Ono što je četrdesettrogodišnji Tom Brejdi uradio u američkom fudbalu ravno je sportskom čudu. Pobediviši sa svojom ekipom Tampe u ovogodišnjem Superbolu, finalnoj utakmici nacionalne lige američkog fudbala i najvažnijoj predstavi u čitavom američkom sportu, stigao je do sedme šampionske titule. Ovaj podvig bi bio jednak onome kada bi jedan košarkaš sam osvojio 18 titula u NBA ligi. Tom Brejdi je najveći američki sportista svih vremena

Ako postoji neko postojano pravilo u današnjem, post-korona turbulentnom svetu američkog profesionalnog sporta, onda je to - nikada se ne kladite protiv Toma Brejdija.

Nije važno ni da li je već odavno u petoj deceniji života, ni da li je prošle godine posle dve decenije neočekivano napustio Boston i moćne Nju Ingland Patriotse i prešao u logistički i tradicijski daleko skromnije Tampa Bej Bakanirse, ni da li u timu ima igrače sa vanserijskim kvalitetom i šampionskim pedigreom, ni kakve će vremenske prilike biti na dan utakmice, ni da li ima prednost domaćeg terena i kakvog je kvaliteta podloga - ništa od toga nije bitno. Ako postoji i promil šanse za pobedu, budite sigurni da će je Tom Brejdi prepoznati i iskoristiti.

Sedma titula na Superbolu

Ubedljiva pobeda Tampe protiv do tada vladajućeg šampiona Kanzasa od 31 prema 9 u ovogodišnjem izdanju Superbola donela je Brejdiju, pored rekordnog petog po redu naziva MVP-a finala, sedmu titulu u desetom nastupu na najvažnijoj i najglamuroznijoj predstavi u čitavom američkom sportu.

U obe kategorije, po broju nastupa i osvojenih titula, ubedljivi je rekorder, a da bi mogli na pravi način da shvatimo o kako se neverovatnom i gotovo nedostižnom postignuću radi, dovoljno je izneti podatak da je Brejdi sam osvojio više šampionskih titula, ne samo od bilo kog drugog igrača u istoriji, već i od bilo koje franšize u Nacionalnoj fudbalskoj ligi (NFL).

Kada bi taj kriterijum preneli na druge američke sportove, mogli bi da izračunamo da bi nekom košarkašu bilo potrebno da sam osvoji 18 NBA titula ili bejzbol igraču da nakupi 28 pobeda u Svetskim serijama kako bi se u tom pogledu izjednačio sa Brejdijem.

Sportsko čudo

Osvojiti titulu u američkom fudbalu naročito je teško ne samo zbog toga što se radi o izuzetno fizički zahtevnom i grubom sportu, već i zbog činjenice da u plejofu nema serija sa više utakmica već se igra na samo jednu pobedu, tako da se svako opuštanje skupo plaća a iznenađenja su česta.

Treba takođe istaći da je ovu poslednju titulu Brejdi osvojio sa pune 43 godine ( u sportu gde karijera prosečno traje tek nešto duže od 3 godine) i to sa potpuno novim klubom i trenerom, koji prošle godine bez Brejdija nisu dobacili ni do plejofa, zbog čega je njegov veliki prijatelj i saigrač Rob Gronkovski, koji je izašao iz penzije samo da bi ponovo igrao sa Brejdijem, izjavio kako je to najveći uspeh ne samo u istoriji američkog fudbala, već i u američkom sportu uopšte.

Teško je osporiti reči Gronkovskog, naročito imajući u vidu da je Brejdi na putu do finala eliminisao svog velikog rivala Arona Rodžersa i njegove Grin Bej Pekerse, da bi u završnoj utakmici nadmudrio mladu zvezdu Patrika Mahomsa, kvoterbeka Kanzasa, kome su brojni fudbalski analitičari i sportski novinari već simbolički predali Brejdijevu krunu posle prošlogodinje titule njegovih Čifsa.

Vremešni kvoterbek

Pomalo je bizarno sa koliko se osporavanja i neverice iz godine u godinu Brejdi suočavao, delom zbog njegovih godina a delom i zbog činjenice da je igrao u dobro podmazanoj mašineriji trenera Bila Beličeka i Nju Inglend Patriotsa. Kada je prošle godine, nakon 20 godina i šest osvojenih titula, došlo do šokantnog razlaza između Patriota i Brejdija, mnogi su otpisivali vremešnog kvoterbeka, ubeđeni da je njegov uspeh najvećim delom bio plod delovanja u Beličekovom taktički ingenioznom i stabilokratskom sistemu.

Posle sedme Brejdijeve titule sa Tampa Bejom i spektakularnog kraha Patriota sa njihovim novim kvoterbekom Kemom Njutnom, čini se da su bliže istini tvrdnje da je Brejdi „napravio" Beličeka i Patriote, a ne obrnuto.

Doduše, neopravdano osporavanje nije ništa novo za Brejdija, a u potrebi da se stalno iznova dokazuje verovatno leži srž njegove igračke izuzetnosti i šampionske dugovečnosti.

Kambek klinac

Kada je kao žgoljavi mladić došao na Mičigen stejt koledž, bio je predviđen da bude rezerva za Drua Hensona, vrhunskog „prirodnog" atletu kome su predviđali podjednako veliku karijeru i u američkom futbalu i bejzbolu. Ipak, Brejdi mu je u svojoj poslednjoj godini na univerzitetu preoteo mesto startera zahvaljujući fantastičnim nastupima u odlučujućim trenucima utakmica kada je stekao nadimak „Kambek klinac" jer je svojim lucidnim dodavanjima Mičigen vraćao u život u nekim neverovatnim preokretima. Svejedno, niko mu nije predviđao veliku budućnost u NFL-u.

Na draftu 2000. Patriotsi su ga izabrali tek u šestoj rundi, kao 199. pika, a beleške skauta sa njegove predraftovske smotre bile su poražavajuće: „Loša građa, premršav, nedostaje mu snaga i pokretljivost da izbegne pritisak odbrane, nedostaje mu dovoljno snažna ruka i sposobnost da osvaja jarde i baca 'spirale'. Zaključak: sistemski igrač koji može biti razotkriven ako je prinuđen da izađe izvan šablona i improvizuje. Lako ga je srušiti."

Zlatni standard

Ono što Brejdiju nije nedostajalo svakako je bilo samopouzdanje, jer je vlasniku Patriota Robertu Kraftu prišao posle drafta i čestitao mu na tome što su, birajući njega, napravili najbolji potez u istoriji franšize. Kraft tada nije bio siguran ko je visoki mladić koji mu se obratio, ali je brzo uvideo da Brejdijeva samouverenost nikako nije bila bez pokrića.

Imao je, doduše, i malo sreće, jer se ubrzo po njegovom dolasku povredio startni kvoterbek Dru Bledso, pa je Brejdi dobio priliku da pokaže šta zna. Već u svojoj drugoj sezoni Brejdi je odveo Patriote do njihovog prvog Superbol naslova pobedom protiv favorizovanih Sent Luis Remsa, a vremenom je Nju Inglend pod dirigentskom palicom Beličeka i Brejdija postao, uz San Antonio Sparse u košarci, zlatni standard konstantnosti i izuzetnosti u američkom sportu.

Šest od devet

Za dvadeset godina, osvojili su šest titula u devet nastupa na Superbolu, a Brejdi je redom u odlučujućim mečevima pobeđivao i nadmašivao kvoterbekove koje mu je štampa projektovala i nametala kao glavne rivale. Ispratio je u penziju Kurta Vornera i braću Mening, Pejtona i Ilaja, nadmašio je Bena Rotesbergera i Erona Rodžersa, potpuno zasenio nesuđene i izvikane mlade zvezde poput Endrua Laka, Meta Rajana i Kema Njutna, da bi na kraju, ove godine, pobedio i hipertalentovanog Patrika Mahomsa.

Kako je Brejdi nizao titule i uspehe, postalo je uobičajeno da se uz Brejdijevo ime na društvenim mrežama obavezno stavlja emotikon koze, što je aluzija na skraćenicu G.O.A.T. (greatest of all times) i titulu najvećeg svih vremena koju je, bar što se tiče kvoterbekova, do pojave Brejdija držao legendarni Džo Montana, Brejdijev idol i veliki uzor iz detinjstva.

Najbolji kad je najteže

Ono što je posebno impresivno jeste to što Brejdi nikada nije bio najbolji atleta, niti je posedovao najprecizniju i najjaču ruku, njegov uspeh pre svega je rezultat minuciuozne pripreme pred mečeve i superiornog analitičkog uma koji savršeno čita odbrane i donosi najbolje moguće odluke u deliću sekunde.

Tu treba dodati i njegove liderske karakteristike koje inspirišu saigrače i retku sposobnost da bude najbolji kada je najteže, odnosno da svoje najspektakularnija bacanja za tačdaune izvodi u trenucima kada je pod najvećim pritiskom i kada se meč lomi.

Dovoljno je setiti se istorijskog preokreta na Superbolu 2017. kada je talični Brejdi izrežirao neverovatan povratak Nju Inglanda nakon naizgled nedostižnog vodstva Atlanta Falkonsa od 28 prema 3 na poluvremenu. Od tog trenutka svima, pa čak i najtvrđim skepticima, bilo je jasno da je Brejdi najveći i najuticajniji igrač američkog fudbala svih vremena, a mnogi su skloni da tvrde da je ovom poslednjom, prošlonedeljnom pobedom nad Kanzasom prestigao i Majkla Džordana za status najvećeg američkog sportiste svih vremena.

Trampov simpatizer

Bez ozbira na sve svoje uspehe, Brejdi i dalje nije najomiljeniji sportista Amerike. Uspeh se teško prašta u današnje vreme „kulture poništavanja" i sveopšte internetovske, otrovne hiperkritičnosti i zlobe, a Brejdi je uvek delovao pomalo distancirano i nadmeno za ukus prosečnog Amerikanca, sa svojim lepuškastim izgledom manekena i ženom supermodelom, Brazilkom Žizel Bundšen.

Tu su takođe i optužbe za varanje, koje su konstantno pratile Patriotse tokom Brejdi-Beliček ere, a Brejdi je čak bio finansijski kažnjen i suspendovan četiri utakmice na početku sezone 2016. zbog optužbi da je lično naredio da se izduvaju lopte u utakmici plej-ofa protiv Indijanapolis Koltova, kako bi njegov tim stekao prednost.

Ipak, ubedljivo najviše zlovolje i pizme usmereno je prema Brejdiju zbog činjenice da je 2015. jednom prilikom javno na glavi nosio trampovski MAGA (Make America Great Again) kačket, kao i da je pred izbore 2016. podržao svog dugogodišnjeg prijatelja Donalda Trampa s kojim ponekad igra golf.

Od tog trenutka, Brejdi je izložen baražnoj vatri optužbi za „belačku privilegovanost" i kripto-rasizam od strane one druge, levičarske i radikalno multikulturne Amerike koju oličava jedan drugi NFL kvoterbek, Kolin Kapernik, koji je stavljen na „crnu listu" NFL-a zbog klečanja za vreme intoniranja američke himne.

Brejdijevoj reputaciji takođe nije mnogo pomoglo ni to što je godinama bio neprikosnoveno sportsko božanstvo Bostona, grada koji važi za najrasističkiji među velikim američkim metropolama.

Protiv biologije

Voleli ga ili ne, navijali za njega ili protiv, niko Brejdiju ne može da ospori ogroman trud i mukotrpan rad koji je uložio da tako dugo ostane na samom vrhu. Spartanski pristup održavanju kondicije i ishrani, kao i opsesivan mentalni fokus na analizu i izučavanje najsitnijih detalja svake utakmice i svakog protivnika, omogućili su mu da izbegne strmoglavi pad koji često prati nivo produkcije sportista nakon što pređu tridesetu, a kamoli četrdesetu.

U tom smislu, on je najblistavija paradigma ponosnog šampiona koji odbija da se pokori zakonima biološkog starenja. Nije jedini, ima ih trenutno nekoliko koji na sličan način odolevaju godinama i dokazuju za sport paradoksalnu istinitost one izreke da „bez starca, nema udarca".

Tu je, pre svih, Lebron Džejms koji u 37-oj godini, posle 18 sezona skakanja, trčanja i guranja po NBA parketima, i dalje ima dovoljno goriva u rezervoaru da osvaja titule i igra u MVP formi.

Ne treba zaboraviti ni fudbalske asove i veterane Kristijana Ronalda i Zlatana Ibrahimovića koji nemilice tresu mreže u italijanskom kalču i bore se da svoje timove da odvedu do titule, kao ni zlatnu tenisku trojku Federer-Nadal-Đoković koja već godinama ne dozvoljava nijednom igraču ispod 30 godina da se približi osvajanju Gren Slem trofeja.

Mi, obični smrtnici, koji smo prešli četrdesetu ne možemo da se potajno ne radujemo sve dok na glavnoj sceni još uvek ima sportista koji su približno naših godina, ili čak stariji, jer time dobijamo posrednu potvrdu da ni mi nismo još za staro gvožđe i da možemo još mnogo toga da ponudimo. Uostalom, Brejdi je posle Superbol pobede već najavio da će igrati barem još dve godine - sledećeg septembra kreće u odbranu titule, a vi se slobodno kladite protiv njega ako smete.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">