Nije više pitanje da li će, nego kada će Kina ekonomski prestići Ameriku i postati prva ekonomija sveta – 2028. godine ili ranije – i kakve će to posledice imati po globalni poredak. Da li je taj proces pandemijska 2020. godina ubrzala ili usporila?

Američki ekonomista Gordon G. Čang proslavio se 2001. knjigom Dolazeći kolaps Kine (The Coming Collapse of China), u kojoj je tvrdio da će skriveni teško naplativi zajmovi velikih kineskih državnih banaka ugroziti temelje finansijskog i privrednog sistema zemlje i oboriti komunističku vlast kroz pet godina - 2006. godine. Kada se to nije desilo, anticipirao je izvesni ekonomski kolaps Kine u 2011. godinu, pa u 2012, zatim u 2016, onda u 2017. godinu. Na kraju je njegov kredibilitet, razumljivo, bio sasvim uništen.

Ozbiljni ekonomisti se više ne bave pitanjem koje godine Kina propasti, već kada će, nakon snažnog ekonomskog rasta koji traje već četiri decenije, najmogoljudnija zemlja na planeti postati prva ekonomija sveta - 2028. godine ili ranije. Da li je taj proces pandemijska 2020. godina ubrzala ili usporila?

Pandemijska godina

Tokom žestokog trgovinskog rata nametnutog od strane SAD i pandemije virusa kovid 19 koja je paralizovala svetsku ekonomiju, retko ko je očekivao da će kineski robni izvoz tokom 2020. porasti za 3,6 %, i to u isto vreme dok je svetska robna trgovina opala za 5,6 %. U novembru 2020. rast kineskog robnog izvoza je iznosio čak 21,1% međugodišnje, što je najbrži mesečni rast još od 2011. Posledično, udeo Kine u globalnom izvozu porastao je u septembru 2020. na rekordnih 14,3%.

Kineski ekonomski oporavak od pandemije je delimično čak i osujećen zbog globalne nestašice brodskih kontejnera, što je podiglo troškove transporta i usporavalo proizvođače u ispunjavanju brzih narudžbi robe širom sveta. Naime, kašnjenja u kontejnerima koji se zbog pandemije vraćaju u Kinu (izvoz tri kontejnera za svaki uvezen), otežavala su posao izvoznicima iz najmogoljudnije zemlje.

Kina je tokom 2020. postala najveće izvozno tržište za EU, a na samom kraju 2020, dodatna podrška globalnom položaju Kine bilo je potpisivanje Investicionog sporazuma sa EU, uprkos naporima Vašingtona da to osujeti. Očekuje se da ovaj „dil" dodatno ojača već snažnu saradnju dva ekonomska giganta.

Kina je konačno uspela i da se jače ekonomski poveže sa regionalnim susedima. Na samitu ASEAN-a (Asocijacije nacija Jugoistočne Azije) novembra 2020. postignut je sporazum „Regionalno sveobuhvatno ekonomsko partnerstvo" (Regional Comprehensive Economic Partnership - RCEP) koji okuplja 15 azijsko-pacifičkih država i pokrivagotovo trećinu svetske populacije i globalnog BDP-a, čineći ASEAN najvećim trgovinskim blokom na svetu. To, pored ostalog, znači da države Istočne i Jugoistočne Azije više ne moraju da traže prvenstveno zapadne trgovinske partnere. Iako je Kina daleko najveća ekonomija u okviru RCEP-a, bilo bi pogrešno gledati na taj sporazum kao na samo kineski poduhvat, jer je istinska pokretačka snaga pregovora započetih 2011.bio upravo ASEAN.

Indikativno je da su se Kina, Japan i Južna Koreja sada prvi put udružili u jednom trgovinskom sporazumu.  RCEP je impresivan pre svega zbog svog obima, dok je u suštini manje obuhvatan od sličnih trgovinskih sporazuma, možda zbog krajnje heterogenosti zemalja učesnica - od bogate Australije, preko ekonomija u razvoju poput Tajlanda, do siromašnih država kakve su Laos i Mjanmar.

RCEP je faktički okvir za trgovinske aspekte njihovih odnosa i on, između ostalog, prediviđa umereno i relativno sporo smanjenje carina i birokratije, jednostavniji okvir za prava intelektualnog vlasništva i ulaganja, harmonizaciju standarda i smernica o pravilima porekla.

Kao rezultat, unutrašnji azijski lanci vrednosti i snabdevanja i proizvodnja u regionu verovatno će biti ojačani, na korist regionalnih kompanija. RCEP ima značaj i zbog toga što je za većinu zemalja regiona važno održavanje ravnoteže između Kine i SAD u njihovoj spoljnoj, trgovinskoj i bezbednosnoj politici.

Geopolitički puč

Joška Fišer vidi RCEP kao„geopolitički puč", koji će po ovom autoru Kinu staviti u središte najvećeg svetskog područja slobodne trgovine, povezujući ogromno kinesko tržište sa tržištima ASEAN-a, uključujući i važne američke saveznike poput Japana, Južne Koreje, Australije i Novog Zelanda (Indija bi se mogla pridružiti kasnije), sa jedinim važnim regionalnim igračem koji je izostavljen - SAD. Po njemu, s novom zonom slobodne trgovine doći će i nova geopolitičke stvarnost; mreža zavisnosti nastaće oko Kine, jačajući njenu poziciju u indo-pacifičkom regionu. Dok Kina iz prošlogodišnje krize izlazi jača, Amerika je slabija, što će imati dalekosežne geopolitičke posledice, smatra Fišer, i bez obnavljanja američkog globalnog vođstva pod Bajdenom, Kina će biti na dobrom putu da postane dominantna sila u svetu.

Dakle, čini se da Kina deluje samouvereno, sa ekonomijom koja se oporavlja, modernizacijom vojske, ubrzavanjem tehnološkog razvoja i širenjem diplomatskog uticaja širom sveta.

Međutim, Den Blumental Kinu vidi istovremeno kao asertivnu i ambicioznu silu, ali takođe i sa slabostima koje bi mogle usporiti njen uspon. On vidi brojne ekonomske, socijalne i političke izazove sa kojima se suočava Peking, uključujući rastuću demografsku krizu, usporavanje rasta BDP-a zbog ponovnog jačeg uticaja države nad ekonomijom, beg kapitala (bogati Kinezi koji iznose stotine milijardi dolara), degradaciju životne sredine, te mogućnost upadanja u „zamku zemlje sa srednjim dohotkom".

S druge strane, ambicije te države ovaj autor percipira kao globalne, a nikako regionalne. Kina želi da vodi novi svetski poredak baziran nasopstvenoj moći i upravljan iz Pekinga. Komunistička partija Kine (KPK) sinocentrični međunarodni poredak smatra esencijalnim, a samopercepcija Kine kao prirodnog središta sveta uvek je služila kao važan izvor domaćeg legitimiteta.

Kada je na američkim portalima oktobra prošle godine osvanuo tekst uvaženog Grejema Alisona: „Kina je sada najveća svetska ekonomija. Ne bi trebalo da smo šokirani", malo ko od upućenih je bio iznenađen. Naime, ovaj teoretičar međunarodnih odnosa samo je citirao podatke iz baze podataka MMF-a, i to u BDP-u po kupovnoj moći, po kojima je, inače, Kina već odavno prestigla Ameriku.

Koliko hamburgera po glavi stanovnika

Međutim, većina glavne štampe, sa izuzetkom The Economista, i dalje izveštava da je američka ekonomija broj 1, koristeći pritom tzv. tržišne kurseve, po kojima kineska ekonomija čini tek dve trećine američke. Međutim, ovaj koncept pretpostavlja da 6,5 juana kupuje istu količinu robe u Kini kao i jedan američki dolar, ali je to tek pola do istine. Naime, Economist već nekoliko decenija koristi jednostavni „Big Mac index", iz koga se može videti da se za 3 dolara može kupiti bigmek u Pekingu (ili za nešto manje u Beogradu), ali ne i u SAD, gde će trebati još toliko novca za istu stvar.

Jednostavno rečeno, to što je u SAD sve duplo skuplje u proseku nego u Kini (ili Srbiji) samo znači je koncept kupovne moći za poređenje ekonomija daleko ispravniji.

Kako je BDP neke države merilo njene globalne moći, implikacije su dalekosežne, slične onima u decenijama nakon što je američka ekonomija prestigla britansku negde oko 1880. godine. Uz to, Kina nije samo stvorila najveću ekonomiju na svetu, nego je postala i najveći trgovinski partner skoro svake veće države (čak i Nemačke), što je istovremeno i poluga moći. Konstantan dvocifren rast vojnog budžeta implicira da je kineska vojska već pomerila odnos moći u potencijalnim regionalnim sukobima, posebno oko Tajvana. Dodatno, u ovoj deceniji Kina će nadmašiti SAD u potrošnji na istraživanje i razvoj, što je indikator buduće konkurentnosti.

Ako pođemo od toga da pored pariteta kupovne moći koristimo i tržišne kurseve u poređenju dveju privreda, i ako, posmatrajući zvanične projekcije MMF-a iz 2020, pretpostavimo da će SAD i Kina zadržati nominalni rast BDP-a iz 2025. u naredne tri godine, što je dosta realistična pretpostavka, već 2028. kineski BDP po tržišnim kursevima prestići će američki (za skoro 1%). Naša projekcija je u skladu sa projekcijom britanskog Centra za ekonomska i poslovna istraživanja (CEBR), koji takođe smatra da će Kina usled pandemije svrgnuti SAD kao vodećeg pokretača rasta 2028, po njihovoj proceni pet godina ranije nego što se očekivalo pre samo godinu dana.

Kada je u pitanju BDP po kupovnoj moći, on će iste godine biti za 55% veći od američkog.

U svakom slučaju, ono što postaje sve izvesnije nije da li će kineska privreda postati najveća na svetu po najvažnijem ekonomskom merilu veličine ekonomije, već samo kada će se to desiti. Odstupanja su moguća, ali ona osim u slučaju veoma iznenadnih vanrednih okolnosti, nije realno da ona budu veća od nekoliko procentnih poena.

Ovde treba dodati da pored toga što je kineska jedina velika ekonomija koja je beležila povećanje BDP-a tokom pandemijske 2020, projekcije za ekonomski rast Kine i u 2021. su takođe veoma optimistične.

MMF projektuje da će Kina, posle rasta od 2,3% u 2020, ostvariti u 2021. povećanje BDP-a od 8,3%, a zatim 5,9% u 2022, dok se rast američke proizvodnje u te dve godine procenjuje na 5,1%, odnosno 2,5%. Naime, dok su sve svetske regije i razne vrste imovine pretrpele velike gubitke zbog pandemije, Kina je prošla mnogo bolje stvarajući percepciju da je postala „sigurno utočište".

To se ogleda i u snažnom rastu vrednosti akcija vodećih kineskih kompanija tokom 2020. i početkom 2021, pri čemu tržište obveznica beleži ogroman priliv, vođen većim prinosima (kineske desetogodišnje državne obveznice na dan  10. februara 2021. donose 3,26% kamate, čak 2,1 procentnih poena više od američkih).

Aduti Vašingtona

Amerika je vodeća u inovacijama i tehnologiji, ima duboka finansijska tržišta, te poseduje najjaču vojsku na svetu, što praktično garantuje američki globalni primat u doglednoj budućnosti. Iako se Kina etablirala kao ogromna ekonomska i politička protivteža SAD-u, velikim delom zauzimajući kritičnu poziciju u globalnim lancima vrednosti i, sve više, kao glavni izvor stranih direktnih investicija, posebno kroz ambiciozne transnacionalne infrastrukturne projekte (poput „Puta svile"), Vašington je još uvek u stanju da dominantno utiče na globalni poredak. Međutim, jasno je da konstantan uspon Pekinga zabrinjava SAD i to je tema kojom se bave poznati teoretičari međunarodnih odnosa.

Džon Miršajmer, Alfred Mekoj i Bari Buzan tako smatraju da će rapidan ekonomski rast Kine poremetiti dominaciju SAD, prvo u Istočnoj Aziji, a potom globalno, ugrožavajući Pax Americanu. Miršajmer smatra da ako se kineski rast nastavi (čak i sa laganim usporavanjem), što on smatra najverovatnijim, SAD će se suočiti sa najozbiljnijm geopolitičkim konkurentom u poslednjih 100 godina. On se zalaže za strategiju „obuzdavanja" (contaiment), ovoga puta prema Kini, i to po mogućstvu u saradnji sa Rusijom.

Snažno usporavanje produktivnosti je glavni problem američke privrede, čiji uzroci su nedovoljne inovacije i posledično investicije korporacija, neadekvatne kvalifikacije radnika, te dugoročna neodrživost penzionog sistema i sistema zdravstvene zaštite (usled naglog starenja populacije), što su sve strukturni problemi, gde je malo verovatno napraviti bitnija poboljšanja kratkoročno.

Problem predstavlja i to što se Kina čak i u visoko sofisticiranim tehnologijama, npr. veštačkoj intelegenciji, približila SAD i prestigla zemlje Zapadne Evrope. Dodatno, Kinezi više nisu oni koji kopiraju, oni polako uzimaju primat i po broju patenata.

Zagovornici izolacije Kine na planu visokih tehnologija veruju da Kina mora biti aktivno sprečena da sustigne američku naprednu tehnologiju. S tim je povezano i sve izraženije ekonomsko-tehnološko „odvajanje" (decoupling) SAD i Kine jer Vašington praktično nastoji da „izvuče" Kinu iz globalnih lanaca distribucije.

Bipolarna stvarnost

Novi Hladni rat bi mogao da se intenzivira i podelom globalnog interneta (splinternet), odnosno kroz radikalnije tehnološko razdvajanje dve ekonomije sa opasnim vojnim i negativnim ekonomskim posledicama (izolacija vodećeg svetskog industrijskog proizvođača s najvećim potrošačkim tržištem bi ozbiljno poremetila globalne lance snadbevanja). Pokušaj SAD da trgovinskim ratom, a pre svega delimično blokadom izvoza high-tech (visoko tehnoloških) proizvoda i tehnologija, verovatno je poslednja ozbiljna strategijska akcija SAD.

Robert Boksvel smatra da će otkrivanje načina života s novom bipolarnom stvarnošću biti jedan od najvećih izazova u narednim decenijama. Eventualni neuspeh, ili delimični uspeh, značio bi da je tehnološki catch-up dve najveće ekonomije neizbežan, i da će mogućnost Amerike da dominantno oblikuje globalni poredak biti dramatično sužena.

Vojno posmatrano, američka administracija kroz svoju indopacifičku strategiju razvijenu u punom partnerstvu s Japanom i drugim saveznicima, preduzima mere koje ukazuju Pekingu da će se povećati troškovi svakog pokušaja Kine da dominira regionom. Ipak, ovi potezi nisu značajno promenili kineske akcije u Južnokineskom moru i dalje, niti su preokrenuli za SAD nepovoljne promene u regionalnoj ravnoteži moći.

To je razlog zašto mnogi analitičari, kao Dejvid Lejn, predlažu promenu pristupa i kretanje ka priznavanju uspona Kine i uključivanje ove zemlje u hegemonijsko jezgro, na taj način prihvatajući činjenicu da se globalni ekonomski pol pomerio ka istoku i da se ignorisanje interesa Pekinga može pokazati kao preskupo.

Realpolitika

Da odnosi između dve zemlje imaju ogroman potencijal za unapređenje, iako su trenutno na najnižem nivou otkako su normalizovani 1979, pokazuju finansijske korporacije. Naime, dok američka vlada sprovodi finansijske sankcije protiv Kine, američke finansijske kompanije sve više ulaze na kinesko tržište, gde ih Kina oberučke dočekuje.

Iako je Tramp često koristio finansijske poluge u svom sukobu sa Kinom, kineski zvaničnici su prepoznali da zapadne finansijske kompanije dostavljaju kapital (u američkim dolarima), inovacije i najbolje prakse, posebno za investiciono bankarstvo, te je poslednjih godina Kina liberalizacijom propisa počela da privlači posebno američke firme, da bi paradoksalno mogla bolje da izdrži „razdvajanje" sa SAD. U okviru trgovinskih pregovora sa SAD, Kina je kompanijama za upravljanje fondovima i kompanijama za životno osiguranje uklonila ograničenja na strano vlasništvo nad hartijama od vrednosti, iako će to nagristi dominaciju domaćih subjekata na tržištu.

Kada je u pitanju stav nove američke administracije, Džordž Magnus smatra da postoji malo razloga zbog kojih bi Bajden otežao privatnim američkim finansijskim korporacijama put ka Kini, budući da bi takav pristup iscrpeo njegov ograničeni politički kapital, ne donoseći praktično nikakav povraćaj u smislu ekonomskog oporavka, zapošljavanja i inovacija. Ipak, jasno je da bi Bajden mogao pretrpeti snažnu negativnu reakciju u zemlji ako previše skrene s politike „America first", popularne među Trampovim pristalicama.

Važan element rasta Kine je relativno slabljenje SAD koje se ubrzalo od Velike depresije 2008, kao i usled tekuće pandemije. Kako tvrdi Majkl Lind, stvarni uzrok same krize je splet pet kriza: političke krize, krize identiteta, socijalne krize, demografske krize i ekonomske krize.

Politička kriza

Politička kriza posledica je centralizacije moći na mali broju ambicioznih elitnih frakcija i koterija, gde nacionalne stranke više nisu funkcionalne organizacije, već puki brendovi (jedan koji je Tramp uspešno preuzeo 2016, i drugi, koji je Sanders bio blizu da prigrabi 2020). Partijske organizacije su kaleidoskopski savezi donatora, političara, konsultanata, medijskih operativaca i ideologa.

Dodatno, Republikanci su započeli ciklus eskalacije 1990-ih, odbacujući ideju dvostranačkog konsenzusa.

Kriza identiteta

Kriza identiteta se ogleda u nedostatku zajedničkog američkog narativa i patriotizma. Decenijama su republikanski demagozi poput Pata Bjukenena i operativci poput Karla Rouva govorili republikanskim glasačima da su demokrate „socijalisti" i „feministi" koji žele da unište Ameriku, dok mnoge demokrate - uključujući gotovo isključivo demokratske novinare korporativnih medija i praktično sve demokratske profesore - rutinski opisuju polovinu biračkog tela koje glasa za republikance kao bele nacionaliste koji nameravaju da segregiraju obojene ljude.

Socijalna kriza

Socijalna kriza pak proizvodi izolovane pojedince koji su prirodni izvori za političke vojske. Iako se njihove ideologije razlikuju i regrutuju ih različite političke vojskovođe, mladi ljudi koji vandalizuju prodavnice i kancelarije u ime Black Lives Matter često dele zajednički nedostatak socijalne ukorenjenosti sa svojim militantnim kolegama iz konzervativnih pokreta (ljudi koji su ukorenjeni u stvarnim zajednicama - šire porodice, esnafska udruženja, verske zajednice - nisu dobri pešaci u partizanskim vojskama koje raspoređuju udaljene elite koje se bore za kontrolu vlasti).

Demografska kriza

Demografska kriza se ogleda u porastu neoženjenih i bezdetnih mladih Amerikanaca u dvadesetim i tridesetim godinama, koje levo i desno mogu da mobilišu za neograničeno partizansko ratovanje. Ona je deo veće demografske krize (ukupna stopa fertilitita pala je sa 2,1 u 2007. na 1,7, a ako je natalitet nizak, tada udeo stanovništva koji čini nedavna imigrantska dijaspore može brzo da se poveća, izazivajući nativističku reakciju). Povezano s tim, glavni razlog za odlaganje braka u SAD stvara ekonomska kriza i posledična nesigurnost za mlade.

Strategija američkog biznisa, koju od 1970-ih podstiču neoliberalne demokrate i libertarijanski konzervativni republikanci, bila je da smanji troškove radne snage u SAD. Shodno tome, većina radnih mesta koja je američka ekonomija stvorila tokom poslednjih nekoliko decenija bili su slabo plaćeni poslovi.

Tajna kineskog ekonomskog dinamizma

Prava tajna koja stoji iza kineskog ekonomskog dinamizma jeste „usmerena improvizacija" - eksperimentiranje na lokalnom nivou vođeno direktivama centralne vlade. Investicije su neosporno glavni pokretač rasta, čineći čak 45% BDP-a 2018, i pored usporavanja od kraja 2013. S takvim udelom investicija u BDP-u, i samim tim sposobnošću zemlje da se odrekne trenutne potrošnje u korist štednje, i svaka druga ekonomija bi ostvarivale stope rasta slične kineskim.

Kineska privreda beleži, istina sporo, povoljne strukturne promene. Na primer, dok je 2006. takozvani sekundarni sektor (pretežno industrija, uključujući i građevinu) predstavljao čak 48% kineskog BDP-a, a tercijarni svega 42% BDP-a, već 2018. 41% BDP-a čini sekundarni sektor a 52% usluge, što je povezano sa pojačanom urbanizacijom zemlje.

Ekspanzivna fiskalna i monetarna politika, koja se, pre svega, ogleda kroz rapidan rast jeftinog kreditiranja (dobrim delom prema državnim kompanijama), koji je brži od ekonomskog rasta, izvesno će ostati snažan instrument vlade u Pekingu u postizanju ciljanih visokih stopa rasta. Naime, obimni krediti i fiskalni stimulansi održavaju mnoge fabrike i gradilišta, i značajno usporavanja rasta usled njihove likvidacije, odnosno posledični rizik socijalnih nemira, nešto je što nije spojivo sa ideološkim utemeljenjima vladajuće komunističke partije.

Ono što je realnost jeste da bi temeljne civilizacijske tenzije između SAD i Kine mogle da se nastave u budućnosti, a mogući ishod je, pored ostalog, bifurkacija digitalnog sveta, što bi rezultiralo ozbiljnim zaostajanjem u odnosu na vreme globalizacije. Ovaj za Peking veoma opasan scenario, gde bi Kina bila delimično izolovana od Zapada, naterala bi Peking da značajno više da sarađuje sa svojim azijskim susedima.

Sistem u stresu

Peking želi značajniju ulogu u stvaranju inkluzivnog i pravičnijeg globalnog poretka koji je usklađen sa njegovim nacionalnim interesima i pogledima na svet, i to može biti realizovano samo ukoliko se ta zemlja, sa novim statusom, vidi kao legitimna u očima drugih nacija. U tom kontekstu, problemi Kine su, pored ostalog, subvencionisanje monopolskih državnih preduzeća i relativno zatvoreno tržište usluga. Dodatni problem je politički legitimitet, odnosno na Zapadu negativno percipirana autoritarnost kineskog režima. Istina, Kina sarađuje sa SAD po pitanjima globalnih klimatskih promena, virusa ebole i nuklearnog programa Severne Koreje, ali je to daleko od dovoljnog.

Nasilne tranzicije moći, u kojima rastuće sile (kao danas Kina) svrgavaju s prestola vodeće sile (SAD), kreirajući novi poredak uz veliki i nasilni prasak, nisu neizbežne. Naime, danas funkcioniše značajan broj opšteprihvaćenih i snažnih međunarodnih institucija koje su imale određenog uspeha u amortizovanju kriza i regulisanju odnosa među državama. Dok pojedini autori (kao Bruks i Volfort) smatraju da je unipolarni svet i dalje održiv i da će kao takav biti dominantan i u bliskoj budućnosti, čini se da su ubedljivije teze o nadolazećoj multipolarnosti, tj. više međusobno izbalansiranih centara moći (Gnesoto i Grevi). Bipolarni svet bi mogao izrasti kao repriza Hladnog rata, u kome bi Kina zauzela mesto SSSR-a.

Timofej Bordačev objašnjava veliki stres današnjeg međunarodnog sistema, pojačan tekućom pandemijom, kao posledicu najopsežnije preraspodele moći između vodećih sila od prve polovine 20. veka. Naime, kolosalni rast ekonomske snage Pekinga nije samo doveo do sukoba sa SAD, već i do sloma praktično svih institucija, pravila i normi nastalih posle Drugog svetskog rata, zahtevajući restrukturiranje velikih razmera.

Dok Peking nastoji da svoj uticaj u svetskim institucijama uskladi sa promenjenim mogućnostima, SAD pokušavaju da zadrže sposobnost da određuju politike globalnih institucija ili pak da ih čine irelevantnim u slučajevima kada ne mogu da služe nacionalnim interesima Vašingtona (Svetska trgovinska organizaca, OUN, Svetska zdravstvena organizacija), što se neće bitnije promeniti sa novo administracijom Demokrata.

Globalni poredak

U eseju u Foreign Affairs, najuglednijem časopisu te vrste, Rana Miter postavlja pitanje da li Kina želi da transformiše globalni poredak. Odgovor koji on nudi nije jednostavan, ali dokazuje da ponašanje Pekinga nudi dosta materijala i onima koji ekspanzionističku Kinu vide u kontekstu s Hladnim ratom koji je već počeo, kao i onima koji ističu prilagodljivije karakteristike kineske politike.

Autor vidi kinesku moć kao dinamičnu, koja se najbolje može opisati preko njene autoritarnosti i globalnih ambicija, ali i preko konzumerizma i napredne tehnologije. Sve ovo oblikuje ideju Pekinga o mestu u rekonstituisanom svetskom poretku, u kojem bi Kina preuzela glavnu ulogu u Aziji, a širom sveta promovisala svoj model investicija baziran na komunitarnim idejama razvoja, bivajući ravnodušna prema liberalnim normama i potencirajući umesto toga svoj koncept meritokratije.

Dodatno, Kina želi da se postavi kao lider globalnog Juga, nekada zvanog Treći svet, gde one zemlje koje podržavaju Kinu tvrde da je njen model podsticanja razvoja fleksibilniji od bilo kog modela koji bi sadržao liberalnu demokratiju. „Put svile", ogromni međunarodni program ulaganja u infrastrukturu, glavno je sredstvo kroz koje Peking nastoji da svoje vođstvo projektuje u inostranstvu.

Nerealno je očekivati da će država te veličine učestvovati u globalnom poretku isključivo pod uslovima svojih rivala, ali je potrebno da Kina shvati da globalno liderstvo zahteva ustupke, velikodušnost i spremnost da se prihvati kritika, što je teško ostvariti u zemlji autoritarne domaće političke kulture.

Ko šta hoće?

Na kraju, iako je neophodno prepoznati promenu u američkim pogledima na Kinu, podsećanje na ono što se između dve sile nije promenilo, i što se verovatno neće promeniti, još je važnije kada se kreira odgovorna američka politika u istočnoj Aziji.

Prvo, ni Kina ni SAD ne žele da napadnu jedna drugu, jer nuklearno oružje čini promenu režima sigurnom katastrofom.

Drugo, Kina je okružena sposobnim silama i geografskim barijerama koji otežavaju teritorijalno širenje.

Treće, Kina želi trgovinu jer blagodet populacije, ekonomski rast i opstanak režima zavisi od trgovine, a trgovina zavisi od dovoljno sigurnih morskih puteva, koje u velikoj meri kontroliše SAD.

Četvrto, spoljne sile poput SAD ne mogu mnogo da urade oko onoga što se dešava u Kini i nemaju snažne poluge da spreče da se te stvari događaju osim marginalno.

Peto, Tajvan nije saveznik SAD, jer ne postoji zvanični međusobni ugovor o odbrani.

Ono što se verovatno može očekivati jeste nastavak trenda disperzije autoriteta i moći na globalnom planu, koji će biti ubrzavan usled pojave novih globalnih igrača.

SAD će, skoro izvesno, ove decenije ostati vodeća globalna sila i to zahvaljujući mogućnosti da snažnom diplomatijom i mrežom savezništava uglavnom proguraju svoje prioritete, kao i vojnoj supremaciji i dominirajućem kulturnom obrascu.

Dok će EU nastaviti da bude fokusirana na sebe, rast Kine će imati pojačane globalne implikacije, podstičući kretanje ka multipolarnosti ili pak bipolarnosti.

Realna je i pojačana uloga države, posebno u ekonomiji. Za razliku od druge polovine prethodnog veka, SAD ima limitiranu mogućnost za unilateralne akcije, dok Kina ima velike koristi od trenutnog geopolitičkog aranžmana i globalizacije.

Po svemu sudeći, „velika igra" će nastaviti da se ubrzava tokom decenije pred nama, a ekonomija će u velikoj meri odrediti novu geopolitičku konstalaciju.


 

div id="adoceanrsvdcfhklggd">