Na ovom putu, uz pesme sa ove plej-liste, od Čede Markovića i Vajte do Rika Denka i Džonija Veba, Sijerinska župa i delta Misisipija spajaju se u jednu geografsku celinu. Onaj voz što na kraju pesme Roberta Džonsona odlazi u noć kao da odvozi Živku Sirinićku kod Đorđa Đakovca, dok Mika Prizrenlija stoji na peronu i gleda u crveno i plavo svetlo poslednjeg vagona, i kao Mik Džeger na albumu Let It Bleed šapuće da je sva njegova ljubav bila uzaludna. „Udade se Živka Sirinićka" je ona izgubljena pesma Roberta Džonsona


"Kasno uvečer, slušajući Čarlija Parkera, često ga zamišljam u legionarskoj uniformi, s mašinkom u jednoj i sa saksofonom u drugoj ruci, kako stoji na vrhu dine i prkosi mahnitoj pješčanoj oluji koja mu nagriza lice."
 (Goran Tribuson, Legija stranaca, 1985)
 

Pičim stodvadeset na sat niz autoput Beograd-Niš. Kod Malog Požarevca prikočim, izbacim migavac, skrenem desno, platim putarinu i popnem se na ono brdo. Tu, na vrhu brda, kod vetrenjače, kad se u daljini ukaže Kosmaj, pripalim moju tajnu plejlistu i krenem preko Šumadije ka Levču.

Lista se zove „Sinkretički bluz Žikice Simića". Na njoj se nalaze rok himne, kantri lamenti, pesme sa Kosova i Metohije, bluz iz Delte, domaći rok dragulji, folk balade, stari jugoslovenski šlageri, džez standardi, festivalski hitovi, filmske teme. Totalni eklekticizam. Ili je to, možda, sinkretizam?

Sve je pomešano. Kriterijum pri sastavljanju liste je bio da svaka pesma izaziva telesnu reakciju: grč u stomak, suzu u oku, drhtanje glasa, titraje po koži.

Elem, muzika krene, spustim se niz brdo i počne šumadijski trip: Vlaško Selo, Belosavci, Božurnja, Čumić, Cerovac, Desimirovac... Osećam se kao onaj kamiondžija koji jezdi između Tusona i Tukamkarija u pesmi Lauela Džordža „Willin'". Samo što, za razliku od njega, u svetlima dolazećih automobila ja ne vidim lepu Alis iz Dalasa.

Priviđam se samom sebi kako se, kao mlađani student Beogradskog univerziteta, u autobusu kragujevačkog Autosaobraćaja, vozim tim putem. Ali to je druga priča... tema ove je plejlista.

Magična sekvenca

U najboljem od svih psihodijagnostičkih upitnika postoji tvrdnja koja glasi „Imao sam naročite i neobične doživljaje". Treba da se odgovori sa „tačno" ili „netačno". Uvek biram „tačno" kao odgovor. Jedan od razloga je i spomenuta plejlista.

Na njoj, naime, postoji jedna magična sekvenca - kad posle Roberta Džonsona i njegove „Love In Vain" Čeda Marković zapeva „Udade se Živka Sirinićka".

Tada se dogodi veliki prasak, izmeštanje iz realnosti. Doživljaj sličan onom kad na kraju filma Bilo jednom na Divljem zapadu filmski kran digne kameru i ukaže se novi, dobar svet u kojem ljudi grade prugu, Klaudija Kardinale deli vodu žednim radnicima, voz dolazi odnekud, dobre stvari se dešavaju... Zlo i smrt su dole u jaruzi, izvan scene. Kamera je odatle pobegla uvis.

Dok se pesme smenjuju, kulise stvarnosti se razmaknu. Ukaže se imaginarni univerzum iz kojeg dolaze popularne pesme. Tu žive oni „sustali koji k'o psa srce svoje vuku" po gradskim ulicama. S njima su kockari, bludnice, heroji i skitnice, brodolomnici i mornari koji su izgubili more. Žika Mitrović, Sem Pekinpo, Pajk Bišop i Kapetan Leši sede za istim kafanskim stolom. Pričaju o filmu i avanturi. Selma Karlovac i Rita Kulidž kruže između stolova, prinose tekilu i so raspričanoj ekipi.

Sijerinska župa i delta Misisipija se spoje u jednu geografsku celinu, onaj voz što na kraju Džonsonove pesme odlazi u noć kao da odvozi Živku Sirinićku kod Đorđa Đakovca, dok Mika Prizrenlija stoji na peronu i gleda u crveno i plavo svetlo poslednjeg vagona. Šapuće kao Mik Džeger na albumu Let It Bleed:

The blue light was my baby
And the red light was my mind
All my love was in vain

Kod Dagija

Jednom, u niškoj kafani „Kod Dagija", uz teleće repove i kuvanu ovčetinu, vodio se jedan pijani, nikotinizirani razgovor. Poznati pisac, dobitnik velikih književnih nagrada, pričao je saučesnicima u bahanaliji kako ima ideju da napiše priču o tome kako je pronađena trideseta pesma Roberta Džonsona i kako se nalazi u vlasništvu srpskih tajnih službi.

Robert Džonson je ostavio iza sebe muzički legat od 29 pesama. Te pesme čine temelj na kojem je podignuta velika piramida popularne muzike u 20. veku. Pisac je smislio da postoji i pesma broj 30 i da se nalazi u vlasništvu Udbinih sinova. 

Priča nije nikada napisana, koliko mi je poznato. Dok slušam Čedu Markovića kako peva „Udade se Živka Sirinićka" učini mi se da je to ta izgubljena pesma Roberta Džonsona.

Memljiva osmoza u špijunskim lagumima je učinila svoje. Geografske širine i dužine su se pomešale, imena zamenila mesta, melodije i ritmovi postali drugačiji. Ostao je, međutim, fatalistički bluz. Ljudi ranjeni u sukobu sa sudbinom, običajima i predrasudama odigravaju svoje igrokaze.

Učini mi se za trenutak da čujem radio di-džeja. Glasom koji kao da dolazi iz Fineganovog bdenja odjavljuje jednu i najavljuje drugu pesmu. Govori o raskršću, trgovini sa đavolom, Sudnjem danu, o Čedinoj stamenoj, tvrdoj, jasnoj, muškoj interpretaciji. Priča o „uzaludnoj ljubavi" i slomljenom srcu lišena je samosažaljenja i patetike. Pretvorena je u vrhunsko delo „tvrdo kuvane" literature.

Nema razlike

Obilazim Mladenovac u velikom luku. MP3 plejer se muči. Šlajfuje, preskače, krči. Udarim ga pesnicom. Nešto kvrcne i muzika krene. Smenjuju se The Band i Vajta. Posle „It Makes No Difference" - uživo verzija sa albuma „Poslednji valcer" - krene Vajtina „Ne očekuj da te iko razumije".

Dok slušam pade mi na pamet da je, možda ipak, u popularnoj muzici najvažnija interpretacija. Rik Denko peva klasičnu pesmu Robija Robertsona moćno, zdušno, iz sve snage. Oseća se da je između njega kao pevača i svih znanih i neznanih značenja pesme došlo do nekog jedinstva, do uzajamnog prožimanja. Denkova interpretacija nije samo pevački čin. To je istovremeno i religiozni, ritualni poduhvat u kojem se uspostavlja veza između ovostranog i onostranog. Robertsonov nervozan, pointilistički solo na gitari i gospel refren to naglašavaju.

Čini mi se da Denko pesmu ne peva iz pozicije vrhunskog rok muzičara, što je on nesumnjivo bio. Imam, naime, utisak da on to radi iz pozicije običnog čoveka koga su poneli muzika i osećanja. Na čudan način cela interpretacija je postavljena na granici izvođačke korektnosti. Postoje trenuci kad pomislite da Denkov glas neće izdržati toliku navalu emocija, da neće odgovoriti zahtevima pesme. To se, međutim, nikada ne dogodi. „Pogranični incidenti" Denkovom pevanju daju rokersku oštricu i promovišu je u jednu od najboljih vokalnih interpretacija u čitavoj istorije rok muzike.

Kad Vajta preuzme mikrofon situacija se ne menja mnogo. Opet je na delu vrhunsko pevanje. Vajta je tekst Duška Trifunovića razumeo do poslednjeg slova. Saopštava ga kao vrhunski, superdisciplinovani, engleski šekspirijanski glumac. Jasno, tačno i precizno. Sećajući se Vajtinog ultimativnog rokerskog imidža, bude nekako blisko pameti da je on to sve o čemu peva proživeo lično, da zna kako stvari stoje.

U knjizi Bogomira Bogice Mijatovića Pamtite me po pjesmama mojim (Prometej, Novi Sad, 2018), u kojoj su prikupljeni svi stihovi koje je Duško Trifunović pisao za popularne pesmice, postoji kopija Vajtinog pisma Dušku. Vajta piše: „Dragi Duško, prije tebe pjevali smo riječi. Onda si došao ti i od tada pjevamo poeziju". 

Ova Vajtina epistola je na neki način u dosluhu sa izjavom Džefa Baklija: „Reči su lepe, ali su ograničene". Ljudski glas koji uz muziku peva poeziju doseže mnogo dalje od reči. Zalazi iza značenja, stiže do poetskog supstrata koji se krije iza rima. Reči o ljudskoj zlobi, zavisti i nerazumevanju u Vajtinoj interpretaciji postaju ultimativni iskaz o imanentnoj nelagodi koja prati ljudsko postojanje. 

Gens una sumus

Stvari se dalje odvijaju kao u nekoj pesmi Džimija Veba („By The Time I Get To Phoenix", „Wichita Lineman", ili „The Highwayman"). Geografija i stihovi se spoje u jednu celinu. Sve postane psihogeografska egzibicija dostojna onih londonskih dendija-situacionista koji su tu reč izmislili.

Bilo kako bilo, kad dođem do raskršća gde se odvaja put za Aranđelovac padne mi na pamet ona šahovska parola „Gens una sumus". „Isti smo rod", što bi se reklo.

Mislim na ljubitelje popularne muzike. Bez obzira na predilekcije svakog pojedinačnog ljubitelja - džez, rok, šlageri, narodnjaci - situacija je uvek ista. Slomljenom srcu je potrebna uteha. Popularna pesma je panaceja, tajni alhemijski sastojak koji svakodnevnim jadima daje herojsku auru.

 

 

div id="adoceanrsvdcfhklggd">