Nove tehnologije su veliki rizik i za samu demokratiju, koja je u suštini veliki informacioni sistem. Sloboda izražavanja i udruživanja omogućava građanima da izraze svoje mišljenje, ali su današnje tehnologije za nadzor i prikupljanje podataka stvorile uslove za alternativni politički sistem u kojem više nije neophodno razumevanje slobodno izraženih preferencija građana, jer se one mogu saznati iz praćenog ponašanja.

Nakon entuzijazma o prednostima interneta, pojavila se široko rasprostanja zabrinutost zbog korišćenja istog u svrhe koje su, posebno do strane elita na Zapadu, viđene kao štetne, a kao najupečatljiviji primeri navode se pobede Bregzit opcije i Trampa 2016 godine. Pritisak javnosti uzrokovao je rastući otpor velikim tehnološkim kompanijama, te su vlade počele aktivnije da ispituju poslovanje korporacija u tom domenu, dok su neprofitne fondacije krenule da usmeravaju resurse ka pronalaženju najboljih strategija za suočavanje sa nuspojavama upotrebe socijalnih mreža, odnosno visokih tehnologija.

Videvši ”digitalni poremećaj demokratije'' kao veliku temu i razlog za zabrinutost, američki Istraživački centar "PEW"  intervjuisao je u leto 2019. godine 979 stručnjaka za tehnologiju radi uvida u potencijalne buduće efekte korišćenja tehnologije na demokratiju. Polovina ispitanika (tačnije 49%) predvidela je da će upotreba tehnologije  do 2030. oslabiti demokratiju zbog brzine i obima ”izobličenja stvarnosti”, slabljenja novinarstva i uticaja "surveillance" (nadzornog) kapitalizma (porast video-fajkova, jeftinih lažiranja i drugih taktika dezinformacija, rastuća opasna moć velikih tehnoloških kompanija i njihova negativne uloge u demokratskom diskursu, način na koji te kompanije iskorišćavaju podatke koje prikupljaju o korisnicima...). Samo trećina ispitanika je očekivala da će tehnologija ojačati demokratiju, nadajući se da će se pojaviti efikasna rešenja za novonastale probleme. Velika većina celokupnog skupa ispitanika izrazila je podršku demokratiji, plašeći se da će zloupotreba digitalne tehnologije za manipulaciju činjenicama negativno uticati na poverenje ljudi u institucije (kao i jedne u druge).

U predikciji "Knight Research Network", urađenoj tokom leta 2020. godine, o načinima na koji digitalna tehnologija menja demokratiju ukazuje se koliko značajno tehnologija, posebno društveni mediji, oblikuju naše razumevanje stvarnosti. Istraživanje je praktično odgovor na mišljenje da je slom političke kulture isprepletan sa usponom određenih oblika informacionih tehnologija i društvenih medija. U skladu s tim viđenjem, neobična mešavina polarizacije i izolacije (neprijateljstva i usamljenosti) povezana je s načinima na koje internet i društveni mediji imaju tendenciju da pomešaju zajedničku akciju sa ličnim izražavanjem, pojačaju pritisak okruženja i otežaju refleksivnost.

Medijska arhitektura

Ono što je neosporno jeste da nove tehnologije predstavljaju veliki rizik za demokratiju. One strukturiraju javne debate, budući da društvene mreže dele javni diskurs segmentirajući korisnike u sve manje zajednice istomišljenika i otežavaju izgradnju društvenog konsenzusa. Dodatno, društvene mreže nisu odgovorne za sadržaj koji distribuiraju, te se dezinformacije nekažnjeno šire na njihovim platformama a njihova otvorena priroda ih čini veoma ranjivim na spoljno mešanje i zloupotrebu od strane malicioznih aktera, uključujući i one koji žele da poremete demokratske procese. Budući da poslovni modeli novih digitalnih igrača (koji zavise od reklama) direktno konkurišu tradicionalnim novinskim organizacijama, oni su potkopali arhitekturu koja je nekada podržavala ”visoko kvalitetno” novinarstvo i javnu debatu. 

Posebno veliki rizik upotrebe novih tehnologija je uticaj na privatnost, odnosno ličnu slobodu. Zahvaljujući naprednim tehnologijama za praćenje i nadzor, javni i privatni akteri mogu pristupiti detaljnim informacijama o građanima i ponašanju potrošača. Sa konvergencijom velikih podataka i veštačke inteligencije, uvidi u kolektivno i individualno ponašanje postaju sve predvidljiviji. Sistematsko kršenje privatnosti moglo bi dovesti do tzv. "surveillance" (nadzornog) kapitalizma  - korporacije koriste svoje znanje o potrošačima da bi njima manipulisale sa profitnim ciljem - ili pak do javnog nadzora: vlasti koriste svoje znanje o intimnom ponašanju građana da uguše političko neslaganje.

Nove tehnologije su veliki rizik i za samu demokratiju, koja je u suštini veliki informacioni sistem. Sloboda izražavanja i udruživanja omogućava građanima da izraze svoje mišljenje, ali su današnje tehnologije za nadzor i prikupljanje podataka stvorile uslove za alternativni politički sistem u kojem više nije neophodno razumevanje slobodno izraženih preferencija građana, jer se one mogu saznati iz praćenog ponašanja. U takvom scenariju, individualno delovanje i sloboda prestaju da budu kamen temeljac političkog sistema, jer su zamenjeni podacima i javnom kontrolom. S napretkom u neuro i bihejvioralnim naukama, koje brišu granice između znanja kako se osoba ponaša i sposobnosti da to ponašanje oblikuje, mogao bi da nastane visoko represivni politički sistem, nešto kao tehnološki Levijatan.

Tehnologija je samo pojačala već negativne tendencije u organizacionoj strukturi zastupanja interesa. Uspon društvenih medija uveo je nove načine interakcije koji često znače manje efikasne oblike učešća javnosti u artikulisanju zahteva i dobijanju suštinskih političkih ustupaka. Iako društveni mediji mogu olakšati komunikaciju, kolektivnu akciju i prikupljanje sredstava, oni takođe mogu da zamene potrebu za jakom, stabilnom i politički efikasnom organizacijom u korist „kliktivizma", dinamike gomile ili drugačije vrste individualizovane akcije. To može olakšati protest, ali i sprečiti razvoj organizacije koja bi bila trajno uključena u kreiranje politika. Jasno je da internet može biti efikasno korišćen za podrivanje demokratskog procesa, kako od strane vlade tako i od antidemokratskih privatnih aktera, negativno utičući na društvene stavove i potkopavajući podršku i poverenje u demokratiju (uloga stranih državnih aktera u ovom pogledu može biti dramatična).

Upozoravajuće je da širom Zapada snažno opada procenat ljudi, posebno među mlađim generacijama, koji kažu da je „od suštinskog značaja" živeti u demokratiji. Svakodnevno iskustvo lajkovanja i deljenja objava na društvenim medijima može navići korisnike na simulirani oblik direktne demokratije zbog čega postojeće institucije predstavničke demokratije počinju da izgledaju kao zastarele.

Ekonomski faktori i leve ideologije

Brojni su analitičari koji krizu demokratije na Zapadu u osnovi vide kao posledicu slabljenja privrede zasnovane na industrijskom sektoru, odnosno posledičnom jačanju postindustrijske, na uslugama bazirane ekonomije. Oni potenciraju da sam ekonomski model snažno utiče na organizovanje političkih grupacija. Privreda, u kojoj je industrija igrala dominantnu ulogu, ojačavala je ulogu radničkih sindikata i levih političkih partija (i ideologija), stvarajući plodno tlo za izgradnju prodemokratskih i progresivističkih koalicija, dok današnja tranzicija u postindustrijsko društvo fragmentira takve vrste koalicija. U ne tako davnoj prošlosti sindikati su bili okosnica kreiranja masovne demokratije, zahvaljujući svojoj ulozi u organizovanju, mobilizaciji i održavanju snažnog i širokog političkog angažmana mahom srednje i niže edukovane populacije.

Sa dolaskom postindustrijalizma, te slabljenjem sindikata, i kako osnovni materijalni interesi više nisu bili snažno organizovani, konzervativne partije su mogle uspešnije kandidovati druga pitanja, odnosno linije podela, pre svega identitetskih. Danas desničarske populističke organizacije mobilišu strasti (koje su posledica društvenih i ekonomskih promena) na osnovu percipiranih pretnji, pre svega od onih koji pripadaju drugom identitetskom obrascu. Istovremeno, socijaldemokratske i levo liberalne partije su se pomerile ka srednjoj klasi, dok je radnička agenda ustupila mesto zahtevima za inkluziju i jednakost, kao i na "potrošačku" politiku.

Politike koje se orijentišu na potrošačka pitanja bave se materijalnim interesima onih koji nisu zaštićeni zakonom o radu, a to su manjine i imigranti. Iako je to u načelu pozitivno, takve politike ne utiču na organizacionu strukturu narodnog predstavljanja, već su u konačnici poželjni za krupni kapital. Iako ove teme nesumnjivo donose prednost u mnogim biračkim jedinicama, odnosno u broju glasova, orijentacija na ova pitanja ne može da kreira dovoljno političke podrške za formiranje dominantne postizborne koalicije. U smislu klasnih odnosa, tzv. potrošačke politike ne menjaju odnose moći i kompatibilne su sa marketinškim ekonomskim orijentacijama u skladu su sa Vašingtonskim konsenzusom.

Još jedna duboka promena utiče na organizacionu transformaciju načina na koji se reprezentuju interesi populacije: porast moći kapitala u odnosu na državu. Naime, krupan biznis je proširio svoju ulogu u politici kroz finansiranje partija, kao i kroz razne političke akcije u kojima je angažovan.

Korporacije, na primer, promovišu svoje politike subvencionisanjem i mobilizacijom fejk kreiranih baza podrške, kako bi izgledalo da imaju široko rasprostranjenu podršku za svoju favorizovanu politiku. Oni takođe pokreću državne referendume i kampanje i praktično pišu državne zakone, uz (finansijske) aktivnosti kojima "ubeđuju" parlamentarce da ih podrže. Dodatni faktori uvećavaju moć krupnog kapitala, poput izbornog sistema koji predviđa lične kandidature zavisne od donatora (a ne od finansiranja partija) i decentralizaciju u kojoj korporacije postaju veliki igrači. Korporativno finansiranje tink-tenkova, koji treba da promovišu određena "naučno bazirana” mišljenja, takođe ima negativne posledice po javnu debatu i razumevanje stvarnosti.

Relativizacija negativnog uticaja tehnologije na demokratiju

Postoje mnogi analitičari koji vide tehnološki uticaj kao marginalan u odnosu na kulturne i ekonomske faktore koji utiču na demokratiju, odnosno na glasače da prihvate populističke ličnosti i stranke. Takođe, velika je nedoumica da li društveni mediji jačaju populiste u odnosu na druge političke aktere. Na primer, smatra se da su društveni mediji osnažili Trampa, ali se zaboravlja da su mnoge tehnike koje je on koristio bile primenjene za vreme kampanje Baraka Obame, te tokom Arapskog proleća 2011, ili pokreta "Black Lives Matter".


Čini se da je pravi efekat društvenih medija u tome da osnaže sve vrste autsajdera, a ne populiste kao takve. Društveni mediji zatvaraju tehnološki jaz između insajdera i autsajdera i, ubrzavajući tempo promena, smanjuju prednost koju su elite ranije imale u oblikovanju političkog diskursa. Na primer, dok su se individualni akteri u prošlosti morali uzdizati kroz institucije civilnog društva kao što su mediji, biznis, partije ili verske organizacije kako bi imali uticajan glas, društveni mediji su omogućili milionima otuđenih i nezadovoljnih ljudi da direktno komuniciraju sa elitama i milionima drugih na masovnoj osnovi.

Na taj način socijalni mediji favorizuju promene u odnosu na status kvo, povećavajaći nestabilnost. Ovde treba dodati da i autoritarne vlade takođe sve više koriste ove vrste medija kao oruđe za povećanje društvene kontrole i održavanje "stabilnosti". Dodatno, "preopterećenost" informacijama i internet-povezanost podstakli su forme emocionalne tribalne (identitetske) politike u kojoj lojalnost grupi i posledični bes često preovladavaju nad razumom i spremnošću za kompromisom, koji je neophodan za funkcionisanje liberalne demokratije. Smanjivanje uticaja ustaljenih mejnstrim informativnih programa omogućilo je ljudima da personalizuju svoje izvore vesti na načine koji odgovaraju njihovim već postojećim predrasudama, proizvodeći tzv. "eho komore". 

Argument da iako demokratija  formalno nastavlja da funkcioniše, ona postaje sve praznija („postdemokratija"), fokusira se na negativnu ulogu globalizacije i, s tim u vezi, moć korporacija da utiču na odluke nacionalnih vlada. Takođe se potencira i propadanje političkih partija koje su nekada funkcionisale kao nosilac društvenih interesa i tako posredovale između građana i vlasti.

U skladu s tezom o "postdemokratiji'', populizam je simptom a ne u uzrok sadašnje krize tzv. liberalne demokratije, te je stoga populizam odgovor na nedemokratski liberalizam, odnosno na neuspehe liberalne demokratije na Zapadu. Posebno zanimljiva varijacija ovog argumenta naglašava sve više tehnokratsku prirodu upravljanja u kontekstu globalizacije, a ovo je posebno relevantno unutar EU, koja je možda krajnji eksperiment tehnokratskog upravljanja. S tim u vezi, možda nije iznenađujuća pojava populista koji osuđuju tehnokratiju i nastoje da povrate osećaj narodne kontrole. Interesantno je da su mnoge nove političke snage koje se opisuju kao populističke eksperimentisale sa tehnologijom kao načinom da ponovo povežu birače sa političkim procesom (npr. španski Podemos je koristio onlajn glasanje za izradu „participativnog" izbornog manifesta).

Pretnje i rešenja 

Treba napomenuti da smo tokom pandemije videli brojne pozitivne aspekte socijalnih medija, pored ostalog omogućivši mnogima da rade na daljinu ili da budu u kontaktu sa najbližima. Takođe, društveni mediji su odigrali ključnu ulogu u pokretanju istinskog nacionalnog odgovora na vršnjačko nasilje - snimci prebijanja dečaka u školama postali su viralni, te se i srpska javnost podigla, čineći stvari koje su se tokom 1980-ih dešavale na dnevnom nivou na taj način socijalno neprihvatljivim.

Dakle, informacione tehnologije, internet i društveni mediji su alati, a izazov je da naučimo da ih koristimo konstruktivno, umesto da dozvolimo da naš društveni život bude deformisan destruktivnim zloupotrebama istih. Ovo predstavlja izazov za kreatore politike (ali i pojedince), koji bi u narednim godinama trebalo da formulišu nova pravila, maksimalno iskorišćavajući potencijal ovih tehnologija, ali pritom i obuzdavajući zloupotrebe istih.

Jasno je da je tehnologija može biti deo rešenja. Postoji potencijal digitalne tehnologije da olakša demokratsku participaciju, a rezultati eksperimenata sa onlajn glasanjem ohrabruju (npr. uspeh Džeremija Korbina da postane lider britanskih Laburista 2015-2020. sugeriše da se mladi ljudi mogu efikasnije vratiti u politički proces). Dodatno, demokratije imaju moć, odnosno instrumene prinude, da prihvate određena tehnološka dostignuća ograničavajući druga. U tom kontekstu, Manuel Munjiz nedavno stavlja fokus na pet glavnih oblasti gde može biti postignut napredak: tehnologije verifikacije dizajnirane za borbu protiv dezinformacija i jačanje javne debate; alati za analizu podataka koji poštuju privatnost; sistemi digitalnog identiteta; tehnologije transparentnosti za poboljšanje javnih usluga; nepristrasni sistemi veštačke inteligencije.

Na kraju, nije naodmet citirati nekadašnjeg Generalnog sekretara OUN-a Kofi Anana: "Nemojte brkati svoje lajkove na Fejsbuku sa svojim glasovima koji idu u glasačku kutiju."