Možda su Kristijano Ronaldo i Leo Mesi bolji, veći igrači od Zlatana Ibrahimovića. Postigli su više golova, osvojili Lige šampiona i „Zlatne lopte", ali kada ste čuli da neko, bilo gde, u bilo kojoj situaciji, ponavlja rečenice, maksime, aforizme ili anegdote Portugalca ili Argentinca?

U istoriji fudbala nijedan igrač nije toliko citiran kao Zlatan. Čak i oni koji ga ne gledaju i nisu pročitali njegove dve autobiografije, upotrebe Ibrin aforizam, opasku, arogantnu upadicu, ili filozofsku misao sa primesom ulice, tipa: „Možeš da skloniš dečaka iz geta, ali ne možeš da ukloniš geto iz dečaka". 

Rozengard, predgrađe Malmea, evropski je geto u kome se pričalo 28 različitih jezika. Kao što je Rozengard bio u kontrastu sa ostatkom Švedske, tako je Ibra bio u sukobu sa svojom okolinom, u borbi sa autoritetima koje nije priznavao. 

Ibrahimovićevi roditelji, otac Šefik iz Bijeljine, majka Jurka Gravić iz Zadra, razveli su se kada je imao dve godine. Socijalna služba ga je poverila ocu, kada je napunio devet godina, pošto je sestra po majci valjala drogu.

U očevoj kući nije bilo droge, ali kada bi mladi Ibra otvorio frižider, vraćajući se kući sa treninga ili iz škole, pronalazio je samo limenke ili flaše jeftinog piva. I danas ima opsesiju da frižider mora uvek da bude krcat hranom jer, kako je sam priznao, krčanje praznih creva je jedno od najdramatičnijih sećanja iz detinjstva. 

Daleko od majke i sa ocem hipnotisanim vestima iz Jugoslavije koju je proždirao rat, Ibra je bio prepušten ulici. Sitne krađe, malo vandalizma, poneka tuča i velika strast za fudbal i borilačke veštine. U Zlatanovoj sobi je bio poster Muhameda Alija, kasnije će dodati Ronaldov. Kad god ne bi znao šta da radi, a to je bilo pravilo, igrao bi fudbal.

Prgavi deran

U autobiografiji Ibrahimović je napisao da bi najverovatnije postao kriminalac da mu fudbal nije otvorio novu perspektivu. Zlatan je imao svoju ekipu sa kojom je pravio sitna krivična dela: od krađa bicikli do vandalizma, među kojima je ubacivanje petardi u poštansko sanduče komšija bilo omiljeno.

Van svoje male grupe prijatelja, Ibra nije bio omiljen. Prgavog karaktera, spreman da se posvađa u svakoj prilici i sa talentom da upotrebi pogrešne i uvredljive reči, Zlatan je gradio imidž nepopravljivog derana. U školi je bio sve samo ne učenik za primer. Završio je i kod psihologa, ali bez velikih rezultata. Kada su ga zbog nediscipline izbacili sa časa italijanskog jezika, napustio je učionicu svečanim obećanjem: „Ja ću italijanski naučiti kada budem živeo u Italiji". 

Ibra je održao datu reč, stigao je do Italije, ali italijanski i danas govori kao Tarzan engleski. 

Kung Fu fudbal

Ibra je rastao u porodici i okruženju u kojem su zagrljaji, topla reč, predusretljivost, nežnost, bili simboli slabosti. Razgovori su prelazili u rasprave i još češće u svađe, a psovke su bile sastavni deo komunikacije. Ulica je bila Ibrina škola, ne samo za fudbal već i za kung fu i tekvondo. Upravo te borilačke veštine postaće dodatna vrednost, neiscrpni rezervoar nepredvidivih poteza koji će Ibrahimoviću omogućiti da postigne najspektakularnije golove. 

Dečak Zlatan je svoje prve fudbalske korake napravio u fudbalskim školama gde roditelji nisu dovodili decu sa idejom da postanu zvezde i reprezentativci. Za malog Ibru, nedisciplinovanog, željnog dokazivanja i sa već izraženom voljom za pobede, i vrlo niskim pragom trpljenja poraza, to je bila noćna mora: za njega je fudbal već bio više od igre dok drugima nije bio čak ni omiljeni sport.

U tom ambijentu mali Zlatan je prvi put otkrio šta znači kada te drugi vide kao različitog. „Ja sebe nisam smatrao različitim, ali sam osećao da me drugi tretiraju i da se odnose prema meni drugačije. Bio sam mali da bih shvatio zašto jer tada nisam znao šta znači pojam stranac, migrant. Ali mi je bilo jasno da je stranac uvek kriv", izjavio je Ibra nedavno u razgovoru sa svojim bivšim klupskim drugom Masimilijanom Ambrozinijem.

Scenario se ponavljao u svim klubovima: roditelji Ibrinih drugara su se svuda žalili na malog klinca zbog njegovog ponašanja, nediscipline, samoincijative i preterano takmičarskog duha za njihov ukus. Nedovoljno Šveđanin, nedovoljno obrazovan, nedovoljno vaspitan, nedovoljno poslušan a previše svojeglav, emotivan i arogantan, Ibra na pragu svojih tinejdžerskih godina je imao utisak da je sam protiv svih.

Od Balkana do zvezda

Prva velika prekretnica u Ibrahimovićevoj karijeri je dolazak u klub sa evokativnim imenom: Balkan! Tu, sa decom drugih migranata, gde je slanje u „majčinu" kao dobar dan, Ibra pronalazi svoje prirodno okruženje, ali nije prestao da bude drčan. Na meču protiv Velingea, kluba tatinih i maminih sinova, po kazni je na klupi. Prvo poluvreme se završava  4-0 za Velinge.  Junak naše priče ulazi u drugom poluvremenu a na kraju meča na semaforu stoji 5-8. Svih osam golova je postigao Zlatan. Zvezda je rođena. 

Prelazak iz Balkana u Malme nije bio samo veliki uspeh za tinejdžera sa Balkana, to je bila i velika prekretnica za njegovog oca. Šefik je ostavio alkohol, postao njegov prvi i najveći navijač i zarazio ga slušanjem balkanske folk muzike, što se moglo videti kada je Ibra nedavno slavio svojih 500 golova. Zlatanovo samopouzdanje je poraslo do neba. Nisu mu bili dovoljni klupski treninzi, nastavljao je da igra fudbal na ulici, a kada bi dosadio svima, nudio je deset kruna svakome ko mu oduzme loptu. 

Jedna od legendi koja kruži oko imena švedskog asa jugoslovenskog porekla vezana je za njegov neuspešni prelazak u Arsenal. Navodno je Ibra na poziv Arsena Vengera da dođe na probu u London odgovorio „Zlatan ne ide na probe".

Iz tog perioda potiče navika da o sebi govori u trećem licu. Transfer iz Malmea u Ajaks je takođe obeležen antologijskom izrekom u Ibrinom stilu. Na prvom pojavljivanju u svlačionici Kopljanika rekao je: „Ja sam Zlatan, a koji ste vi moj k..." 

Ibrino srce

Na pragu svojih dvadesetih, Zlatan sreće dve najvažnije osobe u svom životu: suprugu Helenu Segar i menadžera Mina Rajolu, dežmekastog Italijana koji savršeno razume Ibru, budući da je i sam odrastao u gastarbajterskoj porodici u Holandiji. Gospođa Ibrahimović je 11 godina starija od Zlatana. Poreklom je iz dobrostojeće švedske porodice i praktično je naučila Ibrahimovića kako da se ponaša u društvu, počev od upotrebe viljuške i noža do držanja čaše za vino.

Traumatizovan iskustvom života sa ocem alkoholičarem i razorenom porodicom, Ibra gotovo da ne pije, ne zalazi mnogo u diskoteke i barove i kune se u svoju porodicu i suprugu Helenu. Naravno, tu i tamo izađe neka priča o Ibrinom flertu, kao poslednja sa italijanskom televizijskom voditeljkom Diletom Leotom, ali se sve na tome završi. Ibrino srce, barem tako on tvrdi, kuca samo za Helenu i njihova dva sina.  

Od kluba do kluba

U Ajaksu je Ibru najbolje zapamtio Van der Vart kome je pretio da će mu polomiti nogu na treningu ako bude nastavio da mu igra po živcima, dok je Mida pribijao uz zid svaki put kada mu nije pravovremeno prosleđivao lopte. Međutim, Ibra je morao da istrpi i prvo suočavanje sa stvarnošću, poput onog kada mu je Mino Rajola pred prelazni rok 2004. godine doneo veliku tablu sa ispisanim imenima najboljih evropskih centarfora i brojem postignutih golova.

Svaki klub ima svoj kostur u ormanu. Ibrahimović je Romin. Klub iz Večnog grada je mogao da bira između Zlatana Ibrahimovića i Mida, tada takođe mladog napadača Ajaksa, u leto 2004. godine.  Izabrali su Egipćanina uz opravdanje da Ibra ne postiže dovoljno golova za centarfora. Uz Interovo otpisivanje Roberta Karlosa, Romin previd sa Ibrom ulazi u krug najvećih promašaja u istoriji Kalča.

Najefikasniji švedski fudbaler svih vremena uvek ističe da je Fabio Kapelo bio najzaslužniji čovek za njegov kvalitativan skok od odličnog do top fudbalera. Don Fabio je bio prvi trener koji je imao harizmu, karakter i iskustvo da obuzda Ibrinu narav i da zaradi njegovo poštovanje. Kao i svaki klinac koji je odrastao u getu boreći se za parče svog neba, Ibra mnogo više ceni ljude koji mu se suprotstavljaju i govore mu u lice čak i stvari koje mu se ne sviđaju od onih koji ga hvale i ulizuju mu se. 

Sam protiv svih

Šveđanin je od arogancije napravio štit i mač. Kada su se upalila velika svetla fudbalske pozornice, arogancija kojom se hranio za doručak, ručak i večeru postala je njegov zaštitni znak: od njegove slabosti i mane postala je tačka njegove snage i kvalitet. Iskustvo ga je naučilo da se jakima i šampionima arogantnost prašta i knjiži kao simpatična karakteristika, dok se prebacuje samo gubitnicima i slabima. 

Rajoli i Ibri nije padalo na pamet da ostaju u drugoligaškom Juventusu posle Kalčopolija. U svom histrionskom stilu Zlatan je prešao u redove najljućeg rivala s idejom da donese Interu titulu prvaka Italije, posle 17 godina čekanja. S naknadnom pameću se može reći da je Ibra koga poznajemo danas definitivno izvajan u trogodišnjem boravku u Apijano Đentileu.

Među Nerazurima izrasta u lidera, toliko moćnog da objavi želju da napusti klub nekoliko meseci pre kraja sezone i da svake nedelje igra protiv svojih i protivničkih navijača. Svaki gol za Inter u poslednjoj sezoni bio je izazov: sam protiv svih, dobro poznat refren. 

Ljubav u Milanu

Barselona je jedina mrlja u njegovoj  karijeri, jedini klub gde nije bio „primadona" već „pratilja". Cenu koju je  bio spreman da plati samo da osvoji Ligu šampiona i uđe u krug kandidata za „Zlatnu loptu". Ali, u Kataloniji nije imao problem sa Mesijem, već sa Gvardiolom, do kraja. Jednostavno, Pep i Ibra nisu znali da pričaju, nisu bili na istim talasnim dužinama. 

Galijani je u leto 2010. godine  došao u dom Ibrahimovića u Barseloni, skinuo sako i rekao: „Ja odavde ne idem dok ne pristaneš da se vratiš sa mnom u Milano". Helena je bila šokirana jer nije imala pojma ko je čovek koji liči na „Ujka Festera". Pitala je zabrinuto: „Ko je ovaj čovek?", na šta joj je Ibra rekao da se ništa ne brine. 

Zlatan je priželjkivao osvetu, pekle su ga reči Žozea Murinja iz leta 2009. godine da greši što odlazi da bi osvojio Ligu šampiona jer će Inter, a ne Barselona, postati prvak Evrope. Portugalac je bio u pravu, ali Ibra je a upravo zbog toga želeo još više da skine Inter s petogodišnjeg trona i zaokruži deset uzastopnih sezona u kojima je osvajao titule prvaka u Holandiji, Italiji i Španiji. Ljubav sa Milanom je bila na prvi pogled, toliko jaka da bi Šveđanin mogao i da završi karijeru u dresu Rosonera. 

Boravak u PSŽ-u najbolje je opisao sam Ibrahimović: „Došao sam kao kralj, odlazim kao legenda". Četiri godine u gradu svetlosti su bile dovoljne da uđe u francuski i švedski rečnik koji su prihvatili neologizam „Zlataner" sa značenjem „pobediti na poseban način". Uspevao je da bude veći „grandeur" čak i u zemlji koja je izmislila „grandeur", kao kada je na pitanje šta je potrebno Švedskoj reprezentaciji odgovorio: „Još deset Zlatana".

U Francuskoj je Ibrin ego toliko nadošao da je tokom utakmice sa Lionom, dok se rezultat lomio, Karlo Ančeloti bio sve nervozniji na klupi, što je Ibra primetio i prišao mu: „Jel veruješ ti u Isusa Hrista?". „Da" odgovorio je Ančeloti. „Onda veruj u mene i opusti se." Posle par minuta Matuidi je postigao gol na Zlatanovu asistenciju za pobedu od 1-0. 

Mančester, El-Ej, Milanska skala

Sa prelaskom u Mančester, Ibra je nastavio po starom. „Divim se Kantoni, ali ja ne želim da budem kralj Mančestera, ja hoću da budem Bog Mančestera", uzvratio je legendi Junajteda na poruku da u Mančesteru ima samo jedan kralj i da je njegovo ime Erik Kantona. 

U dresu Mančester Junajteda je doživeo najtežu povredu u karijeri. U 36-oj godini je pokidao ligamente kolena. „Moram da nastavim da igram. Bez fudbala, ko sam ja?", poverio se svom bivšem klupskom drugu Ambroziniju. „Nije lako ostaviti nešto što si radio čitav život. Nemam strah, ali ne znam šta me čeka i još uvek nisam spreman da otkrivam život bez fudbala".

Los Anđeles je bio neka vrsta Ibrinog fudbalskog Diznilenda u kome se brzo zasitio i vratio u voljenu Italiju. Nije slučajno da je citirao Julija Cezara uz dodatak: „Dođoh, videh, pobedih. Hteli ste Zlatana, dao sam vam Zlatana. Život ide dalje, sada možete da se vratite da gledate bejzbol".

Ibrahimović je preporodio Milan, udahnuo mu pobednički duh i jedan prosečan tim transformisao u ekipu koja se bori za skudeto.

Stari Rimljani su govorili da ono što „priliči Jupiteru ne priliči volu", naši savremenici bi mogli mirne duše da kažu „Što priliči Ibrahimoviću, ne priliči drugima". Samo tako može da se objasni učešće fudbalera Milana u jeku sezone na muzičkom festivalu Sanremo.

Nije tajna da gledanost najpoznatijeg italijanskog muzičkog festivala već godinama zavisi mnogo više od imena specijalnih gostiju nego od pesama u takmičarskom programu. Od Ibre se očekuje da posle Milana, i Sanremo lansira u dane stare slave. Možda mu sine u glavi i šta bi mogao da radi kad jednog dana okači kopačke o klin. I Bog je izmislio nedelju za odmor.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">