Proces trivijalizacije se širi kao guba. Podržan modernim tehnologijama zahvatio je sve životne sfere. Popularnu muziku posebno. U tom kontekstu učinilo mi se važnim da skrenem pažnju na četiri devojke koje čuvaju i brane muziku od potpune banalizacije. Pisao sam već o Alindi Segara, Rijanon Gidens i Lejli Makala. Ostala je još Valeri Džun.

„Sometimes it takes balls to be a woman"
Elizabeth Cook

Valeri Džun se razlikuje od svojih koleginica Alinde SegaraRijanon Gidens i Lejle Makala. Njen angažman nije politički eksplicitan. Dok Alinda, Rijanon i Lejla izražavaju jasne političke i socijalne stavove i pozivaju na konkretnu akciju, Valeri nudi san i mistiku kao alternativu. Ona je „nemoguća sanjarka", da pozajmim ovu sintagmu od Barnija Hoskinsa. U svetu popularne muzike, koji slavi eksplicitnost i konkretnost, Valeri nudi snoviđenja i neuhvatljive, fluidne doživljaje sa granica realnosti.

Rođena kao sanjar

„Rođena sam kao sanjar i odgajilo me je dvoje sanjara", rekla je u intervju za aprilski broj magazina „Uncut". Dvojica poznatih snevača hilijastičnih snova - Džon Lenon i Martin Luter King - bili su joj nadahnuće za ovogodišnji album „The Moon And Stars: Prescriptions For Dreamers". Oduševljeni rok kritičari već su proglasili ovu ploču za jednog od najozbiljnijih takmaca za album godine.

„Najlepša stvar koju možemo da iskusimo u životu je mistika", rekao je neko. Ploče Valeri Džun nude i tu vrstu doživljaja. Njene glas, sa ugrađenim ehom, kao da dolazi iz tajanstvenih koridora sakrivenih u kolektivnom pamćenju. Po tom svojstvu njena muzika je veoma bliska onoj koju je stvarao Van Morison na svojim ranim albumima - „Astral Weeks" „Moondance" ili „Saint Dominic's Preview".

Morisonov distih: „And together we will float / Into the mystic" objašnjava šta se dešava sa recipijentima Valerine muzike. Ezoterični muzički vrtlog nosi slušače duboko, visoko i daleko. Ta muzika je istovremeno „ruralna i kosmopolitska, tradicionalan i savremena, idiosinkratična i moderna, mistična i svakodnevna". Vrluda između ekstrema kao dredovi na Meduza frizuri njene autorke.

Usred tog nežnog muzičkog vrtloženja stoji, kao lenger čvrsto zaboden u dno, pesma „Call Me A Fool". To je klasična soul balada u kojoj se Valeriji pridružila legendarna Karla Tomas. Zvuči kao izgubljena pesma Vilijema Bela pronađena na prašnjavim policama diskografske kuće „Stax". To je osa oko koje se vrti ovaj sanjalački karusel.

Valeri kaže da je svom producentu Krisu Splešu rekla da muzika mora da bude „magična, bajkovita, nalik snu, spiritualna, vazdušasta, koloritna, puna preliva". Spleš je u skladu sa svojom reputacijom - trostruki dobitnik Gremi nagrade, poznat po saradnji sa Ališom Kiz, Kendrikom Lamarom, Džonom Ledžendom i drugima - uspeo da postigne taj zvuk.

Snimiti ploču s pesmama koje govore o važnosti snova i sanjarenja u zemlji u kojoj tzv. „američki san" bledi i nestaje razbijen u paramparčad, radikalan je i subverzivan čin. Moglo bi se razumeti da je ovaj album Valeri Džun pozni odgovor na pitanje „Šta se dešava?" koje je Marvin Gej postavio još 1971. godine svojim epohalnim albumom „What's Going On".

Sišli smo s uma u sjajan dan

Ime Valeri Džun prvi put sam video 2012. godine na albumu „Go On Now, You Can't Stay Here" ad hok grupe The Wandering. To je bila ekipa iz Memfisa koju je sastavio Luter Dikinson. Pored Valeri i Lutera tu su bile i Ejmi Lavir (česta beogradska gošća), Šenon Maknali i Šardi Tomas.

Album predstavlja superiornu ekspertizu američkog muzičkog nasleđe. Od arhaičnih fife'n'drum napeva do pesma Krisa Kristofersona, Karen Dalton i grupe The Byrds.

Valeri je tu otpevala, između ostalih, i legendarnu pesmu Roberta Džonsona „If I Had Possession Over Judgement Day". Pri kraju ove numere Valeri, u pratnji tribalnih udaraljki, krene u vokalne improvizacije. Tada se desi, kao u onoj pesmi Sime Pandurovića, silazak „s uma u sjajan dan", odnosno prava „svetkovina" i „otcepljenje" od realnosti. Iz ove perspektivne gledano, to je bio prvi korak Valeri ka onome što se krije iza kulisa stvarnosti.

Korak dalje u tom pravcu predstavlajao je njen album „Pushin' Against A Stone" koji je izašao 2013. godine. Tu je promovisala muziku koju je označila sintagmom „Organic moonshine roots music". Producent Den Oerbak, iz sastava The Black Keys, pronašao je pravi ključ za kompleksni konglomerat bluza i gospela „zaogrnut pačvork ogrtačem napravljenim od kantrija, soula i folka", kako je pisalo u magazinu „Mojo".

Pored Oerbaka veliku pomoću Valeri je dobila i od dvojice fantastičnih muzičara i džentlmena čija su imena Buker Ti Džons i Ričard Svift. Prvi je legendarni lik, jedan od najcenjenih soul i rok muzičara uopšte. Drugi je bio velemajstor takozvanog nezavisnog roka, čija iznenadna i prerana smrt 2018. godine predstavlja nenadoknadiv gubitak za tu muzičku komunu.

U skladu sa Oerbakovim producentskim manirom Valerina muzika je dobila rokerske ivice. O tome naročito svedoči gitarski bluz solo na kraju naslovne pesme. Kao da je doputovalo iz 60-ih godina XX veka sa nekog sešna na kojem su se Klepton, Bek i Pejdž takmičili ko bolje svira bluz.

Astralna letilica 

Na društvenim mrežama može da se nađe intervju Boba Dilana u kojem ga novinar pita koja mu se ploču iz 2017. godine najviše dopada. Odgovor koji sledi je veoma jasan: „Volim album 'The Order Of Time' Valeri Džun". Isti odgovor te godine je dala i Mišel Obama.

I zaista to je čudo od ploče. Valeri peva kao Bili Holidej koja je pre snimanja intenzivno slušala Vika Česnata i Lusindu Vilijams. „Stari načini" - o kojima se govori u jednom filmskom scenariju Volona Grina - kombinovani su sa modernim senzibilitetom i oniričnim tekstualnim odisejama u stratosferu i podsvest. Tamo gde je Valeri stigla pesmama „Love You Once Made", „Two Hearts" i, pre svega i iznad svega, kosmičkim bluzom „Astral Plane" - niko pre nje nije bio.  

Pre mesec dana izašla je prva knjiga poezije Valeri Džun „Maps for The Modern World". Ukrašena je njenim crtežima koji su slični onima koje je Sent Egziperi radio za „Malog princa". U toj knjizi se nalazi vrlo kratka pesma, samo tri stiha, „Visualization". U slobodnom prevodu ona glasi:

Kad ne vidiš put
Ispred sebe
Možda je vreme za let.

Valerina muzika i poezija su upravo to: astralni let iznad bespuća. Njene pesme su „poetski eksperimenti u alhemiji života", snoviđenja iznad doline suza u kojoj se odvija drama ljudskog življenja.

Busole koje sviraju

Ovo je poslednji tekst iz serijala "Veliki folk prasak". Pisao sam o Alindi Segara, Rijanon Gidens, Lejli Makala i Valeri Džun.

Na njihovim pločama su originalne, autorske, pesme pomešane sa tradicionalnim napevima, koji su prevalili put od pionirskih logorskih vatri do naših dana. Bluz standardi pristigli sa pamučnih polja im prave društvo. Tu su i songovi koji su deo karipskih religioznih rituala. Stihovi pesnika uverenih da poezijom mogu da promene svet povezani su sa muzikom na pločama ovog kvarteta. Interpolirani su sa pesmama folk trubadura koji su sredinom XX veka bili protagonisti velikog folk buma u Grinič Vilidžu. 

Muzički melanž koji ove devojke nude nalik je dugosvirajućoj busoli koja, umesto severa, nepogrešivo pokazuje gde ranjeno srce može da pronađe mirnu luku. Serioznost, promišljenost, angažovanost, politička i društvena osvešćenost vraćeni su u popularnu muziku.

Iz ličnog iskustva ovaj potpisnik može da posvedoči da slušanje muzike koju stvaraju ove devojke čini 'slušača' boljim nego što jeste. Prožme vas osećenje uzvišenosti i plemenitosti. Lepota i dobrota vas nadahnu, postanete pametniji i osećajniji. U svakom slučaju garantovan je nesvakidašnji doživljaj koji nije karakterističan za tekuću produkciju.