Popularna muzika – u svim svojim pojavnim oblicima – se promenila. Izgubila je društvenu i političku relevantnost. To važi i za rok muziku. Sa njom je slično kao sa onom sekirom koja visi na zidu neke američke kuće. Domaćini će vam reći da je to pionirska sekira sa kojom je njihov čukundeda izgradio prvu kolibu kad je došao u Novi svet. Naravno, na sekiri je prvo promenjena drška pa kasnije i sečivo. To uopšte nije dedina sekira. Tako je i sa rok muzikom. Ostali su ime i fama, sve ostalo je promenjeno. Nema onog žara, one snage, onog heroizma, ideja, entuzijazma, gitara. Niko ne sme ili neće da kao muzički ekscentrik Sun Ra uzvikne: „Nuclear War - Motherfucker“. Nije politički korektno.

U osnovnoj školi „Đura Jakšić" u Paraćinu 1962. godine dogodila se neobična scena. Nastavnica Cveta se rasplakala nasred časa. „Deco biće Treći svetski rat", rekla je kroz suze.

Bilo je to u jeku Kubanske krize. Svet je bio na ivici novog rata. Ovog puta nuklearnog.

Sedeo sam u poslednjoj klupi u prvom redu do ulaznih vrata. Savio sam glavu, sakrio se iza Čede koji sedeo ispred mene, i smejao se sebi u bradu: „Nastavnica plače."

Bio sam mali, peti ili šesti razred osnovne škole. Nisam bio svestan ozbiljnosti situacije. Tek ću mnogo godina kasnije shvatiti da plač nastavnice Cvete nije bio bezrazložan.

Pre neki dan, u sunčanoj bašti prestoničkog kafića, jedan ugledni intelektualac mi reče: „Treći svetski rat je već počeo samo što mi to još ne znamo".

Tada sam se setio nastavnice Cvete i shvatio da se jedna ista priča, kao u onoj Encesbergerovoj pesmi, već decenijama ponavlja. Treći svetski rat - nuklearni rat - s vremena na vreme se najavljuje, a onda se, iz nepoznatih razloga, njegov početak odlaže.

Tako je i ovog proleća. Rat u Ukrajini je ponovo aktualizovao strah od nuklearne apokalipse.

Bob Dilan u Hronikama svedoči da je slična situacija kao u paraćinskoj osnovnoj školi bila, mnogo ranije, i u njegovoj domovini:

„Godine 1951. bio sam u osnovnoj školi. Jedna od stvari koje su nas obučavali da radimo, bilo je skrivanje pod klupom u momentu kad bi se oglasile sirene za uzbunu zbog mogućnosti ruskog vazdušnog napada. Takođe su nam govorili da se ruski padobranci mogu u svakom trenutku naći iznad našeg grada. Radilo se o istim Rusima s kojima su se, rame uz rame, moji ujaci borili samo nekoliko godina ranije. Sada su oni postali čudovišta koja se spremaju da dođu da nas pokolju i iskasape. Sve to bilo je krajnje neobično. Život ispunjen takvim strahom, ubija svaku živahnost u detetu. Jedna stvar je plašiti se kada neko uperi pištolj na tebe, a potpuno druga stvar je plašiti se od nečeg što deluje prilično nestvarno. Međutim, veliki broj ljudi u toj sredini shvatio je ovu pretnju sasvim ozbiljno i to se onda prenosilo i na mene Ništa nije bilo lakše nego postati žrtva njihove nastrane fantazije".

Nekoliko minuta do smaka sveta

Kubanska kriza je od 16. do 29. oktobra 1962. godine bila na svom vrhuncu. Jedan sovjetski general je kasnije rekao: „Minuti su nas delili od smaka sveta".

Nekoliko dana pre njenog izbijanja, 11. oktobra 1962. godine prvi singl Bitlsa „Love Me Do" je ušao na britansku top listu. Bio je to početak tzv. Bitlmanije i velike rok revolucije koja će obeležiti drugu polovinu 20. veka.

Neki kažu da uspeh Bitlsa nije rezultat samo kvaliteta njihove muzike i pozitivne energije koju je ona emanirala. Misle da je on nastao i kao reakcija na Kubansku krizu.

Kod mladih ljudi, diljem planete Zemlje, pod uticajem preteće nuklearne kataklizme formirao se stav da nema budućnosti, „da će svet sutra da nestane", da je jedino važno ono što se SADA, ovog trenutka, dešava.

Takav sled stvari doveo je do preferiranja instant ekstaze koju artefakti popularne kulture - od gramofonskih ploča i poletnih pesmica, preko filmova, časopisa i pulp literature do modnih detalja - nose sa sobom.

Kultura bombe

Ovakava razmišljanja su u dosluhu sa tezama koje je u svojoj knjizi Bomb Culture iz 1968. godine izneo Džef Natal (Jeff Nuttall).

Natal je neobičan, ekstravagantan lik kakav se često sretao na Britanskim ostrvima. Bio je pesnik, publicista, džez trubač, slikar, skulptor, vispreni komentator društvenih zbivanja i pionir performansa. Ključna figura britanske kontrakulture šezdesetih godina 20. veka.

U knjizi Kultura bombe on povezuje kontrakulturu i popularnu kulturu sa strahom od nuklearnog uništenja, koji je od Hirošime i Nagasakija pa do pada Berlinskog zida - tokom takozvanog Hladnog rata - prožimao svakodnevni život ljudi.

Atomske bombe bačene 1945. godine na japanske gradove donele su čovečanstvu saznanje da je konačno pronađeno oružje kojim se planeta i sve na njoj mogu uništiti za tili čas.

„Spržili smo 150.000 ljudi za pola minuta" kaže Ed Haris u liku tajnog agenta Parčera, koji u filmu Blistavi um živi u šizofrenoj, hladnoratovskoj deluziji genijalnog matematičara i budućeg dobitnika Nobelove nagrade Džona Neša.

Deca rođena posle Drugog svetskog rata, piše Natal u svom pregledu posleratne mladalačke kulture, pripadaju „društvu hidrogenske bombe". Oni žive sa osećanjem da nema budućnosti. Jedan pritisak na famozno dugme može sve da uništi u trenu.

U tom kontekstu javlja se „generacijski jaz". „Učitelji, sudije, političari, univerzitetski profesori, čak ni dragi roditelji", kaže Natal, više nisu autoriteti. Njihovi sudovi o tome šta je „ispravno i pogrešno" više nisu važni. Nema budućnosti - drugi kriterijumi su u opticaju.

Tik, tik, tik

Popularna muzika - i rok muzika kao njen važan segment - doživela je svoj procvat tokom trajanja hladnoratovske paranoje. Strah od atomske i hidrogenske bombe i moguće kataklizme njima izazvane imao je svoj odraz i u lakim notama popularne muzike. „Zli mesec je na nebu" i „Teška kiša će da padne" su parafraze i prevodi naslova poznatih rok pesama - „Bad Moon Rising" Kridensa i „A Hard Rain's A-Gonna Fall" Boba Dilana. Zvuče zlokobno jer je i tema kojom se bave takva.

Nemačka diskografska kuća Bear Family, poznata po obimnim i iscrpnim kompilacijama kojima predstavlja žanrove, pravce i karakteristične teme koje elaborira popularna muzika, pre nekoliko godina je izdala boks set (pet CD-a i jedan DVD) pod naslovom „Atomic Platters". Preko sto pesama sa hladnoratovskom tematikom je tu prikupljeno. Potiču iz pedesetih i sa početka šezdesetih godina 20. veka.

Ovo izdanje prati buklet od 300 strana na kojima je objašnjen kontekst u kojem su prikupljene pesme nastale. Većinu numera prožima rednekovsko jednostavno mišljenje u kombinaciji sa besnim makartističkim antikomunizmom.

Ima i onih koje sa više rafinmana i promišljanja prilaze ovoj temi. Recimo numera „Old Man Atom" Sema Hintona. Urađena je u takozvanom „talking blues" maniru. Salve stihova sustižu jedna drugu. Osnovni ton je antiratni i antinuklearni. Kritikuje se politička i vojna vrhuška zbog razvoja atomskog oružja. Svi ljudi se isto tretiraju, i Rusi i Amerikanci. Pesma se završava stihovim:

„So listen, folks, here is my thesis:
'Peace in the world, or world in pieces'"

Makartistička Amerika nije mogla da proguta takve poruke. Pesma je zabranjena za javno emitovanje. Vern Partlou, autor teksta, doživeo je tipičnu šikanu: proganjali su ga, saslušavali, hapsili, otpustili sa posla, kako se to već radi u „zemlji slobodnih i domovini hrabrih".

Thirteen (wo)men

Neke pesme sa ove kompilacije sa humorom i na neočekivani tretiraju preozbiljnu temu nuklearne katstrofe. U tom smislu izdvaja se numeru „Fujiyama Mama" (1957) rokabili kraljice Vande Džekson. U toj pesmi Vanda poredi snagu svog orgazma sa eksplozijom atomske bombe. Potrebna je bila posebna vrsta hrabrosti pa u ono vreme otpevati ovu pesmu.

Još zanimljivija i provokativnija je numera „Thirteen Women (And Only One Man In Town)" u izvođenju grupe Billy Haley & His Comets. Ova pesma se pojavila 1954. godine na B-strani singla na čijoj A-strani je bila jedna od najznačajnih pesama u rok istoriji „Rock Around The Clock".

Protagonista ove pesme sanja kako su posle nuklearne katastrofe pretekli samo on i još 13 žena. Nuklearna kataklizma ga je dovela u situaciju da bude gospodar harema. Iščašen humor, na pravi rokerski način.

Zanimljivo je da se na kompilaciji „Atomic Platters" nalazi i „ženska" verzija ove pesme. Otpevala je čuvena glumica i seks simbol te epohe En-Margret. Njena verzija je izašla 1962. godine pod imenom „Thirteen Men". Ovde se priča o jednoj ženi i 13 muškaraca koji su preživeli atomsku katastrofu.

Čak je i Doris Dej - Marijana vaspovske Amerike, Kalamiti Džejn 20. veka - imala pesmu sa ovom tematikom. Govorila je o Gajgerovom brojaču. Zvala se „Tic, tic, tic". Otkucaji brojača određuju ritam u kojem se odvija svakodnevni život.

Čudni almanah

Protagonisti „Velikog urbanog folk buma" koji se tih godina odvijao po kampusima uglednih škola i kafeima u njujorškoj četvrti Grinič Vilidž, takođe su se bavili ovom tematikom.

Šapirografisani andergraund časopis pod imenom Broadside imao je važnu ulogu u popularisanju te vrste muzike. Osnivači su bili bračni par Agnes 'Sis' Kaningem i Gordon Frajzen. Namera im je bila da na taj način popularišu mlade autore takozvanih topical pesama - kod nas poznatih kao protestne ili angažovane.

Rečju broadside se u Šekspirovo vreme označavao papir na kojem su pesnici objavljivali svoja sočinjenija. Prodavali su ih na trgovima i sajmovima, na isti način kao grnčari svoje ćupove ili užari svoje proizvode.

Broadside je imao izdavačku delatnost. Bob Dilan je svoje prve pesme objavio za njih. Jedna od tema koju su izvođači okupljeni oko ovog časopisa obrađivali bila je strah od atomske kataklizme, koju je Džim Pejdž (ne treba ga mešati sa Džimijem Pejdžom), jedan od protagonista folk buma, označio sintagmom „Hirošima - Nagasaki - Ruski Rulet".

Jedna od najpoznatijih pesama sa tom tematikom koju je ovaj časopis objavio je Dilanova numera „Let Me Die In My Footsteps" u izvođenju Hepija Trauma (Happy Traum). 

„Bio sam u Kanzasu, prolazio sam kroz neki grad... Pravili su atomsko skolnište na periferiji grada. Gledao sam oko sat vremena radnike kako rade. Kopali su rupu u zemlji. Bilo mi je smešno i čudno to kopanje rupe. Postoji mnogo drugih stvari koje su mogli da rade umesto toga", napisao je Bob Dilan u knjižici koja prati kompilaciju „The Bootleg Series, 1961-1991" na kojoj je prvi put objavljena njegova verzija ove pesme.

U knjizi „Pesme 1961 - 2012", koju je Geopoetika objavila 2019. Godine, nalazi se ova pesma u prevodu Vladimira Kopicla. Zove se „Daj da umrem na nogama" . Bob Dilan se tu suprotstavlja nuklearnoj paranoji na taj način što kaže da nikada neće da ode u podzemno sklonište:

„Daj da umrem na nogama
Pre nego što pod zemlju odem"

Iz izdavačke delatnosti časopisa Broadside treba izdvojiti još nekoliko pesama sa ovom tematikom. Pre svega numeru „Morning Dew" kanadske autorke Boni Dobson.

Ovu numeru je Boni napisala posle gledanja filma iz 1959. godine On The Beach reditelja Stenlija Kramera koji se bavi nuklearnim ratom. Šetnja po jutarnjoj rosi stoji nasuprot ratnim užasima. Zanimljivo je da i u legendarnoj pesmi Dušana Vasiljeva „Čovek peva posle rata" jutarnja rosa ima istu funkciju kontrapunkta.

Numera „Morning Dew" je postala rok standarad. Izvodili su je Džef Bekbraća OlmenRobert PlantGrejtful Ded i mnogu drugi. 

Sličnu sudbinu je doživela i pesma Melvine Rejnolds „What Have They Done To The Rain?". Marijana Fejtful i grupe The Searchers su je učinili rok standardom. U verziji The Searchersa harala je top listama 1965. godine.

Nuclear War: Motherfucker

Popularna muzika se - u svim svojim pojavnim oblicima - promenila. Izgubila je društvenu i političku relevantnost. To važi i za rok muziku.

Sa njom je slično kao sa onom sekirom koja visi na zidu neke američke kuće. Domaćini će vam reći da je to pionirska sekira sa kojom je njihov čukundeda izgradio prvu kolibu kad je došao u Novi svet. Naravno, na sekiri je prvo promenjena drška pa kasnije i sečivo. To uopšte nije dedina sekira. Tako je i sa rok muzikom. Ostali su ime i fama, sve ostalo je promenjeno. Nema onog žara, one snage, onog heroizma, ideja, entuzijazma, gitara. Niko ne sme ili neće da kao muzički ekscentrik Sun Ra uzvikne: „Nuclear War - Motherfucker". Nije politički korektno.

Takav jedan blasfemični uzvik je potreban u ovo vreme. Ponovo su se zaigrale opasne nuklearne ratne igre, nečiji kažiprst se dvoumi iznad famoznog crvenog dugmeta. Nastavnica Cveta, sa početka ovog teksta bi opet pustila suzu.

Pada mi napamet naslov onog filma Saše Petrovića: „Biće skoro propast sveta, nek' propadne nije šteta". Zaista nije. I onako je sve otišlo u tri lepe.