u pogledu daljeg pridruživanja EU; sa Pekresovom, Zemurom ili Le Penovom, proširenje EU će ući u letargiju do nekih boljih vremena. 

Hladan tuš sdesna 

Međutim, pobeda Zemura, Le Penove ili Pekres na predsedničkim izborima neće biti samo hladan tuš za evropske aspiracije zapadnobalkanskih zemalja, to će biti i težak udarac za dalju federalizaciju EU. Sve troje desničarskih kandidata se zalažu za preimućstvo nacionalnih zakona nad komunitarnim, kao i za prvenstvo nacionalnih sudova nad evropskim. Radi se o očiglednim antiistorijskim namerama i pokušaju vraćanja točka unazad. 

Sam pokušaj stvaranja tzv. "Evrope suverenih nacija" koji su u slučaju pobede na predsedničkim izborima najavili francuski desničarski kandidati, bio bi početak kraja EU. Na istoj talasnoj dužini sa Zemurom, Pekres i Le Penovovom su italijanski lideri Salvini i Meloni, kao i mađarski premijer Viktor Orban i stvarni vladar Poljske Jaroslav Kačinjski. 

Paradoksalno, dok suverenisti, nacionalisti i populisti jačaju u tzv. latinskoj ili mediteranskoj Evropi, u istočnom i centralnom delu EU se registruju interesantni fenomeni. U poslednjoj godini su doživeli poraze na izborima, ili su morali da se zbog skandala povuku sa vlasti, austrijski premijer Sebastijan Kurc, češki predsednik vlade Andrej Babiš i njegov kolega u Bugarskoj Bojko Borisov. 

Trend se svakako ne sviđa Viktoru Orbanu i Janezu Janši koji će morati ovog proleća na izbore u Mađarskoj i Sloveniji. Rezultati izjašnjavanja građana kod severnih srpskih suseda i u bivšoj jugoslovenskoj republici neće mnogo uticati na odnos snaga u samoj EU. Orban je izgubio dobar deo svoje specifične težine na kontinentalnom planu po izlasku Fidesa iz Evropske narodne partije. Međutim, efekti bi mogli da budu veoma porazni po kleropopuliste Jaroslava Kačinjskog pošto će Poljska na izbore u 2023. godini. 

Mađarska i Poljska su se, do sada, spasile od težih sankcija, zbog pravila da je dovoljno da jedna članica EU, pored države kojoj se žele uvesti sankcije, bude protiv donošenja te odluke i da sve padne u vodu. Varšava je štitila leđa Budimšti i odbratno. U prevodu, ako padne Orban u Mađarskoj, režim Kačinjskog u Varšavi neće imati velike šanse da ostane na nogama. 

Berlin-Moskva-Peking

Vlada Olafa Šolca će zbog unutrašnje heterogenosti stranaka koje joj daju podršku u Bundestagu biti ranjiva i mnogo manje uticajnija od Merkelove. Ne samo zbog imidža Merkelove koliko zbog činjenice da je teško postići koalicioni dogovor između dva a kamoli tri različita partnera, često i na oprečnim pozicijama. 

Nije šala, iako tako može da zvuči, u Berlinu se i pored toga što je ovo prva vlada u kojoj su ateisti većina, svi mole da Rusija i Kina ne krenu u ratne avanture u Ukrajini i Rusiji. Nemačka bi bila najveća kolateralna šteta tih sukoba sa nesagledivim posledicama za samu EU. 

Rusija je najvažniji nemački snabdevač energentima ali i brojnim sirovinama neophodnim za nemačku industriju, posebno hemijsku. Kina je najveći spoljnotrgovinski partner Nemačke i svi "Novi putevi svile" vode u nemačke luke ili železničke stanice. Svako uvođenje sankcija ili poremećaj u razmeni sa Moskvom i Pekingom bi imao negativne efekte jer je nemačka industrija šampion među izvoznim privredama na planeti, upravo zahvlajujući izvozu u Kinu i Rusiju.

Nemačka spoljna politika i njeni odnosi sa drugim državama članicama EU će biti dodatno opterećeni sve jačim antiruskim raspoloženjem koje često prelazi u rusofobiju u istočnoevropskim zemljama Unije, dok u zapadnoevropskom bloku EU eksponencijalno jača antikinesko raspoloženje i sazreva uverenje da je Kina najveća pretnja slobodnom svetu. 

Britanski povratak u sivilo

Sledeća godina će biti veoma teška za Veliku Britaniju. Kampanja premijera Borisa Džonsona "Global Britain" koje trebalo da lansira novu politiku i imidž nekadašnje "Imperije u kojoj Sunce nije zalazilo" pokazala se kao čist blef.

Pobeda Džoa Bajdena na izborima u Vašingtonu, zaoštravanje odnosa sa Francuskom, nestašice robe i radne snage kao posledica Bregzita, porast rasizma i etničke netrpeljivosti, separatizam u Škotskoj, Velsu i Severnoj Irskoj, ekonomska kriza i katastrofalno loše vođena kampanja protiv pandemije kovida-19, vratilo je Englesku u sivi period pre ulaska u EU 1973. godine.

Kraljica Elizabeta i premijer Boris Džonson su slika i prilika onoga što je ostalo od nekadašnjeg Ujedinjenog Kraljevstva.