Krajem novembra premijer Italije Mario Dragi i predsednik Francuske Emanuel Makron u rimskoj palati Kvirinal potpisali su bilateralni sporazum kojim se pospešuju odnosi dve zemlje na polju odbrane, ekonomije, industrije, fiskalne politike, tehnologije, kulture i svemirskog programa. Kvirinalski sporazum unosi nove tonove u evropsku politiku i može se interpretirati i kao antiturski i preventivno antinemački. Prvi aspekt je bezbednosno-geopolitički a drugi je ekonomsko-strateški.

U Parizu se kaže da kada stvari idu loše sa Nemačkom, Francuska po automatizmu počinje da gleda prema Italiji. Naravno, Rim ne može da bude alternativa za Berlin, ali može da bude adekvatan saveznik u suočavanju sa Nemcima, pogotovo kada vlast počne da se valja s druge strane Rajne. 

Moglo bi se reći da su se, uslovno rečeno, dva slaba ujedinila protiv jakog. Pariz i Rim spaja snažan interes da spreče, na sve moguće načine, povratak politike rezova rigorozne ekonomske i finansijske politike pod uticajem Berlina. Kristijan Lindner, novi ministar finansija u vladi Olafa Šolca, koji se smatra vodećim jastrebom tzv. austerity politike, zvono je na uzbunu sa obe strane Alpa. 

Zajednički neprijatelji

Slučaj je hteo da se složi serija kockica koje su omogućile rapidno približavanje Pariza i Rima, koje je više retkost nego pravilo. Prvi preduslov za potpisivanje Kvirinalskog sporazuma bio je koincidencija da se u Jelisejsoj palati našao Emanuel Makron a u palati Kiđi Mario Dragi.

Druga okolnost je saglasnost dve zemlje osnivača Evropske ekonomske zajednice da je neophodna dublja politička integracija Evropske unije, uključujući i stvaranje zajedničkih oružanih formacija.

Treći i najvažniji detalj je postojanje dva zajednička problema koji se zovu - Nemačka i Turska. 

Međunarodni sporazumi nisu izuzetak od pravila da je svaki politički akt, bez obzira na njegovu sadržinu i ciljeve, uvek uperen protiv nekoga, u ovom slučaju protiv trećih zemalja.

Vrata za otvaranje Kvirinalskog sporazuma otvorila su se onog trenutka kada je Turska pokušala da izbaci Italiju iz Libije, odnosno Tripolitanije, a Francuska je markirala Redžepa Tajipa Erdogana kao svog neprijatelja u Mediteranskom regionu i Africi. Promena vlasti u Nemačkoj je delovala kao galvanizator Kvirinalskog sporazuma, između ostalog zato što je veoma važna za odnose unutar EU. 

Kvirinalski sporazum može se interpretirati, kolokvijalno rečeno, kao antiturski i preventivno antinemački. Prvi aspekt je bezbednosno-geopolitički a drugi je ekonomsko-strateški. 

Turski faktor

Turski predsednik Erdogan se zamerio Francuzima po više osnova: pokušao je da rovari po Petoj republici infiltrirajući svoje imame s idejom da paternalizuje dobar deo muslimana u Francuskoj, zatim je onemogućio francuske multinacionalne kompanije, i pored svih dobijenih dozvola, da vrše ispitivanja u istočnom delu Mediteranskog mora. U Libiji se Ankara i Pariz nalaze na dve suprotstavljene strane: Turci podržavaju Tripolitaniju a Francuzi Kirenajku i već nekoliko godina vode tzv. proxy war. 

Turska nije ništa manji problem za Rim. Ankara je praktično okružila Italiju. Turska ne drži samo pod kontrolom Tripoli i pola Libije, već je pustila svoje pipke i na Zapadnom Balkanu, posebno u Albaniji koju Italija smatra svojim unutrašnjim dvorištem. 

Naime, albanski premijer Edi Rama, koji govori pristojan italijanski jezik, na rečima se predstavlja kao veliki prijatelj Italije a na delima to pokazuje Turskoj. Tirana je poverila nekadašnjoj Porti ne samo da naoruža albansku vojsku, već i da je obuči i reformiše.

Kada tome dodamo da je po naredbi Erdogana u Tirani izgrađena najveća džamija na Balkanu, u kojoj će služiti imami određeni u Ankari, postaje jasno ko komanduje s druge strane Jadranskog mora. 

Takođe, i Pariz i Rim iritira činjenica da Turska, praktično, drži u svojim rukama dva najveća kanala ilegalne migracije i samim tim veoma moćno oružje za ucenjivanje Evropske unije. 

Amerika na vezi

Premijer Dragi je pokušao da u obračun sa Turskom uvuče Sjedinjene Američke Države. Nedavna kvalifikacija Redžepa Tajipa Erdogana kao diktatora nije bila slučajna, spontana ili nepromišljena. Naprotiv, ona je bila signal Vašingtonu da se umeša. Međutim, Bajdenova administracija i pored svih primedbi koje ima na Erdoganovu vladavinu, smatra da je Turska veoma korisna u obuzdavanju Rusije. Bilo da se radi o Siriji, Libiji ili sutra u Ukrajini. 

Bivši predsednik Evropske centralne banke je odmah shvatio poruku Bele kuće i opredelio se za, kako to u Italiji definišu, najmanje zlo - a to je Francuska. Da su u Turskoj veoma dobro percepirali značenje Kvirinalskog sporazuma, demonstrira potez Erdoganovog režima da uhapsi Metina Gurčana, turskog vojnog analitičara, sa optužbom za vojnu i političku špijunažu u korist Italije. Gurčan je, inače, savetnik za bezbednosna pitanja i spoljnu politiku Ali Babačana, bivšeg turskog šefa diplomatije i potpredsednika vlade, koji je osnovao opozicionu Partiju demokratije i napretka (DEVA). 

Italija, još od Drugog svetskog rata, pripada američkoj sferi uticaja kada su u pitanju bezbednosni i vojni aspekti, baš kao što je u međuvremenu, u poslednjih 30 godina, u ekonomskom kontekstu ušla u nemačku sferu uticaja.

Nemački ključ

Nije slučajno da je Kvirinalski sporazum došao u momentu interregnuma u Berlinu. Makron je želeo da ojača svoju poziciju u odnosima vis-a-vis sa novim nemačkim kancelarom, a Italija je izabrala manje od dva zla koja su stajala pred njom. Uprkos svim istorijskim nesporazumima sa Italijom, Pariz predstavlja manju opasnost, u ovom istorijskom trenutku, za Rim u odnosu na Berlin. 

Makronova ideja je da uz pomoć Italije, ali i Španije, iskoristi prelazni period u Nemačkoj i predsedavanje Francuske Evropskom unijom u sledećem semestru. Prvi cilj je da se promeni tzv. Pakt stabilnosti, trasira put zajedničkom dugu EU i onemogući povratak politike stezanja kaiša, rezova i štednje, odnosno ono što na engleskom jeziku obuhvata reč „austerity". 

Prvi cilj svake nemačke vlade je stabilnost evrozone. S druge strane, vlada u Berlinu mora da vodi računa i o većinskom raspoloženju nemačkih birača koje je vrlo alergično na pomisao da bi mogli da plaćaju dugove „lenjih" i „neodgovornih" članica EU. Oni ne vide i ne žele da priznaju da svoje blagostanje i bogatstvo duguju u dobroj meri „lenjom" i „neodgovornom" delu EU i to stvara probleme svakom kancelaru. 

Pored serije negativnih aspekata pandemije, postoji i jedan pozitivan efekat: pandemija je omogućila bivšoj kancelarki Angeli Merkel da stavi u stranu tzv. austrerity politiku i prihvati stvaranje zajedničkog duga pod veoma povoljnim uslovima, za koje su, da se ne lažemo, garant Nemačka i njena ekonomija sa tri cementirana A kod svih agencija za kreditni rejting. 

Za nastavak privrednog rasta, oporavak od posledica pandemije Kovida-19, i lansiranje novih tehnologija, industrija i nove ekonomije, za Francusku i Italiju je od fundamentalnog značaja da Nemačka ostane na aktuelnom kursu i da se na vraća na pređašnju politiku „stezanja kaiša" i rigoroznog poštovanja parametara iz Mastrihta. 

Francuski predsednici i nemački kancelari su navikli da vrlo tesno sarađuju u poslednjih 60 godina, bez obzira ko sedeo u Jelisejskoj palati i Bonu, a kasnije Berlinu. Međutim, nova nemačka vlada je velika nepoznanica jer prvi put ima tri akcionara. Imajući u vidu različitosti između socijaldemokrata, liberala i zelenih, kao i odsustvo harizme Olafa Šolca, nije isključeno da ona bude prilično nestabilna, ponekad blokirana a nekada čak i kontrdiktorna u porukama prema EU i ključnim partnerima. 

Suverenitet federalne Evrope

Sporazum potpisan u rimskoj palati Kvirinal u dobroj meri podseća na slične ugovore potpisane između Francuske i Nemačke koji su u istorijske čitanke ušli kao Jelisejski i Ahenski sporazum. Prvi su potpisali otac Pete republike Šarl De Gol i kancelar Konrad Adenauer 1963. godine. Taj dokument se smatra osnivačkim aktom francusko-nemačke lokomotive u EU. Na drugi je stavljen potpis pre dve godine, u Ahenu, gradu vezanom za Karla Velikog, koga i Francuzi i Nemci doživaljavaju kao praoca današnjih republika. 

Kvirinalski sporazum je veoma opsežan i obuhvata oblasti od spoljne politike, bezbednosti, odbrane, evropskih integracija, migracionih politika, kontrole granica do ekonomije, društvenog razvoja, kulture i astronautičke industrije. Dragi je insistirao i na kraju je uspeo da ubaci u sporazum da na sastancima francuske vlade, barem jednom u tri meseca prisustvuje ministar iz italijanske vlade, i obratno, baš kako je to predviđeno Ahenskim sporazumom između Francuske i Nemačke. 

Suverenitet je bio ključna reč u obraćanjima Emanuela Makrona i Marija Dragija. Dvojica lidera savršeno razumeju da u postojećem svetu Francuska i Italija mogu da budu suverene onoliko koliko je EU suverena. Drugim rečima, suverenitet Francuske i Italije će biti izražen onoliko koliko EU bude integrisana i federalizovana a oni sposobni da utiču na njene odluke. 

Dragi i Makron su u gotovo savršenoj „sintoniji". Razumeju se na prvi pogled i u poslednjih godinu dana su produbili prijateljstvo, toliko da se redovno čuju i van protokola, zakazivanja i drugih formalnosti, jednostavno kliknu ime na telefonu i pričaju kao bilo koja dva prijatelja i saradnika. 

Perspektive sporazuma

Ideja o francusko-italijanskom sporazumu je nastala pre gotovo četiri godine kada je u palati Kiđi sedeo aktuelni evropski komesar za ekonomiju Paolo Đentiloni. Međutim, sa vladama Đuzepea Kontea, Mateom Salvinijem u vladi i Pokretom pet zvezda koji je podržao Pokret žutih prsluka u Francuskoj, plan je ostao u fioci. Do radikalne promene je došlo prošlog 25. maja kada su dvojica lidera prelomili da ubrzaju rad na izradi sporazuma. 

Italijansko-francuski sporazum ipak je još na staklenim nogama. Ne toliko zbog nepoznanica koje se odnose na novu nemačku vladu koliko zbog ishoda sledećih predsedničkih izbora u Francuskoj a još više zbog političke pozornice u Rimu. 

Makron je i dalje glavni favorit na predsedničkim izborima zakazanim za sledeći april. Međutim, i dalje je prisutno jačanje suverenističkih, ksenofobnih, islamofobnih i evroskeptičnih snaga u „Šestouglu" (Hexagone, izraz koji Francuzi koriste da apostrofiraju vlastitu zemlju), tako da je rizično upustiti se u bilo kakve prognoze. Kako god bilo, neće biti isto za Francuze a još manje za Evropljane, ako u Jelisejskoj palati umesto Makrona bude sedeo Erik Zemur ili Marin le Pen. 

Na drugoj strani, italijanska vlada sa Dragijem danas izgleda stabilno, pouzdano i efikasno, ali šta će biti kada se premijer preseli na Kvirinal (odnosno bude izabran za predsednika) ili odluči da se povuče iz javnog života i počne da piše memoare u leto 2023. godine? Dragi uživa veliki međunarodni ugled i praktično je jedina figura koja može da drži u ravnoteži italijansku političku scenu, međutim bez njega Italija postaje velika nepoznanica i metak lutalica u evropskim odnosima.