Toma Zdravković je ostavio za sobom ogromnu, raznoliku i prebogatu pesmaricu. Ali, teško će se naći potresnija pesma od ove, možda i najmanje poznate od onih koje je Toma snimio. To je jedina pesma gde se Cigani ne dozivaju kao svirači, oni s kojima se druguje dok se tuguje, lumpuje i trezni. Toma u ovoj pesmi, naime, peva o njima, o Ciganima, onako kako nikad niko nije pevao. Peva o tom narodu ne kao o zabavljačkom, nego kao o mučeničkom narodu.

Možda će se ovako izrečeno činiti samo kao kuriozum, marginalija, ili kao nešto samorazumljivo kad se pročita. Toma Zdravković imao je čak petnaest pesama, ako ne i koju više, u kojima zaziva Cigane. Nekad u naslovima, „Svirajte Cigani", pa čuvena „O Ciganko moja" („ja sam noćas tužan"), a nekad provučeno kroz stihove,  kao u razbijačkom narodnom boleru „Umoran sam od života" - gde Ciganin primaš u orkestru razvuče najpre neverovatan arpeđo, kao uvod, a onda lirski subjekt umoran i od lumpovanja rastera muzičare, jer je bilo dosta, ili ih terajući zapravo zove da nastave: „Idite od mene sada, Cigani!"

Pa onda ranjiva (a koja njegova nije bila takva?) i ujedno čudno bolno radosna dvojka „Tamburaši, tamburaši" („Cigani, tiho tiho svirajte, dušu mi moju jadnu smirite..."), ili sedamosminski očaj i muzička raskoš u „Ostao sam sam" („samo tiho, tiho, Ciganine stari, neka jeca violina sad"), sve do „socijalne tematike" o Cigančetu u pesmi „Dete ulice". I tako redom, mnogo ih je. 

Širok osmeh i zlatan zub

Ne čudi to. Cigani su odavno omiljena romantičarska tropa: o putovanju, o slobodi, o oslobađanju od malograđanskih okova i pritiska dosade, od svakodnevice, ali to je i paralelna istorija o Ciganima kao sviračima, prvim našim profesionalnim muzičarima u novije doba, onima koji zabavljaju u kafanama i koji prate svirkom muku onoga koji pati, ublažavajući i produbljujući bol jednako.

Taj romantički moment pokupili smo tu oko nas kroz istoriju, ali nam je došao verovatno i preko Rusa - setimo se kako u Ratu i miru i aristokrate lumpuju u Moskvi uz ruske ciganske pevačice i orkestre. Figura je onda iz poezije i književnosti prešla u narod, u narodno stvaralaštvo - a ne obratno kako se često misli - pa tako, stoleće kasnije, završila i u Tominoj pesmi.

Mnogi su pevali o Ciganima, i ko je imao razloga i ko nije, pa je to često ostajalo uglavnom samo kliše i pevanje s distance, egzotika koja ne plaši. Zato su, na kraju, to pesme za koje niko nije verovao da imaju ikakve veze s stvarnim Ciganima sviračima, bilo da se u nekim velikim pesmama velikih autora o njima pevalo metonimijski („širok osmeh i zlatan zub") ili su ih pevali veliki pevači („ako te odvedu Cigani čergari").

Samo ponekad je autorska ličnost bila tako moćna a izvedba nadmašivala vlastite kulturne zadatosti, i postajala metafora tako velika da se potrošeni pojam kao čudom samoobnavljao, postajući manifest jedne druge i drugačije pripadnosti i poruke: „Mi smo ljudi Cigani, sudbinom prokleti...". Tada se više nije pevalo o određenom etnosu i rasi - tada su se reči odnosile na sve nas.

Uz sve to, bolje i lošije, uverljivije i potpuno lažne, ovom figurom niko se nije tako istinito služio kao Toma. Njemu je iz sto razloga, vidljivih i onih manje znanih, najtamnijih, ona išla spontano, lako. Zbog načina života, što će svakome prvo pasti napamet, mimo konformističke većine, na ivici i preko nje, i zbog toga što mu materijalno nije predstavljalo ništa i što je to, kao i njegova tamnija muzikantska braća, smatrao nevažnim, arčio i bacao kao da nema sutra. I sve je to kao u klišeju samo za one koji ne znaju da vide i da prepoznaju.

Toma je osećao srodnost s Ciganima i zbog jednog ranog obrasca kojeg se nikad nije oslobodio - trajnog osećaja odbačenosti, rane formativne neimaštine i stida. I autsajderstva kao posledice, što je nijedan uspeh ne može izlečiti, zbog fatalizma koji je ličan koliko i širi, onako kako ga nose svi koji nemaju poverenja u to da će život ikada biti lakši, bolji, mirniji.

Hej, Romalen

Od svih njegovih pesama koje u sebi zazivaju ovaj narod bez zemlje - narod, ne zaboravimo, koji nam ujedno prirodno pripada i deo je nas više nego drugde, čak i kad je iza ruba društva i kad ga niko neće - ta jedna pesma, možda i najmanje poznata koju je Toma snimio, nigde ne pominje Cigane. To je jedina pesma gde se Cigani ne dozivaju kao svirači, oni s kojima se druguje dok se lumpuje i trezni. Ovde se lirski subjekt obraća drugu, sebi jednakom. Ali kroz takvo obraćanje, on peva o čitavom narodu, koji je bez zemlje a čija je čitava Zemlja. Peva o njima, o Ciganima, i peva onako kako nikad niko ovde nije pevao - prvi i jedini put u istoriji naše muzike peva se o tom narodu ne kao o zabavljačkom, nego kao o stradalničkom, mučeničkom narodu. Kao što je i pevačev.   

Toma je na sto načina, kafanski, u muzičarskom bratstvu i u neposrednom ljudskom iskustvu živeo s Ciganima - ili Romima, ako neko hoće, jer „Romi - to je isto što i Cigani, njihovo pravo ime sa mnogo poštovanja i časti, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom", kako je besmrtno napisao pesnik koji nam je ovde važan, i bez koga se ne može.

Tomin vodič za drugačije, poetsko i istorijsko razumevanje braće Cigana, mora da je bio njegov prijatelj Mika Antić. „Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: zato je loš đak, što ne može da misli a da ne peva." Ova rečenica je iz jedne od najlepših i najnežnijih knjiga napisanih na našem jeziku, iz klasične zbirke „Garavi sokak", s proznim prologom naslovljenim „Kad sam bio garav". Mika u njemu priča o svom drugu iz detinjstva, Ciganinu Miletu Petroviću zvanom Mile Dileja, što će znati mnoga bivša deca iz boljeg i ljudskijeg vremena setivši se tih nekoliko kratkih stranica koje spadaju u najdirljivije i najpotresnije u ovom našem malom velikom svetu u kojem smo se rodili mi što govorimo ovaj jezik.

Mile Dileja, rođeni baksuz i kao hleb dobar ciganski dečak - i „najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu", kako Mika Antić piše - metafora je stradanja Roma u Drugom svetskom ratu, naroda koji je, kao i Mikin i Tomin, ubijan masovno. A u tome stradanju najmanje je priznat do danas. On nije stradao od nekog apstraktnog „univerzalnog" zla, kako se to danas često predstavlja, nego od zla koje ima ime, onog koje nam je radilo o glavi dva puta u sto godina (ako ne i tri puta).

Mile je stradao od, kako jedna američka crna bluz-pesma kaže, „đavola s plavim očima". „Imao je dva plava oka, rumeno lice, u prvi mah učinilo mi se čak dobroćudno", piše Mika o nemačkom vojniku u tom prologu, o onome koji je pesnika kao dete u užasnoj sceni bajonetom kroz nosnicu podigao sa zemlje.   

Možda je druženje s Mikom Antićem Tomi dalo osećaj i svest da Cigani ne mogu biti samo romantičarska, pilačka, lutalačka stilska figura. Oni ne mogu biti samo kliše, jer su narod s istorijom, krvavom i mučnom, po čemu ostaje večno vezan s narodom pevačevim. I u jednom jedinom snimku, jednom interpretacijom, napustivši taj stereotip Toma je dao ljudski, stvarni, opipljivi karakter svojoj braći, kako ih je sam nazivao.

Tri Zaharove himne

On, onakav autor pak, interesantno, nije bio u stanju da opeva nešto što niko nije. Za to je trebao autor-kameleon, onaj koji je u dva sistema, dva društvena konteksta ispevao dve suprostavljene (?) kolektivne emocije. I uvek dobro, izvanredno, neuporedivo. Taj autor je Milutin Popović Zahar, čovek je koji je napisao i „Ivanova korita" i, zajedno s Danilom Živkovićem, „Jugoslavijo" - da, onu „od Vardara pa do Triglava" - i čovek koji je, najfascinantnije, napisao i „Vidovdan".

U trenutku kad ta „Jugoslavijo", u izvedbi zagrebačkih Ladarica, kao čudna i voljena „svečarska" pesma leti po zemlji i peva se masovno, te 1979. godine Zahar je dao Tomi, jer nema drugog pevača koji je to mogao tako da donese, jednu drugu, potpuno neobičnu kompoziciju.

Na inače jednom od najpoznatijih Tominih albuma „Umoran sam od života" (u izdanju RTV Ljubljana!), našla se i ta pesma, prva na B-strani ploče: „Za tebe Čavale druže".

Iza neuobičajene reči u naslovu, reči koja bi mogla služiti i kao nečiji nadimak, krije se drugi pojam. Mnogi Jugosloveni koji su gledali film Skupljači perja ili čuli negde Esmu Redžepovu, voleli ili ne, zapamtili su makar par romskih izraza, makar „Čaje šukarije" ili „Čavalen", ili reč „čaje" - odnosno „ćaje" u nesigurnoj transkripciji i pravopisu romskog, reč koja znači „dete". 

No pre razmišljanja o tome kretala je muzika. I to kakva: u molu, nakon fraze padajućih nota gudačkog intra u šesnaestinkama kao u kakvoj dramatskoj šansoni, kreće u brzom tempu uraganski intenzitet velikog narodnog orkestra, istureni gudači i doboši, da bi, pre nego što uđe pevač, samo nakratko zalepršale flaute u tercama.

Fantastična raskoš i kompleksnost aranžmana, gotovo pomahnitala snaga, potpuno originalni rukopis tek se danas pomalo prepoznaje i priznaje van krugova muzičkih insajdera - iza aranžmana je stajao neopevani heroj naše muzike, „Fil Spektor naše narodne muzike" -  Dragan Knežević. Isti onaj koji je revolucionisao ovdašnju novopisanu narodnu muziku kroz svoj aranžman „Dođi da ostarimo zajedno" za Šabana, kroz Negovanovićevog „Janičara" za Cuneta - i za neke od najistaknutijih pesama samog Tome Zdravkovića: „Prokleta je ova nedelja", koja sliči početkom i ovoj o kojoj govorimo, pa „Dva smo sveta različita", i neke od „onih" s Ciganima - „O, ciganko moja", „Dete ulice".

Toma je snimio ogromnu, raznoliku i prebogatu pesmaricu. Ali, s odgovornošću kažemo - teško će se naći potresnija pesma od ove. Nije sve u njenom glavnom motivu, o temi do koje ćemo doći još. Ono što raznese slušaoca jeste kontrast. Kao da smo navikli, kondicionirani, da u pesmi ovakve teme čujemo baladu, tužbalicu sporog tempa; ovde pak galopirajući je ritam, furiozan tempo, maestralni kompleksni aranžman koji stalno varira, i sinkopiranje u zahtevnim unisima koje neprestano iznenađuje i neočekivanošću ima strahovit učinak.

Melodija nakon toga se menja i kroz gudače i pikoloflautu zazvuči kao soundtrack za film ili seriju iz onoga vremena, da bi gore iznad nje krenula izvedba pevača, s tonom u glasu, s krhkošću, s uživljenošću gotovo potpunom. Onaj pevačev naglašen jecaj u ponovljenom refrenu, u reči „slučajno" (!), gotovo je neizdrživ za slušanje koliko je stvaran. Sve to, ova gotovo nadrealna kombinacija suprotnosti, kao i ono strašno, još neizrečeno, što lebdi iznad pesme, čini „Čavale druže" moguće najtužnije otpevanom pesmom u nas.

O čemu je zapravo pesma

Dok Toma peva, čini se pesma o rastanku drugova, onako kako naslov već sugeriše.

Ali nakon nekoliko slušanja, ako se pažljivije posluša, ako se rastavi tekst, recimo tako da se prepiše na papir i odrecituje, slušalac mora ostati zapanjen, užasnut od spoznaje o čemu je pesma zapravo.

Takav karakter pesme, njena nedoslovnost, odsustvo kiča koji bi inače samo čekao iza ugla kad bi se i u svetskim razmerama pokušavalo pevati na temu, odbijanje da se bude bukvalan i retoričan u iskazu, to skrivanje kroz postepeno, naknadno otkrivanje koje udara tim jače, čini ovu pesmu neuporedivim s bilo čime kod nas. Pesnik uzima kliše, ponovo ga izvrće, a pevač dramatski počinje:

Kolona Roma kreće
ko zadnja čerga kleta
korak je umoran prati
muzika bajoneta.

Eto, ova sinegdoha u zadnjem stihu, to mora da je onaj Mikin detalj  - taj bajonet. I dok se nismo ni osvestili, pevač ulazi u refren i zavapi strašno: 

Ako se ikada vratiš
ako se slučajno vratiš
uzbraću crvene ruže
za tebe Čavale druže...

Odmah nakon refrena Knežević pravi muzičku metaforu, gudači u kontrafrazi citiraju i parafraziraju melodiju najpoznatije ciganske pesme svih vremena, naravno „Đelem đelem".

U drugoj strofi nestaje svaki refleks egzotizujućeg i folklorističkog, i javlja se lirik koji nakon prva dva stiha s hiperbolom, završava strofu tako časnom, potpunom redukovanom leksikom i razarajuće izravnim, nedostižno jednostavnim iskazom: 

Putem kojim te vode
zaslepljen mislima mojim
tebi je noćas hladno
Ja se za tebe bojim...

Kako jezivo, kako potresno, kako humano u nehumanosti. Jer mi tek tu shvatamo da njegov drug, kao i „čerga kleta" idu masovno tamo gde je, uz romski, u neizrecivom broju išao i naš i jevrejski narod, tamo ka najstrašnijem mestu u istoriji civilizacije, u nestanak, u istrebljenje, u ono što Romi zovu „Porajmos". Isto što je „Narod knjige" pak na svom jeziku mnogo poznatije prozvao „Šoa", i još znanijom reči što i danas, kao od prvog trena, zvoni stravično - Holokaust.  

Zaćuti čovek i stane pred tom spoznajom o čemu se radi u ovoj pesmi. Svaki pristojan čovek, svako ko u sebi ima još kap ljudskosti i saosećanja koje nije diktirano lažnim pijetetom, saosećanjem koje u našem narodu mora još da negde postoji, koliko god bilo potisnuto, u otvrdnutom životu i recentnoj istoriji, gde smo svi u jednom smislu uglavnom postali manje dobri ljudi. Mora taj osećaj da postoji, jer ako ga nema onda nema ni nas više, onda smo ispražnjeni od svakog smisla, kao ispražnjene pozorišne lutke.

Kad krene treća strofa, bez obzira na njen naizgled klišeizirani završetak, ovde se pokazuje jedan gest kakav nismo videli nikada u našoj lirici, štaviše fizički gest - poštovanja i duboke tuge ispod zauvek slomljenog, od užasa istorije napuknutog neba, kao na spomeniku što ga je u jednom amsterdamskom parku napravio holandski umetnik Jan Volkers - od razbijenog stakla uokvirenog na zemlji da se u njemu ogleda razmrvljeno, nikad više netaknuto čisto nebo.

I najpotresnije, u pesmi je - gest kajanja. Uz opasku, da ne budemo sarkastični kad ne treba, ali: kako je neobično da se kaju uvek najviše oni najmanje krivi: 

Sudbino ako te ima
kleknuću pred tobom nemo
jer i kad Ciganin peva
tuguje neizmerno.

Ako ima nesvesnih sila u nekim pesnicima koje im omogućuju da propevaju iznad vlastitih mogućnosti i razumevanja stvari, onda je ovo dokaz: da, lirski subjekt - pesnik - i pevač, kleknuće pred senima druga ubijenog u logoru. Zar ta tišina, nemost, nije daleki eho iste one iz „Plave grobnice"? Onaj „tihi hod", „opelo bez reči, suza, uzdaha mekih". I, ako jeste, kako takva blagost i decentnost zvone u vreme današnje, u doba dreke oko mrtvih, ponižavajuće dreke?

Ali, možda je stihotvorac zahvatio još tada i na tom tragu i nešto mnogo šire, i pokazujući prstom na sebe pokazuje zapravo drugde, tamo gde jedino treba da se upre prst. Jer odakle je bio političar koji je kleknuo pred spomenikom onima koji su bili žrtve njegove zemlje? A motiv da „Ciganin peva" i nakon neizrecivog? Iz koje je kulture došao filozof koji je govorio o nemogućnosti pevanja nakon najstrašnijeg mesta na Zemlji? Obojica iz iste kulture, iz zemlje odakle je i onaj vojnik koji je pred uplašenim Miletom Dilejom bajonetom kroz nosnicu podigao budućeg pesnika „Garavog sokaka".

I zato opet:

Ako se ikada vratiš
Ako se slučajno vratiš
uzbraću crvene ruže
za tebe Čavale druže.

Kako je strašan ovaj gotovo naivni prilog „slučajno", koji unapred govori i sugeriše, sa kasnijim znanjem: taj čovek, taj Rom - što je „isto", kako nezaboravni, beskrajno humani Mika Antić kaže - neće se vratiti.

„I danas kad me Cigani zagrle i kažu mi: brate, ja se pipnem za nozdrvu."

Zato nam je danas ova pesma važna, važnija nego ikad - na osamdesetu godišnjicu streljanja u Kragujevcu i za dužnost da se setimo i masovnih zločina nad Romima koje su počinili pripadnici naroda, ti veliki „civilizatori", koji nam nešto drugačijom politikom i danas kroje sudbinu, i kada se ova zemlja i njen narod optužuje da je po običaju u svemu najgori, pa onda i u „rasizmu".

I dok se coktave brigade ovdašnjih samomrzaca u tipičnoj zameni teza postavljaju kao da je ova zemlja neko strašno rasističko leglo, iz prošlosti, iz jedne pesme nudi se pitanje: a ko je još to ovde u okolini, iza novih granica, ovako pevao o svojoj „kasti nedodirljivih", o svojim Ciganima? Ko to u blizini ima autora i pevača koji je smogao snage da ovakvom pesničkim i pevačkim gestom u jednom prostom dvostihu koji je u isto vreme i apoteoza saosećanja kaže: „Tebi je noćas hladno - ja se za tebe bojim"? Ko je imao snage da kaže, kao genijalni Mika: „Stanem uz njega da mu sačuvam strah".  Je li to ta rasistička zemlja?

Podsetimo se, mi ovde koji kao retko ko doživljavamo svet i preko filmova, pa tako i upravo u ovom trenutku, i baš preko Tome pokazujemo zaboravljenu dušu otvrdnutim dušama oko nas, podsetimo se i jednog starog filma, Krvave bajke Torija Jankovića. Kad, utelovljeno u svojoj pomahnitaloj hiperracionalnosti, potpuno dehumanizujuće tevtonsko zlo vodi na streljanje nedoživljenu buduću elitu Srbije, tada pokupe, setimo se, i kragujevačke ciganske dečačiće.

Koga streljaju civilizatori?

Streljaju Mileta Dileju, Mikinog.

Onoga što leži „negde ka selu Jabuci, kod Pančeva, u velikoj zajedničkoj grobnici bezimenih žrtava". Kad su Srbi u masama legli pored Cigana u iste grobove, onda svi oni užasi sluganske, kukavičke, izdajničke nedićevske i ljotićevske Srbije imaju i svoju drugu stranu - a ta strana se zove trajno uvezana sudbina dva naroda. 

Kao neko ko živi na mestu gde se Srbi i danas, kad se tu i tamo ponovo uskuva, nazivaju Ciganima, i kad to čujem, svaki put ja se setim Mike Antića i Mileta Dileje, setim se Tome i Zahara, setim se „Čavale druže", dva naroda što na tren postaju jednaka kao nijedna druga dva. Njihova je mera zajednička neizreciva plaćena cena. I njihova pesma međusobna.   

 

Mika Antić: Kad sam bio garav

(Prolog zbirci pesama "Garavi sokak") 

U ona tako divna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, nikada se više neće roditi.

Ubili su ga fašisti u Drugom svetskom ratu, 1942. godine, i sad leži negde ka selu Jabuci, kod Pančeva, u velikoj zajedničkoj grobnici bezimenih žrtava. Dve humke. U ravnici, na nekadašnjem dnu Panonskog mora, gde je sve nisko, one i danas liče na dve sumorne planine. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem.

A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskoj vrevi. U metežu autobu­skih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerje, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voz zađe za okuku, a on, kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.

Čudan je bio taj moj drug Mile Dileja. Sećam se, iako najmanji, sedeo je uvek u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin.

Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži sa đavolima.

Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kraj sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni. Bio sam dosta nežan, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki đavo, i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadala su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.

Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, bojice, užine, olovke... i donosio mi sa nekom čudnom, psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti.

Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao na licu mesta one stare, koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, kao u nekoj čudnoj groznici, govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohanu što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno.

Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: zato je loš đak, što ne može da misli a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i matematiku, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji ćak u razredu.

Onda je došao taj rat. Došlo je strašno Čohano koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje ne zna još ni da govori, plašite ga babarogom, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga čime god hoćete - vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: „Mir! Ide Čohano!", dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.

Kad je došao rat, u kućama u Garavom sokaku u Pančevu, dvadeset dana neprekidno su gorele sveće, jer vlada verovanje da se Čohano boji svetlosti, pošto je duh mraka i smrti.

„Čohano jede sveće", kažu oni. „Palite zato jednu na drugu, da se produži svetlost."

Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek nego Ciganin i da svako može da ga ubije kad hoće.

Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se jednom da smo, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, re­grutovanih u diviziju „Princ Eugen". Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub:

„Čega se to vas dvojica igrate?"

„Ničega", rekao sam. „On se boji, a ja mu čuvam strah."

„A šta je on tebi kad mu čuvaš strah?"

„Brat", kazao sam.

I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko da sam morao da se uspnem na prste.

„A koga se to bojiš?", upitao je Mileta.

Mile je ćutao i gledao u zemlju.

„Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče", kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osećao sam da mi nozdrva polako puca i krvari.

„A ti se ne bojiš?"

„Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji će ga čuvati", rekoh.

„A gde je tvoj stariji brat."

„Nemam ga, gospodine vojniče", kazao sam. „Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred Miletom ne smem. Moram da čuvam njegov strah."

Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u raskrvavljenoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja od silnog straha i bola nisam umeo da mislim ništa drugo i stalno sam ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa.

Vodio me je tako dva ugla. Onda mu je, iznenada, sve to dosadilo, ošamario nas je obojicu i oterao. I danas, kad me Cigani zagrle i kažu mi: brate, ja se pipnem za nozdrvu. A onu žutu traku čuvam za uspomenu, složenu u jednoj knjizi kao što deca u spomenarima čuvaju neki, samo njima dragi, cvet.

Mileta su jedne noći odveli sa grupom Cigana i streljali. A ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoći, stanem uz njega da mu sačuvam strah.

Odlazim i u kafane gde sviraju dobre ciganske klape. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam, i sad već polako neki dobri orkestri, kao što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme.

„Iz poštovanja", kaže mi basista Steva iz Silbaša. „Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas."

I ja, evo, već godinama, lutam i izmišljam pesme Roma. Romi - to je isto što i Cigani, njihovo pravo ime sa mnogo poštovanja i časti, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom.

A Mile Dileja?

Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u tom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir.

Uvek ga je tako mnogo želeo.

 

__________________________________

Izveštaj o streljanju Cigana i Jevreja
(u Jabuci pokraj Pančeva, 1. novembra 1941.)

Strogo poverljivo
Oberlajtnant Valter
Komandant 9./I.R 433.
OU, 1. novembar 1941. godine​ 

Posle konsultacija sa odeljenjem SS-a, prikupio sam Jevreje i Cigane iz beogradskog logora. Kamioni terenske komande 599, koji su mi stavljeni na raspolaganje, pokazali su se neodgovarajućim iz dva razloga:
   1. Vozili su ih civili. Tako tajnost nije bila zagarantovana.
   2. Nisu imali ni krov ni ceradu, što je značilo da je stanovništvo grada moglo da vidi koga imamo u vozilima i kuda ih vodimo. Ispred logora su se okupile neke žene Jevreja. Urlale su i vrištale kada smo se odvezli. Mesto streljanja je veoma povoljno. Leži severno od Pančeva, na putu koji povezuje Pančevo i Jabuku, i ima nasip koji je toliko visok da se na njega teško može popeti. Nasuprot ovom nasipu je močvara, iza nje reka. Kad je visok vodostaj (kao tog 29. oktobra), voda gotovo dolazi do nasipa. Potrebno je svega nekoliko ljudi da spreče zarobljenike da pobegnu. Jednako povoljno je i peskovito zemljište, koje olakšava kopanje grobova i na taj način se skraćuje vreme za posao. 
   Kada smo stigli na odredište, 1,5-2 kilometra od odabranog mesta, zatvorenici su izašli iz kamiona i marširali ka tom mestu, dok smo kamione odmah poslali nazad, kako bismo civilnim vozačima dali najmanji mogući povod za sumnju. Onda sam naredio da se blokiraju ulice iz razloga bezbednosti i tajnosti.
   Mesto streljanja obezbeđivli su jedan mitraljez i dvanaest pušaka:
   1. da spreče bekstvo zatvorenika;
   2. da čuvaju od napada srpskih bandi.
   Kopanje grobova oduzima najviše vremena, samo pucanje ide brzo (100 ljudi za četrdeset minuta).
   Prtljag i dragocenosti su ranije prikupljeni i prevezeni mojim kamionom na predaju NSV.
   Upucavanje Jevreja je jednostavnije nego streljanje Cigana. Mora se priznati da Jevreji umiru stoički, mirno stojeći, dok Cigani urlaju, vrište i stalno se kreću, čak i kada ih se postavi na mesto gde će biti streljani. Neki su čak i skočili u grob pre plotuna i pravili se mrtvi.
   U početku, moji vojnici nisu bili impresionirani. Drugog dana postalo je očigledno da neki nemaju dovoljno živaca potrebnih za duže izvođenje streljanja. Moj lični utisak je da čovek nema inhibicija dok strelja. One se prvi put manifestuju nakon nekoliko dana, kada se uveče tiho razmišlja o stvarima.​
Valter, oberlajtnant

(Iz knjige War of Extermination: The German Military in World War II, 1941-1944)