„Za pijenje postoji jedan zakon: bilo kada, bilo gde, bilo kako. Za ozbiljno vreme, za ozbiljnog čoveka i za ozbiljan narod toliko je dovoljno“, napisao je mađarski pisac i filozof Bela Hamvaš, od čijeg rođenja se ove godine navršava 125 godina. Ovim povodom donosimo nekoliko odlomaka iz njegove knjige „Filozofija vina“ u prevodu Save Babića

Odlučio sam da napišem molitvenik za ateiste. U nemaštini našeg doba osećao sam saučešće prema patnicima i na ovaj način želim da im pomognem.

Jasne su mi teškoće mog poduhvata. Znam da reč Bog ne smem ni da izustim. O njemu se mora govoriti pod raznovrsnim imenima kao što su, na primer, poljubac ili zanos ili barena šunka. Za glavno ime sam odabrao vino. Zbog toga je naslov knjige Filozofija vina i zbog toga sam ispisao moto: I na koncu ostadoše njih dvojica, Bog i vino.

Okolnosti prisiljavaju na slepilo. Opšte je poznato da su ateisti oholi ljudi dostojni sažaljenja. Dovoljno je da vide ime Boga, pa da knjigu smesta tresnu o zemlju. Ako im neko takne njihovu fiksideju, spopada ih napad besnila. Mislim, ako budem govorio o jelu, o piću, o duvanu, o ljubavi, ako budem koristio skrivena imena, mogu se nasamariti. Jer pored toga što su postali uobraženi, u isto tolikoj meri su i glupi. Ovu vrstu molitve, na primer, uopšte i ne znaju. Misle da se samo u crkvi može moliti, ili na taj način da čovek mrmlja popovske tirade. (...)

Molitvenik za ateiste! I to takav u kojem se ne sme ni primetiti da uči molitvi. Velika stvar. Zbog toga, kao što kaže Niče, samo se ovako sme govoriti: cinično i nevino. Okorelo i rafinirano, gotovo opako pametno; istovremeno čista srca, vedro i jednostavno, kao poj ptice.

Treba da iskoristim ovu priliku i da prozborim koju reč o pijetistima, o toj tamnoj sekti ateista. Pijetizam nije ništa drugo do preobučeni ateizam. Običan materijalista je bedna duša, ni inteligencija mu nije jaka, srce mu je katkada sasvim glupo, i zato, kao što sam već više puta rekao, treba ga smatrati takvim bogaljem koji se silom pridržava svojih sopstvenih manjkavosti, svoju nespretnu suštinu drži za neki veliki rezultat.

Pijetista je zapravo isto takav bezbožnik kao materijalista, samo što mu je uz to još i savest loša, i zbog toga preuzima na sebe spoljne elemente istinske religije. Pijetista bi zahtevao da čovek živi na mekinjama i vodi, tražio bi da najlepše žene šetaju u loše skrojenim haljinama, smeh bi zabranio i sunce prekrio crnim velom. Pijetista je antialkoholičar. Znam dobro da se već sablaznio i zbog mog motoa, mrko i ljutito je pitao: kakvo li je to huljenje! Negodovao je kada sam se usudio da kažem da se bog nalazi i u barenoj šunki. Neka se smiri. Biće i neobičnijih stvari. Obećavam da ću mu pokloniti naročitu pažnju i da neću propustiti ni jednu jedinu priliku da ga što teže sablaznim. Ateiste treba štedeti, jer su glupi i neuki i ograničeni i prosti. Pijetista ne može računati na obzirnost. Neka zna da ću ga posmatrati ispod oka, i što god mu izraz lica bude svečaniji, ja ću mu se sve više smejati. Što više bude negodovao, ja ću se sve više zabavljati, a čak mu neću reći ni zašto. (...) 

Metafizika vina: Svet usta 

U majčinoj materici mi smo svojom pupčanom vrpcom srasli sa svetom. Kada se rodimo - ustima. Među našim čulima oko je apstraktno; s onim predmetom koji vidi oko nikada ne stupa u neposredan dodir i ne može s njim da sraste. Uvo stvari pušta nešto bliže. Ruka ih čak i hvata. Nos već udiše i isparenja predmeta. Usta šta god požele uzimaju u sebe. I tek onda saznam šta je nešto ako to i okusim. Usta su izvor neposrednog iskustva. Dete to zna: kada želi s nečim da se upozna, ono to i strpa u usta. Čovek to kasnije zaboravi. Mada tek onda saznam ko je ovaj čovek ako sam mu se obratio rečju iz svojih usta; o ženi sam pribavio iskustvo tek ako sam je poljubio; tek onda je nešto postalo moje ako sam to pojeo. Svet usta je mnogostruko neposredniji od sveta oka, od sveta uva, čak i od sveta ruke; baš zato je religiozniji; jer je bliži stvarnosti. Zato postoji duboka srodnost između jedenja i učenja, kao što kaže Novalis. Zato je zemlja majka svih nas, ona nas hrani kroz naša usta, a mi srastamo s onim što nam ona pruža.

Naša usta imaju tri delatnosti: govore, ljube i jedu. O govoru sada, nažalost, moram da ćutim; i o poljupcu, mada nerado. Samo toliko da kažem da sam ustima neposredno srastao sa svetom i u ovoj sraslosti moguće su tri moje delatnosti: ili dajem ili uzimam, ili i dajem i uzimam. Rečju dajem; hranom uzimam; poljupcem i dajem i uzimam. Pravac reči je napolje, pravac hrane je unutra, pravac poljupca je i napolje i unutra, odnosno krug. Jedna delatnost, naravno, ne isključuje druge dve, čak ih podstiče, jer kada mene zemlja hrani, onda ona govori meni, odnosno uči me, ali me i ljubi; kada ljubim lepu ženu, ja jedem od nje i ona od mene i oboje se hranimo jedno od drugog i učimo jedno drugo i govorimo jedno drugom, najčešće nešto za čiju dubinu je reč premalo. 

Hrane je opet od tri vrste. Čovek jede i pije i diše. Oni koji su upućeni u veliki nauk tradicije znaju da je jelo u tesnoj vezi s telom; o piću znaju da je njegov intelektualni pandan svet duše; disanje je, pak, spiritualna hrana. Da bi svoje spiritualno biće učinili što intenzivnijim, žene koriste mirise, a muškarci puše. (...)

Vino i idila

Jedno od najvažnijih iskustava mojih putovanja bilo je da postoje vinske i rakijske zemlje. Prema tome, postoje vinski i rakijski narodi. Vinski narodi su genijalni; rakijski narodi, ako i nisu svi ateisti, bar naginju idolopoklonstvu. Veliki vinski narodi su Grci, Dalmati, Španci, Etrurci, na pravim vinorodnim područjima Talijani, Francuzi i Mađari. Ovi narodi nemaju takozvano svetsko častoljublje; nisu uvrteli sebi u glavu da će iskupiti ostale narode, ako treba, i kundacima. Vino ih čuva od apstrakcije. Vinski narodi ne žive u istoriji sveta, nego u baštini zlatnog doba.

Ovakvo ponašanje je jedan od najbitnijih sastavnih elemenata vina, posledica idiličnog ulja. Sve vinske zemlje i vinski predeli su idilični. Prošetaj kroz vinograde Arača i Čopaka, popni se na Badačonj ili na Sentđerđheđ, da i ne govorimo o Šomlou, prolutaj između bašta Kiškekreša i Čengeda, i o svemu ovome ćeš steći nesumnjiva iskustva. Između tabla vinograda meki travnati putevi protiču kao tihi potoci. Ispred ulaza u podrume ogroman orah, hladovito je čak i u vrelo leto. To su takva mesta da bi čovek bilo gde stao, seo, naselio se i rekao: ostajem ovde. I eventualno, da i ne primeti, tu bi ga zatekla smrt.

O ovim stvarima sam meditirao u Sigligetu i tu sam primetio, samo za ličnu upotrebu, onu veoma staru i običnu podelu: postoje ravničarska i brdovita vina. Ravničarsko vino je izdašnije, ali je ređe, skromnije, siromašnije uljima. Ovo nije bezuslovno kuđenje. Znači samo da se ovim vinom ne bih oženio. U stalnom nedostatku uzbudljivih ulja, bio bih nesrećan. Ko ne voli veće napetosti - i to je dostojno priznanja - on može da živi zajedno i s ovakvim vinom.

O svemu ovom sam mislio na čarobnom Sigligetu, gore na brdu. Ispod mene bašte, dalje Balaton, pored mene u čuturi vino, i ako bi meditiranje počelo da zapinje, malo bih gucnuo. Ovakve stvari se rađaju zajedno s čovekom. Volim brdovita vina koja rađaju pored vode. Voda je onaj praelemenat u kojem sam rođen i zato želim u svemu njeno prisustvo. Zbog toga dalje od mene leži Heđalja, a bliže Badačonj, Čopak, Arač. Naravno, i ovde ima izuzetaka. Odmah je tu Šomlo. Jer vino iz Šomloa je vatreno, rađa na vulkanu. Pored Šomloa nema vode. Uzdiže se nasred ravnice i u obliku je krune. Od svih vina za mene je najbolje ono iz Šomloa nema dalje. Odmah ću reći zašto.

Razlikujem plavokosa (bela) i tamnokosa (crna) vina; zatim muška (suva) i ženska (slatka) vina; čak razlikujem sopran, alt, tenor i bas vina, jednoglasna i višeglasna, simfonična vina.

Ali sam navikao da razlikujem i solarna (suncolika), lunarna (mesecolika) i astralna (zvezdolika) vina. Inače, na vino se sasvim lako mogu primeniti svakovrsna razlikovanja. Postoji, na primer, logično i mistično vino, vizuelno i akustično, vino koje teče zdesna nalevo i sleva nadesno i tako dalje do u beskonačnost. Svako vino stavlja čoveka pred sve nove i nove zadatke razlikovanja. E, vino iz Šomloa za mene je solarni bariton, ali simfonično plavo muško vino, koje sadrži spiritualna ulja najvišeg tvorca, a od naših vina jedinstveno je u svojoj koncentrovanoj čistoti.

Zato mislim da je, istina, svako vino društveno, i pravo svoje svojstvo pokazuje ako se pije zajedno. Vino iz Šomloa je piće usamljenika. Toliko je prepuno ulja stvoriteljskog zanosa da se sme piti u prikladno zadubljenoj, krajnje smirenoj, uravnoteženoj osami. O vinu iz Šomloa (reč je o izvornom, iskonskom, danas već retkom vinu, gotovo belom zlatu, suvom, vatrenom vinu iz Šomloa) inače još želim da kažem, iako svako ozbiljnije brdovito vino više odgovara dobu preko četrdesete, nego mladosti, vino iz Šomloa je vino staraca. Vino mudraca, onih ljudi koji su na kraju naučili najviše znanje, vedrinu. To je sasvim lična stvar, a govorim o njoj samo zato što je bila jedan od velikih rezultata mojih meditacija u Sigligetu: u hijeratičkoj maski vina iz Šomloa osećao sam se najbliže onoj zreloj vedrini i mudrosti, onoj intenzivnoj stvaralačkoj opojnosti koja je stvorila ovaj svet. (...) 

Grožđe, vino, dragi kamen, žena

Specifično je da se grožđe i vino ne poklapaju međusobno. Od finih grožđa ne pravi se uvek najbolje vino. Sad nije reč o šasli, o komercijalnim, takozvanim delikatesnim grožđima, koja meni nikad ništa bitno nisu umela reći. Želim da govorim o afusaliju, o kraljici vinograda, o gospođi Matijas, čak o muskat otonelu, i o kralju svih vinograda, o crnom muskat hamburgu. Izuzev muskata otonela, sva ostala grožđa su manje pogodna za vino. Dobro vino se pravi od grožđa koja su beznačajna za jelo. U Šomlou sam probao grozdove s drevne loze iz Šomloa. Naoko su bili lepi, gotovo sasvim bledozeleni, bobice krupne, okrugle, prozirno opalne i staklaste, ali o ukusu ne umem reći ništa posebno.

U Sredozemlju sam prilično često mogao da iskusim kako se od beznačajnog grožđa prave bolja vina. Jednom sam se istinski zaprepastio. Na čokotu proređen grozd od bobica veličine graška. Da li je bolesno ovo grožđe, pitao sam. Probao sam ga, bilo je prilično slatko, ali čudnog ukusa, poput surogata za kafu. Opna debela i tvrda. Dalmatinac mi se slatko nasmejao. Doneo je vino i ponudio mi. U tom trenutku mi je palo na um koliko je erotičnije pijenje od jedenja. Pijenje je najbliži srodnik ljubavi. Vino je bilo kao tečan poljubac.

Sada bih želeo da govorim o jednoj od svojih najlepših meditacija o vinu. Zbilo se to među vrtovima u Berenju, pored podruma; sedeo sam na kamenoj klupi ispod velikog oraha, a vidik se pružao nad jezerom. S druge strane Badačonj, Gulač, bregovi Revfilepa i Sigliget. Beše vrelo popodne. Celo prepodne sam se kupao, zatim ručao, i posle malog odmora došao sam ovamo da čitam. Ali knjiga je bila pored mene netaknuta, i samo sam zijao u leto. Na čokotima je već rudelo grožđe. Ovde rizling. A ono silvanac. Eno otela. Burgundac, medeno belo, porto; kako je čudno, pomislio sam tada, što je ovo mnoštvo inkognito pojava, što je sve Jedno, ali im je vrednost upravo u tome što je svaka od njih nepatvorena sama po sebi i ništa drugo.

Grožđa i vina su kao drago kamenje. Pojave jednojedinog Jedan. Ali svako od njih je druga spiritualna esencija Jednog. Počeo sam da upoređujem smaragd, rubin, topaz, ametist, karneol, dijamant s vinom koje im odgovara. Ne poričem da mi je u ovoj delatnosti žena bila od izuzetne pomoći. Kao uvek i u svemu kada sam razmišljao o beskrajnoj raznovrsnosti spiritualnih esencija. Ni drago kamenje nije ništa drugo do žene i devojke, inkognito pojave, one su zadržale samo ovo jedno jedino svojstvo svoje lepote, blistavu čarobnost. To je njihova čarolija. Ali čarolija se ne sme primiti u smislu slepila, nego kao prirodna magija. To je u njima stvarno biće. To je esencija.

Ako bih mogao, izdvojio bih, na primer, spiritualnu suštinu iz jedne devojke i čistio, zgušnjavao, destilovao, cedio, kristalizovao, sve dok ne bih dobio neprolaznu i koncentrovanu esenciju. Na koncu, od svake lepe žene bi se mogao načiniti dragi kamen. Ili vino - ali onda ga ne bi trebalo kristalizovati, nego rastvarati. Dragi kamen bih koristio na taj način što bih ga optočio zlatom i njegovu esenciju usisavao u sebe kroz oči. Vino na taj način, naravno, što bih ga pio. Psalam kaže: Okusite i vidite. Razume se, najbolje bi bilo ako bih dragi kamen, kad god hoću, pretvarao u ženu, nauživao se u njoj, zatim je opet preobratio i popio, na koncu bih opet imao dragi kamen i nikada se ne bi istrošio. Imao bih ženu i vino, safir i ametist i biser i dijamant i smaragd i topaz.

Glavna teza moje anatomije zanosa: koren svakog zanosa je ljubav. Vino je tečna ljubav, dragi kamen je kristalizovana ljubav, žena je živo ljubavno biće. Ako još dodam cveće i muziku, onda znam da ova ljubav blista bojama i peva i miriše i živi i mogu je pojesti i mogu je popiti.

Alhemičari kažu da dragi kamen nije ništa drugo do čist duh bića koji je živeo u izvornoj vaseljeni, odnosno anđeo, ali kada je čovek počinio greh, povukao ga je sa sobom u materiju. Pretvorio se u kamen. Međutim, svoju blistavu čistotu zadržao je i kao kamen. Ova teorija odgovara mojoj teoriji da u vinima i grožđu zapravo stanuju duhovna ulja i to su geniji.

Tako sam sedeo i meditirao u vinogradima Berenja, a kada sam u smiraj krenuo kući, uspeo sam da plodno popodne okončam veselom poentom. Pored puta sam zapazio zasade hibridnih vinograda „noa". U prvom trenu sam se zaprepastio. Pa kakav li je ovo dragi kamen?

U trenu sam otkrio da je vino potpun svet i kao svaki potpun svet, kao na primer žena, daje, i treba da daje, mesta zlu, podlosti, tamnom paklu. „Noa" grožđe i vinolika tečnost, opora i smrdljiva, načinjena od tog grožđa, nije ništa drugo do nespretan pokušaj đavola da i on napravi vino. Nikad neuspelijeg pokušaja nije bilo! „Noa" je vino puritanaca, pijetista, usedelica i neženja, gramzivih, škrtih, zavidljivih i zlih ljudi. Zdrav čovek začepi nos ako oseti tu tečnost, a ako je okusi, suludo počinje da pljuje i dere se sve dok usta ne isplakne nekim pravim pićem. Rekoh, đavo je pozavideo vinu Stvoritelja i odlučio da i on napravi vino. Strpao je u to svoju žutu gramzivost, osvetoljubivost, otrov, drskost, grimase, kukavičku podmuklost, komičnu obogaljenost, sva nezgrapna ulja i načinio lozu neverovatno bogatog roda. I „noa", hibridna loza, zaista rađa bar dvadeset puta više grožđa od plemenitog čokota. Ali kome? Gramzivcu i tvrdici kojima je jedino važno da ga bude mnogo i mnogo i mnogo.  

Mene nećeš prevariti, rekao sam čokotima, odnosno onome ko ih je načinio. Znam da vinu pripada i to da ima svoj pakao. To si ti. Tvoj genije je veštica. Tvoj dragi kamen je kamen iz mokraće. Kad cvetaš, tvoj amonijačni miris okuplja zunzare. Ti si ateističko grožđe. (...) 

Vinski obredi: Harmonija usta

Obredologiju vina treba započeti poglavljem o harmoniji usta. U nauci o vinu to je ono što je u muzici harmonija. Treba naučiti da je osnova harmonije usta osnovni troust - jelo, piće i duvan. Kakvo jelo, kakvo piće, kakav duvan priliči uz koji način, međusobno se džapaju, ali ističu, žele, ili neutralizuju. Postoje zabranjeni koraci, kao u harmoniji paralelna kvinta i oktava. Postoje disharmonije koje treba razrešiti. Uopšteno treba reći da je jedenje telesni čin, temelj; pijenje je psihički čin; pušenje je duhovni čin. Uvek treba započeti s jelom, uvek treba završiti dimom. Dodajem da ja nepušače smatram ateističkom sektom. Moto ovog poglavlja je jedna od besmrtnih misli iz Upanišada: najviši oblik Brahmana je jelo.

Najjednostavnija vinska podloga jeste dimljena slanina s hlebom i zelenom paprikom. Najjednostavnija, ali istovremeno i klasična vinska podloga, čija veličajnost, dok vino rađa, nikada neće minuti. Sličnu ovoj podlozi znam samo onu s juga, tamo je ona, razume se, prilagođena prirodi južnih vina: pečena riba, hleb, masline. Ako uz to ima još i ovčijeg sira, ja velim da bih u takvoj askezi nedeljama mogao da živim. Često, veoma često sam isprobavao ovu podlogu i uvek s uspehom. Kada je moj voz stigao, najpre sam otišao do mora. Popio sam gutljaj morske vode, taj gutljaj je bio znak strasnog ljubavnog braka za tu godinu. Zatim sam smesta pošao u prodavnicu, kupio dva dobra skombra, ili dva mille in bocca veličine dlana, maslina, kao sneg belu cipovku i parče sira. Tako opremljen, potražio sam najsimpatičniju krčmu. Nikada se nisam razočarao.

Navratio sam tamo odakle se čula najveća buka. Male krčme su po pravilu bile u podrumima, silazilo se niz tesno stepenište. Unutra polumrak i koncentrisana vinska isparenja. Dočekale su me blistave oči i urlanje. Odmah su znali da sam stranac i pozdravili su me entuzijazmom vina. Mornari, vojnici, radnici, seljaci. Neki su me grlili kao starog prijatelja. Pitali me odakle stižem i poželeli mi sreću što sam baš ovamo upao. Vino? Ihaj! Odmah da ga probam. (Okusite i vidite!) Desetak čaša pružaju prema meni. Ali ja najpre vadim ribu, jedem nekoliko maslina i čekam najžedniji trenutak. E sad! Tog dana drugi strasni brak - s vinom!

Ali i ovde kod kuće zadovoljan sam slaninom i zelenom paprikom. Meso, hleb i sveže zeleno. To je osnovna formula. Sve ostalo je samo tananije i složenije izvođenje formule. I konačno: meso, hleb i sveže zeleno. Čak i ako je reč o ručku s deset jela, s tri vrste pečenja, salatom, s četiri vrste kolača. Kada se zatim smirim četvrtom, petom čašom, može da usledi duh. Vadim duvan, zamotam jednu i zapalim. Ne zaboravljaj: najviši oblik Brahmana je jelo.

Pre svega o hlebu. Na jugu se jede hleb zaslepljujuće beline. Kako uz njega ide vino, zna samo onaj koji je probao. S hlebom u jednom džepu, sa čuturom vina u drugom, sedim na pramcu broda, duva svež vetar i baca mi u lice slana isparenja. Kod nas više volim ražani hleb, naročito sunđerasti, ali ako je još mlak pa se slanina malko istopi na njemu, tada ništa drugo ne želim, samo da pijem. U Araču sam tako živeo jednom celo leto. Više puta naizmenično s lepinjom. Lepinjica s belim lukom i aračkim vinom! Legao bih pod krušku i bio spreman za najviše duhovne poruke. Pored ražanog hleba, u bilo kojem trenutku ću rado jesti i pšenični, i ne smeta mi ako je nekoliko dana bio u podrumu pa se skoreo. Umesto paprike, pak, dobro doće luk i paradajz, bilo kao salata, bilo samo onako kao povrće.

Govoreći o složenijim, naročito o kuvanim jelima, pre svega treba da nacrtam krst ukusa koji izgleda ovako:

Ovo su četiri strane sveta ukusa. Pre pijenja treba obratiti pažnju na ovaj crtež i jela podešavati prema vinu. Zašto jela prema vinu? Jer je vino psihička pojava i zbog toga što je višeg ranga - jelo je telesna pojava i zbog toga je fundamentalna. Krst ukusa dobro nauči i kad piješ, misli na njega. Nikada se nećeš razočarati.

Vino zapravo najviše voli ribu. Hladnu ili toplu, kuvanu ili pečenu, suvu ili dimljenu ili konzervisanu; bilo u maslinovom ulju, bilo u paradajzu, bilo pašteta, svejedno, samo neka bude riba. Riba ništa ne uskraćuje od ukusa vina. Smem da tvrdim da je riba dopunsko jelo za vino, kao što je plavom žuto, crvenom zeleno.

Kakva je misterija u osnovi svega, o tome nemam ni pojma. Međutim, znam, i bezbroj puta kada sam svojski pio posle ručka od svežih sardela, i dremkao u postelji za vreme letnjih sparina, kažem, bezbroj puta sam iskusio da se u čovekovom stomaku tada zbivaju sasvim neobične stvari. Glad je mrak stomaka. Jelo je svetlo stomaka. Pre jedenja je mrak, a kad čovek proguta prvi zalogaj, to liči na misteriju „neka bude svetlost". Riba potone u stomak i svetlost zablista. Sada stiže vino, iluminacija duše. Imaš li pojma, čoveče, šta se tada zbiva? Najviši oblik Brahmana je jelo.

U našem podneblju ribi odgovara sveža, eventualno dimljena svinjetina. Svežu svinjetinu mogu da zamislim na svinjokolju.

Meso iz obare, džigerica, delići barene glave, brizle, hrskavica, parčad s kosti, dobro posoliti, progutati sa zalogajem hleba i paprikom iz turšije. Sada može vino.

Ono što sam do sada govorio spada u elementarni nauk harmonije usta. Pristojni veliki ručkovi, složenije kombinacije ukusa zasnivaju se na ovim elementarnim zakonima. Naročito bih želeo da govorim o tri velika poglavlja: jedno je uopšte o mesu, drugo o testima, a treće je o pijenju mnogih vrsta vina na svečanim ručkovima.

Podela mesa sa stanovišta vina: kuvano meso i pečeno meso. Kuvano meso ima manju vrednost. Pečena mesa su od tri vrste: mesa uopšte (goveđe, svinjsko, teleće, ovčije itd.), živinsko i divljač (jelen, srna, zec, divlja patka, fazan, jarebica itd.). Kao što rekoh, a kod ovog stava moram i ostati, najvažnija i najopštija vinska podloga je svinjsko meso. Zatim treba uzeti u obzir kljukanu gusku pečenu u sopstvenoj masti, u oktobru i novembru, s crvenim kupusom, s knedlama od krompira i s jabukama kožarama pečenim u istom sudu. Kada je sezona ovog jela, treba ga ponavljati petnaestodnevno. Pre njega supa od rakova, posle njega torta od moke ili lešnika s kremom. Treba piti dve ili tri vrste vina, i to: mladu i laku ružicu, polustaro badačonjsko ili čopačko, na kraju rajnski rizling iz Sentđerđheđa. Neposredno pred kafu suvarak iz Rusta ili čašu dvadesetogodišnjeg vina iz Šomloa. 

Ređa podloga za vino, ali veoma visokog kvaliteta, jeste jelen špikovan slaninom, ili srneća leđa i mlada divlja svinja. Svima preporučujem naročito ovo poslednje. Prilog može biti bilo kakav, ali je moje iskustvo da je ovde najpogodnije testo uvaljano u griz i pečeno dok ne porumeni. Salata treba da je mešana. Ovakvo jelo beskrajno podnosi vina, i to ona kvalitetnija iz Egera, Mora, čak i iz Dergičea i Tihanja.

Toliko sada na brzinu o mesu. Isključivo za piće (leti ili u ranu jesen na verandi) preporučujem jedno jedino jelo za okupljeno muško društvo. Mešano mleveno meso pečeno u kiselom testu. Sastav mesa: jedan deo dimljene slanine isečene na kockice, dva dela svinjskog, jedan deo ovčijeg, jedan deo živinskog, jedan deo guščije džigerice, jedan deo mozga. S malo luka, bibera, peršuna i seckane zeleni. Estragon ne može smetati. Jelo se služi dok je mlako. Mnogi ga vole dok je još sasvim toplo, a i ja spadam među njih.

Testa ima dve vrste: kuvana i pečena testa. Dalje ih opet ima dve vrste: slatka i slana. Od prvih su za vinsku podlogu najpogodniji rezanci s čvarcima i sirom (mogu biti i tašci, ali onda samo s prženim lukom), ali bogato preliveni pavlakom, i treba pripaziti da čvarci budu sveže topljeni i da je u kotao bilo dodato mleko. Bez toga nemaju potpunu vrednost.

Zatim, u obzir dolaze zabiberene flekice s kupusom i nudle s prezlom. Svako testo mora da se blista od masti. U posebnom poglavlju biće reči o dopola kuvanim i otpola pečenim testima, a među njima o jednom večitom kralju testa, o flekicama sa šunkom. Testo se skuva, pomeša se sa masnom mlevenom šunkom i jajima, i sve se to upakuje u kiselo testo, stavi u modlu kuglova i peče dok ne bude ruštavo rumeno. Ovo testo se jede s bešamel ili tartar sosom, a u oba slučaja pije se polustari (pet-deset godina) burgundac ili porto.

Od pečenih slatkih testa buavna, kisela i biskvit testa već su se odavno iskazala, a ja jedino mogu reći da s njima nikada nije bilo ni najmanje problema. Od slatkih i kuvanih testa najozbiljnije preporučujem knedle od krompira s pekmezom od šljiva, ali pre svega knedle sa šljivama.

Vinski red viševinskih velikih ručkova obično određuje priroda gozbe. U jesen, ako ima mnogo živine, divljači i ribe, pored predjela (riba) treba piti vino s peska. Ako se servira smuđ, ide i muskat. Ako je riba s majonezom, mlada i pitka ružica. Drugo predjelo neka svakako bude rizoto od živinske džigerice sa zelenim graškom, pečurkama i peršunom. Vino za ovo jelo isključivo je oporo crno, ja bar ne bih servirao drugo kod svoje kuće. Mesa treba jesti postepeno prema njihovoj težini. I vina tako treba piti. Kod testa je poredak obrnut. Prvo testo neka bude teško, a ostala sve lakša. A vina sve teža. Na kraju sasvim staro sentđerđheđsko, a kada već svi misle da je kraj, neposredno pre kafe pola čaše suvog starog samorodnog.

O duvanu neću govoriti mnogo. Posle velikog ručka prvi dim neka bude cigara, i to kuba ili havana. Drugi nek bude debela albanska cigareta, od one zlatnožute vrste, jaka kao grom. Treći može biti lakša grčka ili srpska cigareta. I posle običnog ručka najpre preporučujem cigaru. Posle manjih, prijateljskih ručkova može biti četiri vrste cigareta: egipatske, engleske, srpske i srednje jake mađarske.

Pri osamljenom pijenju treba pušiti lulu, i to zavisno od raspoloženja, engleski mirisni duvan ili onaj iz Verpeleta. Uopšte, primetio sam da čak i oni koji s prilično velikom spremnošću obraćaju pažnju na izbor jela i vina harmoniji duvana poklanjaju mnogo manje pažnje. Ta lakomislenost kad-tad mora da nestane. Ako bi se s nama ispravno upravljalo, pušenje duvana uz različita jela i vina već bi odavno bilo regulisano propisima. Od sadašnjih ateističkih vlasti, naravno, zalud je to i očekivati. (...) 

Kada da pijem, kada ne?

Za pijenje postoji jedan zakon: bilo kada, bilo gde, bilo kako. Za ozbiljno vreme, za ozbiljnog čoveka i za ozbiljan narod toliko je dovoljno. Danas, nažalost, s ovim zakonom se događaju najveće zloupotrebe. Čuo sam da je neko leti u sumrak pod senicom pio sentđerđheđsko vino dok je čitao novine. Da mi nije rekao čovek kome se može verovati, pomislio bih da laže. Leti, u sumrak pod senicom piti sentđerđheđsko, to spada u velike i svečane životne trenutke. Tada se sto mora prekriti ili žutim ili ružičastim stolnjakom, u vazu se mora staviti cveće, i to cinija ili suncokret, i mora se čitati sasvim veliki pesnik, Pindar ili Dante ili Kits. Ko ovakve trenutke ne nasluti, njega treba smatrati izgubljenim čovekom.

Ima još nekoliko ovakvih jadnih slučajeva. Na svečanoj večeri, kada je seksardsko servirano uz mladu polukljukanu gusku, jedan od gospode je održao zdravicu nadžupanu. Nažalost, danas to spada među verovatne stvari. U jednom selu pričaju da je beležnik pio staro panonhalmsko vino uz sočivo s kobasicama. Ako je to tačno, onda je beležnik bio malouman ili ateista. Ja sumnjam u ovo poslednje.

Zakon pijenja je isti kao i zakon ljubavi: bilo kada, bilo gde, bilo kako. Međutim, i ovamo i onamo važne su sve okolnosti. Prema prirodi vina treba odabrati godišnje doba i doba dana. Postoje lenja vina, koketna vina, brbljiva vina, tragična vina. Najveća je neosetljivost, na primer, piti dramsko vino na prijatnom porodičnom ručku. Isto tako je neukusno na zvaničnoj gozbi piti razbludno vino. Ako si sam i napolju, uvek traži perspektivu; vino voli visinu i vidik, i voli da gleda odozgo. Ako si u sobi, najpre uvek zastri sto. Varvarin pije s mušeme, nesrećnik, ali ne zato što nema stolnjak, nego zato što nema duše za pijenje.

U svakom slučaju najpre jedi, bar nekoliko oraha, lešnika ili badema pojedi. Ove jezgarice će razvezati ukus vina. U kasnu jesen neka na tvom stolu uvek bude kestenja, bilo kuvanog, bilo pečenog, bilo u nekim kolačima, a na to pij još resko mlado vino. Ne zaboravi hrizamteme! Mogu biti žute, svetloljubičaste ili bele, svejedno, ali neka budu tu. Kestenje, hrizanteme i mlado vino - zapamti!

Istina, pijenje vina nema svoju muzu, ali iako je nema, ispravno pije vino samo onaj ko je dobio vaspitanje od muza, ko stalno čita pesnike, ko bar sluša muziku ako je već ne komponuje, i ko uživa u slikama. Takav čovek će umeti da odabere pravo vreme za rad, za šetnju, za spavanje, za razgovor, za čitanje, samo on zna da su ljubav i vino bilo gde, bilo kada i bilo kako. (...) 

Kako da pijem?

Voda je praelemenat. Prvo: voda se pretvara u vino; drugo: vino se pretvara u krv. Voda je materija, vino je duša, krv je duh. Od materije duša, od duše duh, to je dupla transsupstancijacija koju ovde na zemlji treba da proživimo.

Ova ozbiljna i krupna delatnost, koja određuje biće, mora se zbiti u određenoj spoljašnjosti. Pijenje vina ima jedan jedini zakon: piti. Bilo gde, bilo kada, bilo kako. Ali u čoveku mora da se razbudi instinkt da bi pružio dostojanstvo ovom pijenju, a to postavlja pitanje: kako?

Pre svega o čašama. Da li da ispričam veliku tugu svog života? Bilo gde da sam bio, kod kuće, u tuđini, za ručkom se uvek zbivalo isto. Pojedem supu i onda, prema zakonu poretka, popijem četrdeset kapi. Posle supe četrdeset kapi, to je takvo mudro pravilo koje se nikada neće srušiti. Zatim sledi meso s povrćem, s prilogom i salatom. Za pijenje je najpogodnije vreme kada čovek pojede veći deo drugog jela. Tada žeđ dostiže vrhunac. A čaša malena! Još nikada nisam našao čašu od tri i po ili četiri deci, u kojoj bih mogao da pripremim brižljivo isprobano mešano vino, i da ga u određenom trenutku iskapim na dušak.

Znam šta će mi na ovo reći pojedinci, reći će: zašto ne ispijem još jednu čašu. Po tome prepoznajem varvarina koji nema nikakvo osećanje prema najvažnijim stvarima. Dve čaše nisu jedna čaša, a ako se prekine polet pijenja, nestalo je ono što je u njemu najvažnije, na dušak. Ako želim da popijem dve čaše, onda ću staviti pored sebe dve čaše. Ali ja hoću da popijem iz jedne čaše i na jedan dušak - tačno onoliko koliko odgovara mojoj žeđi. Dužina moje žeđi je tri i po ili četiri deci. Ni više, ni manje. Ovoj žeđi je potpuno odgovarajuća jednaka vrednost čaša iskapljena do dna. Zalud objašnjavam?

Stari su i ovde bili mudriji. Stavljali su preda se pehar i svako je pio iz njega koliko je hteo. Međutim, moj prigovor peharu jeste što se u njemu može pripremiti ili samo čisto vino ili samo jedna vrsta mešavine.

No, ponekad ja već kod drugog, trećeg pijenja poželim drugačiju mešavinu.

Smatram da je hitan zadatak da se izrade čaše od četiri cela i dve-tri desetine i da se uvedu u sistem na celoj Zemlji, naročito u gostionicama. To je otprilike ona količina pića koju čovek ispije u najžednijem trenutku. To je mera. Savremeni ateisti, razume se, nemaju o tome nikakav osećaj. Od bezdušnih ljudi uzalud bih to i zahtevao. Ili onih prokletih deset deka! Deset deka je za mene malo od svega, od mesa, od salame, od sira, od slatkiša. A petnaest je mnogo. Na dvanaest i po deka, pak, ograničeno ateističko društvo nije ustrojeno. I još se čudi što je sve okrenuto naglavačke.

Vino određuje meru čaše, a ne čaša vinu. To je suština moga zahteva. Zapravo, u svakoj pravoj kući, gde se poštuje vino, počev od čaše od pola deci (suvarak) pa sve do podrug litre mora biti bar dvadeset vrsta čaša. Jednu čašu treba koristiti do podne, drugu popodne. Ako je reč o savetovanju koje dugo traje, svako dobija pehar od podrug litre i pije kako mu se dopada. Ako je manja rasprava, pogodna je i manja čaša. Prema vrstama vina, prema smešama, varijante se jedva i mogu iscrpsti. Sve to treba prepustiti ukusu. Prilikom kartanja potrebne su drugačije čaše nego na domaćem koncertu. Razume se, drugačije za sedmice, drugačije za tarok. Treba misliti i na kvalitet stakla, naročito na debljinu. Kako bi neko pio sentđerđheđsko iz debele čaše?

Uz pitanje kako ide i to u kojem je društvu najbolje piti. Najvažnije pravilo: piti. Bilo gde, bilo kada, bilo kako. O broju onih koji piju uvek treba da presuđuje priroda vina. Veoma je malo univerzalnih vina, takvih koja bi, na primer, celo čovečanstvo odjednom moglo da pije za neki veliki praznik, recimo na praznik svetskog mira. U tu svrhu ja bih od naših vina jedino preporučio ono iz Šomloa. A čudno je da je to vino usamljenika. Jer je danas svetski mir još uvek zanos usamljenih ljudi.

Veće društvo, dvadeset-trideset ljudi, uvek treba da pije mlado vino. Najniža kategorija (đaci) isključivo vino s peska; najviša (umetnici) - čopačko ili aračko. Manje društvo - đenđeško. Dvojica-trojica - badačonjsko. Zaljubljeni - uvek seksardsko. Prijatelji - uvek samo veoma staro, u malim čašama, da bi se što češće kucali.

(...)