Bila je sestra od strica slikara Save Šumanovića, supruga Đurice Đorđevića, doktora i mecene umetnika, gospođa iz buržoaskog miljea Zagreba i Beograda, dvorska dama i bliska prijateljica kneginje Olge, jedna od važnih kulturnih ličnosti prve Jugoslavije, čija je verovatno najveća zaostavština Umetnički paviljon "Cvijeta Zuzorić" u Beogradu, ali je u isto vreme bila ne samo simpatizer Komunističke partije već i osoba od najvećeg poverenja Josipa Broza. "Krista Đorđević je bila jedina jugoslovenska partizanka koja je bila Gospođa", zapisao je o njoj Dobrica Ćosić, koji ju je upoznao u ratu i u čijem životu će odigrati važnu ulogu. Podsećajući na ovu nesvakidašnju ličnost, donosimo dva zapisa o Kristi Đorđević. Prvi je tekst Dobrice Ćosića iz knjige "Prijatelji" posvećen njegovoj "pomajci", kako ju je nazivao, a drugi su sećanja njegove ćerke Ane Ćosić-Vukić na Kristu Đorđević, u čijem stanu se rodila i pokraj nje odrasla.

U ratu mi je bila ilegalska i partizanska saradnica; u miru pomajka; a svagda Gospođa.

Krista Đorđević je bila jedina jugoslovenska partizanka koja je bila Gospođa; jedini predratni simpatizer i saradnik Komunističke partije, poreklom iz buržoaskog staleža Zagreba i Beograda, koju komunisti i partizani nisu ideološki i hijerarhijski izjednačili sa sobom i pretvorili u „drugaricu". Krista Đorđević je stragarskim i drenovskim seljacima, i jastrebačkim partizanima, i Titu, Rankoviću, Čolakoviću i Stamboliću - bila Gospođa. U toj tituli sadržalo se njeno ime i prezime, poreklo, zanimanje, položaj u Kraljevini i Republici, mesto boravka, javni ugled i značaj. Od narodske partizanije i seljačije, koja je s novom vlašću prezirala i stihijno rušila sve što je staro, gospodsko, buržoasko, sve što je hijerarhijski postavljeno u prošlom poretku, zaobišlo je jednu buržujku. Svojom ličnošću, kulturom, ponašanjem, Krista Đorđević je odbranila građansku i duhovnu kategoriju - Gospođa.

Ta sitna, mršava, vitka, crnpurasta žena, uskog lica i tamnih očiju, uvek s punđom, rođena je 1892. godine u Zagrebu. Mati joj je umrla kad je imala tri godine. Otac joj je bio znameniti srpski političar i bankar Svetislav Šumanović, Srbin iz Šida, stric velikog slikara Save Šumanovića. Po završetku Prvog svetskog rata udala se za Đuricu Đorđevića, profesora Medicinskog fakulteta, Srbina iz Hrvatske, koji se po ujedinjenju 1918. doselio u Beograd.

Bogatstvom, obrazovanjem i kulturom, znanjem nekoliko svetskih jezika, izgledom i ponašanjem, javnim delanjem, poznavanjem Evrope i osobito likovne kulture, bila je istaknuta ličnost građanskog Beograda. Mecena darovitih umetnika i dobrotvorka siromašnih studenata, neko vreme bila je i dvorska dama kraljice Marije. Studentski pokret Beograda, posebno Društvo medicinara, kojim su rukovodili komunisti, pomagala je najpre posredstvom svog muža, omiljenog profesora, „studentske majke", a nastavila je da pomaže studentima i posle Đuričine smrti, 1936. godine.

Dobročinstvom prema siromašnim i naprednim studentima medicine, postala im je toliko bliska da je i njihove revolucionarne, komunističke ideje prihvatila kao svoje moralno opredeljenje i vid roditeljskog pristajanja uz mlade ljude, zanete idealima socijalne pravde i otporom fašizmu, koji se agresivno najavljivao u drugoj polovini tridesetih godina, osobito s građanskim ratom u Španiji.

Saradnja sa revolucionarnim studentskim pokretom i njegovim vođama, najviše s Lolom Ribarom, privešće je saradnji s vođstvom Komunističke partije Jugoslavije - Sretenom Žujovićem, Rodoljubom Čolakovićem i Josipom Brozom Titom, koji će njenu gospodsku kuću u Strahinjića Bana pretvoriti u svoje ilegalsko svratište i sklonište za zlato namenjeno finansiranju aktivnosti Komunističke partije, a nju, zaštićenu poreklom i ugledom, učiniti i kurirom Centralnog komiteta partije između Beograda i Pariza.

Pre saradnje sa studentskim i komunističkim pokretom, od doseljenja u Beograd, Krista i Đurica Đorđević bili su istaknute mecene mladih i darovitih slikara, vajara, pesnika, među kojima su i neka od najznačajnijih imena naše likovne kulture, kao što je Sreten Stojanović. Krista Đorđević je aktivno sudelovala u izgradnji umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić" na Kalemegdanu i delovanju tog Društva kao centralne umetničke ustanove u Beogradu.

Njena lepa, gospodska kuća-muzej u Strahinjića Bana bila je ukrašena reljefom i skulpturama Sretena Stojanovića, Tome Roksandića, Palavičinija, Dolinara i platnima najznačajnijih beogradskih i jugoslovenskih slikara između dva rata. Ta kuća je do temelja srušena u nemačkom bombardovanju Beograda, aprila 1941. godine. Tada je uništeno i njeno celokupno umetničko blago.

A otkud moja bliskost sa Kristom Đorđević, kako je ona meni postala prijatelj?

Priča o našem prijateljstvu ima početak u četrdeset prvoj, kada su se zbivali počeci svega značajnog u mom životu. Ta priča o mom prijateljstvu sa Gospođom razastire se od leta 1941, pa sve do njene smrti 1981. i čini dramatičnu hroniku mog života.

U ratu se ukrštaju ljudske sudbine i ostvaruju susreti, nezamislivi u miru. Tako su okupacija i partizanski pokret spojili i mene sa Kristom Đorđević.

Da ne bi bila uhapšena od strane Specijalne policije, krajem leta 1941. (posle rušenja njene kuće Gospođa je živela u kući svog prijatelja, vajara Sretena Stojanovića), Gospođa je pobegla iz Beograda u selo Stragare, u dom Svetislava - Tile i Dule Jovanovića, braće njenog prijatelja Dragoslava, studenta medicine i borca u Španskom građanskom ratu, koga je majčinski volela. Životno ugrožena od okupatora, poverovala je da su i Dragoslavljeva braća, koju nikad nije videla, dobri ljudi kakav je i on bio i nije se prevarila kada im je nenajavljena došla u kuću.

Pod okupacijom 1941. u Veliku Drenovu i okolna pomoravska sela stizale su izbeglice iz Slavonije, Hrvatske i sa Kosova. Čudan, nepoznat, svakojaki svet! Majstori retkih zanata sumnjivih namera, do kraja rata neidentifikovana lica, antifašisti i komunistički simpatizeri iz Beograda, jedna tročlana jevrejska porodica, a kod Race Đulakovića njegov drug - Jevrejin, student medicine, nazvan Tilko, svi s lažnim legitimacijama...

Beograđani, obeskućeni bombardovanjem, prestrašeni surovim okupatorom i srpskom Specijalnom policijom, primorani glađu i nastupajućom zimom, sećali su se svog seljačkog porekla, rođaka sa sela, kumova, stričeva, ratnih drugova svojih očeva, sinovljevih drugova iz vojske i sa studija, ujaka svojih žena, dedinog posilnog sa Solunskog fronta, poznanika iz voza i s Kalenića pijace od kojeg su kupovali sir i rakiju - i krenuli im u goste da „spasu glavu" i nabave životne namirnice...

Poražena i ponižena, životno ugrožena „urbana", „građanska" Srbija, vraćala se svom seljačkom poreklu i korenu - „ruralnoj", poljoprivrednoj Srbiji, koja je imala hranu i dušu. Ne sva! Postojala je i ona sebična, surova, gulikoška Srbija, čiji su seljaci za džak brašna od varošanke uzimali skupocenu bundu, za lonac masti zlatno prstenje, za petla cipele, za lonac sira haljinu, za komad slanine posteljinu, za ćurku sat, za ugojeno svinjče stilski nameštaj... Crnoberzijanci, najmoćniji stalež pod okupacijom, većinom žene, stizale su vozom iz Beograda na nedeljnu pijacu u Veliku Drenovu, trampili stvari za namirnice, vukli džakove i cegere do železničkih stanica u Stopanji i Trsteniku, a poneki gospodin s grombi kaputom, gojzericama, satom, bio bi od Cerovićevih četnika, boraca za kralja i otadžbinu, „legitimisan" i odveden u podrum Gajine kafane, gde bi noću bio zaklan i pre zore bačen u Moravu...

U takvim neprilikama, kada se od svakog zavisilo i od svakog i najgore očekivalo, kada nijedno zlo nije bilo čudo, pročuo se šapat: u Stragare, kod Tile Jovanovića, došla dvorska dama! Seljaci su znali da su dvorske dame u Londonu, s kraljem i njegovom majkom, ali da neka dvorska dama može biti u Stragarima, tome se niko nije nadao. Taj događaj je izazvao zbunjenost, sumnju, najapsurdnija nagađanja. U našoj okolini, Stragare je postalo značajno mesto, a kuća Tile Jovanovića, koja je imala i „Španca", za kojeg se slutilo da je među partizanskim vođama u Srbiji, postala je tajna koja se odgonetala seljačkom, nadrealističkom maštom.

„Dvorska dama" je živela slobodno i po ustaljenom dnevnom redu, neobičnom u seljačkom i okupacijskom neredu. Njen domaćin Tila je naredio ukućanima da svoju gošću zovu Gospođa. Njeno pravo ime i prezime je jedino on znao, pa je za Stragare, Veliku Drenovu i okolinu ona bila Gospođa. Stanovala je u velikoj gostinskoj kući Jovanovića, ustajala kasno, sama doručkovala čaj s medom i puterom, završavala doručak gorkom kafom, oko podne izlazila da prošeta velikom avlijom i voćnjakom, ručavala u gostinskoj trpezariji samo s domaćinom Tilom, za trpezom gospodski postavljenom, a služile je devojke - Tilina ćerka Milena i bratanica Jovanka.

U zaranke, ako je vreme lepo, elegantno obučena, sa crnim damskim štapom, Gospođa je izlazila u šetnju drumom kroz Stragare. Išla je sitnim koracima, ali brzo kao da ima cilj, strogo otpozdravljala seljacima i seljankama, ne započinjući s njima nikakve razgovore, ali je uljudno odgovarala na njihova, najčešće besmislena pitanja. Seljački svet je brzo uvideo da Gospođa ni po čemu ne liči na gospođe koje je poznavao u Trsteniku, Kruševcu i Vrnjačkoj Banji, pa je time stekla iskreno poštovanje, koje, životom uvređeni i poniženi seljaci, a naročito seljanke, nisu bili spremni da izražavaju u okupacijskim prilikama prema varošankama, koje su se sve češće viđale po selima.

U suton, Gospođa se vraćala iz šetnje u svoju sobu, u gostinskoj trpezariji s domaćinom Tilom, uvek za gospodski postavljenom trpezom, večerala samo komad prepečenog hleba i čaj. Posle večere slušala je Radio London i Radio Moskvu na engleskom i ruskom, prepričala Tili vesti, slušala njegova pripovedanja o lokalnim događanjima, pa čitala knjige koje je donela iz Beograda, do duboko u noć. Ponekad bi dopešačila u Veliku Drenovu kod Race Đulakovića, svog beogradskog poznanika, studenta medicine, predsednika Društva studenata medicinara i sekretara partijske ćelije u Velikoj Drenovi.

Gospođin boravak kod Tile Jovanovića, seljaka izuzetne inteligencije i velikog ugleda, čoveka kome je uoči rata, zbog oboljenja krvnih sudova, amputirana noga, pa se kretao sa štakama, boravak koji se produžavao u duboku jesen i zimu, među seljacima se tumačio njenom vezom sa Špancem, u čijoj je kući, a za koga se pretpostavljalo da je komunistički i partizanski vođa u kruševačkom kraju i na Jastrepcu.

Da je ta tajnovita pretpostavka tačna, znali smo mi članovi Sreskog komiteta Komunističke partije: sekretar Živadin Apostolović, Mija Nedeljković i ja, koji smo sa Gospođom održavali ilegalne veze, primali od nje vesti Radio Londona i Radio Moskve, koje smo koristili u političkoj propagandi. donosili joj izveštaje za Španca, sekretara Okružnog komiteta Komunističke partije. i primali njegove direktive. A znali smo da Španac ponekad noću iz Kruševca dođe u Stragare, provede u svojoj kući s Gospođom dva-tri dana, pa se vrati u svoje ilegalno sklonište kod Kruševca, odakle je rukovodio Rasinskim partizanskim odredom i partijskom organizacijom kruševačkog okruga.

Gospođu sam sporo upoznavao u noćnim, ilegalnim posetama. Dugo nije bila razgovorna; ponašala se uzdržano, ništa o sebi nije govorila; kazivala je ono o čemu smo svi brinuli u danima katastrofalnih poraza Crvene armije na Istočnom frontu i slomu partizanskog ustanka u Srbiji. Ali Gospođi nijedan poraz nije ugasio veru u pobedu Sovjetskog Saveza nad Nemačkom i partizana u Jugoslaviji. Njen optimizam bio je ubedljiv, jer se nije dokazivao ideološkim i propagandnim frazama; njena vera u rusku i partizansku pobedu imala je ubedljivost njene ličnosti. Za njenu ilegalnu ulogu bila je važna veza Pokrajinskog komiteta Komunističke partije za Srbiju sa Okružnim komitetom za Kruševac, odnosno sa sekretarom Špancem, saznao sam kasnije, kada sam kao ilegalac imao dužnost da pratim partijske kurire između Kruševca i Stragara.

Ali rat je trajao dugo. Kao ilegalci, bili smo sve upućeniji jedni na druge, pa je i Gospođa u našim noćnim susretima u Tilinoj kući postajala razgovornija; potom i nekako namerno razgovorna, kao da je želela da me podučava, verovatno shvativši moju radoznalost prema nepoznatom svetu. Pripovedala mi je o svojim prijateljima, umetnicima, slikarima, vajarima, piscima i muzičarima - Sretenu Stojanoviću, Crnjanskom, Rakiću, Petru Konjoviću, Savi Šumanoviću, Jovanu Bjeliću, političarima Ivanu Ribaru, Vladimiru Simiću, Slobodanu Jovanoviću i generalu Simoviću, knjeginji Olgi...

Pripovedala mi je o Beču, Parizu, Londonu, Rimu, evropskim muzejima i galerijama, o knjigama koje je pročitala i koje čita. Za mnoga od tih imena, ustanova, knjiga i pojmova, prvi put sam čuo od nje. Ona mi je u stragarskim noćima pod okupacijom, pripovedanjem o kulturi i umetnosti, značajnim ljudima, Evropi i svetu, meni nepoznatom, dalekom, uzbudljivom, budila želju da ga upoznam i nadu da ću u slobodi i ja živeti Gospođinim svetom.

Od Gospođe sam saznao i za Jesenjina, koga je, pored Rilkea, najradije čitala; u proleće 1944. dobavila mi je iz Beograda zbirku Jesenjinovih pesama, prevod M. M. Pešića. Neke Jesenjinove pesme naučio sam napamet; njihova tragička seta prožela mi je dušu, pripremajući je za potonje tuge i neka razočaranja u slobodi, pod mojom, komunističkom vlašću.

O Gospođi u Stragarima pod nemačkom i četničkom okupacijom, ispričaću događaj koji slavi njeno dostojanstvo i hrabrost njenog domaćina Tile Jovanovića, kome je 1942. u beogradskoj bolnici odsečena i druga noga. Gospođa je u mom zavičaju bila ne samo izuzetno poštovana ličnost, nego i neko ko svojim prisustvom okupacijsku patnju čini podnošljivijom i budi nadu u slobodu. Ali su četnici Draže Mihailovića štab Druge trsteničke brigade Jugoslovenske vojske u otadžbini, smatrali da Gospođa ugrožava srpstvo i njihovu borbu za kralja u otadžbini. U zimu 1943. odlučili su da je zakolju. Ne da je streljaju, nego da je zakolju kao ovcu, kao kokošku. Kamom. Simbolom srpskog četništva.

Oni su od 1942. u trsteničkom kraju i Pomoravlju najpre klali partizanske i ruske pristalice iz ideoloških razloga; potom su klali crnoberzijance koji su kupovali namirnice na drenovskoj pijaci da bi ih opljačkali; istovremeno su klali i seoske „lopove" i „kurve", da potvrde strogost svog „domaćinskog" i „nacionalnog" morala. Odluku da i Gospođu zakolju, neko od kućnih prijatelja dojavio je Tili, a on je o tome obavestio Gospođu sa čvrstom odlukom da je brani oružjem, zajedno sa svojim ukućanima i komunistima iz Stragara. Gospođa je preklinjala Tilu da je ne brani, znajući šta će se dogoditi s porodicom njenog prijatelja; bila je spremna da sama ode u Štab četničke brigade i da im se preda.

Tila Jovanović nije prihvatio Gospođinu predaju. O svojoj odluci da oružjem brani Gospođu i ne dozvoli da je četnici odvedu iz njegove kuće obavestio je Miju Nedeljkovića, sekretara Sreskog komiteta, zatražio od njega nekoliko pušaka, naoružao svoje ukućane muškarce i četvoricu Stragaraca partijaca. U noći kada je očekivan četnički napad, branioce je rasporedio po avliji, u zasedu, s naredbom da pucaju u napadače kada im on komanduje s prozora svoje sobe.

Gospođa je obukla elegantan kostim, nakit razdelila devojkama u kući, zadržala na ruci brilijantski venčani prsten, popila čaj i pušeći sedela na stolici, iza kreveta postavljenog uz prozor, na kome je sa revolverom i bombama sedeo Tila, držeći se za prozorske šipke, zagledan u kapiju odakle je očekivao nailazak četnika.

Noć je bila vedra, obasjana mesečinom. Selom se razlegao lavež; Jovanovići i drugovi u zasedi čekali su otvaranje kapije, upad četnika i Tilinu komandu; žene su se držeći sekire sabile u kuhinju, spremne i one da se s koljašima bore, ako budu napadnute. Gospođa je sedela iza Tile, ne prestajući da ga moli da je ne brani i ne žrtvuje porodicu. Za tu molbu Tila Jovanović nije imao razumevanja. Zamolio je da ga ne ometa u izvršavanju dužnosti.

Pred ponoć, na gornjoj strani blago nagnute avlije, otvorile su se vratnice; psi su zalajali i jurnuli na četnike koji su se borbeno poređali uz plot; psi su odjednom zamukli pred puščanim cevima. Gospođa je stala iza Tilinih leđa i prošaputala poslednju molbu da joj dopusti da im se preda.

„Gospođo, noćas ja komandujem! Zaćutite!"

Desetak četnika ušlo je u avliju sa uperenim puškama i mašingeverima i krenulo ka kući.

On je otvorio prozor i prodrao se iz sve snage: „Stoj! Pucaću!"

Četnici su stali, Tila je povikao: „Nazad! Napolje iz moje avlije! Pokosićemo vas!"

Komandant četničkog bataljona je progovorio: „Tile, ne deri se! Tebi i tvojima nećemo ništa. Ali Gospođu moramo da odvedemo u štab!"

„Gospođu nećete noćas da vodite u štab! Napolje iz moje avlije, pokosiću vas mitraljezom!... Napolje! Izgoreću vas!"

Četnički komandant je pokušao da ga ubedi da on noćas mora Gospođu da sprovede u štab. Tila mu je odgovorio da će on lično sutra Gospođu da odvede u štab brigade u Milutovac, a četnicima je ponovo zapretio da će komandovati paljbu.

„Napolje!", još jednom se prodrao čovek bez nogu, držeći se jednom rukom za šipke prozora, dok je u drugoj držao uperen revolver.

Četnici su stajali i o nečemu se domunđavali, pa krenuli nazad, a njihov komandant je doviknuo: „Platićeš mi ovo glavom, gazda Tile!"

Četnici su napustili Tilinu avliju, ispraćeni lavežom komšijskih pasa. Iza Tile koji ih je posmatrao kako odlaze Gospođa je tiho zaplakala.

Tila je do svanuća sedeo na krevetu uz prozor i čekao da se četnici vrate; čekali su ih i njegovi borci u zasedama po avliji; čekale su ih i žene u velikoj kuhinji, sa sekirama.

A ujutru, oko deset sati, Tila je naredio da mu se u čeze upregne konj. Braća su ga popela u čeze, popela se i Gospođa, pa je Tila poterao konja na drum za Milutovac, i od kuće do kuće dozivao komšije i prijatelje, rođake i svoje nadničare da pođu sa njim u Milutovac u četnički štab i odbrane Gospođu.

Stragarci su se odazvali Tilinom pozivu, pa se za čezama obrazovala poveća grupa seljaka koji su ih pratili. Štab četničke brigade tih dana nalazio se u kući popa Ljubisava Đulakovića, a tu se uz popa Ljubisava i komandanta brigade kapetana Vasovića našao i učitelj Jerotije, istaknuti četnički propagandist. Tila je uterao čeze u popovu avliju, i zatražio od stražara da pozove kapetana i popa da izađu iz kuće.

Kada su se pojavili, on im se obratio: „Evo, doveo sam vam gospođu Kristu Đorđević, dvorsku damu kraljice Marije, prijatelja Slobodana Jovanovića i generala Simovića. Porazgovarajte s njom o tome zbog čega ste je osudili na smrt."

Komandant Vasović, učitelj Jerotije i pop Ljubisav bili su zbunjeni. Prvi se snašao pop, prišao čezi i pružio ruku Gospođi, pomažući joj da siđe s čeze i povede u svoju kuću.

Tu je, pričala mi je Gospođa, ponuđena kafom i upitana zašto je u Stragarima i šta tu radi. A ona je članovima štaba Druge trsteničke brigade Jugoslovenske vojske u otadžbini, pored ostalog, rekla: „Gospodo, pre no što izvršite odluku koju ste doneli, savetujem vam da o meni potražite mišljenje naše vlade u Londonu. Obratite se gospodinu Slobodanu Jovanoviću. generalu Simoviću i gospodi Milanu Grolu i Momčilu Ninčiću. Pretpostavljam da imate vezu s našom vladom."

Pop Ljubisav i učitelj Jerotije su odmah započeli sa izvinjavanjem, koje se završilo rečima komandanta Vasovića: „Gospođo, vi ste sada slobodni. Kada od naše vlade dobijemo izveštaj o vama, pozvaćemo vas na razgovor."

Pop i učitelj su ispratili Gospođu do čeze i rekli Tili da je vozi kući, napomenuvši da oni znaju šta on radi i govori seljacima, zapretivši mu: „Vodi računa. Partizani tvoga brata ne mogu te odbraniti."

Seljaci koji su dopratili Gospođu do štaba požurili su svojim kućama, radosni što na nju ni oni koji nikom ne praštaju i sve smeju, nisu smeli kamom da zamahnu.

O tim događajima više puta su mi pričali i Gospođa i Tila. Gospođa s manje pojedinosti i više o Tili no o sebi. A Tila opširno, ali više o Gospođi no o sebi i svojoj porodici, koju je prineo na žrtvu svojoj domaćinskoj časti.

Po povratku iz četničkog štaba, odmah posle ručka, Tila je s bratancem odvezao Gospođu u Kruševac, kod svog rođaka. Gospođa je prvim vozom otišla u Beograd, kod svog odanog prijatelja Sretena Stojanovića, gde je poluilegalno živela do odlaska u partizane. A beznogog, časnog i pametnog Tilu Jovanovića zaklali su četnici prvih dana avgusta 1944.

Tih dana, kroz Stragare i Drenovu prolazile su duge kolone četničkih korpusa pod komandom Dražinog zamenika za Srbiju, majora Račića, i prelazile Moravu, žureći ka Župi i Kopaoniku. Prvi korpus Narodnooslobodilačke vojske, pod komandom Peka Dapčevića, prešao je Ibar i zaposedao Kopaonik, s namerom da se spusti u Toplicu i Zapadno Pomoravlje, a kraljeva vojska iz zapadne i centralne Srbije išla mu je u presret i odlučnu bitku za Srbiju.

U Tilinoj avliji brektala je vršalica, okončavana je vršidba pšenice koja je, s nadničarima, zapošljavala i sve ukućane.

U zaranke, četnička trojka, mladići iz Velike Drenove koji su dobro poznavali Tilu i svu njegovu čeljad, a Tila i njegova čeljad još bolje su poznavali njih, čuvene zbog česte upotrebe kame, ta četnička trojka ušla je u Tilinu avliju i zatekla ga u kolicima kod vršalice kako rukovodi vršidbom. Nazvala je boga i zaželela srećan rad.

Od tutnjave vršalice pozdrav je čuo samo Tila i odmah ih upitao: „Zašto ste došli?"

„Da tebe odvedemo na saslušanje u Keserovićev štab."

„Gde je Keserovićev štab?"

„Preko Morave, ali ti ne treba da znaš gde je."

„A može li to saslušanje da se obavi prekosutra, kad završim vršidbu žita?"

„Ne može. Moraš odmah da pođeš sa nama."

Tila je poćutao, pa rekao: „Dobro, silo! Idemo."

Uhvatio se za točkove svojih kolica, pokrenuo ih ka kući i pozvao ženu i brata da ga prate. Pred kućom je naredio bratu Simi da mu se u čeze upregne kobila, a on je iz kuhinje dozvao majku, pa je njoj, bratu Duli i ženi rekao: „S tog saslušanja ja se najverovatnije neću vratiti. Vi smestite žito u ambare, i lepo zdenite slamu. Tili guslaru sam dužan deset hiljada, dužan sam dućandžiji Bori..."

Pobrojao je imena svojih poverilaca.

„Kad prodate žito i grožđe, vratite dugove. A gde su me ovi s puškama i kamama odveli, odmah obavestite one koji to treba da znaju."

Majka Borika je jeknula, žena je zakukala, a Tila se prodrao: „Ne kukajte! Tilu Jovanovića ne ispraćajte kuknjavom. Zbogom, majko. Dule, popni me u čezu!"

Brat ga je uzeo u naručje i smestio u čezu; u nju su se popeli i četnici, pa je Dule otvorio veliku kapiju, i Tila je trgnuo dizgine. Kobila je lagano krenupa ka Drenovi. Od tutnjave vršalice nije se čula kuknjava Tiline ženske čeljadi.

O odvođenju „na saslušanje" Tile Jovanovića, ilegalnog predsednika Sreskog narodnooslobodilačkog odbora, brata Špančevog i Gospođinog štićenika, posle oslobođenja slušao sam od Dule, njegove ćerke Milene i njihovih komšija. A o njegovom kraju Drenovcima i Stragarcima iste večeri ispričali su četnici koji su ga sprovodili „na saslušanje".

Putem od Stragara do Morave, Tila se svađao sa četnicima, napadajući ih kao izdajnike, a kada je ugledao Moravu, nagao se, uhvatio za naslon čeza i bacio se na put: „Ja sam partizan! Živela Titova vojska!"

Četnici su ga izboli kamama, pa ga zaklali i njegovu krvavu trupinu bacili u Moravu. Čezama su se vratili do drenovske kafane i naredili nekom seljaku da konja i čeze vrati u Stragare, Tilinom bratu. Posle dva-tri dana, Dula je s komšijama Tilin leš izvadio iz Morave i bez sveštenika, sa ukućanima, sahranio ga na stragarskom groblju.

Mesec dana pre ubistva Svetislava Tile Jovanovića, Petar Stambolić, komandant Glavnog štaba Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Srbije, pozvao je Gospođu da iz Beograda dođe na Jastrebac, na oslobođenu teritoriju u Toplici. Tamo je od oružja nosila samo svoj crni damski štap.

Gospođa će u elegantnoj partizanskoj uniformi, sašivenoj od engleskog vojničkog štofa, u bluzi, suknji i čizmama, stići u oslobođen Beograd, krajem oktobra 1944. godine. Mesec dana kasnije, na Kongresu žena antifašista, Krista Đorđević je izabrana za prvog predsednika Antifašističkog fronta žena Srbije.

Po osnivanju Ujedinjenih nacija u Njujorku, kao predstavnik Jugoslavije, imenovana je za stalnog člana Socijalnog komiteta Ujedinjenih nacija. Tu je dužnost vršila nekoliko godina, donoseći mi iz Njujorka sveske, zeleno mastilo, čokoladu i kafu.

Potom je bila predsednik Crvenog krsta Srbije, a političku karijeru je okončala kao načelnik u Saveznom komitetu za kulturne veze sa inostranstvom, čiji je predsednik bio Marko Ristić.

Učlanili su je i u Komunističku partiju 1950, kada je učlanjen i Ivo Andrić; u Partiju je ušla prevashodno iz patriotskih motiva i solidarnosti sa zemljom u blokadi, ugroženom od sovjetske agresije. Na partijske sastanke u Narodnom muzeju otišla je samo nekoliko puta, ali je partijsku članarinu plaćala redovno, verovatno do smrti.

Javni život završila je kao predsednik Društva prijatelja Narodnog muzeja, kome će testamentom pokloniti slike Save Šumanovića, svog brata od strica, i sve što je imalo umetničku vrednost u njenom skromnom, posle rata obnovljenom domaćinstvu.

A naše ratno i ilegalsko prijateljstvo nastavilo se u oslobođenom Beogradu. Pošto nisam imao stan, iako sam bio u omladinskom rukovodstvu Srbije, Gospođa me je pozvala da stanujem kod nje, u dvosobnom stanu u Birčaninovoj 286. Tu sam se u jesen 1947. oženio Božicom; tu smo, u te dve sobe i maloj kuhinji, zasnovali zajedničko domaćinstvo, u kome je Gospođa bila domaćica, meni brižna pomajka, Božici nežna svekrva.

Taj dvosobni stan nije mogao da zadovolji naše potrebe, pa je Gospođa nasleđeni stan u Zagrebu zamenila za trosobni stan u Kralja Milutina 54, u koji smo se preselili u proleće 1948. i u njemu nastavili pravi porodični život, sa zajedničkom kuhinjom, trpezom i bibliotekom. Živeli smo u skladnoj ljubavi i međusobnom poštovanju; obraćanje je bilo uvek na vi; nikad se nije govorilo povišenim tonom. Tu se krotio moj temperament i kultivisala moja partizanština. Jedini problem našeg, inače, u svemu usklađenog zajedništva, u kome smo delili sve brige i radosti našeg napornog života - bilo je kupatilo u kome se Gospođa ujutru dugo zadržavala.

Naše velike nade u novo društvo za koje smo se borili topile su se na vatri žestoke i surove stvarnosti. To uviđanje ja sam doživljavao prilično bolno; Gospođa s nadmoćnošću životnog iskustva. Ona je i Rezoluciju Informbiroa i Staljinov napad na jugoslovensko vođstvo primila hladnokrvno, bez ogorčenja i čuđenja. Sve opšte nedaće koje su nas snalazile Gospođa je podnosila pribrano i s podrazumevanjem da su zla i nesreće u biću sveta i ljudskoj sudbini. To je na Božicu i mene delovalo lekovito.

Gospođini prijatelji iz „buržujskog Beograda", gospođe i gospoda u već pohabanoj, nekada elegantnoj odeći, koji su dolazili kod Gospođe na čaj i biskvite koje je donosila iz Njujorka, mešali su se s mojim partizanskim drugovima iz rata i novim prijateljima iz Simine 9a, budućim naučnicima, slikarima, piscima. Taj naš stan bio je stecište „starog" i „novog" Beograda, u kome je Gospođa za „stari" Beograd bila otmeni otpadnik, a za „novi" Beograd značajan i poštovan „saputnik". U našem domu se o svemu i neistomišljenički razgovaralo, ali uvek sa uvažavanjem i tolerancijom, čemu je Gospođa davala ton.

Zahvaljujući Gospođi, Božica i ja smo upoznali građanski Beograd, odlazili u stare kuće na slave i večere, prihvatili građanski stil života, kulturu stanovanja i međuljudskih odnosa. Od Gospođe smo saznavali njena iskustva iz života u predratnom Beogradu, Zagrebu, Beču, Parizu i evropskim gradovima. Božica je prihvatala Gospođine principe življenja, vođenja kuće i ponašanja. Studirajući istoriju umetnosti, drugovala je sa Gospođom koja je imala lepu likovnu kulturu. U tim godinama, ja sam se posvećivao književnosti, a Gospođa me je svesrdno podržavala u toj ambiciji, verujući u moj dar. Sve što bih napisao, prvo bih pročitao njoj i Božici, saslušavši njihovu kritiku.

U Gospođinom stanu, u kome smo nas dvoje bili prijavljeni kao podstanari, 4. maja 1954. rodila nam se kćerka Ana, koju je Gospođa primila kao unuku. Ana je rasla, Gospođi ugrožavala komfor i mir, stan nam je postao tesan; 1957. morali smo s tugom da se delimo i selimo. Gospođa se odselila u dvosobni stan u Kondinoj ulici, mi u zapuštenu kuću u Birčaninovoj 16a, odakle se iselio Bojan Stupica sa svojom Mirom.

U naš novi stan odneli smo dve slike Save Šumanovića, Vinograd i Šidska stanica, i Gospođinu bistu u bronzi, rad Sretena Stojanovića, koja je gorela u njenoj kući, srušenoj u nemačkom bombardovanju.

Deleći zajedničko domaćinstvo deset godina, nismo izdelili naše rodbinstvo s obostranim, svagda nežnim osećanjima. Posećivali smo se često i izmenjivali radosti i brige; Božica i ja smo slušali Gospođine savete, ona je bdela nad mojim književnim radom, majčinski zabrinuta zbog mog sukoba s Partijom. Plašila se da ne doživim Đilasovu sudbinu i savetovala mi da napustim svaku političku i opozicionu delatnost, tada i sama razočarana u Tita i njegovu politiku.

Pri kraju osme decenije Gospođa se razbolela od raka koji je zbog starosti i krhkosti njenog organizma sporo vršio svoju destrukciju. Partijski i državni funkcioneri s kojima je Gospođa sarađivala - osobito Rodoljub Čolaković, Petar Stambolić i Vladimir Velebit, redovno su je posećivali i starali se da joj olakšaju život i omoguće lečenje.

Ni Tito je nije zaboravio. S namerom da Partiji vrati zlato koje joj je Tito 1940. dao na čuvanje, nekoliko godina posle oslobođenja platila je raskopavanje ruševina svoje kuće, gde je pronađena gomilica gorelih zlatnika, pretvorenih u crnu zguru, koju je odnela Titu. Maršal joj je zahvalio i ponudio gomilicu rastopljenog zlata. Gospođa je odbila taj poklon. Ali Tito nije zaboravio njene usluge i poštenje, pa joj je svake Nove godine slao kotaricu južnog voća iz svog brionskog vrta.

Gospođin najodaniji politički prijatelj, koji je do njene smrti brinuo za nju, bio je Petar Stambolić, čovek koji je raspolagao retkom ljudskom i komunističkom osobinom: pamtio je zasluge svojih saradnika u partijskoj i narodnooslobodilačkoj borbi i uzvraćao im pažnjom i uslugama.

Bolest je uzimala maha, bližio se njen kraj. U tom vremenu ja sam završavao Vreme smrti, i proganjan od vlasti bio izmučen naporima i neizvesnostima, pa se Božica, umesto mene, starala o Gospođi. U duši sam joj ostao dužan ljubavi i pažnje u njenim poslednjim danima. Neka mi je uteha, ako to može biti uteha, da ni prema majci Milki, u njenim poslednjim danima, nisam bio pažljiviji no što sam bio prema Gospođi.

Gospođa Krista Đorđević umrla je 1981. godine. Do grobnice, gde je sahranjen njen Đurica, ispratilo je nekoliko daljih rođaka i prijatelja iz oba društvena poretka: Kraljevine i Republike. Više ih je bilo iz Titovog poretka. Božica, Ana i ja, sa Jelom i Jovankom Stojanović, bili smo najtužniji.

Na ostavinskoj raspravi u sudu pročitan je njen testament, u kome je Ani darovala deo svog nakita, a Božici najdragoceniji - majčin venčani prsten, ubeđena, kako joj je pred smrt rekla, da će ga ona najduže čuvati.

U našoj kući Gospođa nije samo uspomena i bista Sretena Stojanovića.

Mart 2001.
Iz knjige Prijatelji (Politika/Narodna knjiga, 2005, priredila Ana Ćosić-Vukić)

 

Ana Ćosić-Vukić o Kristi Đorđević

Za biografiju moga oca i pisca Dobrice Ćosića veoma je važna knjiga Prijatelji (2005) i njeno dopunjeno izdanje Prijatelji moga veka (2009). Te knjige su bile moja ideja, inspirisana čitanjem njegovih dnevničkih beležaka. Izdvojila sam zapise o njegovim prijateljima piscima i predložila mu da ih dopuni i napravi njihove portrete ili da ispriča priču o njihovom životu, o događajima u kojima su učestvovali, o posebnosti njihovih ličnosti, o uticaju koji su izvršili na njega..

Dopunjujući zapise o svojim prijateljima i pišući nove portrete, umorni romanopisac je u stvari „trošio vreme" koje je teško podnosio u neradu i spontano pisao posebnu vrstu sopstvene autobiografije.

U knjizi Prijatelji moga veka, na samom početku je portret Kriste Đorđević - Gospođe, koja je bila veoma važna ličnost u životu mojih roditelja. Taj portret je nastao posle našeg razgovora-skice o Kristi za knjigu Život za roman. Krista Đorđević je bila druga majka mom ocu i njeno mesto i jeste pre svega u knjizi Život za roman.

Po završetku rata, tj. po oslobođenju Beograda, moj otac je došao iz Toplice i Crne Reke u prestonicu i postao urednik lista „Mladi borac", a potom član Agitpropa Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Živeo je u stanu gospođe Kriste Đorđević koju je za vreme rata kao ilegalku upoznao u Stragarima, u kući čuvenog Jove Španca koji je bio lekar, španski borac i visoki partijski funkcioner.

U stanu Kriste Đorđević moj otac se oženio sa mojom mamom. U njenom stanu 1954. sam se i ja rodila.

Odselili smo iz njenog stana u Ulici Kralja Milutina u Birčaninovu ulicu 1957. godine. Prijateljstvo se nastavilo u stalnim kontaktima, ručkovima sa specijalnim menijem koje je pripremala moja majka sa velikom pažnjom.

Ona je za mene bila potpuno drugačija od svih drugih žena koje sam poznavala: po stasu, odevanju i ponašanju. Bila je neobično sitna, krhka, skladna, strogo elegantna, uvek u kostimu i svilenoj bluzi, sa rafiniranim skupocenim nakitom u koji sam gledala opčinjeno. Razgovor se u njenom prisustvu vodio smirenim glasom, a i kretalo se nekako drugačije. Tada je naša kuća bila po svemu gospodska.

I razbarušeni, nekonvencionalni prijatelji moga oca su se pred gospođom Kristom ponašali kao gospoda. Ona je samom svojom ličnošću uslovljavala takvo ponašanje.

Pušila je strasno, i imala divnu sedu jednostavnu punđu. Bili smo porodica, sada znam.

Sa putovanja mi je donosila sitnice koje nisu bile igračke; umesto čokolade neke fine bombone - uvek umotane u šarenu tanku hartiju. I ja sam u njenom prisustvu bila drugačija - Gospođa me je prosto opčinjavala svojom posebnošću. Intuitivno sam osećala da je ne mogu zvati „tetka Krista", iako je ona to želela.

Ponekad me je mama vodila kod nje na čaj u Kondinu ulicu. Taj stan je bio opremljen odabranim stilskim nameštajem i samo najnužnijim. Gotovo asketska spavaća soba bila je ukrašena pozlaćenim toaletnim stolom sa brušenim ogledalima i papirnim kutijicama, verovatno tada čuvenih pudera. Imala je čajnu kuhinju, nikada nije kuvala hranu - hranila se u hotelu „Ekselzior".

Krista Đorđević je u svemu bila prava starinska dama. Prošlo je toliko godina, a ja nisam upoznala nikog sličnog njoj.

Bila je i veliki dobrotvor. Pre rata je školovala nekoliko srpskih umetnika, među kojima i Miloša Crnjanskog i Sretena Stojanovića. Mom ocu i majci je dala svoj stan i posle mog rođenja se preselila u stan u Kondinoj ulici.

U svakodnevici se nikad nije razbacivala novcem. Pokloni koje je davala bili su simbolični. Ali, kad je umrla, Božici i meni je ostavila lepe i intimne komade svog nakita: veliku kameju iz XVIII veka - meni; venčani prsten svoje majke - Božici; i sat svoga oca - Dobrici. Božicu je zvala Mala, a Dobricu Mali.

Često se sećamo Gospođe koja je izvršila znatan uticaj na mog oca, osobito na Božicu i čitav poredak i život u našoj kući, zbog čega i ja toliko pričam o njoj. Želela sam da je i on u ovom našem razgovoru pomene i više od mene kaže o Gospođi.

„Pokojna gospođa Krista Đorđević, Gospođa i za sve komuniste, jedina gospođa među komunistima, i sa Milicom Prodanović jedini komunist među gospođama, bila je moj i naš porodični prijatelj. Životni prijatelj. Primila me je u svoj dvosobni stan 1945. godine, hranila me i brinula o meni. Posle venčanja sa Božicom 1947. godine, nastavili smo zajedno da živimo, nas dvoje u prolaznoj sobi, valjda do 1949. godine kada je Gospođa zamenila svoj zagrebački stan za trosoban stan u Kralja Milutina 54 i u tom stanu dala nam utočište. Imali smo po jednu sobu i zajedničku trpezariju i kuhinju, pa smo održavali i zajedničko domaćinstvo. Živeli smo kao porodica. U tom stanu si se i ti rodila.

Ja sam krajem 1956, ili 1957, dobio stan u Birčaninovoj 16, te smo tako posle 12 godina mog „pobedničkog" boravka u Beogradu, najzad imali svoj porodični dom. Pričam ti tu beogradsko-stambeničku povest ne samo zato što je ona jedan životni sadržaj našeg prijateljstva sa Gospođom, pričam ti je vrlo tendenciozno. Dakle, 12 godina sam sa porodicom živeo kao podstanar, iako sam bio partijski funkcioner, narodni poslanik Republičke i Savezne skupštine i pisac romana Daleko je sunce i Koreni. A sadašnji antikomunisti govore o meni kao o „dvorskom piscu".

Gospođu Kristu sam upoznao u jesen 1941. godine, u kući Dragoslava Jovanovića Španca, do rata studenta medicine, a u ratu sekretara Okružnog komiteta KP Jugoslavije za Kruševac. O njemu sam ti već nešto rekao. Kod svog „španskog" prijatelja Gospođa se bila sklonila bežeći od Gestapoa i srpske Specijalne policije. U toj velikoj porodičnoj zadruzi domaćin je bio Svetislav Tila Jovanović, čovek bez obe noge, po mom saznanju - čovek sa najtrezvenijom seljačkom glavom u srezu trsteničkom, seljak-aristokrata i moralni heroj koga su četnici zaklali. U toj mnogoljudnoj i mnogodecnoj porodičnoj zadruzi Krista je bila Gospođa, neko iznad svih. A to je bila i za Veliku Drenovu i okolna sela - za čitavu donjolevačku i moravsku seljačiju, Krista Đorđević je bila Gospođa. To joj je bilo ime, zanimanje, rang i funkcija.

Gracilna, otmena, elegantna i maloreka, ali pametna, poštovana i voljena od svih koji su je videli, pa su je kao neki svoj okupacijski trofej čuvali svi seljaci i seljanke, uživajući da je s puta, kroz plotove, gledaju u njenim kratkim, predvečernjim šetnjama po selu, velikoj avliji i imanju stragarskih bogataša Jovanovića.

Živela je poluilegalno, a znalo je pola sreza da je u Stragarima jedna dvorska dama, neka „velika gospođa", koja „zbori devet jezika", prijatelj Predsednika vlade u Londonu, Slobodana Jovanovića, i svih velikih ljudi o kojima su okupacijske novine pisale da su neprijatelji i izdajnici srpskog naroda.

Dolazeći partijskim poslom kod sekretara okružnog komiteta Jove Španca, upoznao sam je i oduševio se njenim podvigom; ćerka zagrebačkog bankara, žena profesora univerziteta, dvorska dama, a drug je naš - zaštitnik komunista i pristalica partizanski!

U danima naše užasne političke i moralne krize - sloma ustanka, a Nemci su bili pod Moskvom - nikada nije gubila veru u našu pobedu; smireno me hrabrila, prepričavala vesti radio Londona i Moskve koje je slušala, pričala o piscima, slikarima i vajarima, o Parizu i Beču, Švajcarskoj, Italiji i Nemačkoj, bila moj prvi vodič po Evropi...

Osećajući da se ja, partizanski ilegalac, živo zanimam za sve umetnosti o kojima mi je pripovedala kad god noću upadnem u kuću njenog domaćina Tile Jovanovića, dala mi je da čitam Jesenjinove pesme. Na stajskim tavanima, senjacima, ilegalskim bunkerima i ledenim sirotinjskim sobičcima, čitao sam Jesenjina i doživeo prvu egzistencijalnu krizu. Jesenjin me je svojom lirikom uveo u neku drugu, rekao bih, metafizičku setu, koja me je plavila i tamnila u ilegalskim samoćama i opasnostima, promicanjima pored nemačkih i četničkih straža i zaseda, u toj neprestanoj bliskosti smrti koju sam prosto udisao...

Ta metafizička seta, ta tuga nad sobom, podsticana Jesenjinovom lirikom, cepala me je, razmicala sebe, i ja sebi nisam bio samo komunista i partizan, nego i mladić koji po nekom višem promislu sa ilegalskim tajnama nosi i tajnu postojanja koju ne razume, koja boli iznad vlastitog života i svoje smrti. Sa „štajer" revolverom, dve bombe i zbirkom Jesenjinovih stihova, odolevao sam nemačkom prodoru do Vjazme, Lenjingrada i Dona, četničkim, nedićevskim i ljotićevskim poterama „ostataka komunističkih bandi", noću se kao zver provlačio kroz četničke zasede i održavao sastanke sa mladićima i seljacima koji su strasno verovali u Rusiju i njen „milion i jedan tenk", koja će na proleće pregaziti Nemce kao „ala godinu" sve do Berlina. Duša mi je bila sva prozukla i natrulela od Jesenjinove lirike, a mozak mi je žustro vrcao tekstove i parole iz biltena Vrhovnog štaba, užičke Borbe i direktivnih pisama Pokrajinskog komiteta KP za Srbiju..."

Opomenula sam ga da je njegovo ilegalstvo druga priča i da nastavi da mi priča o Kristi Đorđević.

„I ta moja ilegalska priča je priča o Gospođi. Jer se u toj našoj ilegali rodilo naše prijateljstvo i više od njega: Krista je bila moja druga majka; ja sam bio njen usvojenko, njen sin; tako smo se poštovali i voleli. Tvoju majku je smatrala snajom i volela je kao ćerku. Ne samo dok smo stanovali zajedno, nego do njene smrti osećali smo se kao rod. Pazili se i brinuli jedno za drugo.

Mnogo i o svemu, tvoja majka i ja smo od Gospođe čuli i naučili. Pored Božice, Gospođa Krista je najupornije verovala da imam književni dar, pa mi je sa svojih putovanja u Njujork (bila je delegat Jugoslavije u Socijalnom komitetu Ujedinjenih nacija), donosila sveske, mastila i penkala. Njoj i Božici čitao sam prve zapise sa poslaničkih izbora i obilazaka svog sreza, neke skice pripovedaka, neuspelih bez sumnje, što je i ona delikatno i škrto potvrđivala. Najviše je volela moje opise prirode.

Od Gospođinih dobrota i zasluga u mom „urbanizovanju", smatram vrlo značajnim poznanstva sa starim, građanskim, „buržujskim" Beogradom, koja mi je ona omogućavala. Zahvaljujući njoj upoznao sam se i sprijateljio sa velikim vajarom i divnim čovekom Sretenom Stojanovićem, njegovom ženom Jelom i ćerkom Jovankom, pa vajarima Tomom Rosandićem i Palavičinijem, kompozitorom Petrom Konjovićem, slikarima Jovanom Bijelićem, Peđom Milosavljevićem, Lubardom i Milunovićem...

Kod Gospođe su dolazile u posetu stare i otmene beogradske gospođe i gospoda, socijalno degradirani, eksproprisani, u penziji. Sa njima se uvek, po engleskom običaju, u pet popodne pio čaj i služili sitni sendviči i kolačići. A razgovaralo se samo o onom prošlom životu i starom Beogradu; uvek tiho, bez žestine i gestikuliranja. Iscrpno su obaveštavali jedni druge o svojim prijateljima i rođacima u emigraciji koji su im u pismima slali poneki dolar...

Tako sam od Gospođinih prijatelja i prijateljica saznavao kako se srpska, beogradska buržoazija podelila na onu koja se potčinila novoj vlasti i politički sklonila u „Narodnooslobodilački front" i onu koja je izbegla u emigraciju s nadom u bliski poraz komunista i povratak u Beograd. Da ne širim tu temu. Gospođa Krista Đorđević me je svojom ličnošću, prijateljstvima i vezama sa građanskim Beogradom obogatila saznanjima, koja su neka, nadam se, transponovana u tekstove mojih romana."

Mom ocu i majci Krista je ostavila dve slike Save Šumanovića. Svoje slike nije prodala već ih je posle smrti zaveštala Narodnom muzeju.

Ratnih godina, bez prihoda od knjiga koje se više od deset godina nisu štampale, bili smo prinuđeni da prodamo Savin Vinograd i jednu verziju Šidske stanice.

Nije pričala o svom čuvenom bratu, ali o ocu i mužu koji je rano umro - veoma često. O mužu kao da je živ. Nije je pratio nikakav trač.

Svako popodne ona je karakterističnim hodom žurila ka nekoj galeriji, pozorištu, filharmoniji. Bila je u svakom pogledu nesvakidašnja žena, vredna divljenja i zbog lepote i zbog uzornosti, morala.

Bila je priča i o partijskom zlatu koje je izgorelo jer je bomba pala na njenu kuću. Ali meni je bila mnogo zanimljivija činjenica da je njena i Đuricina kuća bila uništeni muzej sa slikama, skulpturama, reljefima. Nije žalila.

Imala sam utisak da je uvek brinula za tatu da mu se nešto ne desi, valjda da ga ne uhapse. Volela je tu tatinu nesmirenost i radoznalost. I ona je bila takva.

Danas u mojoj kući na centralnom mestu stoji njena bista koju je izradio Sreten Stojanović. Bista je nagorena od plamena. Neverovatna glava - otmena, rafinirana, lepa. Gledamo se svaki dan.

Savinih slika nema - prodali smo ih i ja sam svog oca tešila da je Krista upravo srećna što nam je svojim darom omogućila da dostojanstveno preživimo užasne devedesete i kasnije, do prodaje porodične kuće i Ulici Branka Đonovića broj 6.

Moja mama je imala običaj, a i ja sam ga održala, da na police za knjige iza knjiga postavljamo fotografije koje su bile bez rama, ali kaširane pa se nisu savijale.

Na njima devojčica Krista u neverovatnim čipkanim haljinama, rukavicama, belim platnenim čizmicama.

Iznad radnog stola mog oca službena fotografija Kriste Đorđević sa mojom kamejom i maminim prstenom. Sasvim američki, za ono doba.

Dala nam je i divan stari samovar koji sigurno može da radi. Svi ti predmeti ćute i zrače svojom lepotom. Mene bole slike Save Šumanovića za koje više ne znam gde su.

Iako nisam bila radoznalo dete, znala sam da je od Tita za Novu godinu dobijala korpu mandarina. O njemu nije ružno govorila. Mislim da je mnogo znala, ali da je moj tata nije ispitivao - ona je bila gospođa.

Eto, pomislim kako je lepo što u mom stanu postoje njene stvarčice, jedini sačuvani predmeti jedne velike ličnosti. Zaboravljene. Da. Ja je se jedino sećam.

Krista Đorđević bila je jedinica, lepotica, srpska austrougarska princeza, avanturistkinja, hrabra komunistkinja, odana supruga, dvorska dama i mecena. Žena jedinstvena u srpskoj, evropskoj i svetskoj kulturi 20. veka. Takva žena je danas nezamisliva: ko god je negde promrmljao ponešto nedostojno ove uzvišene žene, a bilo je i takvih koje ne pominjem da ne kvarim predstave o njima i tako doprinesem ruženju ljudi, samo bi sliku o sebi naružio.