Furiozan start ovogodišnje sezone, kada je ređao tripl-dabl za tripl-dablom, doneo Nikoli Jokiću ozbiljno razmatranje za MVP-ja, što je status i nivo uvažavanja koji nijedan igrač sa ovih naših eks-jugoslovenskih prostora nikada nije dostigao.Šlag na tortu bilo je objavljivanje rezultata glasanja za prve ol-star petorke, gde je, na poziciji krila i centara iz Zapadne konferencije, sa preko tri miliona glasova bio odmah iza neprikosnovenog Lebrona Džejmsa, a ispred takvih imena i marketinških favorita kao što su Entoni Dejvis, Kavaj Lenard i Pol Džordž.

"Hej, ovaj tvoj Jokić je neverovatan, podseća me na Timija Dankana kako čita igru i hladnokrvno kažnjava svaku grešku protivnika", nedavno mi je stigla vajber poruka od srednjoškolskog drugara Fila, pripadnika američkih oružanih snaga koji živi u San Antoniju gde se, posećujući redovno utakmice Spursa i moleći se u hramu Grega Popovića, navikao na izuzetno visok nivo košarkaške kulture.

Bilo je to nakon što je naš Nikola gotovo sam razmontirao trenutno Jutu Džez, najbolji tim NBA-a, usput postižući rekord karijere od 47 poena, i to preko najboljeg defanzivnog centra lige Rudija Gobera.

Nekoliko dana iza toga, protiv Sakramenta, Jokić je ponovo oborio svoj košgeterski rekord kada je brojao čak do 50 poena, nakon čega je u narednoj utakmici rutinski "isprašio" šampione Lejkerse sa jednim tripl-dabl učinkom. Meni je ponovo stigla poruka, ovog puta na Fejsbuku.

Sada se oglasio moj drugar iz Egipta Karim. On je posvećeni zaljubljenik u košarku koga sam inicirao u ezoterične tajne srpskog košarkaškog kulta kada sam ga vodio na jednu evroligašku utakmicu Partizana krajem devedesetih u Istanbulu. Od tada stalno vodimo žustre diskusije o igri pod obručima u kojima centralno mesto zauzimaju duge rasprave o razlozima za nerealizovan NBA potencijal Aleksandra Čubrila, ali i tužni razgovori o tragičnoj sudbini Harisa Brkića čiji je produženi dvokorak oduševljavao mog prijatelja Egipćanina.

"Džoker je istina, čoveče! Treba da bude MVP. Ne znam šta vi jedete i pijete u Srbiji, ali zaista nije fer da imate ovoliko fenomenalnih košarkaša. Mi, doduše, imamo Salaha, ali znaš da meni fudbal nikada nije toliko značio", napisao mi je Karim s mešavinom divljenja i sitne, prijateljske zavisti. 

Svi znaju ko je Jokić

Ovo oduševljavanje mojih prijatelja iz dalekih zemalja Jokićevim majstorijama nikako nije slučajnost ili izuzetak. Od trenutka kada je u prošlom plej-ofu nadahnutom igrom izbacio favorizovane Kliperse, i to preokretom nakon deficita od 3-1, naš košarkaš postao je istinska globalna NBA superzvezda čije ime dobro znaju čak i oni koji košarku prate sasvim površno ili je uopšte i ne prate.

Furiozan start ovogodišnje sezone, kada je ređao tripl-dabl za tripl-dablom, doneo mu je ozbiljno razmatranje za MVP-ja, što je status i nivo uvažavanja koji nijedan igrač sa ovih naših eks-jugoslovenskih prostora nikada nije dostigao.

Šlag na tortu bilo je objavljivanje rezultata glasanja za prve ol-star petorke, gde je, na poziciji krila i centara iz Zapadne konferencije, sa preko tri miliona glasova bio odmah iza neprikosnovenog Lebrona Džejmsa, a ispred takvih imena i marketinških favorita kao što su Entoni Dejvis, Kavaj Lenard i Pol Džordž.

Plej zarobljen u telu centra

Tajna Jokićevog uspeha kod najšire publike, osim nespornih statističkih parametara, verovatno se u velikoj meri ogleda i u njegovoj atipičnosti u odnosu na sve ostale vrhunske igrače. On nema savršenu građu i nadljudske atletske sposobnosti Lebrona ili Janisa Adetokumba, već košarku igra misaono i sa mnogo prefinjene veštine.

Kada gledamo Jokića kako sa dva metra i deset santimetara predvodi kontru, diriguje napadom iz pik-en-rola ili lucidno asistira sa posta saigračima koji "seku" i ubacuju se iz drugog plana, ne možemo da u njegovom igračkom „DNK pleja zarobljenog u telu centra" ne prepoznamo tragove i uticaje legendarnih, avangardnih evropskih "petica" od Krešimira Ćosića preko Arvidasa Sabonisa do Vlade Divca.

Iako je u duši kreator igre, ove godine je Jokić daleko agresivniji i asertivniji u realizatorskoj ulozi, više iz nužde zbog slabije forme i limitiranih ofanzivnih kapaciteta njegovih saigrača nego iz želje za ličnim isticanjem. Pri čemu demonstrira sofisticiran napadački arsenal kakav se retko viđa u savremenoj košarci.

Jokićeva raznovrsna i eklektična ofanzivna igra u neku ruku predstavlja estetsko i stilsko osveženje u odnosu na predvidljivu i pomalo dosadnu rutinu u koju je NBA zapala otkako su Stef Kari, Klej Tompson i Ratnici izveli svoju "jakobinsku" revoluciju šuta za tri poena, koja je obesmislila i privremeno ukinula dotadašnju aristokratiju visokih igrača iz reketa.

Trojke do besvesti

Inspirisan uspehom Golden Stejta, Hjuston je, predvođen Džejmsom Hardenom, trenerom Majkom Dantonijem i generalnim menadžerom Darilom Morijem, razvio filozofiju košarke zasnovanu na analitičkom pristupu koji drastično favorizuje šut za tri u odnosu na bilo koji drugi segment igre, a ubrzo su i ostali timovi počeli da se prilagođavaju i da kopiraju trendsetere Golden Stejt i Hjuston.

Odjednom, u rasponu od samo nekoliko godina, sve ekipe počele su da šutiraju trojke do besvesti, a ishod utakmica često je manje zavisio od relativnih kvaliteta timova i postavljene taktike, a više od toga ko će date večeri imati bolji procenat šuta iza linije za tri.

Ideja kreativnog osvajanja prostora, decenijama dominantna u timskim sportovima sa loptom, gde je cilj približiti se što je više moguće protivničkom golu/košu kako bi se uputio što izgledniji šut, transformisala se u ideju širenja prostora čime se omogućava više prilike za dalekometnu paljbu. Pa tako ovih dana na NBA parketima često možemo videti zbunjujući, apsurdni prizor u kome igrač ima otvoren put do koša i priliku za lako polaganje ili zakucavanje, ali on neobjašnjivo, poput programiranog robota, vraća loptu nekom svom saigraču u uglu terena kako bi on, iz daleko nepovoljnije pozicije, šutnuo za tri.

Čak se i staromodna Juta Džez, trenutno najuspešnija NBA ekipa, koja je donedavno bila zastupnik anahrone, tradicionalne filozofije jake odbrane i dugih, pozicionih napada sa akcentom na reket, pretvorila u divlji revolveraški tim koji na svakoj utakmici ispali barem 40-ak trojki.

On zna za neki drugi ritam

Svaka stilska novotarija, bilo da se radi o autotjunu u popularnoj muzici, drmusavoj kameri na filmu ili tiki-taka igri kratkih pasova u fudbalu, kada se od preterane upotrebe izliže i dovede do svoje krajnosti, postaje zamorna, odbojna i dekadentna, što se, u slučaju šuta za tri poena, može zaključiti iz blagog pada interesovanja za televizijske prenose čak i najatraktivnijih utakmica.

Baš zbog toga Jokić, sa svojom centarskom tehnikom i igrom leđima na niskom postu, šutem sa poludistance s jedne noge u stilu Dirka Novickog, beskrajnim fintama, horozima i flouterima, postaje dragoceni izuzetak koji razbija šablon i obogaćuje igru.

Ono što naročito imponuje jeste lakoća i ležernost sa kojima Jokić igra, uvek strpljivo, promišljeno i u nekom sopstvenom ritmu, kao da se nalazi na opuštenom basketu sa ortacima ispred zgrade a ne u profi gladijatorskoj areni sa najsuperiornijim svetskim atletama.

Jednorog iz Sombora

Jedan od najuticajnijih i najpopularnijih sportskih komentatora u Americi Bil Simons stavio je Jokića na sam vrh svoje liste "NBA jednoroga", odnosno magičnih i vanserijskih igrača koji imaju jedinstven i neponovljiv talenat.

Ono što, po Simonsu, Jokića čini unikatom u NBA jesu njegova dodavanja, koja se kreću u rasponu od spektakularnih, medžikdžonsonovskih asistencija bez gledanja, koje redovno završavaju na TV špicama i listama najboljih poteza, do onih sasvim racionalnih i školskih pasova koji pravovremeno i nemilosrdno kažnjavaju svaki pokušaj udvajanja i obezbeđuju otvorene šuteve za njegove saigrače.

"Koš usrećuje jednoga, a asistencija dvojicu", odgovarao je svojevremeno Toni Kukoč, verovatno prirodno najtalentovaniji košarkaš sa ovih prostora, kada bi ga novinari upitali zašto više voli da dodaje nego da poentira. Nikola Jokić je ovu njegovu velikodušnu misao od početka karijere u NBA dosledno sprovodio u praksu, često i na sopstvenu štetu.

Ne dešava se tako često u NBA da neki centar zabeleži preko 10 asistencija, dok je Jokiću za sada u šestogodišnjoj karijeri u Americi to već pošlo za rukom 41. put. Mnogi su čak tvrdili da je Jokić i previše nesebičan i sklon proigravanju, kao i da bi za Denver bilo bolje da Nikola češće traži sopstveni šut, ali u poplavi egoističnih, preplaćenih primadona koje zanemaruju interes ekipe i samo gledaju ličnu košgetersku statistiku, ova karakteristika samo ga je dodatno izdvojila iz plejade asova i približila ga običnim navijačima i ljubiteljima košarke koji vole kada vide timsku, požrtvovanu igru.

Urođena nesebičnost, nenametljivost i posvećenost timu Nikoli takođe obezbeđuje iskrenu naklonost i poštovanje kolega iz ostalih NBA klubova. U jednoj anketi uglednog časopisa "Sports Ilustrejted" koja je nedavno sprovedena među NBA igračima, na pitanje sa kojim bi igračem najviše voleli da igraju, Jokić je zauzeo ubedljivo prvo mesto, ostavljajući iza sebe igrače i šampione poput Lebrona Džejmsa i Kevina Djurenta, što je svakako adut koji bi Denver morao da iskoristi u privlačenju slobodnih agenata i realizaciji budućih trejdova.

Bela zvezda

U analizi velikog skoka Jokićeve popularnosti, ne treba takođe zanemariti ni faktor Jokićeve boje kože, jer je američka košarkaška publika (preovlađujuće belačka) željna belih superstarova, a kako ih među američkim košarkašima odavno nema (još praktično od Larija Birda), ona se sasvim logično, u pogledu identifikacije i obožavanja, okreće evropskim belim igračima poput Luke Dončića i Jokića, kao što je deceniju ranije prigrlila Novickog, Gasola i Đinobilija.

Zato nije nimalo čudno da, kada Nikola nadigra nekog mišićavog, tamnoputog super-atletu poput Dvajta Hauarda ili Džoela Embida, na društvenim mrežama sa svih strana nailazite na šaljive komentare, mimove i dobro poznate, viralne slike debeljuškastog Nikole bez majice iz dečačkih dana, ali ne više isključivo sa profila koji pripadaju srpskim korisnicima, kao što je donedavno bio slučaj, već i sa naloga belih Amerikanaca koji verovatno ne bi znali ni da pokažu gde je Srbija na karti, a kamoli Sombor.

Paralelno sa interesovanjem za Jokića i praćenjem njegovih igara, mnogi neobavešteni Amerikanci po prvi put "otkrivaju" Srbiju i stiču blagonaklon stav prema našoj zemlji, istoriji i kulturi, čime se donekle neutrališu i poništavaju godine i decenije medijske satanizacije iz prošlosti, te je u tom pogledu Nikola najbolji mogući ambasador ne samo srpskog sporta i košarke, već i čitave države i naroda.

Jokić iz Srbije

Poslovično sjajni sportski novinar "Blica" i istraživač Darko Nikolić nedavno je pisao o tome koliko je popularnost i omiljenost Nikole Jokića uticala na to da u Denveru i još nekim američkim gradovima bude ostvarena rekordna gledanost filma Dara iz Jasenovca, ali i izneo podatak da je u NDH-a, među desetinama hiljada zverski umorenih srpskih mališana, ubijeno čak 54-oro dece sa prezimenom Jokić, čija je prosečna starost bila nepunih šest godina. Kada se prosečan Amerikanac koji ne zna mnogo o svetu i obožava košarku suoči sa takvim podatkom, sličnim onom o sudbini brojnih rođaka Nikole Tesle u Drugom svetskom ratu, on počinje sasvim drugačije da gleda na Srbe i napore da stvorimo kulturu sećanja na naše žrtve.

Nije ni potrebno, a možda čak ni poželjno, da Nikola previše govori o nacionalnim temama i da se, za sportistu, nedolično politizuje, kao što to čine javne ličnosti i selebritiji nekih drugih nacija, za Srbiju je on najkorisniji kada pruža vrhunske partije i skreće pažnju isključivo svojim dostignućima na parketu.

Put do prstena

Da bi zadržao svoj elitni status u budućnosti, Nikola, pored dobre lične statistike, mora i da pobeđuje sa Denverom u kontinuitetu i da bude stalno u igri za osvajanje prstena. Kako stvari trenutno stoje, čini se da bi to moglo da bude problem, jer se ostatak Denverovog mladog rostera ne razvija u skladu sa očekivanjima i Jokićevim tempom.

Ove godine, uprkos Jokićevoj MVP formi, bolno je očigledno da je tim osetno slabiji nego prošle sezone kada su, mimo svih prognoza, došli do finala Zapadne konferenije. Gubitak Džerami Grenta, Mejsona Plamlija, Malika Bizlija i Tori Krejga nije adekvatno nadoknađen, Milsap je još godinu dana stariji i fizički oronuliji, Majkl Porter Džunior ne pokazuje nikakav napredak osim u domenu neobuzdanog ega, Heris je stalno povređen i napadački neupotrebljiv, a glavni Jokićev partner i najplaćeniji igrač tima, bek Džamal Marej igra po sistemu toplo-hladno, daleko od one blistave ol-star forme koju je prikazao u plej-ofu.

Kao da polako dolazimo do onog trenutka istine kada će uprava Nagetsa biti prinuđena da povuče neki radikalan potez, najverovatnije u vidu trejda za još jednog igrača potvrđenog kvaliteta poput sjajnog strelca Bredlija Bila, koji bi mogao da pomogne Jokiću da realizuje šampionske ambicije.

Doći do šampionskog prstena u NBA đavolski je teško, mnogo je istinski velikih igrača i legendi koji se nikada nisu domogli titule poput Čarlsa Barklija i Karla Melouna, ali nije uopšte nerealno očekivati i nadati se da će se i Nikoli, koji danas puni 26 godina, sve kockice pre ili kasnije poklopiti, kao što su se svojevremeno poklopile još jednom evropskom superstaru, tada 33-godišnjem Dirku Novickom 2011. sa Dalasom, te da će Sombor i Srbija u dogledno vreme dobiti NBA šampiona i MVP igrača finala. Niko to nije zaslužio više od njega. 

div id="adoceanrsvdcfhklggd">