Nekoliko poslednjih meseci života Džim Morison je proveo u Parizu. Patrik Kutin je u svojoj nedavno objavljenoj knjizi „Džim Morison i Dorsi“ doneo ispovest jednog svedoka u kojoj se otkrivaju neki do sada nepoznati detalji o Morisonovim poslednjim danima

Pre dosta vremena stanovnici pariske ulice Butril, u četvrtom arondismanu, na fasadi kuće na broju 17 postavili su tablu sa natpisom „Jim Morisson did not die here" (Džim Morison nije umro ovde). Time su pokušali da odvrate grupe turista koje posećuju Pariz i idu da obiđu i ovu inače mirnu ulicu, na koju ih upućuje i štampani turistički vodič. Ali uprkos onome što govore glasine i legende, Džim Morison jeste umro tu, 3. jula 1971. negde između sedam i osam sati ujutru.

Patrik Kutin je tada imao 18 godina. Ovaj nekadašnji francuski novinar i muzičar je nedavno objavio knjigu „Džim Morison i Dorsi" (Jim Morrison et les Doors, 2020), koja završava do sada neobjavljenim intervjuom sa Filipom Dalekijem, tada momkom manekenke Elizabet Lavirije, poznatom kao Zozo, koja je u Parizu Morisonu iznajmila sobu u koju se on smestio sa svojom devojkom Pamelom Kurson. O Kutinovoj knjizi i Dalekijevom svedočenju je povodom pedesete godišnjice Morisonove smrti španski „Mundo" objavio opširan tekst iz koga prenosimo najzanimljivije delove.

Put u Pariz

Krajem januara 1971, pošto su Dorsi snimili i objavili ploču „L.A. Woman", Džim Morison obaveštava grupu da odlazi u Pariz sa namerom da tamo napravi karijeru kao pisac. Njegova devojka Pamela Kurson je već bila u Francuskoj. Slavni pevač počinje sa opraštanjem s Amerikom odlazeći u pustinju, opijajući se noću, uz pad pri pokušaju da uđe u svoju sobu u losanđeleskom hotelu „Šato Marmot", spuštajući se s krova niz oluk.

Uoči odlaska, Daniju Sugermanu, saradniku u grupi i prijatelju od dvanaeste godine, priznaje: „Znaš, počinjem da starim. Ovo je trenutak kad treba stati. U životu postoje trenuci kada treba razumeti znake. Pre nekoliko meseci ne bih pao sa tog krova... Nisam siguran da ću se ikada vratiti."

Jednaestog marta zakasnio je na avion za Pariz, posle jedne bučne oproštajne večeri. Odlazi sledećeg dana, pravac hotel „Džordž V" (danas hotel „Four Seasons" gde noć košta 1.000 evra), inače omiljen smeštaj Bitlsa i Rolingstonsa. Morison se gnuša tog mesta: „Ovo je bordel sa crvenim tepisima".

Pamela i Džim zatim putuju po jugu Francuske, odlaze u Španiju i Maroko. Morison čita, piše i manje pije. Smeštaju se u Zozoinom stanu, koja se ljuti jer ne plaćaju dogovorenu polovinu kirije. U junu Džim postaje nasilan kada se napije, oboje prave gužve u kafani prekoputa, gde često ručaju. Pevač je „mogao da popije 50 čašica viskija a da ne trepne", piše u knjizi. Snabdeva se belim bordoom iz obližnje vinarije. Zatim, Džim nakratko postaje svestan svoje dekadencije, malo se dovodi u red, čak angažuje sekretaricu. 

Obilazi knjižaru „Šekspir i kompanija", groblje Per Lešez i Luvr, gde ga impresionira slika Žak-Luja Davida Mrtvi Mara (iz 1793) koja prikazuje revolucionara izbodenog u njegovoj kadi.

Pariski dani

Morison u Parizu vodi usamljenički život. Ne zna ni reči francuskog, zato uspostavlja odnos sa Filipom Dalekijem, Zozoinim momkom, koji govori engleski. Zbog udesa na motoru Daleki je imao iskustvo blizine smrti: „U miru, smiren, odlazio sam iz života, i na kraju, vratio sam se... Džima je impresionirala tema smrti".

Morison u Dalekijevom stanu ostavlja audio-kasetu, plastičnu kesu s nekim fotografijama i jednu svesku. Kada ga na izlasku iz kuće ovaj pozove sa prozora, Džim mu odgovara; „Sačuvaj mi je". To je bio poslednji put kad su se videli, tri nedelje pre pevačeve smrti. Poslednji redovi koje je Morison u svesci napisao bili su: „Glorious sexual coll. I'm finaly dead". Ta sveska i Džimov polaroid iz stanu u kome je umro, na jednoj aukciji u Londonu 2008. godine prodati su za 80.000 dolara.

Daleki se priseća: „Imao sam utisak da Pamela nije mogla da podnese to što je Morison ostavio svet novca i muzičara da bi došao u Pariz stopama ukletih pesnika kao što su bili Varlen ili Rembo. Nisam imao dobar osećaj u vezi s njom jer je uzimala mnogo heroina. Ja ga nisam trošio".

Kraj

Drugog jula 1971. Morison popodne odlazi u šetnju sa Alenom Ronajem, njegovim drugom još sa fakulteta, koji je u Parizu u prolazu i koji je posle nekoliko dana provedenih u Džimovom stanu prešao u apartman Agnes Varde. Piju nekoliko piva na trgu Bastilja. Morisona hvata silovito štucanje, uz grčeve i gubitak vazduha. Njegov drugar odlazi na neki sastanak, uz utisak da je Morisona uhvatila panika zato što ostaje sam.

U deset sati uveče, Pamela i Džim odlaze u bioskop, gledaju film Progonjeni Raula Volša sa Robertom Mičamom u glavnoj ulozi. Večeraju u jednom restoranu azijske hrane. Kući se vraćaju u jedan sat posle ponoći. On pije mnogo viskija, slušaju ploče. Odlaze da spavaju. U tri sata ujutro, Pamelu budu Džimov kašalj, izgleda kao da se guši. Predlaže da pozovu doktora. On odbija i odlazi da se okupa u kadi. Povraća večeru i krv u neku šerpu koju mu ona prinosi. Izgleda da mu je bolje. Drogirana i iscrpljena, ona odlazi u krevet.

U šest ujutro se budi, i nalazi beživotnog Džima u kadi, sa osmehom na licu. Telefonira Alenu Ronaju koji budi Agnes Vardu. Hitna pomoć stiže u 9 i 24 minuta. Podižu Morisona iz kade, osećaju da je voda još uvek mlaka, i pokušavaju da ga reanimiraju. Bez uspeha. Džim Morison je umro. Stavljaju njegovo telo na krevet, pokrivaju ga ledom.

Sledećeg dana, policijski inspektor Žan Manšez ispituje telo i ne nalazi na njemu ubode niti udarce, već samo malo krvi iz nosa. Stručnjak sudske medicine zaključuje da je smrt nastala zbog srčanog udara.

U Pamelinoj priči jasno nedostaju neki detalji. Pošto je Džima pronašla mrtvog, ona najpre poziva svog snabdevača drogom Žana de Bretila, koji prvi stiže u stan. On je bio član poznate normandijske porodice u čijem vlasništvu je bio veliki deo frankofonske štampe u Africi. Počeo je da prodaje hašiš kojim ga je snabdevao jedan član osoblja ambasade Maroka. Zavisnik od heroina, prodavao je „belu Kinu" najboljeg kvaliteta, koju je u SAD uvezla poznata „Francuska veza", dakle marsejska mafija. Bretil je često bio sa Rolingstonsima, a nalazio se u istom hotelu u kome je bila i Dženis Džoplin u noći kad je umrla.

„Grof diler" tada Pameli kaže da baci svu drogu i da pobegne. Sledećeg dana on odlazi u Maroko sa Marijanom Fejtful, koja će mnogo godina kasnije otkriti da joj je, sav u panici, diler priznao: „Ja sam ubio Džima Morisona".

Iz poverljivih iskaza Pamele, Alena Ronaja i Agnes Varde zna se da su Pamela i Džim zajedno počeli da šmrču drogu, nekoliko dana pre smrtnog slučaja. Fatalne noći on je uzeo mnogo više od nje, što, zajedno s velikom količinom alkohola, objašnjava srčani udar.

Na vest o Morisonovoj smrti Bil Sidons, menadžer Dorsa, hvata prvi avion za Pariz, i na sebe preuzima sve oko sahrane. Sedmog jula, u devet sati ujutru, samo pet osoba je okupljeno oko jednostavnog groba na groblju Per Lešez: Pamela, koja čita kratku Džimovu pesmu, zatim Sidons, Ronaj, Varda i devetnaestogodišnja Robin Vertl, ona tek angažovana sekretarica. Sledećeg dana Sidons se vraća u Los Anđeles, i objavljuje vest o Morisonovoj smrti.

Pamela se sudila sa Morisonovim roditeljima oko nasledstva i dobila je spor 24. aprila 1974. godine. Odmah je kupila folksvagen bubu, žuti kabriolet, bundu od vizona, i 30 grama najkvalitetnijeg heroina. Umrla je od prejake doze iste noći.

Morisonov grob je u blizini groba Ferdinanda Lesepsa, projektanta Sueckog kanala. Polusakriven je i nije mu moguće prići jer je zaštićen metalnom ogradom. Nekada su tu dolazili mladi da piju viski.

Morison je bio antiklerikalac, mada je u svojoj poslednjoj svesci zapisao: „Bože, pomozi mi!" U Parizu je ulazio u crkve i palio sveće. Devedesetih godina je na grob postavljena metalna ploča na kojoj stoji: „Džejms Daglas Morison, 1943-1971"

Ispod toga tri reči na grčkom jeziku: „Veran svojim demonima".