„Svojom ličnošću, kulturom, ponašanjem, Krista Đorđević odbranila je građansku i duhovnu kategoriju – Gospođa“, napisao je o njoj Dobrica Ćosić. Ipak, ni danas, trideset godina od njene smrti, o Kristi Đorđević ne znamo mnogo više od onoga što je sama ispričala u svojim retkim javnim nastupima i škrtim autobiografskim zapisima, ili onoga što su o njoj napisali Dobrica Ćosić i Rodoljub Čolaković. Zbog toga će svaki novi pokušaj da se ispriča priča o burnom životu sestre od strica Save Šumanovića i jedine istinske Gospođe jugoslovenske revolucije izgleda ostati zauvek nedovršen.

Na samom početku procesa globalne digitalizacije mnogi analitičari su predviđali potop štampanih medija, naročito se zadržavajući na detaljnim opisima surovog i neizbežnog iščeznuća knjiga. Četvrt veka i kusur kasnije, mnogi dnevni listovi i nedeljnici više ne postoje, a većina preživelih novina više se ne bori za broj prodatih štampanih primeraka na kioscima, već za brojnost „poseta" zvaničnoj veb-stranici i što više klikova. Međutim, knjige ne samo da su preživele digitalne praporce nego  su se u ove dve pandemijske godine pokazale kao neizostavan deo osnovnog kompleta prve pomoći.

A preživeli su i ženski časopisi!

Na prvi pogled, na šarenim stranicama ovih magazina jedva da ima šta da se pročita, ali se čini kako nas upravo to prividno odsustvo konkretnijeg sadržaja upakovano u jednostavnu, sladunjavu formu ošarenjenog sveta lepote i zdravlja tera da ih prelistavamo sve vreme se osećajući kao da prisluškujemo razgovor dve zadovoljne drugarice.

I upravo je zbog tog neobaveznog pristupa najrazličitijim temama zavirivanje u starija izdanja ovih časopisa katkad isplativije od proučavanja kakve arhivske građe.

Uzmimo, na primer, „Praktičnu ženu" od 15. jula 1978. godine, na čijim je hrapavim stranicama, uz redovne rubrike posvećene modi, ishrani i zdravlju, pod naslovom „Čuvala sam druga Tita" objavljen razgovor sa Kristom Đorđević.

 „Molim vas, samo me nemojte hvaliti... Nemojte zaista...", počinje svoj članak novinar Milorad Antonić i nastavlja. „Tako nam je rekla Krista Đorđević pre nego što nas je primila u svoj skromni stan u Kondinoj 24/II u Beogradu. Iako u već poodmaklim godinama, živi sama, još uvek je raspoložena za razgovor i sećanja na vreme kada je radila kao istaknuti predratni i ratni ilegalac, kako kaže - kao ratni patriota. Nedavno je predsednik Republike Tito odlikovao Kristu Đorđević Ordenom Republike sa zlatnim vencem za njen dugogodišnji revolucionarni rad, za zasluge na polju javne delatnosti koje su doprinele razvitku samoupravne Socijalističke Jugoslavije..."

Prema oceni uredništva „Praktične žene", priča o ženi koja je svoje građansko poreklo, materijalno bogatstvo i stečeno obrazovanje u celosti podredila ciljevima revolucije bila je ono što bi tih letnjih dana '78 trebalo da zaokupi pažnju onih koji požele da prelistaju najnoviji broj jednog od najtiražnijih jugoslovenskih listova. Dok su sedele pod haubom u frizerskom salonu, putovale vozom, autobusom, avionom, ili se već sunčale negde duž jadranske obale, Jugoslovenke su tako mogle da pročitaju i sledeće redove:

„Ozbiljna, odgovorna, poverljiva i veoma komunikativna Krista Đorđević je oduvek bila simpatizer Partije. Rođena je u Zagrebu a poreklom je iz porodice Šumanović. Njen suprug dr Đurica Đorđević jedan je od profesora Medicinskog fakulteta Beogradskog univerziteta. Posle dolaska u Beograd aktivirala se na osnivanju društva 'Cvijeta Zuzorić'. U beogradskim intelektualnim krugovima brzo je stekla ugled među onima koji nisu simpatisali korumpirane, ratne bogataše. Družila se sa studentima i iznad svega cenila plemeniti duh, bunt i spremnost za borbu i odricanje. Zavolela je revolucionarni pokret i pomagala ga kako je mogla i znala..."

Ni gotovo trideset i pet godina kasnije o Kristi Đorđević ne znamo mnogo više od onoga što je ispričala novinaru „Praktične žene". Iako je za sobom ostavila nekoliko autobiografskih zapisa, a o njoj su, između ostalih, u svojim memoarskim zapisima pisali Dobrica Ćosić i Rodoljub Čolaković, stiče se utisak kako je svaki novi pokušaj da se ispriča priča o burnom životu Kriste Đorđević tek još jedan popis brojnih nedostajućih delića slagalice bez kojih će portret sestre od strica Save Šumanovića i jedine istinske Gospođe jugoslovenske revolucije ostati zauvek nedovršen.

Kći hrvatskog podbana i supruga prvog srpskog venerologa

Dr Svetislav Šumanović (Šid, 1860-Zagreb, 1945), rođeni brat oca Save Šumanovića, bio je poznati zagrebački advokat, oženjen Katarinom Lađević (Karlovac, 1867-Zagreb, 1894), sa kojom je imao ćerku Hristinu Kristu. Dr Šumanović je bio jedan od osnivača Srpske banke u Zagrebu i član prvog Upravnog odbora ove banke, da bi kasnije postao i dugogodišnji predsednik tog tela.

U periodu od 1903. do 1907. godine obavljao je funkciju podbana u vladi grofa Kuena Hedervarija i više puta je bio biran kao zastupnik Šidskog sreza u hrvatskom saboru. O ambicijama i dometima njegovog političkog delovanja tadašnja i hrvatska i srpska štampa davala je različite ocene, ali je za priču o njegovoj ćerki jedinici dovoljno navesti deo govora koji je tokom rasrpave o uređenju interkonfesionalnih odnosa dr Šumanović održao u Saboru kraljevina Hrvatske, Slavonije i Dalmacije 3. februara 1899. godine.

„Visoki sabore! Ja danas dižem svoj glas u pitanju najuzvišenije građanske dužnosti, u pitanju najuzvišenijih građanskih osećaja, u pitanju prvog postulata današnjeg društva, u pitanju jednakosti i ravnopravnosti. Ja se nadam, visoki Sabore, da reč moja i glas moj neće ostati glas vapijućeg u pustinji. Ja se tomu nadam i nadati se moram, jer neću da verujem da bi mogao narodu vladati smer, koji se protivi temeljnoj osnovici društva današnjeg vremena."

Hristina Šumanović je rođena sedam godina pre ovog očevog saborskog govora. Rano ostavši bez majke, školovala se po austrijskim internatima, naučila da svira klavir, da bi potom studirala jezike u Beču.

Prvi svetski rat provela je u Zagrebu, gde se, nakon završenih studija medicine u Beču i kraćeg rada u bolnici u Insbruku, još 1912. vratio njen budući suprug Đorđe Đurica Đorđević.

Rođen 1885. godine u Grubišnom Polju, doktor Đorđević je u Zagrebu započeo da se bavi privatnom lekarskom praksom, ali je uporedo radio i na kožnom odeljenju Zakladne bolnice. Tokom rata, u ovu i u druge bolnice uspeo je da skloni i od slanja na front sačuva mnoštvo mladića, među kojima se našao sveže amnestirani zenički sužanj i budući vajar Sreten Stojanović, rođeni brat doktora Mladena Stojanovića.

 „Kada smo stigli u Zagreb, dr Đurica Đorđević mi je bio spremio drugu vojnu bolnicu kod doktorke Zec, ali pošto je bolnica trebalo da ide u Trst, on me je prebacio u petu bolnicu", piše u svojoj autobiografskoj knjizi Stojanović i dalje se priseća:

„Tu sam ležao radi ispitivanja bolesnih pluća. Na akt o poteri za mnom odgovoreno je da sam bolestan i da ležim u vojnoj bolnici. Za to vreme smo radili u Zagrebu na pripremi oslobođenja... Moj brat i ostali drugovi spremali su se za studije, ali meni se nije išlo u školu dok se rat ne završi. U međuvremenu, na jednom sastanku... reče mi dr Đurica da je kod njega na večeri bio Vlado Ćorović i da je pričao o mome talentu za skulpturu. Pitao me je da li bih ja otišao u Beč da se usavršim u drvetu, pa kada uspem, da ću moći time izdržavati i nastaviti svoje školovanje na univerzitetu."

Stojanović odmah po oslobađanju od vojne službe zaista i odlazi „u Beč sa svojim prijateljima i mecenom dr Đuricom i njegovom gospođom." Iz Beča će Stojanović, a sve o trošku svoga prijatelja i dobrotvora, uskoro stići do Pariza, gde nastavlja sa vajarskim usavršavanjem, dok će odmah po stvaranju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca dr Đurica i „njegova gospođa" preći u Beograd. 

Lekarske misije u Južnoj Srbiji

Stotinu i nešto godina nakon završetka Prvog svetskog rata naša šira javnost i dalje malo toga zna o načinu na koji je tekla tadašnja obnova i izgradnja u novostvorenoj zajedničkoj državi. Velike ratne operacije, koje sa sobom donose sistematska i velika razaranja, bile su vođene samo na teritoriji predratne Srbije, pa bi bilo interesantno videti na koji način je finansirana obnova oštećenih i izgradnja novih zgrada, puteva, mostova i pruga i koliko ljudi je u tim radovima učestvovalo.

Kraj razaranja i stradanja, te formiranje jedinstvene vojne i civilne administracije na teritoriji koja se sada prostirala od Vardara pa do Triglava omogućili su ljudima poput dr Đurice Đorđevića da se u potpunosti predaju radu koji će celokupnom društvu omogućiti što brži oporavak a onda i razvoj.

Tako je dr Đurica odmah po dolasku u Beograd preuzeo rukovođenje Klinike za kožne i venerične bolesti, potom je učestvovao u osnivanju i razvoju Katedre za kožne i venerične bolesti pri Medicinskom fakultetu, a zahvaljujući njegovom pionirskom angažmanu, u Srbiji je zabranjeno postojanje bordela, a uvedeni redovni i besplatni pregledi „seksualnih radnica".

Ali, pored pionirskog rada u oblasti venerologije i angažovanja na osnivanju Medicinskog fakulteta u Beogradu, dr Đurica Đorđević je u prvoj polovini treće decenije HH veka bio inicijator i glavni protagonista odlaska većih lekarskih ekipa u zabačene i najnerazvijenije delove Srbije i u Makedoniju. Sa njim je, na neke od ovih ekspedicija, putovala i supruga Krista.

U dvodelnom tekstu „Vek čiste savesti", objavljenom u „Politici" krajem jula 1981, povodom smrti Kriste Đorđević, njen višedecenijski prijatelj Rodoljub Čolaković piše kako je „iz udobne roditeljske kuće krenula s mužem po selima i varošicama Srbije da se, kao njegov pomagač, bori protiv raznih boleština koje su harale poslije rata."

Sem obavljanja pregleda tamošnjeg lokalnog stanovništva, lekari su se naročito bavili izučavanjem pojave široko rasprostranjenog endemskog sifilisa.

Prva takva „lekarska ekskurzija" bavila se lečenjem stanovništva u okolini Požarevca 1924. godine, već naredne godine veća grupa lekara otišla je u Makedoniju, da bi 1929. godine na red došla oblast Sandžaka.

„Pričala je o svemu što su tada morali izdržati sa začuđujućom vedrinom, ponekad i humorom", zapisao je u svome nekrologu Gospođi njen saborac Rodoljub Čolaković, „ali u svemu je bilo jedno osjećanje - trebalo je srbijanskom seljaku bar nečim vratiti dug za sve ono što je podnio u ratovima 1912-1918."

Pišući o učešću u makedonskoj „lekarskoj ekskurziji", lekar Jevrem Nedeljković se u nekrologu dr Đurici Đorđeviću, objavljenom 1936. godine u časopisu „Medicinski pregled", prisetio i onoga što se dešavalo odmah po njihovom dolasku u Skoplje.

 „Po ručku, dok smo se mi odmarali, Đurica je bio na poslu. Celo popodne je upotrebio da obiđe sve uticajne ljude u Skoplju. Komandanta armije, komandanta mesta, sanitetske starešine vojne i civilne, pretsednika opštine, sveštena lica itd. Kad smo došli na večeru, Skoplje je bilo osvojeno. Uvek je tako radio. Čim bi stigao u novo mesto, odmah bi otišao najvećem po činu pretstavniku vlasti, a docnije redom obišao sve ljude koji imaju ma kakvog značaja." 

Paviljon „Cvijeta Zuzorić" na Kalemegdanu

Opisani modus operandi dr Đurice Đorđevića mnoge će verovatno navesti na ne tako originalnu pomisao kako Nušić, zapravo, i nije pisao komedije, nego danas tako popularnu i odomaćenu autofikciju. Ali sem što bi i dolazak „lekarske ekskurzije" u Skoplje ili Sandžak očas posla pretvorio u urnebesnu komediju ili oštru satiru „Branislav Nušić je i pre i posle Prvog svetskog rata bio pokretač mnogih naših humanih i prosvetnih udruženja, mnogih kulturnih i prosvetnih akcija. Udruženje prijatelja umetnosti 'Cvijeta Zuzorić' je takođe njegova zamisao."

Tim rečima počinje valjda i jedini sačuvani (a najverovatnije i stvarno jedini) autorski tekst Kriste Đorđević, naslovljen „Osnivanje i delatnost udruženja prijatelja umetnosti 'Cvijeta Zuzorić'" i objavljen u knjizi „Beograd u sećanjima 1919-1929", koju je 1980. godine objavila SKZ.

 „Kao načelnik Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete, jednog popodneva, u februaru 1922, pozvao je izvestan broj beogradskih gospođa na sastanak... Pored gospođa prisustvovali su i kompozitor Miloje Milojević, slikar Branko Popović i književnik Todor Manojlović."

Ovo svedočanstvo Kriste Đorđević o osnivanju društva, izgradnje paviljona na Malom Kalemegdanu i raznolikim programima koji su u tom zdanju priređivani, istoričarka Radina Vučetić je koristila kao jedan od izvora tokom pisanja monografije „Evropa na Kalemegdanu". Njena knjiga, međutim, nije samo sadržajan i sveobuhvatan pogled kako na samu istoriju „Cvijete", tako i na celokupnu kulturnu scenu međuratnog Beograda, već povremeno i neka vrsta gotovo konspirativne, podzemne povesti o Kristi Đorđević, „sive eminencije" ovog umetničkog udruženja.

Upravo zahvaljujući upornom traganju Radine Vučetić i za najsitnijim putokazima koje je za sobom ostavila žena u čijoj je kući, početkom Drugog svetskog rata, sva je prilika, bila skrivena jedna od tri radio-stanice kojima su ovdašnji agenti Kominterne održavali vezu sa „Ćaćom" (Moskvom), ovaj tekst je i započet pričom o kulturološkom značaju ženskih časopisa.  Ipak, nakon iščitavanja svih navedenih izvora koji se u fusnotama knjige „Evropa na Kalemegdanu" tiču Kriste Đorđević ne možete a da ne osetite kako se suočavate sa namerno stvorenom prazninom.

Krista Đorđević je za sobom, sem navedenog teksta u zborniku „Beograd u sećanjima" ostavila jednu kutiju u kojoj se nalaze programi, pozivnice i ulaznice za manifestacije organizovane u umetničkom paviljonu, te intervju o delovanju Udruženja prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić", koji je, kako je u 362. fusnoti navela Radina Vučetić, vodio „Milorad Dželebdžić 10. februara 1957, od 18 do 20 časova u njenom stanu u Kondinoj 24. Intervju je obima 35 kucanih stranica i vidno ga obeležava vreme u kome je nastao, te ne daje uvek objektivnu sliku o ljudima i događajima koji se pominju."

Kutija Kriste Đorđević čuva se u Legatu Lazara Trifunovića na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozifskog fakulteta, a trideset i pet kucanih stranica intervjua u Zbirci memoarske građe u Istorijskom arhivu Beograda.

O svim ostalima poslovima kojima se bez sumnje bavila „siva eminencija" i, pred sâm početak Drugog svetskog rata, predsednica Udruženja ljubitelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić", jednostavno nema primarnih izvora. Zato se u nastavku priče o gospođi Kristi Đorđević moramo osloniti na sećanja njenih saboraca i jedan feljton „Politike". 

Fundament savremene umetnosti

Udruženje „Cvijeta Zuzorić" je svoje koncerte, izložbe, književne programe i tematske balove u prvim godinama delovanja organizovalo na različitim lokacijama u Beogradu, ali se sve to vreme radilo na stvaranju administrativnih i materijalnih uslova za izgradnju umetničkog paviljona. Nakon raznih peripetija i odlaganja, Ministarstvo prosvete je raspisalo konkurs za idejno rešenje, na kome je izabran projekat arhitekte Branislava Kojića.

Svečano polaganje kamena temeljca obavljeno je 6. novembra 1927. godine, a tom prilikom je u temelje pohranjena povelja koju je, između ostalih, potpisala i Krista Đorđević. Radove je izvodilo preduzeće „Fundament" arhitekte Milana Sekulića.

„Umetnički paviljon završen je krajem 1928", piše Krista Đorđević u svome prilogu u knjizi „Beograd u sećanjima".

„Uskoro je, veoma svečano, otvorena prva izložba. Tom prilikom je vajar Sreten Stojanović, u ime umetnika, izrazio zahvalnost inicijatorima. Obećao je da će umetnici, kao trajan znak zahvalnosti, izraditi portrete zaslužnih: Nušićev (Sreten Stojanović), doktora Đurice Đorđevića (Marino Tartalja), Olge Stanojević (Ivan Radović), Kriste Đorđević (Živorad Nastasijević). Sva obećanja nisu izvršena. Nešto je zaboravljeno, nešto pokušano pa nije dovedeno do kraja. Sreten Stojanović je jedini predao Nušiću bistu i ona je postavljena u Umetničkom paviljonu."

Mecena i prijatelj Sretena Stojanovića je, dakle, finansijski pomogao i izgradnju umetničkog paviljona u kome će do 6. aprila 1941. biti organizovani mnogi umetnički programi.

„Jedna od veoma značajnih manifestacija za koju je ideja potekla od Književne sekcije", ističe u svome tekstu Krista Đorđević, „bila je izložba knjiga... Veliku salu Paviljona za tu priliku dekorisali su umetnici. Članovi Uprave su prodavali knjige. Bilo je i samostalnih izdavača, kao što su nadrealisti sa svojim izdanjima. U maloj sali bile su izložene naše stare knjige, koje nam je ustupila Narodna biblioteka."

Pa ipak, najznačajniji događaji koji su se održavali u Paviljonu bile su mnoge velike samostalne i grupne izložbe koje će predstavljati važne datume u istoriji naše savremene umetnosti. 

Humora malo više, humora!

Važan a tužan momenat u priči o Kristi Đorđević je prerana smrt dr Đurice Đorđevića, koji je preminuo od posledica moždanog udara u proleće 1935. godine.

Kao prodekan Medicinskog fakulteta bio je domaćin francuskom profesoru Debreu, koji je u Beogradu trebalo da održi nekoliko predavanja. Prvi moždani udar dr Đurica je doživeo dok je držao pozdravni govor u čast visokog gosta. Ali umesto da se odmah leči, on je prvo ispunio sve obaveze a potom je izdržao u krevetu svega nekoliko dana.

Doktor Nedeljković ga je poslednji put video, kako svedoči u svome nekrologu u „Medicinskom pregledu", na Lazarevu subotu. Sreli su se na ulici, Nedeljković se začudio što ga vidi na nogama, dr Đurica ga je prekorio zbog tolike brige i ipak pristao da mu ovaj pravi društvo tokom šetnje.

„Umesto da ide svojoj kući, zaokrenuo je u Siminu ulicu, i ušao u br. 14. Pitao sam se kuda me to vodi i kakvo mi iznenađenje priređuje? Otvorio je vrata i našli smo se u neosvetljenom pretsoblju. Kroz staklenu pregradu ugledali smo doajena naše književnosti g. Nušića, kako se predano zabavlja sa jednom mačkom."

Na veliki petak dr Đurica je otputovao u Aranđelovac. Pre odlaska je u telefonskom razgovaru tešio jednog bolesnog kolegu:

„Treba samo čuvati dobro raspoloženje. Humora malo više, humora!"

Preminuo je naredne noći, u snu, a sve ono što je u godinama koje će provesti bez svoga muža činila Krista Đorđević biće ništa drugo do jedno dirljivo i posvećeničko ispunjenje njegovog amaneta. 

„Lola je bio neverovatan"

„Ponosila sam se patriotizmom moga oca, supruga, cele porodice", rekla je Krista Đorđević u razgovoru sa novinarom „Praktične žene" u leto 1978. godine. „Zavolela sam taj mladi, napredni svet jer sam u njima videla neverovatnu upornost, ozbiljnost, istrajnost."

A „taj mladi, napredni svet" Krista Đorđević je bila u prilici da upozna upravo tokom svoga sve vidljivijeg, danas bi se reklo, ivent menadžerskog angažovanja u Udruženju „Cvijeta Zuzorić", koje se vremenski poklapa sa pojavom novih umetničkih tendencija čija estetika nikako nije mogla da se odvoji od politike. Jednostavnije rečeno: Krista Đorđević je prvo odškrinula, a potom i širom otvorila vrata umetničkog paviljona na Malom Kalemegdanu vernicima ideje komunizma.

Tako je, na primer, već početkom 1935. godine u „Cvijeti" održana izložba zagrebačke umetničke grupe „Zemlja", tokom koje se desio, kako kaže Radina Vučetić „i jedan eksces s neskrivenim ideološkim nabojem", jer je slikar Krsto Hegedušić odbio ponudu maršala Dvora da ih poseti knez Pavle. Sâm Hegedušić se kasnije sećao kako su se, kada su za to čule, „babe od 'Cvijete Zuzorić'" razbežale od straha. Sve „osim Kriste Đorđević".

Objašnjenje za ovakvu njenu hrabrost možemo objasniti činjenicom da je Krista Đorđević bila u bliskim odnosima sa kneževom suprugom, kneginjom Olgom, dok Vjenceslav Cenčić u svojoj knjizi „Enigma Kopinič" tvrdi da je upravo Gospođa bila neka vrsta oficira za vezu na relaciji Dvor - KPJ.

Koliko god bilo nemoguće do kraja utvrditi verodostojnost ove tvrdnje, sasvim je sigurno da je jedna od „veza" između Kriste Đorđević i KPJ bila upravo jedna „baba od 'Cvijete Zuzorić'"! Reč je o Tonici Ribar, majci Ive Lole Ribara, čiji je brat Ivica izlagao svoje radove u Paviljonu u okviru nastupa umetničke grupe „Desetorica".

„Lola je bio neverovatan! Znate li vi da je on prevaspitao čitavu svoju porodicu? Jeste, čoveče, jeste!", reći će Krista Đorđević u feljtonu Vaska Ivanovića, koji je u martu 1977. godine „Politika" štampala u šest nastavaka pod naslovom „Predratni i ratni dosije komuniste, ilegalca, konspiratora, gospođe Kriste Đorđević".

Slučaj komedijant je hteo da Krista Đorđević govori za „Politiku" nakon što je povredila kuk. „Pala je na neosvetljenom stepeništu paviljona 'Cvijeta Zuzorić', čiji je jedan od osnivača bila, jednom davno..." 

„Dolazim uskoro - Valter"

A „jednom davno", u zimu 1937-38, Ivo Lola je u kuću Kriste Đorđević u ulici Strahinjića Bana doveo ilegalca Rodoljuba Čolakovića.

„U kući je bilo prostrano i udobno", napisao je Čolaković u pomenutom nekrologu, „bilo je istinske topline domaćeg ognjišta. Živeći poslednje dvije godine po siromašnim pariskim hotelima, odmah sam uočio tu razliku i osjetio se lagodno u Kristinoj radnoj sobi, u kojoj smo razgovarali o mom smještaju, naravno ilegalnom, u njenoj kući. Ona putuje, rekla je, ali to ne smeta. Ja sam njezin dalji rođak na prolazu kroz Beograd i ostaću u njenoj kući nekoliko dana. To je priča za kućnu pomoćnicu... Rekla je to mirno i poslovno kao da svršava svoj običan svakodnevni posao, a znala je da sam ilegalac i odgovorni funkcioner KPJ. Na njenom licu nije bilo ni traga zabrinutosti - mirno, pomalo strogo, što je ublažavalo mladalački sjaj tamnih očiju. Samo onaj koji je kao ilegalac živio u tuđim kućama zna šta znači takvo držanje domaćina."

Čolaković je te zime ostao sam u kući Đorđevića na Dorćolu, čiji je enterijer bio ukrašen duborezima Sretena Stojanovića, jer je gospođa Krista po nalogu Partije kao kurir išla na još jedno putovanje u Pariz. Tamo je predavala ili preuzimala pošiljke u knjižari „Horizont", koju je vodio Živojin Pavlović, potonji pisac knjige „Bilans sovjetskog termidora".

Tokom jedne od svojih poseta Parizu veza joj je prenela kako jedan drug želi da razgovara sa njom. „Čekaće vas na tom i tom mestu. Imaće u rukama otvorene novine. Te i te", ispričala je novinaru „Politike" 1977. godine.

„Na zakazanom mestu srela sam druga koji je želeo da se upozna sa mnom. Držao je u rukama novine te i te. Otvorene. Bio je taj drug u neobično elegantnom odelu, s velikim prstenom na ruci. Lep, dragocen prsten!"

Čovek sa velikim prstenom joj je rekao kako će možda uskoro doći u Beograd, te da će biti blagovremeno obaveštena o njegovom dolasku.

„Od mog povratka iz Pariza, prošlo je bilo dosta vremena. Jednog dana, primila sam kratko pismo iz Carigrada. U pismu je stajalo: 'Poslovno sam bio sprečen da dođem kad sam obećao. Dolazim uskoro - Valter."

Posle nekoliko dana, sobarica je obavestila Kristu Đorđević da izvesni inženjer Babić moli za prijem.

„Nikakvog inženjera Babića nisam poznavala. Pošla sam u susret  nepoznatom gostu. Bio je to čovek koji mi je pisao iz Carigrada. Valter, to jest inženjer Babić, odnosno onaj s kojim sam se upoznala u Parizu... Mnogo kasnije, mislim da je to bilo 1942. godine, doznala sam ko je bio moj gost; na jednoj tabli bio je izlepljen plakat: 'sto hiljada zlatnih maraka onome ko...' Na slici je bio moj nekadašnji gost. To jest, Josip Broz Tito."

U međuvremenu je taj isti gost Kristi Đorđević tokom jedne od svojih poseta predao na čuvanje kofer i rekao joj: „Ako nešto skrivate (a ovaj kofer valja da sakrijete), dobro je da znate šta krijete. Po mogućnosti i zašto to činite."

A u koferu je bilo „mnogo zlatnika i zlatnih poluga. Kasnije sam doznala da je to bila partijska blagajna." Ovo koferče je u kući Đorđevića dočekalo jutro 6. aprila 1941. godine, kada je tokom bombardovanja srušena do temelja a velika i vredna zbirka umetničkih dela koja su krasila zidove zdanje u ulici Strahinjića Bana zauvek izgubljena. Krista Đorđević se za prvo vreme preselila kod Sretena Stojanovića, da bi jedno vreme bila i kod Marka Ristića. Među ono malo stvari koje je uspela da izvuče ispod ruševina bila je i njena bista, rad Sretena Stojanovića. 

Kodirano ime Gospsfa

 „Krista Đorđević je stragarskim i drenovskim seljacima, i jastrebačkim partizanima, i Titu, Rankoviću, Čolakoviću i Stamboliću - bila Gospsfa."

Gospsfa?!

Nakon priča o obavljanju tajnih kurirskih zadataka, skrivanja visokokotiranih komunističkih ilegalaca u kući na uglednoj buržujskoj beogradskoj adresi, gde je Kominterna držala jednu od svojih radio-stanica a KPJ sve svoje zlatne rezerve, sasvim je logično da su ratne okolnosti i okupacija sa sobom doneli i potrebu da Krista Đorđević konačno dobije i svoje kodirano, ilegalno ime!

Mnogo je, međutim, logičnije da se radi tek o pukoj a gruboj štamparskoj omašci, jer će samo nekoliko redova kasnije, Dobrica Ćosić u svome memoarskom zapisu „Gospođa Krista Đorđević" objaljenom u njegovoj knjizi „Prijatelji" (koju su 2005, kao jedno od tadašnjih brojnih kiosk-izdanja, objavili „Politika" i „Narodna knjiga") napisati kako je „svojom ličnošću, kulturom, ponašanjem, Krista Đorđević odbranila građansku i duhovnu kategoriju - Gospođa."

Pisac „Deoba" u ovom tekstu duboke a opet suzdržane odanosti Gospođi za Kristu Đorđević kaže da je bila „sitna, vitka, crnpurasta žena, uvek s punđom" i dodaje:

„U ratu se ukrštaju ljudske sudbine i ostvaruju susreti, nezamislivi u miru. Tako su okupacija i partizanski pokret spojili mene sa Kristom Đorđević."

Krajem 1942. godine Krista Đorđević je zbog velike policijske provale ilegalne organizacije, po direktivi njene veze Petra Stambolića, morala pod hitno da se skloni iz Beograda. Prema Stambolićevim uputstvima, u Vrnjačkoj Banji je trebalo da stupi u kontakt sa ilegalcima koji bi je prebacili u partizane.

„Stigla sam samo do Kruševca", pričala je Krista. „Nekakav most je bio porušen. Ka Vrnjačkoj Banji se nije moglo, tamo su se vodile borbe. Ostala sam u Kruševcu. Nikakve veze nije bilo, nikoga nisam poznavala. Šta da činim? Setila sam se Dragoslava Jovanovića Španca. Upoznali smo se pred njegov odlazak u Španiju. Požalio mi se tada, da mu je brat u bolnici: neke nevolje s nogama. Lekari ne preduzimaju ništa jer su lekovi i aparat, potreban za lečenje, skupi, bolnica nema sredstava. To smo sredili. Nije mnogo pomoglo, na žalost, Tiletu su (tako se zvao brat Dragoslava Jovanovića) kasnije amputirali obadve noge."

U Kruševcu je živela jedna od sestara Dragoslava Jovanovića i Krista je tamo zatekla Svetislava - Tileta, koji ju je poveo sa sobom, kući, u selo Stragare.

Dvorska dama u Stragarima

„U takvim neprilikama", piše Ćosić, „kada se od svakog zavisilo i od svakog i najgore očekivalo, kada nijedno zlo nije bilo čudo, pročuo se šapat: U Stragare, kod Tile Jovanovića, došla dvorska dama! Seljaci su znali da su dvorske dame u Londonu, s kraljem i njegovom majkom, ali da neka dvorska dama može biti u Stragarima, tome se niko nije nadao. Taj događaj je izazvao zbunjenost, sumnju, najapsurdnija nagađanja. U našoj okolini, Stragare je postalo značajno mesto, a kuća Tile Jovanovića, koja je imala i 'Španca', za kojeg se slutilo da je među partizanskim vođama u Srbiji, postala je tajna koja se odgonetala seljačkom, nadrealističkom maštom."

Jezik kojim Ćosić nekom vrstom zavereničkog polušapata taloži povest o svome ratnom susretu sa dvorskom damom, usred one Srbije koju je u svojim delima opisao dovoljno verodostojno da ona to ni do danas ne može da mu oprosti, sasvim podseća na tkivo kakvog romana. Ćosić je u to vreme mladi ilegalac čiji je zadatak da svojim pretpostavljenima prenosi sve ono što mu Gospođa ispriča da je čula u vestima Radio Londona. Isprva krajnje suzdržana i škrta na davanju bilo kakvih informacija o sebi (samo je Tile Jovanović znao njeno pravo ime), Krista Đorđević tokom vremena postaje sve razgovornija.

„Pripovedala mi je o svojim prijateljima, umetnicima, slikarima, vajarima, piscima i muzičarima - Sretenu Stojanoviću, Savi Šumanoviću, Jovanu Bjeliću, političarima Ivanu Ribaru, Vladimiru Simiću, Slobodanu Jovanoviću i generalu Simoviću, kneginji Olgi... Pripovedala mi je o Beču, Parizu, Londonu, Rimu, evropskim muzejima i galerijama, o knjigama koje je pročitala i koje čita. Za mnoga od tih imena, ustanova, knjiga i pojmova, prvi put sam čuo od nje. Ona mi je u stragarskim noćima pod okupacijom, pripovedanjem o kulturi i umetnosti, značajnim ljudima, Evropi i svetu, meni nepoznatom, dalekom uzbudljivom, budila želju da ga upoznam i nadu da ću u slobodi i ja živeti Gospođinim svetom."

Gospođa među četnicima

Želju pak da upoznaju Gospođu izrazili su pripadnici lokalnog četničkog odreda tako što su jedne noći napali Tilinu kuću. I sama Krista Đorđević u „Politikinom" feljtonu i Ćosić u svome tekstu ovaj događaj opisuju najpribližnije u žanru izvornog vesterna. Taj nasrtaj je odbijen, četnici su se povukli, ali uz uslov da Gospođa sutra dođe u četnički štab, koji se nalazio u selu Milutovac.

I tu se Krista Đorđević i Dobrica Ćosić donekle razilaze u opisivanju onoga što se tog jutra desilo u Milutovcu. Imajući u vidu poslovičnu konspirativnost i škrtost na rečima osvedočene ilegalke, a onda i uzvišeniji način „obrade teme", ovde prednost ipak dajemo Ćosićevom viđenju događaja koji je opisao na osnovu onoga što su mu ispričali sama Gospođa i Tila Jovanović.

„A ujutru, oko deset sati, Tila je naredio da mu se u čeze upregne konj. Braća su ga popela u čeze, popela se i Gospođa, pa je Tila poterao konja na drum za Milutovac, i od kuće do kuće dozivao komšije i prijatelje, rođake i svoje nadničare da pođu sa njim u Milutovac u četnički štab i odbrane Gospođu. Stragarci su se odazvali Tilinom pozivu, pa se za čezama obrazovala poveća grupa seljaka koji su ih pratili, Štab četničke brigade tih dana nalazio se u kući popa Ljubisava Đulakovića, a tu se uz popa Ljubisava i komandanta brigade kapetana Vasovića našao i učitelj Jerotije, istaknuti četnički propagandist. Tila je uterao čeze u popovu avliju, i zatražio od stražara da pozove kapetana i popa da izađu iz kuće. Kada su se pojavili, on im se obratio: 'Evo, doveo sam vam gospođu Kristu Đorđević, dvorsku damu kraljice Marije, prijatelja Slobodana Jovanovića i generala Simovića. Porazgovarajte s njom o tome zbog čega ste je osudili na smrt.' Komandant Vasović, učitelj Jerotije i pop Ljubisav bili su zbunjeni. Prvi se snašao pop, prišao čezi i pružio ruku Gospođi, pomažući joj da siđe s čeze i povede u kuću. Tu je, pričala mi je Gospođa, ponuđena kafom i upitana zašto je u Stragarima i šta tu radi. A ona je članovima štaba Druge trsteničke brigade Jugoslovenske vojske u otadžbini, pored ostalog, rekla: Ѓospodo, pre nego što izvršite odluku koju ste doneli, savetujem vam da o meni potražite mišljenje naše vlade u Londonu. Obratite se gospodinu Slobodanu Jovanoviću, generalu Simoviću i gospodi Milanu Grolu i Momčilu Ninčiću. Pretpostavljam da imate vezu s našom vladom.' Pop Ljubisav i učitelj Jerotije su odmah započeli sa izvinjavanjem, koje se završilo rečima komandanta Vasovića: 'Ѓospođo, vi ste sada slobodni. Kada od naše vlade dobijemo izveštaj o vama, pozvaćemo vas na razgovor.'" 

Beograd-Jastrebac-Bari-London-Beograd

Ako je izveštaj iz Londona ikada i stigao, Krista Đorđević je tada već uveliko bila u partiznaima. Prvo se još istog tog dana vratila u Beograd, opet kod Sretena Stojanovića, da bi nakon što joj je jedna žena donela poruku Dobrice Ćosića da odmah pođe sa njom, najzad stigla na Jastrebac, gde je bio smešten štab u kom ju je dočekao Petar Stambolić. Kako primećuje Ćosić, Gospođa je „od oružja nosila samo svoj crni damski štap."

 „Saopšteno mi je da je odlučeno da odlazim u Bari na oporavak. Već sam navikla da u takvim okolnostima ne vredi reći ni reč."

U Bariju se ponovo susrela sa inženjerom Babićem, koga su sada već svi zvali maršal Tito. Sreli su se na aerodromu, gde je, prema rečima Kriste Đorđević, Tito upravo bio ispratio Čerčila. Čim se vratila sa aerodroma, u štabu su joj naredili: „Javi se Makijedu, da ti naprave uniformu. Putuješ u London!"

„U Londonu sam ostala više meseci. Moja je misija bila da od kraljevske vlade preuzmem Crveni krst. Uz dosta natezanja oko formalno-pravnih poslova, uspeli smo da preuzmemo sve nadležnosti ove organizacije, novac i magacine."

U feljtonu u „Politici" nema ni reči o tome da li je u okviru pomenutog „natezanja" bilo, možda, i govora o onom izveštaju koji su od vlade u izbeglištvu navodno tražile starešine četničkog odreda iz Milutovca.

„A beznogog, časnog i pametnog Tilu Jovanovića", piše Dobrica Ćosić, „zaklali su četnici prvih dana avgusta 1944."

Ćosić navodi i kako je Gospođa, „u elegantnoj partizanskoj uniformi, sašivanoj od engleskog vojnog štofa, u bluzi, suknji i čizmama", stigla u oslobođeni Beograd krajem oktobra iste godine. 

Jedina koja je vratila

 „Mesec dana kasnije", nastavlja Ćosić, „na Kongresu žena antifašista, Krista Đorđević je izabrana za prvog predsednika Antifašističkog fronta žena Srbije. Po osnivanju Ujedinjenih nacija u Njujorku, kao predstavnik Jugoslavije, imenovana je za stalnog člana Socijalnog komiteta UN. Tu je dužnost vršila nekoliko godina, donoseći mi iz Njujorka sveske, zeleno mastilo, čokoladnu kafu".

Tokom ovih boravaka u Njujorku, Krista Đorđević se srela i sa slikarem, piscem i zemljakom, Sremcem iz Rume, Borislavom Bogdanovićem, ocem Pitera Bogdanovića, potonjeg slavnog filmskog reditelja, autora „Poslednje bioskopske predstave".

„Potom je bila predsednik Crvenog krsta Srbije, a političku karijeru je okončala kao načelnik u Saveznom komitetu za kulturne veze sa inostranstvom, čiji je predsednik bio Marko Ristić. Učlanili su je i u Komunističku partiju 1950, kad je učlanjen i Ivo Andrić."

Ćosić ovaj podatak beleži sa primetnom gorčinom, ali ne samo da navodi pogrešnu godinu (jer je Gospođa postala član Partije 1952), već oćutkuje kako je dve decenije potom Krista Đorđević novogodišnje noći redovno provodila u krugu prave male partijske ćelije, koju su, sem tada već obudovelog Andrića, činili Rodoljub Čolaković i njegova supruga Milica, te Aleksandar i Lula Vučo.

„Javni život završila je kao predsednik Društva prijatelja Narodnog muzeja, kome će testamentom pokloniti slike Save Šumanovića, svoga brata od strica, i sve što je imalo umetničku vrednost u njenom skromnom, posle rata obnovljenom domaćinstvu."

U tom domaćinstvu, sa Kristom Đorđević živeli su Ćosić i njegova supruga Božica, sve do rođenja njihove kćerke Ane, u čijoj kući se i danas nalazi Gospođina bista, delo Sretena Stojanovića.

Ali pre svih tih posleratnih poslova, Krista Đorđević je odmah po povratku u Beograd uspela da ispod ruševine u Strahinjića Bana pronađe deo sadržaja onog partijskog koferčeta. Istopljeni komad zlata predala je lično maršalu Titu, sa kojim se poslednji put srela u proleće 1977. godine, u vreme dugotrajnog oporavka od onog loma noge na stepeništu „Cvijete Zuzorić".

„Sve mi se bilo smučilo od tog ležanja", ispričala je novinaru u poslednjem nastavku feljtona, „mada su se lekari trudili oko mene, kao i oko ostalih, naravno. Tražila sam da me otpuste na kućnu negu.
   'Ni govora o tome - rekao je šef - Vaše stanje još nije takvo...'
   Dva dana kasnije, nastala je nekakva uzbuna, odvukli su me upravniku.
   'Spremajte se, rekao je, došli su po vas, pozvani ste...'
   Pred bolnicom su me čekala kola koje je po mene poslao Tito. Tako sam otišla u goste. Lepo je bilo."

Zajedno sa objavljivanjem poslednjeg dela feljtona o Kristi Đorđević, „Politika" je štampala i nekoliko ispravki, među kojima se nalazi i ona koju je redakciji uputio Petar Stambolić.

„U našem tekstu stoji da je drug Tito, komentarišući Kristin gest (kad je Partiji vratila zlato partijske blagajne koje joj je pred rat dato na čuvanje), rekao: 'Mnogi nisu vratili'. Drug Tito je, međutim, rekao: 'Ona je jedina vratila'."...