Neobična priča o fudbalskom umetniku iz bačke ravnice koji zbog svog karaktera naposletku ipak neće moći da se poredi sa Draganom Stojkovićem Piksijem. A posle dve utakmice sa Milanom mnogi su u „dobro usmerenom prvom kontaktu" Mirka Ivanića prepoznali magiju kakvu je u kopačkama imao današnji selektor Srbije

Mirko Ivanić imao je samo 23 godine kada je odlučio da prihvati poziv crnogorskog fudbalskog saveza da nastupa za njihovu reprezentaciju. Takva neambiciozna, pomalo i kukavička odluka nikada nije bila tako iritantna kao danas, kada Ivanić predvodi novu Zvezdinu generaciju, i kada bi - vrlo izvesno - bio na spisku novog selektora, Dragana Stojkovića Piksija.

Kada je Mirko one noći na San Siru maltretirao Davidea Kalabriju, desnog beka Milana, upravo su mnogi, prvi put nakon trideset godina, u jednom Zvezdinom igraču videli Piksija. Sedam dana ranije, u Beogradu, u prvom meču Crvene zvezde i Milana takva poređenja smela su da se izgovore.

Ivanić je suštinski kreierao dva od tri gola crveno-belih u ove dve utakmice. Kod oba je Mirkova genijalna i retka sposobnost da iz prvog kontakta stvori prednost, bila ključna.

Dobro usmereni prvi kontakt

Nekoliko sekundi pre nego što će sudija na Marakani  pokazati na penal, mladi vezista Milana, Sandro Tonali, školski je reagovao. Kanga je poslao dugu loptu, a desni bek rosonera na toj utakmici, Pjer Kalulu, bio je van pozicije. Tonali se spustio u zadnju liniju, tamo gde je Francuz trebalo da bude, pa je Ivanić imao i igrača ispred sebe  i preciznu ali tešku loptu za obradu. Kako samo on to ume, iznenadio je Sandra. Grudima je gurnuo loptu pored njega, uhvativši ga na krivoj nozi, a zatim je poslao precizan pas za Falćinelija u kazneni prostor, čiji je šut završio na Romanjolijevoj ruci, a lopta na beloj tački, potom i u mreži, nakon Kangine realizacije.

Dobro usmereni prvi kontakt bio je ključ i Zvezdinog gola u Italiji. Degenek je glavom odbio Milanovu dugu loptu, koja se, srećom po Zvezdine navijače odbila tačno u Ivanićevu zonu, u levi halfspejs. On je, potom, tehnički jednostavno ali inteligentno usmerio sebe i loptu prema sredini, čime je otvorio ugao za perfektan vertikalni pas koji će poslati za Bena, a ovaj će matirati Donarumu za 1:1.

Nije to bilo sve, pitajte samo pomenutog Kalabriju, koji je doduše i zaslužio sve ono, jer očigledno nije gledao pažljivo prvu utakmicu. Da jeste, možda status koji zasluženo vuče iz Serije A - da je bek odličan u fazi odbrane - ne bi izgledao tako smešno pored Ivanića, koji ga je u nekoliko situacija osramotio, kao na primer kada mu je iz prvog dodira proturio loptu kroz noge.

Na njegovu sreću, možda će imati šansu za revanš, jer onakvo poigravanje sa Milanom sigurno nije prošlo neopaženo u Italiji, i šanse su male da na leto bar neka Bolonja, Sampdorija ili Parma neće hteti da na 24 rate otkupi Ivanića, no otom potom. Važno je da je baš na Kalabrijin račun sklopljen mozaik u kojem su Ivanić i Piksi zagrljeni.

Sličnosti i razlike

Čisto fudbalski, između Ivanića i Piksija postoje velike razlike. Piksi je bio tehnički bolji, držao je loptu bliže stopalu kada dribla i imao je znatno veći domet u pasu. Evropsko prvenstvo 2000. godine koje se završilo tragično za SR Jugoslaviju, pre horora protiv Holandije bilo je veliko Piksijevo igralište.

Sa svojih 35 godina, Dragan Stojković je bio uverljivo najbolji jugoslovenski fudbaler, pokrivao je suludo veliki deo terena, vraćao se po loptu duboko, slao dijagonale, ključne pasove kao od šale iz svih pozicija. Deset godina ranije, na Svetskom šampionatu u Italiji, takođe je bio zvezda one veće Jugoslavije, driblao je s lakoćom, ma radio je sve, a lažnjak i gol protiv Španije ostaće najlepši koji je jedan Srbin postigao na velikom turniru.

Ivanić nikad neće biti u prilici da igra svetsko ili evropsko prvenstvo, niti ova Crvena zvezda, uprkos dobrim rezultatima proteklih godina, može i da se približi onoj koju je predvodio Dragan Stojković.

Ipak, Ivanić je odličan između linija, ima izuzetan osećaj za dolazak u završnicu iz drugog plana, pa, recimo, iznenađujuće dobro igra glavom, što su Zvezdaši najbolje videli protiv Omonije, navijači Borisova protiv Arsenala a Crnogorci protiv Turske.

O sada već opevanoj upotrebi prvog dodira nema potrebe dalje pisati.

Nešto ni iz čega, i obrnuto

Razlike, dakle, definitivno postoje, ali ono što ih suštinski spaja je neka vrsta genijalnosti, ono što Englezi zovu „flair" a najbolje se prevodi kao „sposobnost da se ni iz čega stvori nešto".

Najbitnija razlika, međutim nije vezana za teren, jer tu u konačnici imaju pomenutu, veliku konekciju, već za mentalitet. Piksi je uvek znao šta hoće -  nikada nije imao dilemu, niti je krio nameru  da igra za Crvenu zvezdu. Nije mu bilo teško i da poslednjeg dana prelaznog roka, iz Niša automobilom juri do Beograda kako bi stigao da potpiše ugovor sa voljenim klubom.

Sa Ivanićem je stvar potpuno suprotna. Kada se u sezoni 2014/15. igrajući za Vojvodinu etablirao kao jedan od najboljih igrača domaćeg prvenstva, privukao je pažnju dva najveća srpska kluba - Zvezde i  Partizana. Ako je verovati novinskim isečcima iz tog perioda, Ivanić je kao dečak navijao za Partizan ali ni ponuda od milion i po evra iz Partizana nije ubedila Ivanića da je vreme za selidbu u veći klub. Bio je u godinama kao Piksi kada je iz Radničkog prelazio u Crvenu zvezdu, ali je za razliku od južnjačkog temperamenta koji je žurio ka Beogradu, Ivanićev severnjački govorio da mu je dobro u Novom Sadu. Za naše prilike vrlo čudan gest, koji je „Firma", navijačka grupa „Vojvodine", itekako znala da ceni pa se na stadionu „Karađorđe" pojavio i transparent „Ivanićevo ne, nek' vam bude primer svima" - aludirajući na česte odlaske najboljih igrača kluba u neki od večitih rivala.

Ivanić je sledeće godine otišao u Belorusiju a tri godine kasnije momak zaklet na vernost Vojvodini, sa dečačkim snom da istrči na teren u Humskoj - potpisao je za Crvenu zvezdu.

Iz Belorusije u Crnu Goru

Ivanić kao profesionalni fudbaler ima puno pravo da potpiše za koga hoće, no sve navedeno daje dobru sliku o njegovoj specifičnoj ličnosti, i legitimna je podloga za pitanje - da li je Ivanić te 2015. zaista osećao toliku privrženost Vojvodini, ili je odlazak u Beograd odbio jer tada nije verovao u svoju spremnost da se suoči sa pritiskom koji on nosi? To pitanje malo ko je mogao da postavi u vreme kada je prelazak u Belorusiju bio aktuelan, ali kada je marta 2017. prihvatio poziv tadašnjeg selektora Crne Gore Ljubiše Tumbakovića, tačno u vreme kada su ozbiljni natpisi o Mirkovom dolasku na u Zvezdu počeli, bilo je jedino logično.

U vreme pisanja ovog teksta,  još jedan srpski fudbaler odlučio je da igra za Crnu Goru, kojoj su neretko i pola prve postave znali da čine igrači rođeni u Srbiji. Uroš Đurđević, bivši napadač Partizana a sada Sportinga iz Hihona, u 27. godini života umorio se od čekanja koverte iz Terazija 35 i prihvatio je poziv južnog suseda.

Uroševa odluka je logična nakon svega što se desilo i s obzirom na to kakve igrače Srbija ima na njegovoj poziciji. To se, međutim, ne može reći za Ivanića, koji je bio šest meseci daleko od 24. rođendana kada je obukao dres Crne Gore. Bio je jedan od najboljih igrača BATE Borisova, koji je u to vreme i dalje bio redovan učesnik evropskih takmičenja, i ako ne tada, pozivu u reprezentaciju Srbije mogao se nadati nakon prelaska u bolji klub.

Filip Mladenović je iz Belorusije otišao u Bundesligu, a transferu tog kalibra - automatski i približavanju srpskom dresu - mogao se nadati i Mirko. Nije dočekao neku od pet najjačih liga, ali je Zvezda u trenutku njegovog dovođenja sveže završila takmičenje u grupnoj fazi Lige šampiona u kojoj je zabeležila istorijsku pobedu nad Liverpulom, dok je sezonu ranije bila učesnik nokaut faze Lige Evrope. Dobro je poznato da najbolji domaći igrači večitih rivala (pogotovo onog kluba koji je u tom trenutku bolje plasiran) sa sigurnošću mogu da računaju na poziv srpskog selektora. Nažalost, kada ga je srpski šampion predstavio kao novo, kapitalno pojačanje, naveliko je bio crnogorski reprezentativac.

Pitanje karaktera

Kako je počelo sa Ivanićem u Crvenoj zvezdi, činilo se da će sve ostati na velikim očekivanjima. Prethodni trener Crvene zvezde, Vladan Milojević, nije znao kako sa njim. Kompromisna, pogrešna taktička rešenja, nedovoljno dobar psihološki pristup ali i pesimistička crta ofanzivnog veziste, u prvih gotovo godinu dana kao svoj rezultat dali su - neuspeh. Delovao je konfuzno, uplašeno i neubedljivo na terenu, a od svih Ivanićevih osobina najviše je do izražaja došao nedostatak samopouzdanja.

Međutim, pred sam kraj 2019. trener Crvene zvezde postao je Dejan Stanković, koji je doveo nekoliko odličnih saradnika, a jedan od njih koji je došao iz Skandinavije, ispostaviće se kao ključ individualnog rada sa igračima.

Ivanićeva je uloga prilagođena njegovim kvalitetima - češće dolazi u kazneni prostor iz drugog plana, njegov usmereni prijem i umeće da iz prvog kontakta izbaci protivnika ponovo oduševljavaju Zvezdine navijače. Simbolično, njegova najbolja forma od dolaska u klub poklopila se sa povratkom Piksija u srpsku fudbalsku orbitu, po preuzimanju selektorskog mesta. Još bi simboličnije bilo da svoj prvi, zasluženi poziv u reprezentaciju, Ivanić dobije od čoveka kojeg su, gledajući njega, svi videli u dve utakmice protiv Milana.­­

Piksi iz Bačkog Jarka

Verovatno najviše od svih Srba, zbog takvog spleta okolnosti žale stanovnici Bačkog Jarka, mesta u kojem je Ivanić rođen. Smešteno u bačkoj ravnici, ovo nekada nemačko selo naseljeno je srpskim kolonistima iz Bosne nakon Drugog svetskog rata. Među Bačvanima, a bogami i među Banaćanima, Jarak je poznat kao mesto u kojem žive srčani, komunikativni, samouvereni ljudi koji drže do sebe i svog porekla, sa kojim sve te osobine i nose. Mirko je potpuno drugačiji lik, i onako flegmatičan, tih, nenametljiv, potpuno odudara od okoline u kojoj je odrastao, a geografija savršeno zaokružuje paradoks koji je esencija njegove celokupne pojave.

Na kraju, sa svojih 27 godina, Ivanić više nikada neće igrati za bilo koju reprezentaciju. Za srpsku nema pravo, a vrata crnogorske zatvorio je sebi odbijanjem da nastupi protiv tima Fudbalskog saveza Kosova. 

Piksi iz Bačkog Jarka, naravno, ne bi rešio sve probleme srpske reprezentacije, a kada znamo da na sličnu poziciju pretenduju Dušan Tadić, Filip Đuričić i Sergej Milinković-Savić, uz par odličnih klinaca koji dolaze, njegovo odsustvo nije dramatično. Ipak, Ivanićev talenat je poseban i sada bi više nego ikad njegovo prisustvo u nacionalnom timu značilo.

Ako ništa, njegov primer, ali i primer Beograđanina Adama Marušića, odličnog vingbeka Lacija koji je takođe prvom prilikom potrčao da igra za isti nacionalni tim, a koji je u fudbalskom smislu jedini napravio možda i veću grešku od Ivanića -  jer bi već godinama igrao standardno za Srbiju - treba da budu opomena mladim srpskim igračima da više veruju u sebe, i da san o igranju za svoju zemlju ne treba raspršiti čim neka druga država oseti njihovo nezadovoljstvo.

 

div id="adoceanrsvdcfhklggd">