Ideja da se napravi Superliga, privatno takmičenje najvećih evropskih klubova najavljuje veliku promenu u svetu fudbala. Nada da slabiji protivnik može da iznenadi jačeg bazira se na tome da je „lopta okrugla”. Izgleda da taj oblik lopte smeta velikim klubovima koji su u međuvremenu postali globalne korporacije koje se ne bave sportom već posluju. A posao nije igra i ne trpi iznenađenja

U Italiji je 2013. godine izašao roman Enrika Varekjonea Crvena Zvezda koji se bavi alternativnom istorijom gde tačka račvanja pada 9. novembra 1988, one maglovite večeri na Marakani kada bi Milan ispao iz Kupa šampiona da utakmica nije prekinuta. Pisac naime smatra da je Milan tom pobedom protiv Crvene zvezde započeo svoju novu epohu dominacije u evropskom fudbalu, donoseći neverovatnu popularnost Silviju Berluskoniju, do tada poslovnom čoveku a potom i izuzetno moćnom premijeru Italije.

Ovogodišnji duel Crvene zvezde i Milana je možda simptom jedne nove promene u politici savremenog fudbala. U tom dvomeču Zvezda je ozbiljno namučila Milan, ali on je opet prošao dalje, da bi potom bio zaustavljen od strane Mančester Junajteda. Međutim, dvomeč sa Zvezdom je bio primer nečega što danas muči bogate zapadnoevropske klubove - pobeda nad klubom kao što je Zvezda ne donosi im naročiti publicitet, a poraz donosi veliki pritisak javnosti. U tom smislu, zanimljiva je bila izjava Radeta Krunića iz Milana posle utakmice, u kojoj je iskazao „prijatno iznenađenje" time kako je protivnik igrao. Delovalo je da čak i igrač sa našeg podneblja, koji jako dobro zna ko je i šta je Zvezda, maltene ne može da veruje da je Milan bio namučen u tom dvomeču.

O preokretu na Maksimiru kada je Dinamo izbacio Murinjov Totenhem da ne govorimo. Murinjo je inače na dan objave Superlige dobio otkaz, i odmah se pojavila teorija zavere da je tajming te odluke neočekivan jer je po rasporedu imao važnu utakmicu u kupu i da je ona proistekla iz odluke kluba da bude među osnivačima novog tamičenja.

Bez iznenađenja

Pomenuti Krunićev odnos prema Zvezdi ilustruje generalno stanje evropskog fudbala: postoje oni najbogatiji iz Liga petice (šampionati Engleske, Španije, Nemačke, Italije i Francuske) i svi ostali koji samo u retkim slučajevima - kao što je, na primer, bila sjajna generacija Dinama iz Kijeva predvođena Andrejem Ševčenkom 1998/1999. ili Galatasaraj Hakana Šukura, neka izrazito skupa ruska ili ukrajinska ekipa - mogu da se umešaju u borbu za kontinentalne trofeje.

Ideja da se napravi Superliga, privatno takmičenje najvećih evropskih klubova stoga predstavlja prirodni razvoj postojeće situacije na terenu. Veliki bogati klubovi, i oni sa tradicijom, i oni bez nje, imaju prirodnu potrebu da igraju među sobom jer im protivnici koje vide kao slabije ili nedovoljno glamurozne prosto nisu dovoljno zanimljivi.

Na sve to, ovi najveći klubovi sebe prepoznaju kao ekipe koje su osnovni motor za prikupljanje sponzora i gledanosti i smatraju da oni treba da imaju povlašćeno mesto u podeli prihoda. UEFA očigledno nije pronašla način da im izađe u susret, ali ne treba zanemariti činjenicu da im je upravo ona omogućila da se razvije ova razlika u snazi klubova.

Nije sve u novcu

Lige petice su početkom devedesetih uspele da nametnu predlog da u Kupu šampiona dođe do promene formata kako bi se više finansijski jakih klubova našlo u najjačem kontinentalnom takmičenju tako što su prvo dodati drugoplasirani, a kasnije i trećeplasirani i četvrtoplasirani. Toliki broj jakih zapadnoevropskih klubova praktično je onemogućio da se ponovo desi neka Steaua ili Crvena zvezda kao prvak Evrope.

Međutim, nije sve samo u novcu. Drugi deo problema desio se uvođenjem Bosmanovog pravila gde su igrači iz Evropske unije u lokalnim fudbalskim savezima morali da budu tretirani kao domaći igrači. Savezi su to pravilo prihvatili, iako svaki od njih i dalje ima mogućnost da u svom takmičenju propisuje broj domicilnih igrača, stranaca i onih stasalih u njihovoj fudbalskoj školi.

Kada se tome dodaju ukidanja ograničenja za odlazak igrača koja su postojala u Istočnoj Evropi, pa i u bivšoj Jugoslaviji, i ako uzmemo u obzir naglo proširenje tržišta za strane igrače, postalo je potpuno nemoguće očuvati bilo kakvu ravnotežu kvaliteta.

Za razliku od vremena kada su igrači mogli da odu u inostrane klubove u 28. godini, kao što je bio slučaj u Jugoslaviji, a klubovi mogli da imaju po dva stranca iz drugog saveza, što je evropski angažman činilo verovatnim samo za naše vrhunske igrače, sada smo u situaciji da i deca mogu da odu odavde kroz određene forme fiktivne migracije, odnosno preseljenja cele porodice radi transfera mladog igrača. Jedino što sprečava velike evropske klubove da kupuju baš malu decu je to što se ni u tinejdžerskim danima ne mogu do kraja sagledati njihovi fudbalski potencijali. Ali čim mogu, oni odlaze.

Do koske oglodana fudbalska Evrope

Svi osnivači Superlige, evropski supertimovi nastali iz uzora Sakijevog i Kapelovog Milana, odnosno Krojfove Barselone, zaista nemaju razloga da igraju sa klubovima van samog vrha Liga petice jer su svi igrački potencijali sa svih teritorija već dovedeni kod njih. Kada u to uvedemo slučaj Francuske, a naročito Španije, koje već imaju neverovatnu produkciju igračkog i trenerskog kadra koji izvoze i po dubini zauzimaju mesto po raznim ligama, ostatak klubova im je jedino potreban kao infrastruktura za razvoj raznih asova koje šalju na pozajmicu.

Koncentracija igračkog kvaliteta po klubovima Liga petice je toliko visoka da čak i bogati klubovi sa tradicijom imaju igrače na pozajmici iz trenutno bogatijih klubova. Brahim Dijaz iz Reala, Tomori iz Čelzija, Dalo iz Junajteda - samo su trenutni asovi jednog Milana, a neki sjajni igrači poput Marija Pašalića odigraju pola karijere veoma uspešno po Italiji i Rusiji, a da nikada ne dostignu kvalitet da zaigraju u Čelziju koji ih je inicijalno kupio.

I sada je tih petnaest klubova koji su sve uzeli za sebe do tačke da su ostatak fudbalske Evrope oglodali do koske, žele da naprave takmičenje u kom će se rešiti svog posrednika koji je skup - a to je UEFA.

Ipak, ako imamo u vidu da je UEFA pomogla da se stvori ova situacija, ona je možda ovom inicijativom samo upozorena, i veliko je pitanje da li će se stvari razvijati baš ovako kako je najavljeno. Naime, UEFA je sačinjena od svih evropskih saveza, i bogati klubovi koji dolaze iz pet liga naprosto imaju osećaj da ona svojom strukturom, glasačkom logikom i velikom administracijom, ne može da u potpunosti isprati njihove aktivnosti.

Klubovi, savezi, reprezentacije, navijači

I na neki neobičan način, ova opservacija je tačna. Naime, klubovi su osnovna ćelija fudbala, oni se udružuju u saveze, a onda savezi u kontinentalnu organizaciju. Kao što su na Zapadu klubovi postali moćniji od saveza, tako su u mnogim zemljama savezi postali moćniji od klubova. Kao što je klupski fudbal osnov moći zapadnoevropskih nacija, tako je u mnogim zemljama reprezentativni fudbal ključ opstanka lokalne fudbalske infrastrukture.

Srpski klupski fudbal je proteklih nekoliko godina imao solidne rezultate, ali u jednom dugom periodu pre toga glavni smokvin list koji je „pokrivao" taj sport kod nas bili su reprezentativni uspesi. Klubovi su očuvali svoju moć ali ne tako što su pravili rezultate ili spektakularne transfere, već tako što su nalazili način kako će dominirati savezom.

Stoga mi danas u Evropi imamo fudbal velikih klubova i fudbal jakih saveza u kom je kvalitet igre možda manji ali glas u organima UEFA značajan, pa se tako važna finala ili takmičenja često nađu na nekoj istočnoevropskoj lokaciji.

Ipak, reklo bi se da je sada kasno za povratak na stari format Kupa šampiona u kom igraju prvaci. Delom jer je kvalitet pojedinih liga kao što su sovjetska ili jugoslovenska zbilja razvodnjen raspadom tih država, delom zato što se status mnogih klubova promenio.

U „stara" vremena, mali broj klubova u Evropi je imao nacionalnu, a nekmoli globalnu bazu navijača. Mnogi klubovi koje danas znamo kao globalne brendove bili su podržavani samo u gradu iz kog dolaze. Sada se to promenilo. Mali je procenat onih zagriženih ljubitelja fudbala koji u njemu prepoznaju prostor da se lokalna zajednica afirmiše kroz utakmice sa predstavnicima neke druge zajednice. Veći je broj onih koji naprosto žele da gledaju velike majstore kako igraju jedni protiv drugih i da o svemu tome ne razmišljaju previše.

Kao što su reprezentacije ranije imale određenu vrstu globalnog odjeka jer su igrale na Svetskim prvenstvima i onda su se diferencirali oni koji više vole Brazil i oni koji više cene Nemce, danas imamo sličnu situaciju sa pojedinim klubovima koji su od relativno lokalnih sada došli među osnivače Superlige i imaju navijače širom sveta, kao, na primer, Atletiko Madrid koji u Simeoneovoj eri ima jasan igrački identitet i fudbalski rukopis.

En-bi-ejizacija fudbala

Ovim nacionalna prvenstva dodatno gube na značaju, iako ga sada još koliko-toliko imaju zahvaljujući mogućnosti da se klubovi kroz njih kvalifikuju za Uefina takmičenja kroz koja potom mogu da zarade premije za rezultate i deo prihoda od prenosa, i time se dodatno odvoje od ostatka svojih lokalnih rivala. Ta vrsta NBA-izacije fudbala prisutna je dugo.

Čak i u najozbiljnijim ligama imamo veoma mali broj klubova koji se zbilja bore za trofeje i osvajaju titulu prvaka. Jedan od razloga za to, pored dobrog sportskog rada u tim sredinama svakako je i novac koji im daje UEFA za učešće u kontinentalnim takmičenjima. Kao što na Forbsovoj listi najbogatijih ljudi na svetu obično ističemo ljude koji su se obogatili smišljanjem nekih zanimljivih pronalazaka, nikada ne smemo zanemariti sve one poput britanske kraljevske porodice kojima je isplativi posao to što su već bogati. Tako je i u fudbalu - pored vrsnih sportskih radnika i takmičara, veoma značajnu ulogu igra i kontinuitet finansijske nadmoći.

Poslednjih godina, u procesu NBA-izacije evropskog fudbala, jedan od perfidinijih pokušaja bilo je uvođenje „seleri kepa" koji u američkom sportu služi da klubove učini ravnopravnijim u sportskom pogledu a da profesionalnu ligu učini finansijski održivom. Jedan od primera američke lige koja je propala jer je uprkos solidnoj poseti i kvalitetu bila nesolventna, bila je upravo severnoamerička fudbalska liga koja je krajem sedamdesetih okupila najveće svetske zvezde pred penzijom, ali i neke solidne igrače u njihovim najboljim danima. Nažalost, UEFA je svoj finansijski fer plej bazirala na tome da klubovi moraju da ispunjavaju svoje obaveze i da mogu da troše onoliko koliko zarade, što je opet najviše favorizovalo one najbogatije koji imaju i najveću zaradu, i one još bogatije kojima nije teško da troše više i plate kaznu zbog toga. Istovremeno, neki manji klubovi su eliminisani iz takmičenja zbog dugovanja ili sitnih prekršaja.

UEFA je doprinela stvaranju ovakve klime u evropskom fudbalu. Ona ima mogućnost da kroz pritisak na igrače i zabranu nastupa u Superligi i reprezentaciji dovede do pat-pozicije, i verovatno postigne više nego kada je FIBA to radila sa ULEB-om i Evroligom. Otud, verovatno će ishod svega ovoga biti neki novi dogovor za podelu plena unutar strukture UEFA. Međutim, kada je u svom odgovoru UEFA zavapila kako je njen osnovni princip sportski rezultat i plasman a ne pozivno privatno takmičenje, niko nije mogao da sakrije ciničan osmeh.

Mogućnost Čukaričkog da zaigra u Ligi šampiona je samo teorijska ali objektivno postoji. Osnivanje Superlige čak i tu teorijsku mogućnost ukida. Na to je mislila UEFA. Ipak, reklo bi se da je ona odavno zaboravila na bilo kakav podsticaj koji bi Čukaričkom zaista i doneo korak napred. I bilo bi lepo da se posle ovog šamara toga malo seti.

Jedna od osnovnih nada koje ima slabiji protivnik da iznenadi jačeg bazira se na tome da je „lopta okrugla". I reklo bi se da taj oblik lopte smeta velikim klubovima koji su u međuvremenu postali globalne korporacije koje se ne bave sportom već posluju. A posao nije igra i ne trpi iznenađenja.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">