Možda će nekoga to začuditi, ali meni su Tozovac i Balašević nešto kao Egzit i Guča, čak i geografski, možeš misliti da su to nespojive stvari, a možeš istovremeno da uživaš u jednom i drugom

U odličnom serijalu o legendama narodne muzike, odnosno u tekstu o Predragu Draganu Živkoviću Tozovcu, nadahnuti autor Đorđe Matić napravio je jedan propust. Pomenuo je da su Tozovcu oca streljali Nemci nekako uzgred, a to je važna stvar koja je umetnika definisala na mnogo načina.

Naime, on svoj nadimak duguje upravo ocu, Svetozaru zvanom Toza (otud Tozovac, kao Tozin mali), koji je bio čuveni harmonikaš i ugostitelj u Mataruškoj banji. Streljan je 1941. godine, kada je njegov sin imao samo pet godina i tek je učio da svira. Malenom Tozovcu je pripao očev instrument, ali i legitimacija u vidu nadimka koja mu je u mladosti krčila put i davala ugled kod onih koji su pamtili Tozu.

Tozovac je to ime proslavio napravivši od sebe živi spomenik ocu, što je nešto najlepše što sin može da uradi. Ko god spomene Tozovca spomenuo mu je i „ćala", kako se u tom kraju kaže.

Kad sam već uzeo reč, da dodam nešto i o pesmi „Ide Mile lajkovačkom prugom", koju Matić podrobno analizira. Tozovčeva verzija na mangupski način uvodi nacionalno u poželjno anacionalno društvo SFRJ - onome ko ju je pevao nije se moglo ništa prebaciti čak i kada je bilo jasno koje žice gađa.

Pada mi na pamet anegdota za koju nisam siguran da li je ipak samo legenda, ali kada je 1987. Crvena zvezda u polufinalu prvenstva u košarci usred Zagreba eliminisala dotad nepobedivu Cibonu, u Novostima ili Sportskom žurnalu, ne sećam se više, pisalo je da je u Zagrebu nastao muk, samo je posle utakmice u najboljem zagrebačkom hotelu „Esplanada" za društvo u ćošku orkestar tiho svirao „Ide Mile lajkovačkom prugom". Pa koja bi druga pesma smela i legla u tom trenutku i na takvom mestu? Čak i u mašti.

Ako je to i bila novinarska dosetka, evo jedne proverene anegdote, a tiče se jednog mog kolege koji se našao u situaciji da ovu pesmu prevodi japanskim novinarima, kada ih je u kafani zainteresovala melodija i opšti dert koji je pesmu pratio. Ajd što su tiltovali već kod stiha da neko uopšte hoda prugom, ali totalna nevera bila je kada je pokušavao da im objasni zašto Mile sa sobom još vodi najboljeg drugara dok mu gori cigara.

Tozovčeve pesme, stihovi i melodije imaju šumadijsko tkanje, tradicionalno i srpsko u najboljem smislu te reči. To što je u njih unosio dozu šeretluka branilo ga je donekle od ideološke pravovernosti koja nije baš blagonaklono gledala na veličanje srpskog vojnika u Prvom svetskom ratu, sem ako to nije stavljano u prihvatljiv kontekst.

Jer Jeremija Krstić koji merka udovicu i ima drvenu dvokolicu lako se kao stari kadar poveže s Jeremijom zbog kojeg se zatresla sva Jevropa, a nekmoli neki manji prostor, ako zatreba. A ti razaznaj na kog Jeremiju raspevana srpska kafana misli, ako uopšte postoje dvojica s tim imenom.

Možda će nekoga to začuditi, ali meni su Tozovac i Balašević nešto kao Egzit i Guča, čak i geografski, možeš misliti da su to nespojive stvari, a možeš istovremeno da uživaš u jednom i drugom. I Đole je umeo sedamdeset i neke u nežnu pesmu da uvuče „sve stvari i sliku našeg sveca" i da mu to niko ne zameri, ili da se zaljubi u protinu kći, a mogao je i u profinu, ne bi to jedno slovo oštetilo stih, niti bi pesma bila manje ljubavna - samo ne bila ista, nego neka druga.

Obojica vrhunski zabavljači, jedan s gitarom, barem u onoj ranoj fazi, drugi neprestano s harmonikom, opevali su lokalnu tradiciju, vojvođansku i šumadijsku, podjednako vrsni i ubedljivi u šaljivim i ljubavnim pesmama.

Pa i u onim angažovanim, s tim da je Đole tu imao najmanje tri faze, dok Tozovac nije lutao, ali nije ni išao daleko, ostavljajući publici da domisli o čemu on to zapravo peva kada peva o Miletu ili Jeremiji. Pritom ne mora ni da namiguje.

 NAJVEĆI PEVAČI NARODNE MUZIKE (7): Predrag Živković Tozovac

div id="adoceanrsvdcfhklggd">