Popularna muzika je dobila heroinu koja će je izbaviti iz lavirinta banalnosti, jeftine popularnosti i nezajažljivih plutokratskih ambicija. Rijanon Gidens je njeno ime. Rečenica iz romana "Katarina" Draška Sikimića: „Katarina, ti u stvari ličiš na Rijanon Gidens“, pokazuje da je Rijanon i na našim prostorima prepoznata kao važna osoba koja personifikuje novi poredak stvari

„Sometimes it takes balls to be a woman"
Elizabet Kuk

U toku je neofolkerski bum. Četiri devojke su odgovorne za ovu eksploziju: Alinda Segara, Lejla Mekala, Valeri Džun i Rijanon Gidens. O Alindi i njenom bendu Hurray For The Riff Raff smo već pisali. Ovog puta pišemo o Rijanon Gidens

Najbolje da krenemo od Voltera. „Ako želiš da razgovaraš sa mnom, definiši svoje termine", govorio je mudri Francuz.

U tekstu koji sledi često se koristiti sintagma „folk muzika". Pod tom odrednicom se podrazumevaju razne stvari. Kod nas se njome često označavaju dijabolične muzičke tvorevine nastale tokom ratova 90-ih godina prošlog veka. Misli se na turbo folk i slične izume tog strašnog vremena.

U ovom tekstu koristićemo sintagmu „folk muzika" kao oznaku za iskonsku i univerzalnu muzičku pojavu koja je rezultat inherentne potrebe ljudi da svoja svakodnevna iskustva sublimiraju i transponuju u sfere gde im harmonija i melodija daju nova, reklo bi se, uzvišena značenja.  

Kristin Bagelar i Donald Milton u knjizi The Folk Music Encyclopaedia (1977) govore o dve „škole mišljenja" glede ovog pojma: „Jedni smatraju da je folk muzika određena specifičnim muzičkim i zvučnim karakteristikama koje su podređene određenom stilu ili formi. Drugi kažu da je folk muzika sociološki ili kulturološki fenomen sastavljen od pesama koje su derivirane iz aktuelnog životnog iskustva ljudi različitog porekla".

Bilo kako bilo, ljudi i njihovi životi su najvažniji kada je reč o folk muzici. Folk muzika je u stvari narodna muzika u najplemenitijem značenju te reči. Big Bili Brunzi, jedan od najvećih bluz muzičara, je rekao: „Mislim da je svaka pesma folk pesma - ljudi ih pevaju. Nisam nikad čuo da ih konj peva". Ova cinična opaska lepo naglašava važnost ljudskog iskustva u nastanku, izvođenju i recepciji folk pesama.  

U svetu folk muzike nema zvezda. Star-sistem ne funkcioniše u ovoj oblasti. Veliki folk muzičari se pre mogu shvatiti kao borci, aktivisti, propagatori, pripovedači, heroji. Tako je bilo oduvek. On trubadura i truvera, preko šansonjera, bardova i pevača sevdalinki po noćnim bosanskim mahalama do naših kafanskih pevača. Ne mogu, naime, drugačije da shvatim neku nepoznatu kafanu u kojoj je Bora Spužić Kvaka započinjao svoju pevačku karijeru, nego kao mesto autentične folk pesme.

Zvezda je rođena

Vreme prolazi, stvari se menjaju. Folk muzika je dobila zvezdu. Ili je, možda, bolje reći divu? I to zvezdu, odnosno divu, koja je istovremeno žestoki borac i propagator. Ona se zove Rijanon Gidens (Rhiannon Giddens). Pažnja sa kojom svetski mediji prate njenu karijeru, broj objavljenih tekstova i fotografija, uvažavanje od strane muzičke kritike i egzaltirana publika svedoče o tome. Zvezda je rođena. Folk supernova.

Rečenica iz romana Katarina Draška Sikimića:  „Katarina, ti u stvari ličiš na Rijanon Gidens", pokazuje da je Rijanon i na našim prostorima prepoznata kao važna osoba koja personifikuje novi poredak stvari.

Na frku koja se digla oko nje i njene muzike Rijanon Gidens odgovara na stranicama Gardijana: „Nisam ja ovde da bih bila slavna. Ja sam ovde zbog misije".

Koja je njena misija? Da li je Rijanon Gidens Nina Simon, ili možda Odeta, našeg vremena?

Žena iz Grinsboroa

Rijanon je rođena u gradu Grinsboro u Severnoj Karolini 1977. godine. Rođena je u mešovitom, afro-američkom braku, otac belac a majka afroamerikanka.

Grinsboro je tih godina bio rasistička sredina. Nije bilo mešovitih brakova. Boja kože - mada je Rijanon „više čokolada nego abonos", kako kažu ljudi od reči -  odredila je njeno mesto i status u zajednici. Rano se suočila sa rasističkim predrasudama i frustracijama time izazvanim. Takav sled stvari je ispunio Rijanon gnevom i prkosom. To je kasnije odredilo i njen umetnički angažman.

Nekoliko godina pre rođenja Rijanon Gidens, Tauns Van Zant je na albumu „High, Low and In Between" (1972) ispevao pesmu „Greensboro Woman". Najbolji autor popularnih pesama - bolji i od Dilana, kako neki kažu -  kao da je ovom numerom najavio dolazak na svet devojke koja će svojim talentom i viđenjem uloge i značaja folk napeva da sačuva ovu oblast od banalizacije i komercijalizacije. Stihovi: „Your car, she's smooth and fast/Your bourbon's fine" nagoveštavaju visoke standarde koja „žena iz Grinsboroa" donosi sa sobom. 

„U glasu Rijanon Gidens se čuje Pokret za građanska prava", rekao je Ti Boun Barnet, jedan od najvećih uglednika popularne muzike i čovek koji je zaslužan za početak solo karijere ove pevačice. Ovaj pokret predstavlja borbu za socijalnu pravdu koji su tokom 50-ih i 60-ih godina 20. veka vodili  pripadnici afroameričke zajednice u Sjedinjenim Državama.  Građanski rat je doneo ukidanje ropstva, ali nije okončao diskriminaciju.

Predrasude i nasilje prema ovoj populaciji bilo je sveprisutno, naročito na Jugu. To je dovelo do pokreta na čijem čelu je bio Martin Luter King. Snaga i masovnost pokreta bili su zbunjujući. Nasilna smrt Martina Lutera Kinga - ubijen u Memfisu,  4. aprila 1968. godine - zaustavila je pokret, ali stvari više nisu bile iste.

Muzički talenat Rijanon Gidens napravljen je od istog materijala od kojeg je napravljena oratorska Kingova veština.  Ona svojom muzikom pokušava, i uspeva reklo bi se, da ispravi neke nepravde, pogrešna shvatanja i nerazumevanja vezana za poreklo i razvoj pojedinih muzičkih idioma i da ponovo naglasi važnost afroameričke populacije u toj oblasti.

Henri Ford

Kao akademski obrazovan muzičar i pasionirani čitalac etnomuzikološke literature Rijanon je otkrila da je uloga afroameričke populacije u nastanku i razvoju nekih muzičkih formi minimizirana i marginalizovana. Za takav sled stvari naročito je značajan Henri Ford. Veliki američki industrijalac bio je prononsirani rasista i antisemita. Hitler je portret Henrija Forda u prirodnoj veličini držao u svom kabinetu. Govorio je da ga američki industrijalac inspiriše.

Elem, Ford je veliku količinu novca trošio u borbi protiv „muzike iz džungle" („jungle music"), kako je nazivao džez i bluz. Dvadesetih godina 20. veka on je finansirao niz akcija usmerenih protiv spomentih muzičkih formi i njihovih crnih protagonista. U svojim opskurnim novinama The Dearborn Independent, koje su izlazile od 1919. do 1927. godine, pored otrovnih antisemitskih i rasističkih tekstova objavljivao je i proklamacije protiv „muzike iz džungle".

Umesto džeza i bluza Ford je propagirao belu „hillbilly" muziku kao pravu američku. Pri tome je zanemario činjenicu da su tzv. „string bendovi", koji su svirali tu vrstu muzike, bili sastavljeni, u više od 50% slučajeva, od crnih muzičara.

Čokoladne kapi

Rijanon Gidens je završila visoke muzičke škole - opersko pevanje na konzervatorijumu Oberlin. Zajedno sa dvojicom takođe obrazovanih muzičara osnovala je bend Caroline Chocolate Drops. Oni su uronili, kao neki muzički batiskaf, u muzičku tradiciju onog što je poznati američki rok publicista Grejl Markus nazivao „stara čudna Amerika" („Old weird America"). Možda ovaj prevod Markusove sintagme nije precizan. Najbolje je ponovo pogledati filmove Oslobađanje Džona Bormana, Rat zbog Loli Madone Ričarda Sarafijana ili Zimska kost Debre Granik. Onda će biti jasno na šta se misli.

Caroline Chocolate Drops su bili veoma uspešni u svojoj misiji ponovnog čitanja arhaičnih muzičkih idioma i naglašavanju značaja koju su imali crni muzičari u razvoj „najbeljih" muzičkih formi kao što su kantri i bluegrass. „Englezi i Francuzi su doneli svoju muziku u Novi svet. Igrali su uz nju na balovima i igrankama. Zaboravlja se, međutim", kaže Rijanon Gidens u velikom intervju za magazin Mojo, „da su im bili potrebni muzičari koji će svirati tu muziku. Muzičari su bili posluga, a poslugu su činili robovi koji su bili crne boje kože".

Nagrada „Grammy" koju su dobili za album „Genuine Negro Jig" (2010), baš kao i zajedničke svirke s Bobom Dilanom i Tadžom Mahalom, pokazuju da je misija trija Caroline Chocolate Drops bila prepoznata kao važna i značajna. Legenda kaže da je čak jednom prilikom Dilan izašao iz svoje garderobe i pozdravio se članovima ovog benda. Ljudi iz Dilanovog tima su rekli Rijanon da on to nikad ne čini i da taj gest treba da shvate kao veliku čast.

Proširenje područja borbe

Solo karijera Rijanon Gidens započela je 2015.  godine albumom „Tomorrow Is My Turn".

Došlo je do ozbiljnog „proširenja područja borbe". Dok je u prethodnom delu karijere isključiv interes bio za tradiciju takozvane „string-band" muzike, sada je repertoar  proširen. Ti Boun Barnet, koji bio producent prvog albuma, je shvatio da glas Rijanon Gidens lako prelazi žanrovske granice. Rijanon je podjednako pevački kompetentna u džezu, soulu, kantriju i bluzu.

Izvođenje pesme Doli Parton „Don't Let Trouble Your Mind" je najbolji pokazatelje nove orijentacije. Taj kantri napev, za koji je Barnet rekao da je „sofisticirana, višeznačna pesma koja odražava psihološka stanja sa kraja 20. veka" nije imao tajni za Rijanon. Ultimativnu „žensku" pesmu u kojoj svaki stih svedočio o personi od integriteta i samopoštovanja Rijanon je otpevala sa „slomljenim srcem ali uzdignute glave". Kad ona zapeva: „Ako me ne voliš, ostavi me i ne brini" („If you don't love me, leave me and don't let it trouble your mind") namah shvatite da su se stvari u muškom-ženskim relacijama definitivno promenile. 

Inače, pesme Doli Parton ispisuju, na veoma proživljen i vrlo precizan način, tajnu hroniku svakodnevnog života po zabitima Novog sveta. Njene poetske opservacije su efektnije mnogih veleumnih socio-političkih studija. Njena pesma „Coat Of Many Colors" stoji barabar sa Štajnbekovim i Koldvelovim romanima i filmovima koje je Džon Ford po njima snimio.

Nedelja u Birmingemu

I na pločama koje su usledile Rijanon je umela da pronađe pesme koje su u skladu sa njenom verom u značaj narativne komponente u folkerskim napevima. Ona smatra da svaka pesma treba da kazuje priču. U tom svetlu treba shvatiti činjenicu da se na albumu „Freedom Highway" iz 2017.  našla njena verzija pesme „Birmingham Sunday" Ričarda Farine.

Pesma „Birmingham Sunday" govori o tragičnom događaju koji se zbio u gradu Birmingemu u Alabami 15. septembra 1963. godine. Pripadnici Kju Kluks Klana su tog dana podmetnuli bombu u Baptističkoj crkvi koji je posećivali pripadnici afroameričke populacije. Bomba je eksplodirala i ubila četiri devojčice. KKK je optužen za ovaj zločin ali niko nije osuđen. Spajk Li je o ovom događaju napravio 1977. godine dokumentarni film „4 Little Girls".

Album otvara originalna pesma Rijanon Gidens „At The Purchaser's Option". Inspiracija joj je bio oglas iz prošlovekovnih robovlasničkih novina u kojima se oglašava prodaja crne robinje stare oko 29 godina. Usput se  budući kupac obaveštava da robinja ima devetomesečnu bebu. Prepušta se mušteriji da odluči da li hoće da uzme i bebu ili samo majku.

Na kraju albuma se nalazi pesma „Freedom Highway" iz repertoara grupe The Staples Singer. Ova pesma je bila himna Pokreta za ljudska prava 60-ih godina 20. veka. Govori o linčovanju 14-godišnjeg dečaka Emeta Tila, afroamerikanca koji je optužen da je uvredio belu gospođu u nekoj prodavnici. To se zbilo 28. avgusta 1955. godine.  I Bob Dilan ima pesmu o tom zločinu. Zove se „The Death Of Emmett Till". Može da se čuje na albumu „The Bootleg Series, Vol. 9".

Rane i resantimani iz robovlasničkih vremena su aktuelni još uvek. Rijanon ih je bolno svesna. Muzika sa albuma „Freedom Highway" upozorava i podseća. Računi nisu izmireni, dugovi nisu vraćeni, ništa nije zaboravljeno ni oprošteno.

Pesme koje pričaju priče

„Crni ljudi u Americi svoju priču mogu da ispričaju jedino kroz muziku", citirala je Rijanon Gidens publicistu Džemsa Boldvina u bukletu za album „Songs Of Our Native Daughters" (2019) koji je snimila sa ad hok grupom Our Native Daughters. Pored Rijanon u ovom projektu su uzele učešće i tri njen koleginice; Emetist Kija (Amythyst Kiah), Lejla Mekala (Leyla McCalla) i Alison Rasel (Allison Russell).

Trinaest pesama čini ovaj album. Teme su ropstvo, rasizam i mizoginija. Skaske iz prošlih vremena su bile materijala za nove pesme.

Sve pesme su autorske, osim numere „Slave Driver" Boba Marlija. Ovim izborom je odata počast muzičaru koji je svoju muziku koristio kao „oružje u borbi za ljudska prava". Ova Marlijeva pesma je poetsko-istorijsko-sociološki traktat o položaju crne populacije u savremenom svetu. Stihovi koji govore o tome kako je uskraćivanje obrazovanja mladim ljudima crne boje kože način da se zadrži što više novca u rukama belih bogataša, preciznije od bilo kakve celomudrene političko-ekonomske analize prikazuju pravo stanje stvari. (Uzgred, roman Marlona Džejmsa Kratka povest sedam ubistava odlično je štivo koje govori o mestu i ulozi Boba Marlija u istoriji Jamajke.)

Rijanon, Emetist, Lejla i Alison - koje čine bend Our Native Daughters - virtuozi su na bendžu. To je još jedan aspekt ovog projekta. Devojke su htele da podsete da je bendžo - koji mnogi smatraju ultimativnim „belačkim" instrumentom - afričkog porekla. „Banjer", koji su budući robovi doneli sa sobom iz Afrike, kasnijim mutacijama je postao „bendžo" koji su belci prisvojili kao svoju sviralu.

Činjenica da je album „Songs Of Our Native Daughters" izdao Smithsonian Instute opet sa svoje strane govori da je ta najprestižnija ustanova američke kulture prepoznala značaj ovog projekta Rijanon Gidens i njenih ortakinja. Huib Šipers, direktor „Smithsonian Folkways Recordingsa" rekao je: „Ovaj album predstavlja folk muziku kao živu stvar. Istovremeno obaveštava o prošlim vremenima, relevantan je za sadašnjost a okrenut je, istovremeno, budućnosti".

Italijanska veza

Pre desetak dana izlašao je novi album Rijanon Gidens pod nazivom „They're Calling Me Home". To je drugi album koji je snimila sa italijanskim multiinstrumentalistom Frančeskom Turisijem.

Saradnja sa Turisijem je počela pre dve godine. Njihov prvi zajednički album „There Is No Other" je izašao 2019. godine. Album je sniman u Dablinu. Producent je bio Džo Henri.

Saradnja sa Turisijem omogućila je Rijanon da otkrije vezu između muzike Mediterana i Amerike. Sva mora, okeani, planine i reke koje se nalaze između ne škode toj muzičkoj povezanosti. Ljudsko iskustvo koje se elaborira u folk napevima je isto ili slično na svim geografskim dužinama i širinama, piše ona u bukletu za ovaj album.

Centralno mesto albuma je utvarna balada „Little Margaret" koja potiče iz srednjovekovne Engleske i koja funkcioniše kao rođaka Poove pesme „Anabel Li".  Pored nje se nalazi narodna pesma iz italijanske pokrajine Pulja „Pizzica Di San Vito". Rijanon ovu numeru peva na dijalektu koji se govori u Pulji. Odmah pored njih je poznati gospel napev „Wayfaring Stranger".

Tako je definisano jedno univerzalno muzičko polje koje stoji iza efemernih svakodnevnih iskustava. Rijanon i Frančesko, sa posvećenošću volterovskih baštovana koji „obrađuju svoj vrt", neguju tu oblast i ubiraju divne muzičke plodove koje nude svojoj publici.

Na novom albumu nalazi se njihova verzija Monteverdijevog madrigala „Si dolce e'l tormento". Treba da se čuje kako Rijanon Gidens, kao školovana operska pevačica, izvodi tu pesmu. Tada ćemo shvatiti koliko je Rijanon unikatna pojava na aktuelnoj sceni. Razumećemo, takođe, koliko je njena muzička misija važna i značajna. Popularna muzika je dobila heroinu koja će je izbaviti iz lavirinta banalnosti, jeftine popularnosti i nezajažljivih plutokratskih ambicija. Rijanon Gidens je njeno ime.  

 

div id="adoceanrsvdcfhklggd">