Staniša Stošić u svojim najboljim i najpoznatijim trenucima je majstor-hroničar često nedogođenih vranjanskih istorija koje zvuče sasvim stvarno

Ako bi se moglo jednom rečju opisati i ton i svet Staniše Stošića, to je mekoća. Mekoća pevanja koja pretpostavlja negde, valjda, a u ovom slučaju sigurno, i mekoću duše, ton lagan kao peruška, suptilan, legato lep, glas neprodoran u načinu „kako niže dah sa dahom" i koji često odleti u falset.

Staniša Stošić, najpoznatiji savremeni tumač vranjanske gradske pesme, pevao je tako lagašno, diskretno, ne samo zbog prirodnih, datih mu vokalnih osobina. Za to je imao drugi razlog: on opevava, kako jedna sjajna pevačica reče, „kamerne stvari", intimne stvari.

Podneblje je tu samo spona: u Vranju život je pevanje, kako ide kliše, neodvojivo od života, što znači da se gotovo „sve" i opevava - životne priče, zapleti, tajne, uvek latentni eros, telesnost naglašenija nego drugde. Ko ne veruje, evo: šta nam u prvoj pomisli izaziva asocijaciju na tajne sastanke u vrelim noćima, na gledanje „na pendžeri", ašikovanje, na putenost - Čačak, Kraljevo, Novi Sad, Surdulica, Kruševac - ili Vranje...? E, upravo tako.

Vranje je, međutim, grad sklon mitologizaciji sebe. Tamo se nikad ne zna šta je stvarno bilo, a šta opričano. U jednom inače smušenom i precenjenom dokumentarnom filmu (Čija je ovo pesma?), režiserka, tražeći poreklo pesme „Ruse kose curo imaš", snimala je fragmente i u Vranju i za tili čas došla do žene koja u kameru izgovori da je „Koštana njena baba".

Uticajem orijenta, što je tu ostao duže prisutan nego u drugim, ranije oslobođenim krajevima Srbije, grad je zadržao nešto od drugačijeg osećaja ne samo faktualnosti nego i drugog osećaja vremena, temporalnosti, van opšteg kriterija prolaznosti kako se shvata i hronološki i u kulturnom smislu. Tamo se vreme „razvlači i steže" po drugačijim merilima. Prostije rečeno: u Vranju se ne zna je li nešto bilo pre sto, stopedeset godina ili „juče". Usled toga, i najinteresantnije, to odražavaju i takve su im i pesme. 

Otud, Staniša Stošić u svojim najboljim i najpoznatijim trenucima je majstor-hroničar često nedogođenih istorija koje zvuče stvarno.

Isto, a još zanimljivije, odnosi se na njegove najuspelije izvedbe. Ako bi prosečan slušalac morao da izdvoji dve Stanišine pesme koje opisuju taj osećaj starog Vranja, onog stankovićevskog, sastavljenog od fatalnih, nesrećnih ljubavi, od „kafane i dertovi", verovatno bi pomislio na „Lelu Vranjanku", i, naročito, na maestralnu „Zbog tebe mome ubava". One zvuče kao sačuvan komad starog sveta, gradske atmosfere i privatnih odaja, vranjskih interijera gde se u svetu sastavljenom od suprotnosti događaju ljubavne drame, onako kako u romanu Crni dani Rake Drainca Ivana Ivanovića jedan lik kaže - „same ikone i minderluci".

Međutim, „Lelu Vranjanku", u vrtoglavom multiplikovanju sve daljih i daljih kulturnih krugova, što su stolećima bili u istom ogromnom carstvu, napisao je tek šezdesetih zabavnjak Dragan Toković, uzevši melodiju od čuvene pesme „Misirlou" - ili „Devojka iz Misira", iz Egipta dakle, od grčkog klasika i vrste plesa. Kad je čitav svet reagovao na eksplozivni, prašteći gitarski intro Dika Dejla u Tarantinovom filmu Pulp Fiction, neki ljudi iz nestale zemlje, kući i razbacani po svetu, čuli su poznate note i progresiju. Neki su se i setili. Mnogi i melodije, poneki naslova, a neki i izvođača po kojoj su je znali.

Ova druga pak, „Zbog tebe mome ubava", verovatno je najbolje što je Staniša otpevao (treba podsetiti da je, iako kao izvođač koji je postao sinonim za Vranje, otpevao i nekoliko odličnih novokomponovanih narodnjaka, kao „Dok muzika tiho svira", Miće Milosavljevića).

I u njoj su „dertovi", „mehane", majka koja preklinje da se sin razmetni ostavi poroka zbog nesrećne ljubavi. Samo refren izdaje ovaj inače savršeni anahronizam od pesme, refren vredan nekog od modernista, Nastasijevića ili Miljkovića:

„Zbog tebe mome ubava
Srećan sam samo dok spijem,
Kad me u zoru probudiš
Dan beli oću da ubijem."

Tu briljantnu umetničku i u dertu uzdržanu pesmu napisao je početkom sedamdesetih (!) najveći i najtalentovaniji kameolon domaće narodne kompozicije - Milutin Popović Zahar. Malo posle no što je Toković Staniši dao „Lelu Vranjanku". 

I u jednoj i u drugoj pesmi, smenjuju se krugovi kultura i vremena, izmešani i zbunjujući, i u svom izokretanju nastavljaju da se okreću, podsmehujući nam se negde odozgo, kao mali đavoli, dok pokušavamo da raščivijamo šta je „autentično" a šta dolazi kasnije, šta je bilo pre a šta kasnije, smeju nam se nad našom nelagodom da kasnije i izmišljeno zvuči bolje nego izvor i original.

Staniša Stošić i njegov glas zvuk su toga maglovitog, nejasnog i lepog sveta.

 

NAJVEĆI PEVAČI NARODNE MUZIKE (5): Šaban Šaulić
NAJVEĆI PEVAČI NARODNE MUZIKE (4): Lepa Lukić
NAJVEĆI PEVAČI NARODNE MUZIKE (3): Cune Gojković
NAJVEĆI PEVAČI NARODNE MUZIKE (2): Jordan Nikolić
NAJVEĆI PEVAČI NARODNE MUZIKE (1): Sofka Nikolić, Vule Jevtić, Danica Obrenić 

 

 

div id="adoceanrsvdcfhklggd">