Igrao je za najveće i najslavnije klubove, a u Milanu je, eto, igrao za oba gradska rivala. Za fudbalsku reprezentaciju Švedske je šesnaest godina bio bog i batina; u stotinu i šesnaest mečeva dao je šezdeset i dva gola, što će reći da je u proseku davao gol češće nego na svakoj drugoj utakmici. Ali opet je nekako individualno veći od svih klubova i timova u kojima je nastupao. Kako?

Spisak klubova za koje je nastupao u seniorskoj karijeri je impresivan: Malme, Ajaks, Juventus, Inter, Barselona, Milan, Pari Sen Žermen, Mančester Junajted, LA Galaksi, pa naposletku opet Milan. Sa izuzetkom Bundeslige, igrao je u svim najjačim evropskim ligama (Italija, Španija, Francuska, Engleska), i to za najjače klubove. Osim toga, igrao je i u švedskoj, holandskoj i američkoj ligi. Igrao je, dakle, listom za najveće i najslavnije klubove, a u Milanu je, eto, igrao za oba gradska rivala. Za fudbalsku reprezentaciju Švedske je šesnaest godina bio bog i batina; u stotinu i šesnaest mečeva, dao je šezdeset i dva gola, što će reći da je u proseku davao gol češće nego na svakoj drugoj utakmici. Ali opet je nekako individualno veći od svih klubova u kojima je nastupao.

Najbolji izvor za sliku Ibrahimovićevog karaktera je njegova (auto)biografska knjiga „Ja sam Zlatan" u kojoj njegovu životnu priču u prvom licu pripoveda švedski novinar i pisac David Lagerkranc. Iako su se na početku njegove karijere za njega „otimali" bosanski i hrvatski mediji, prvi pozivajući se na činjenicu da mu je otac bosanski musliman, a drugi zbog majke Hrvatice, on na samog sebe u vlastitoj knjizi u „identitetskom" smislu referira samo kao na „Jugovića".

Govoreći, primera radi, o upoznavanju Helene Seger, svoje dugogodišnje devojke i majke njegove dece, Ibrahimović doslovno kaže: „Za nju sam bio tipični đavolji Jugović, sa zlatnim satom, otvorenim autom, jakom muzikom."

Oca pak opisuje kao „klasičnog ludog Jugoslovena". Roditelji mu se razvode kad je imao dve godine, pa se seljaka od majke do oca i natrag. I otac i mati, međutim, žive sirotinjski. Dečak sa svojim drugovima krade bicikla, sitnice iz robnih kuća i igra fudbal.

Braća iz Trećeg sveta

Iako je Malme, grad u kom se rodio, po broju stanovnika manji od Novog Sada ili Niša, Ibrahimović do svoje sedamnaeste godine nije nikad bio u centru grada. Poreklo s margine ostaće duboko urezano u Ibrahimoviću i kasnije kad se proslavi i obogati. Najviše i najintenzivnije se družio sa igračima iz južnoameričkih zemalja: „Dobro sam se osećao u društvu crnih momaka i Južnoamerikanaca, smatrao sam da su opušteniji, zabavniji i ne tako zavidni." Braća iz trećeg sveta kao da su se prepoznavala.

Ovako Zlatan govori o Robinju, recimo: „Zbližili smo se igrajući zajedno u Milanu. Obojica smo imali teško odrastanje, pod teškim okolnostima i ima dosta sličnosti u našim životima. I jedan i drugi smo bili na tapeti zbog našeg driblanja a ja sam obožavao njegovu tehniku."

Ibrahimović kaže da nije počeo da igra fudbal radi pobeda: „U igri s loptom ipak nije bilo najvažnije da se pobeđuje. Najvažnije se bile finte i trikovi, umetnost igranja loptom. (...) Oduševiti i impresionirati društvo trikovima i driblanjem, trenirati i vežbati do besvesti samo da bi pokazao da si najbolji od svih."

Lajtmotivi sirotinje i teškog detinjstva kroz biografiju mu se provlače refrenski. Od otpora spram duvana i alkohola što se javlja kao reakcija na majčinu i očevu zavisnost, do gostovanja u inostranstvu sa juniorima Malmea: kada bi ostali dečaci od roditelja dobivali džeparac od dve hiljade kruna, Zlatan bi poneo dvadeset kruna, a i same troškove puta otac bi jedva platio, i to tako što bi preskočio plaćanje kirije za stan u kojem je živeo rizikujući da ostane bez krova nad glavom.

Kao malo ko drugi, Ibrahimović bi punih usta mogao da otpeva stihove napisane dve-tri godine pre njegovog rođenja:

Drago mi je zbog mog starog,
što sam bez škole,
krenô od dole i postô car.

Zlatan poklon

Njegov najdraži film je Gladijator Ridlija Skota, ali mada je savremeni vrhunski sport često gladijatorski, u dominantnoj emociji Ibrahimovićevoj ima još nečega, nečeg - da ne tražim bolju reč - janičarskog. Ostao je u njemu animozitet prema finim privilegovanim bogatim klincima. U svim klubovima u kojima je igrao, sukobljavao se s pojedinim igračima, ponegde i sa trenerima, a u tom smislu je najkarakterističnija njegova zavada sa Pepom Gvardiolom, u vreme kad mu je bio trener u Barseloni. A najdraži trener mu je - Murinjo. Dva kolosalna ega ovde se očito nisu sudarila.

Okolnosti stvarnog života u stvarnom svetu, teškog života u bešćutnom svetu, napravile su od Zlatana Ibrahimovića čoveka kakav jeste. On ima glad za pobedom i harizmu vođe tima, ali je samom sebi važniji on sam kao ličnost od bilo koje ekipe. Mrzi i samu pomisao da ga neko hoće napraviti budalom. Bolje se razume s mangupima, nego sa uzornim građanima. Nervira ga licemerje. Pali ga i motiviše ga kad ga mrze.

Sudeći po (auto)biografiji, vrhunac Ibrahimovićevog hedonizma, u nekom starinskom smislu, je to što ponekad popije pivo i što voli jesti pastu. Kad je s Juventusom osvojio skudeto, s Trezegeom se toliko napio da je posle zaspao u kadi, ali to je tek izuzetak koji potvrđuje pravilo.

Auru „lošeg momka" stekao je ponajviše zbog sklonosti brzoj vožnji i zbog prgavosti. Iako priznaje da mu je jedan od motiva do počne da se bavi fudbalom bio da „zadivi cure", u javnosti nema personu ženskaroša. Osim Helene, u celoj biografskoj knjizi pominje samo još jednu ženu s kojom je bio u vezi, manekenku po imenu Mia koju je još u ranom mladosti bio verio, a kad je stvar dospela do medija i kad su ga novinari pitali šta joj je poklonio za zaruke, usledio je legendarni odgovor: „Kakav poklon?! Dobila je Zlatana!"

Majstor glupih crvenih kartona

Na stranu Mia, ali svi mi koji volimo fudbal, srećni smo što smo „dobili Zlatana", igrača koji toliko umire u lepoti da može postati najbolji strelac italijanskog prvenstva golom koji daje petom, igrača koji odlučuje el klasiko ušavši kao zamena, igrača koji broj glupih crvenih kartona uvek može nadmašiti brojem antologijskih golova.

U godini u kojoj čeka svoj četrdeseti rođendan, i dalje igra kao mladić od dvadeset. On nije Ahmed Nurudin za koga je dob od četrdeset godina ružno vreme kad više ne možeš da ostvaruješ snove. Više je Josif Brodski iz pesme u kojoj lirski subjekt u prvom stihu menja divlju zver:

U svoje snove pustih i najcrnju zenicu konvoja,
jedoh izgnanstva hleb, a da ni mrvica ne pada.
Sve akorde sem jauka, sveska je primila moja;
prelazim na šapat. Četrdeset mi je sada.
Šta da kažem o životu? Nadmašio je sve račune.
Samo sa tugom osećam solidarnost.
No, dok mi usta glinom ne napune,
iz njih će odjekivati samo blagodarnost.

Blagodaran je igrač Zlatan Ibrahimović.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">