Kako je Krešimir Ćosić uveo kompjutere u jugoslovensku košarku i zbog toga nagrabusio na Evropskom prvenstvu u Atini 1987, kako je sportska redakcija Televizije Beograd uvela računare u košarkaške prenose iste godine, i kakvu je ulogu u tome odigrao inženjerski drim tim u sastavu Veljković-Minović-Lukić-Jovev otvorivši novu stranicu istorije i televizije i košarke?

Zahvaljujući digitalizaciji, diskofilima se vratio, činilo se za svagda izgubljeni vinil. Tako će kolekcionari gramofonskih ploča sa naših muzičkih prostora, umesto po poskupljenju goriva i nestašici šećera, ovu godinu pamtiti po objavljivanju jubilarnih izdanja albuma Idola, Haustora i Riblje čorbe. Nije, dakle, daleko ni dan kada će se u katalogu neke od preživelih diskografskih kuća naći i digitalno remasterizovana gramofonska ploča Seida Memića Vajte na kojoj se nalazi i pesma „Budi dobra do oktobra", za koju je tekst napisao Duško Trifunović, a počinje stihovima: Oktobarske čarolije, sve su dio istorije...

Iz jajeta složenih geopolitičkih odnosa veliki pesnik ispiljuje ljubavnu priču sa srećnim krajem. Rana jesen je u našoj bašti sljezove boje pre svega bila mesec venčanja, te lirski subjekt moli svoju dragu da se strpi do oktobra, podsećajući je na „stare običaje, kad se ženi i udaje", a onda joj obećava: „I mi ćemo tako!"

Travnički trubadur je ovu pesmu snimio 1978. godine, tokom koje je SFRJ bila domaćin velikog broja evropskih i svetskih prvenstava u mnogim ekipnim i pojedinačnim sportovima. Ove godine se sa sličnim organizacionim izazovima suočio Minhen, i to na pedesetu godišnjicu održavanja dvadesetih Letnjih olimpijskih igara, koje istorija pamti po terorističkom napadu kada je osam palestinskih ektremista ubilo devet članova izraelskog tima, i po košu Aleksandra Belova u poslednjoj sekundi finalne utakmice koju su Sovjeti igrali protiv Amerikanaca.

Prestonica Bavarske je u drugoj polovini avgusta bila domaćin evropskih šampionata u atletici, sportskoj gimnastici, stonom tenisu i biciklizmu. Ovi šampionati su, međutim, bili tek uvertira za sve ono što ljubitelje sporta očekuje tokom septembra, meseca koji ljubitelji sporta danas čekaju sa istim nestrpljem kao što su nekada mladenci čekali Trifunovićev i Vajtin oktobar. Serija šampionata otvorena je svetskim prvenstvom za odbojkaše, počelo je i evropsko prvenstvu u vaterpolu u obe konkurencije, a na dan povratka naših đaka u školske klupe počelo je i Evropsko prvenstvo u muškoj košarci, na kome će nastupiti i reprezentacija Srbije.

Pripreme naših najboljih košarkaša počele su burom koju je izazvala odluka selektora Svetislava Pešića da u dresu sa državnim grbom ovoga puta ne nastupi dosadašnji kapiten srpske reprezenzacije Miloš Teodosić. Javnost se uskomešala i podelila, ali su fantastične partije Nikole Jokića u našim pobedama nad Grčkom i Turskom u okviru kvalifikacija za odlazak na svetski šampionat, bar za sada, „slučaj Tea kapitena" sklonile sa dnevnog reda.

Pozitivnoj atmosferi u kojoj nacija višestrukih svetskih i evropskih košarkaških šampiona dočekuje početak Evrobasketa ipak je najviše doprineo sâm Pešić. Klipovi sa Karijevih pres-konferencija postali su viralni, ali je ubedljivo najgledaniji postao onaj u kom se proslavljeni trofejni trener iščuđava što ga članovi reprezentacije i stručnog štaba čekaju u autobusu pred Štark arenom, te im poručuje da slobodno idu u hotel, jer pretpostavlja da novinari imaju još mnogo pitanja za njega.  

Netko beše Ćosić Krešimire

A pre trideset i pet godina, selektor košarkaške reprezentacije Jugoslavije bio je Krešimir Ćosić. Evropsko prvenstvo je igrano u Grčkoj i nama je pripala bronzana medalja. Prvenstvo su osvojili Grci, predvođeni Nikosom Galisom, druga je bila reprezentacija SSSR-a. Tadašnja sportska javnost je treće mesto primila kao neuspeh, a Ćosić je proglašen za najvećeg krivca.

Za Jugoslaviju su tada igrali: Dražen i Aleksandar Petrović, Saša Đorđević, Toni Kukoč, Žarko Paspalj, Zoran Radović, Stojko Vranković, Ratko Radovanović, Vlade Divac, Dino Rađa i Danko Cvjetičanin. Ne morate mnogo da znate o košarci da bi vam se od ovih imena zavrtelo u glavi. Takvi asovi, pa tek treći! Kako to objasniti?

Sa ove istorijske distance, odgovor je koliko jednostavan toliko i bizaran. Jer, sva je prilika kako je za sve kriv bio jedan dozlaboga teški matrični štampač u boji!

A kako je taj štampač dospeo u Dvoranu mira i prijateljstva u Pireju, saznaćete ako pročitate redove koji slede. Na samome početku treba imati na umu da to neće biti priča o mašinama, već o našim mladim ljudima koji su svojim radom i pameću, između ostalog, zauvek promenili lice košarke. 

Pogledajte semafor

Veselin Grozdanić je doajen režije direktnih TV prenosa. Na Televiziji Beograd je počeo da radi još kao student tadašnje Akademije za pozorište, film i televiziju, a 1976. je iz Redakcije zabavnog programa „prekomandovan" u sportski program. Prisećajući se tih „ranih radova", Grozdanić kao svojevrsnu tačku preloma u poetici direktnih sportskih TV prenosa navodi upravo već pominjanu 1978. godinu.

Održavanje tolikih svetskih i evropskih prvenstava na domaćem terenu iziskivalo je vrhunsko umeće njihove organizacije, ali je to ujedno bio i veliki izazov za ljude zadužene da sa svih tih borilišta pošalju sliku u svet. Što se malih ekrana tiče, on više nije bio u potpunosti crno-beli, jer su baš u to vreme u naše domove ušli prvi kolor-televizori.

Jedan od tehničkih izazova bilo je i televizijsko prikazivanje imena i prezimena aktera, rezultata i merenja vremenâ.

Grozdanić kaže da se tada moralo raditi uz pomoć „štapa i kanapa". Da bi se na ekran izbacila bilo koja od ovih informacija, brojke i slova su prvo morali da budu ispisani belim slovima na crnim kartonima, koji su stajali na štafelaju. Kamera bi natpis na štafelaju snimila, a onda bi se napisano, uz pomoć duple ekspozicije, pojavilo na malom TV ekranu.

Prva elektronska grafika je, prema Grozdanićevom sećanju, u direktnom prenosu nekog sportskog tamičenja kod nas korištena 1986. godine, tokom teniskog meča u Dejvis kupu, kada su se za opstanak u svetskoj grupi ovog takmičenja, u beogradskom „Pioniru" borile reprezentacije Jugoslavije i Francuske.

I dok je Boba Živojinović na teniskom terenu svojim servisima do očaja dovodio osvajača Roland Garosa Janika Nou, u reportažnim kolima RK 5 Radio-televizije Beograd Jovan Muki S. Kitanović je na tastaturi Komodora 64 ispisivao promene rezultata, koje su potom emitovane u programu.

Tenis je bio idealan za ovakav način rada, jer se rezultat sporo menja, a u to vreme nije bilo ograničenja vremena za izvođenje prvog servisa. Košarka je, međutim, bila nešto sasvim drugačije. Trebalo je prikazati brze promene rezultata, ispratiti brojne izmene igrača, ali je pre svega televizijski gledalac morao da ima predstavu o tome koliko je ostalo do kraja poluvremena ili utakmice i koliko je jednoj ekipi preostalo vremena za napad.

U vreme „štapa i kanapa" aktuelni rezultat košarkaške utakmice i isticanje vremena prikazivani su isključivo snimkom kamera koje su bile uperene u veliki semafor u hali i u onaj mali semafor u uglu terena, koji je merio samo vreme za napad.

A onda su na vrata Radio-televizije Beograd zakucali momci iz Odeljenja za specijalne projekte firme „EI-Hanivel". U svojoj laboratoriji oni su osmislili i razvili program koji će televizijskim gledaocima omogućiti da u, kako se to danas kaže, „realnom vremenu" vide sve relevantne podatke, što će praćenje košarkaške utakmice učiniti još zanimljivijim.

Sada je još samo trebalo ubediti ljude sa Televizije da zakorače u digitalno nepoznato. 

Silicijumska dolina Nišave

Dušan Veljković je 1975. godine diplomirao na Elektronskom fakultetu Univerziteta u Nišu. Kao stipendista Elektronske industrije odmah je dobio mesto u razvojnom odeljenju fabrike „EI Televizija". Dve godine kasnije prelazi u EI-FRM (Fabriku računarskih mašina), koja je tada počinjala projekat zajedničkog ulaganja sa američkom firmom „Hanivel".

Kao rukovodilac grupe za testiranje okomunikacionih procesora i modula Level-6 mini-računara, Veljković je više meseci proveo na praksi u proizvodnim fabrikama Hanivela u Bostonu, da bi po povratku u Niš i startovanju proizvodne i test linije postao rukovodilac službe za „Test i popravku". Posle nekoliko godina, ova služba prerasta u poseban sektor za „Razvoj i specijalne projekte", a on preuzima funkciju direktora i člana kolegijuma.

O dolasku Hanivela na jugoslovensko tržište pisao je 1978. i Computer World, američki specijalizovani časopis za kompjutere.

U EI-Hanivelu u početku je radilo šezdeset ljudi. Izgradnjom novog objekta 1981. stvoreni su bolji i prostorni i radni uslovi, pa je šest godina kasnije firma narasla na 560 zaposlenih. U aprilu 1986 godine, u saradnji sa „Progresom", formirana je radna jedinica u Beogradu.

Najveći i najznačajniji korisnici EI Hanivela bili su vojska, organi državne uprave, savezni SUP i republički SUP-ovi, narodne banke socijalističkih republika i Narodna banka Jugoslavije, privredne organizacije, osiguravajući zavodi... Proizvodnja računarskih konfiguracija prema zahtevima kupaca odvijala se u fabrici u Nišu. Radila se pre svega integracija sistema, finalno funkcionalno testiranje i popravka modula i komponenti računara i periferijskih uređaja (diskova, štampača, terminala).

U proizvodnom delu u Nišu, vrlo rano, kreirana je već pomenuta „Služba specijalnih projekata", koja se bavila projektovanjem i realizacijom nestandardnih rešenja u oblasti računarstva i povezivanjem sa računarima i računarskim komponentama drugih proizvođača. Specijalni projekti su proistekli iz originalne grupe za „Test i popravku" da bi kasnije postali pravi mamac za zapošljavanje mladih inženjera, pre svega najboljih svršenih studenata niškog Elektronskog fakulteta.

Kao rukovodilac Testa, a onda kao inicijator formiranja grupe za Specijalne projekte, Veljković je bio u prilici da izabere najtalentovanije saradnike i da se, kako kaže, sa njima zajedno često upusti i u „neke krajnje neobične projekte koji najčešće nisu bili na liniji naših stranih partnera, Italijana i Amerikanaca."

U tu kategoriju sigurno je spadao i projekat praćenja košarkaških utakmica za potrebe televizijskog prenosa.

Ovu ekipu je kao glavni razvojni inženjer tehnički vodio Ljubiša Jovev - Lubi, a njemu su se ubrzo pridružili Danilo Lukić i Predrag Minović. Time je, kako nam iz Kanade, gde danas živi i radi, priča Dušan Veljković, „formiran inženjerski drim-tim i košarkaška priča je mogla da počne".

Uključi EI Niš u boji subotom u 17.10

Iako se i danas sva četvorica pomenutih inženjera i dalje bave podacima, nijedan od njih ne može sa sigurnošću da se seti kada je i gde održan prvi sastanak sa ljudima sa Televizije Beograd. Ipak, većina njih misli da se to desilo u prostorijama beogradske filijale EI Hanivela, na petom spratu Beograđanke.

Danilo Lukić se seća da su pregovori sa Televizijom Beograd išli relativno sporo, a kao najverovatniji razlog za to pre svega vidi u „skepsi da kod nas može da se napravi nešto što je zaista bio sam vrh TV tehnologije u to vreme. Drugi razlog je što u TV produkciji postoje određeni protokoli i standardi i što su odgovorni ljudi za tehniku želeli da se uvere da sve radi pouzdano i u skladu sa TV standardima." Lukić još dodaje kako misli da je u to vreme direktor mobilne tehnike (reportažnih kola) bio Milan Simić i kako su prvo njemu sve, i teorijski i stručno, obrazložili pa i pokazali...

Predrag Minović, koji već više od trideset godina živi i radi u Japanu, dobro se seća mnogih pojedinosti i kaže: „Posle naše prezentacije ljudi iz računarskog centra Radio-televizije Beograd su kilavili, i, što bismo mi rekli, postavljali glupa pitanja. Ali su nam  i rekli da sačekamo režisera, koji nema mnogo vremena za nas. I zaista, čim je došao, režiser je rekao da on ima samo 10-15 minuta i da požurimo. Posle desetak minuta prezentacije režiser im je rekao kako hoće našu statistiku da ima za sledeći prenos i odmah potom napustio sastanak! Sve ovo dešavalo se negde marta ili aprila 1987. godine."

Veselin Grozdanić se seća ovog sastanka i potvrđuje da je, kao i uvek, negde žurio. Ipak, ne može da potvrdi da je baš gore navedenim rečima dao zeleno svetlo za početak ovog pionirskog poduhvata. Ono što naš proslavljeni TV reditelj pouzdano zna jeste da je jugoslovenska košarka početkom sedamdesetih doživela procvat upravo zahvaljujući direktnim TV prenosima uktamica domaće prve lige.

I zaista, ko se seća da je crtani film osamdesetih godina emitovan u 19.15, taj nije zaboravio ni da su prenosi košarkaških utakmica išli subotom u 17.10.

Tako smo, uz komentar Dragana Nikitovića, Borisa Mutića, Seada Hadžijahića i mnogih drugih gledali Kiću, Praju, Kindžeta, Moku, Krešu, Jerkova, Jelovca, Vilfana i sve ostale.

A onda je došao plej-of u sezoni 1986/87. i na našim malim ekranima su se, sem trenutnog rezultata i preostalog vremena do kraja utakmice, pojavili prvi podaci o broju postignutih koševa i ličnih grešaka.

Naš računar ima tačan rezultat

„Dobro se sećam tog prvog pokušaja da uživo preko pi-sija i prve verzije programa obezbedimo prikaz rezultata direktno u etar", kaže Ljubiša Jovev, suosnivač i direktor firme IRVAS Internacional doo, koja se od 2000. godine bavi implementacijom ERP sistema na platformi otvorenih sistema.

„Bio je to meč u hali Pionir", priča Jovev. „Organizovali smo se na sledeći način: Predrag Minović je imao zadatak da evidentira događaje sa terena koje smo mu ja i Danilo Lukić glasno saopštavali. Jedan je pratio jednu ekipu, a drugi drugu ekipu. Predrag je bio jako spretan i brz u kucanju. Ali uprkos tome, posle  prvih nekoliko minuta utakmice postalo je jasno da u nekim situacijama nismo u stanju da ispratimo ritam događaja na utakmici. U softver smo bili ugradili zabranu da se igraču ne može proknjižiti koš ako nije u spisku petorke na terenu. Izmene u petorkama koje su se dešavale posle tajm-auta nismo uspevali da propratimo adekvatno, a to je dovodilo do toga da nismo mogli da imamo i rezultat u realnom vremenu, jer je trebalo najpre registrovati izmenu, pa zatim uknjižiti koš. Bila je to greška koju smo brzo uvideli i u poluvremenu utakmice promenili softver, koji je bio manje 'pametan', ali upotrebljiviji."

Predrag Minović dodaje kako su koristili „Karakter generator", koji je mogao da konvertuje signal iz PC-ja tako da može da se miksuje sa slikom sa TV kamera. Taj generator je proizveo IRI (Istraživačko-razvojni institut) Elektronske industrije Niš  i postojao je i pre ove statistike i koristio se za povezivanje računara EI Hanivela sa drugim sistemima.

„Posmatrano iz ugla režisera iz reportažnih kola, mi smo bili kao još jedna kamera, s tim što je našu 'sliku', tj. jedan od ekrana sa statistikom, uvek miksovao sa nekom stvarnom kamerom", kaže Minović. „Ja sam imao hed-set i režiser, koji me je zvao 'kompjuter', davao mi je instrukcije koji 'ekran' da prikažem."

Interesantno je da se ni on ne seća koji su timovi igrali na toj prvoj utakmici na kojoj je primenjena nova tehnologija. Imena ekipa se ne seća ni Veselin Grozdanić, ali potvrđuje da je Predraga zvao „kompjuter".

„Kada sam radio prvi direktni prenos utakmice, Moma Martinović me je pitao za koga navijam", kaže Grozdanić. „Zaustio sam da mu odgovorim, a on mi je samo pokazao rukom da na to moram da zaboravim. Moje je da gledaocima prenesem što je moguće objektivniju sliku sa sportskog terena, a na njima je da uživaju u predstavi!"

Ako i nisu navijali, „kompjuteri" su ipak znali da se zanesu, poneti igrom i takmičarskom neizvesnošću.

„Bila je neka važna utakmica", kaže Minović. „Zvezda ili Partizan protiv nekog jakog tima, možda protiv Cibone, ko će ga sad znati, i bila je velika galama u hali, i valjda je došlo do preokreta u korist našeg tima pa je i Danilo zaboravio na statistiku i skočio da navija, umesto da meni saopštava šta se dešava na terenu! Posle se prisetio šta je bilo, pa smo sve to uneli u naš softver."

Jednom se pak desilo da su baš oni primetili grešku za zapisničkim stolom.

„Koš jednog tima je bio poništen, pa jeste, pa nije, i došlo je do gužve oko zapisničkog stola. Posle toga semafor je pokazivao rezultat koji nije bio tačan, ali Danilo je ukapirao šta su se sudije dogovorile tako da je rezultat našeg softvera bio tačan! Onda je režiser na TV-u prikazao u prvom planu semafor sa pogrešnim rezultatom i naš tačan rezultat na dnu ekrana, i kako na semaforu polako menjaju brojeve dok ih nisu podesili da budu kao naši. To je za nas bio veliki uspeh, režiser mi je rekao 'Bravo, kompjuter!'. Komentator je, mislim, bio Vladanko Stojaković i on je to prokomntarisao rečima kako 'naš računar ima tačan rezltat'."

„Samo vi unašajte!"

I tako je domaća inovacija postala naša televizijska rutina. Veselin Grozdanić kaže kako su se „kompjuteri" vrlo brzo uklopili u rad televizijske ekipe. „Nije im trebalo mnogo da nauče kako svako od reditelja prenosa razmišlja i radi, pa smo na kraju imali neki samo nama razumljiv jezik koji je doprinosio najvećoj mogućoj efikasnosti našega rada."

Problem je nastao kada su rukovodici Televizije Beograd odlučili da je vreme da nastave digitalizaciju sportskih prenosa sopstvenim snagama. „Ti ljudi su se onda tek učili poslu koji smo mi ostali iz ekipe odavno bili savladali", kaže Grozdanić, ali dodaje kako je ubrzo sve došlo na svoje mesto, pre svega na zadovoljstvo milionskog auditorijuma.

Ipak, pre nego što su svoje listom uspešne inženjerske karijere nastavili što u zemlji što u bližem ili daljem inostranstvu, članovi drim-tima EI Hanivela su, bar što se njih tiče, uspešno obavili još jedan pionirski posao.

Ovoga puta, sastanak na kome je sve počelo nije održan u Beograđanki, nego u hotelu „Palas", a umesto televizijskog reditelja, sa njima je razgovarao selektor košarkaške reprezentacije Jugoslavije Krešimir Ćosić!

„Krajem 1986. godine u hali Čair se održavao neki završni turnir u košarci na kome je učestvovao i Partizan", počinje Ljubiša Jovev priču o Kreši Ćosiću. „Kako je EI Hanivel bio Partizanov sponzor, upriličena je bila poseta igrača i rukovodstva fabrici. Na zajedničkom ručku, tadašnji direktor Boban Marinković se pohvalio Kićanoviću da mi nešto radimo na košarkaškoj statistici i upitao da li bi možda neko iz Partizana mogao da pomogne u tom projektu. Kićanović je rekao da je pravi čovek za to Krešimir Ćosić. Tako je došlo do susreta u hotelu 'Palas' u Beogradu."

Nakon toga je usledila i Ćosićeva poseta fabrici u Nišu. Tom prilikom je on definisao projektne zahteve za praćenje statističkih podataka koji bi bili korisni košarkaškim trenerima i selektorima.

„On je bio čovek daleko ispred svog vremena i shvatao je značaj i važnost informatike još u to vreme", kaže Danilo Lukić. „Po svojoj prirodi bio je analitičan tip čoveka i potpuno je logično da je odmah uvideo ogroman potencijal onoga što smo tada radili."

Minović dodaje kako je Ćosić tražio dodatne statističke detalje, više od onog što su oni tada radili za televiziju. „Takođe je insistirao da se sve to štampa u boji, tako da podaci za bekove, krila, centre itd. budu u različitim bojama, i da mu mi te izveštaje predajemo na poluvremenu i na kraju svake utakmice. Glavni razvoj tih novih funkcija našeg softvera obavili smo krajem maja 1987. u Mariboru, gde je naša reprezentacija bila na pripremama za Evropsko prvenstvo. Pokazivali smo mu šta smo uradili, a Ćosić nam je davao uputstva u vezi sa onim šta mu još od nas treba. Došao bi da vidi šta radimo, i jednom prilikom nam je rekao: 'A vi unašajte podatke, samo vi unašajte!' Mi smo to zapamtili i kasnije u šali unašanje koristili tokom rada."

Za štampu su koristili jedan od, u to vreme, najnovijih modela štampača EI-Hanivela koji je imao više traka i koji je mogao da štampa u boji. Jedan takav štampač ih je sačekao i u Atini, pred početak Evropskog prvenstva u košarci, u leto 1987. godine.

Na Evropsko prvenstvo su, u svojstvu Ćosićevih „kompjutera" otputovali Predrag Minović, Danilo Lukić i Ljubiša Jovev. 

„Putovali smo rentakar automobilom i sa sobom nosili odgovarajuću opremu", priseća se Jovev. „U Hanivelovom predstavništvu u Atini preuzeli smo matrični štampač u boji koji nam je bio poslat iz Italije za ovu priliku. U to vreme takav štampač je bio prava retkost. Bio je robustan i prilično težak, a mi smo morali za svaki meč da nosimo u halu kompletnu opremu i montiramo ponovo svaki put."

Statistika u Atini 

Računari su u to vreme u Atini bili prava retkost. Hotel u kome je bila smeštena naša reprezentacija tek je bio nabavio računar, koji nije bio u upotrebi. Momci iz EI Hanivela su recepcionerima instalirali Tetris, na čemu su im ovi bili vrlo zahvalni.

Zvaničnu TV statistiku takmičenja vodio je Aj-Bi-Em sa četiri računara koji su bili postavljeni na uglovima košarkaškog terena. Naši „kompjuteri" su vodili statistiku samo za utakmice Jugoslovenske reprezentacije sa mnogo više detalja od onoga što se moglo videti na TV ekranima. Imali su mesto na tribinama odakle su posmatrali utakmice i pomno beležili svaki događaj koji im je Ćosić prethodno definisao.

Po završetku utakmice, u roku od nekoliko minuta, Ćosić bi dobio odštampan detaljan statistički izveštaj, koji je on koristio na konferencijama za štampu i za kasnije analize igre reprezentacije. Izveštaj je sadržavao sumarni pregled, ali i hronološki tok utakmice sa svim učesnicima i događajima. Među statističkim podacima je bio i podatak o asistencijama iz kojih se dobro videlo u kojoj meri igrači sarađuju na terenu, ali se moglo videti i kakav učinak donosi ulazak nekog igrača na parket.

„Zbog ovoga smo imali utisak da nismo bili omiljeni među igračima", priča Jovev. „Dešavalo se više puta da smo vozili Đosića od hotela do hale, nakon što je autobus sa igračima i ostalim rukovodstvom otišao bez njega. Među novinarima koji su pratili prvenstvo bio je i Aleksandar Tijanić, koji je s nama komentarisao protekli meč i neretko bio oštar u ocenama Đosićevog učinka u vođenju tima." 

Ni jedan ni drugi više nisu živi. Krešimir Ćosić je preminuo od raka u četrdeset i šestoj godini života, 25. maja 1995. godine. Mesec i kusur dana kasnije, u istoj dvorani u kojoj su mu trojica mladih inženjera iz EI-Hanivela na teškom štampaču u boji štampali statističke podatke o odigranoj utakmici, reprezentativci Hrvatske su napustili pobedničko postolje pre nego što je počelo intoniranje himne „Hej, Sloveni".

Statistika kaže da se do današnjeg dana na njega niti jednom nisu vratili. Kako to objasniti?

Sa ove istorijske distance, odgovor nije ni jednostavan, ni bizaran, jer ovoga puta za sve najverovatnije nije kriv jedan dozlaboga teški matrični štampač u boji.

Pa ipak, ko zna, možda se u Atini 1987. godine ipak desilo nešto što bi moglo da nagovesti vremena u kojima će brojanje postignutih koševa i dosuđenih ličnih grešaka zameniti prebrojavanje mrtvih, ranjenih i izbeglih.

Naime, posle povratka sa jedne utamice, trojica mladih inženjera EI Hanivela doživeli su saobraćajni udes. Prošli su svi bez povreda, mada je Ljubiša Jovev glavom slomio šoferšajbnu.

„Naš automobil nije više bio u voznom stanju", kaže on. „Obavestili smo Dušana Veljkovića i on je organizovao brzo dostavljanje novog vozila i vraćanje slupanog automobila u Niš. Međutim, to nije bio kraj našim problemima. Administrativna procedura u grčkoj policiji bila je spora i naporna. Mastiljavom olovkom su u mom pasošu ispisali čitav roman zašto i kako se vraćamo drugim kolima a ne onim kojim smo ušli u Grčku. Prilikom povratka, na granici je padala kiša, koja kap je pala na moj otvoreni pasoš, mastilo se razlilo i tekst je postao skoro nečitljiv, pa me prilikom mog putovanja u Ameriku na aerodromu u Čikagu zbog te brljotine na grčkom umalo nisu uhapsili."