Novcem koji bacaju iz helikoptera i dronova države žele da podstaknu tražnju. Srbija se zadužila da bi isplatila prvo prošlogodišnjih sto a onda i ovogodišnjih dva puta trideset evra. Koji su razlozi zbog kojih to zaduživanje uopšte ne treba da nas brine

Dok po svetu na sve strane lete helikopteri i dronovi koji prosipaju pare stanovništvu, kod nas se vodi polemika da li ih je trebalo podizati u vazduh i treba li ih što pre srušiti na zemlju. Reč je, naravno, prvo o onih sto evra, pa sada o 30 plus 30 evra koji se dele ovdašnjem stanovništvu. Uz to ide i kuknjava o prevelikom zaduživanju koje će nam doći glave.

Rasprava je legitimna, ali je jednostrana, ima promašenih tema i iznad svega je politička. No, idemo redom.

Prvo od čega valja poći je činjenica da je po celom svetu pandemija virusa SARS 2, na ekonomskom planu, donela krizu i na strani ponude i na strani tražnje.

Na strani ponude je pad proizvodnje zbog razboljevanja radnika. U Americi je, recimo, nastala panika da neće biti svinjskog mesa jer je virus pogodio zaposlene u jednoj od tamošnjih najvećih fabrika svinja. U Evropskoj uniji su se zabrinuli zbog proizvodnje povrća jer nema sezonskih radnika. Na strani tražnje je došlo do suzdržavanja od potrošnje jer su se ljudi uplašili hoće li imati posla, hoće li moći da kupe hranu i pokriju osnovne troškove stanovanja.

Amerika

Valjana ekonomska politika u ovakvoj situaciji mora da uzme u obzir i jednu i drugu stranu jednačine. Što praktično znači da treba da podstiče i ponudu i tražnju. Onih 100 i ovih 30+30 evra su, prema ekonomskoj teoriji, podsticanje tražnje. No, ovdašnji ekonomisti uopšte o tome ne govore. Oni su se usredsredili na činjenicu da to niko - sem Amerike, koja to sebi može da priušti - ne radi. Što nije tačno. A onda još tvrde da je to u Americi u redu jer je kod njih zdravstveno osiguranje privatno pa će na to otići najveći deo para. Što, takođe, nije tačno. Da malo gledaju strane televizije videli bi kako Amerikanci sede u relativno luksuznim automobilima u redovima za besplatnu podelu hrane, saznali bi da gomila Amerikanaca ima problema sa plaćanjem stanarina i sa otplatom kredita za stanove i kuće, kao i studentskih kredita.

E, sad, ja ne kažem da je ta mera idealno kalibrirana. Nije, naravno, trebalo novac podeliti svima već samo onima koji će to odmah potrošiti na neke tekuće porodične potrebe. Ali nije ih trebalo dati ni samo ekstremno siromašnima već i delu srednje klase, koja je, po pravilu, veliki potrošač baš robe koja je bitna za rast srpske privrede. Amerikanci su se, recimo, odlučili da pomognu pojedincima koji zarađuju do 75 hiljada dolara godišnje i parovima koji zarađuju do 170 hiljada dolara godišnje. To, za američke uslove, nisu male plate. Ali kod nas ne postoji precizna evidencija godišnjih prihoda pojedinaca i domaćinstva. „Nepravda" u podeli je, donekle, ispravljena u ovom drugom krugu jer je ostavljeno da se sami građani prijavljuju za pomoć. Računa se, najverovatnije, da oni koji imaju više nego što im treba neće ni da se muče sa prijavljivanjem.

Još jedna zamerka ekonomista na ovu meru je da će taj novac otići na uvozne proizvode. Verovatno nešto i hoće, ali tako je u svim privredama. I u Americi su se mogli čuti glasovi da će pomoć završiti u kineskim rukama, što je ravno blasfemiji. Mada ovogodišnji podaci pokazuju da uvoz u Srbiji sporije raste od rasta izvoza, pa i to treba uzeti sa oprezom.

Sa čisto ekonomskog stanovništva jedan vid potrošnje nikako ne doprinosi podizanju potrošnje zarad podizanja domaće privredne aktivnosti. A to je potrošnja na opremanje vojske. Ali to je političko pitanje, koje je legitimno zbog naviranja ozbiljnih regionalnih geostrateških interesa i uticaja.

Ja ne znam, pa ne mogu ni da tvrdim da su ovdašnji kreatori ekonomske politike, tj. Vlada i predsednik republike, baš sve ovo na ovakav način imali u vidu kada su odlučili da koriste te helikoptere i dronove ali ekonomski tako stoje stvari. U svakom slučaju, o efektu ove mere može se stručno i profesionalno raspravljati tek pošto se izračunaju njen uticaj na tražnju i uticaj te tražnje na podizanje ekonomskih aktivnosti u pojedinim sektorima srpske privrede. Sve ostalo je priča napamet po principu „šta je babi milo, to joj se i snilo".

Rumunija

Došli smo sad i do drugog ključnog argumenta kritičara ekonomske politike u takozvano „doba korone" - zaduživanje države. Alarmirajući ovdašnju javnost zbog zaduživanja Srbije ovdašnji ekonomisti - opet - po pravilu govore samo o jednoj strani jednačine. Hajde da je raščlanimo.

Prvo pitanje je potreba zaduživanja. Dakle, da li se treba zaduživati? Naravno da treba. I država - baš kao i pojedinac - treba da se zadužuje ako se ta sredstva koriste za ulaganje u aktivnosti koje podižu produktivnost i profitabilnost. Nekadašnja Jugoslavija je dospela u dužničku krizu ne zato što je uzimala kredite već zato što ih je sipala u preduzeća koja ne samo da su već bila propala, već nisu imala ni proizvod koji je imao promil šanse da se proda. U dokumentaciji iz toga doba može se, čak, naći podatak da su inostrani krediti korišćeni čak za finansiranje godišnjeg kongresa SUBNOR-a (za one mlađe: reč je o udruženju boraca iz Drugog svetskog rata)!

Drugo pitanje je visina duga. Ovde se koriste dve zablude. Jedna je mlataranje sa apsolutnom visinom duga (toliko i toliko milijardi dolara i evra). Daću vam primer pa vi sami zaključite da li je taj argument uopšte validan. Ako se država - baš kao i pojedinac - zadužila za, recimo, dodatnih 12 milijardi evra i uz pomoć tog novca podigla svoj društveni proizvod za 15 milijardi evra u čemu je tu problem? Ako je godišnje za servisiranje tog duga (plaćanje kamate i dela glavnice duga) potrebno milijardu evra u čemu je problem? Društvu i dalje ostaje onih dodatnih četiri milijarde evra.

Druga, ozbiljnija i legitimnija, zabluda je relativna visina duga (procentualno učešće duga u društvenom proizvodu). To vam je ova rasprava o tome da li je dug na 60 posto BDP-a, više od toga, ili manje od toga. Mada ta visina utiče na uslove kreditiranje (visina kamate i rok otplate) ni ona nije presudna. Danas širom sveta imate države (od Amerike, preko Japana i Italije, do nekih u našem susedstvu) čiji dug je veći od 100 posto BDP-a. I niko od njih nije ni u kakvom „ropstvu". Sa druge strane, država i njeno političko rukovodstvo, koje je u istoriji ostalo zabeleženo po tome što je inostrani dug svelo na nulu, nije baš slavno prošlo. Naime, Nikolae Čaušesku, predsednik Rumunije, pred kraj svoje vladavine rešio je da vrati sav dug strancima. Znamo kako se tada živelo u Rumuniji i kako se sve to završilo.

Svet

Sve u svemu, što se tiče duga, jedina bitna stvar je mogućnost njegovog servisiranja, koje, opet, zavisi od njegovog pametnog ulaganja. A ako se i desi da dođe do poteškoća, postoji mogućnost koju stručnjaci zovu „roll over", što znači da se dug prepakuje i da se njegovo vraćanje odloži.

Na kraju, ipak, moram sa vama da podelim zabrinutost. Na globalnom, svetskom nivou previše se para baca iz helikoptera i prevelika je ukupna zaduženost država u svetu. To je situacija koja na globalnom nivou lako može da izmakne kontroli. Ali, ako dođe do „pucanja" svetske ekonomije, za Srbiju će biti potpuno nebitno da li je i koliko para bacala iz helikoptera i koliko se zadužila. Ona će morati da podeli sudbinu drugih po principu „kud svi Turci tu i mali Mujo".

div id="adoceanrsvdcfhklggd">