Nosim se mišlju da prilikom predstojećeg popisa stanovništva na pitanje o stepenu školske spreme odgovorim kako sam pohađao Školski program TV Beograd! Ta neobična škola naročito je bila zanimljiva u vreme zimskog raspusta. Počinjalo je u pola deset, trajalo skoro dok se tata ne vrati sa posla. Baš u tom periodu premijerno su prikazane TV serije "Salaš u Malom Ritu", "Više od igre" i "Grlom u jagode". I danas je teško odabrati koja je od njih najbolja, ali u to vreme meni se jedino živelo u Beogradu šezdesetih. Ali, jednoga dana, i pokretne slike će iščeznuti. Ostaće samo priča o njima. A kada se to desi, Bane Bumbar iz serije "Grlom u jagode" i Sendi iz filma "Briljantin" sigurno neće biti zaboravljeni.

Od početka pandemije kovida 19 ljudi su širom sveta baš svojski prionuli na umiranje. Umiralo se i umire se muški, što od posledica zaraze, što od nemogućnosti zdravstvenog sistema da se u vanrednim okolnostima podrobnije bavi i onima koji boluju od nekih drugih smrtonosnih bolesti. Umire se toliko da svetski mediji u svojim izveštajima iz Ukrajine uopšte ne insistiraju na prebrojavanju mrtvih i ranjenih vojnika i civila sa obe strane tamošnjih frontova. Kao da postoji neki prećutni globalni konsenzus kako su brojevi zaraženih, hospitalizovanih i umrlih od gripa sasvim dovoljni da bi se radni ljudi i građani držali u permanentnom preventivnom strahu koji, barem za sada, vladajućim nomenklaturama garantuje zadovoljavajući stepen poslušnosti podanika.

U isto vreme, digitalizacija prirode i društva donekle je uticala i na promenu posmrtnih običaja. Čitulje se sve češće umesto u novinama objavljuju na društvenim mrežama, a dobru, staru depešu kojom je izjavljivano iskreno saučešće zamenili su komentari ispod pokojnikove fotografije postovane na zidu nekog od digitalizovanih članova ožalošćene porodice. Shodno novim sajber-običajima, sasvim je prihvatljivo da umesto nekoliko prigodnih reči ožalošćenima uputite poneko slomljeno srce ili koji ucveljeni emotikon. Čak vam neće uzeti za zlo ni ako objavu o nečijoj smrti jednostavno lajkujete, jer niko vaš klik neće protumačiti kao izjavu kako vam se zapravo sviđa to što je neko umro.

Digatilni RIP

Preseljenje naših reakcija na tužne vesti iz stvarnog u virtuelni svet zauvek je promenilo i način na koji zajednica reaguje na odlazak poznatih ličnosti. Nekada se glas o odlasku velikana širila onako kako je Bertoluči u filmu Dvadeseti vek prikazao seljaka koji hodajući drumom uzvikuje: „Umro je Verdi!"

Vest o smrti velikih umetnika ili zabavljača danas uglavnom saznajemo putem društvenih mreža. Neko od naših virtuelnih prijatelja na svoj zid okači ili link vesti sa nekog sajta, ili napiše ime i prezime preminulog genija, godinu njegovog rođenja, godinu smrti, pa ispod doda nekoliko reči sa kojima se oprašta od slavnog pokojnika, ili jednostavno turi ono famozno R.I.P.

To je, međutim, tek početak rituala oplakivanja VIP pokojnika u virtuelnom prostoru, jer se u komentarima ispod objave o smrti nižu linkovi snimaka koji podsećaju zbog čega smo toliko voleli, recimo, neku glumicu ili nekog pevača. Tako se svako od nas, makar nakratko, pretvara u najčuvenijeg pisca nekrologa, Tabukijevog gospodina Pereiru, ili pak u svojevrsnog urednika specijalnog izdanja TV emisije „Umetničko veče" posvećene liku i delu preminulog velikana. 

Intimni digitalni pomenik

Iako sklon brbljanju (što se iz do sada ovde napisanog da primetiti!), pripadam onima koji na društvenim mrežama uglavnom drže jezik za zubima. Istina, na svoj zid redovno „kačim" tekstove objavljene na portalu na kome se upravo i vi nalazite, ali svoje profile ne koristim za oglašavanje vesti o nečijoj smrti.

Kada mi je pre desetak meseci umrla majka, skenirao sam fotografiju koju je još pre nekoliko godina sama odabrala a onda je priložio prilikom kreiranja digitalne čitulje koja je nakon dva dana štampana u „Politici".

Ipak, nisam uspeo da se suzdržim kada su ovaj svet napustili Čarli VotsŽan Žak Beneks i Stevan Tontić. Od ćutljivog bubnjara Stonsa sam se oprostio pesmom „Waiting On A Friend", dok sam ispod rečenice: „Umro Beneks" postavio klip sa muzičkom temom iz filma Beti Blu.

Tontićev odlazak sam obeležio prilaganjem snimka komemorativne večeri koja je u prostorijama Srpskog književnog društva održana nekoliko nedelja nakon pesnikove smrti. Potreba da na ovakav način odam počast baš ovoj trojici umetnika ne svedoči samo o mojim slušalačkim, gledalačkim i čitalačkim afinitetima. Bol koji su izazvale ove tri smrti tiče se pre svega spoznaje kako su, eto, jedan za drugim otišli oni bez kojih možda ne bih bio ono što jesam.

Način na koji je Čarli Vots iz duboke pozadine davao ritam čitavom jednom univerzumu zvuka i pokreta bila mi je i ostala važna jednako koliko i tišina koja se čuje između Karverovih rečenica. Prvi tekst koji sam objavio bila je kritika Beneksovog filma Beti Blu. Da nije bilo dobronamerne kritike i saveta koju mi je krajem osamdesetih dao Stevan Tontić, možda nikada ne bih počeo da pišem kratke priče.

Ovi u isto vreme bizarni i dirljivi izrazi iskrenog saučešća koje zapravo upućujemo sami sebi ujedno su i prilika da duž svog digitalnog puta ostavimo virtuelne krajputaše koji će slučajnim prolaznicima omogućiti da se i oni sete lepih trenutaka svog života. Da predahnu od sadašnjosti i da se pred nastavak puta u budućnost snabdeju osveženim prisećanjem na prošlost. Tako ovi digitalni pomenici prestaju da budu tek puko oruđe za samooplakivanje i pretvaraju se u pouzdane zaklone duhovnog iskustva u kojima se bolje nego u bilo kom muzeju čuvaju artefakti neusahle životnosti.

Stvaranje ovih sajber-džepova naročito je korisno za taloženje sećanja na slavne junake TV serija i filmova. Jednoga dana, pokretne slike će iščeznuti. Ostaće samo priča o njima. 

Bane Bumbar i Sendi igraju tvist

A kada se to desi, Bane Bumbar iz serije Grlom u jagode i Sendi iz filma Briljantin sigurno neće biti zaboravljeni. Koliko su ove uloge uticale na karijere dvoje umetnika, najbolje se moglo videti tokom dana u kojima je internet-zajednica oplakivala odlazak Branka Cvejića i Olivije Njutn Džon. Jer, svi su se opraštali od Baneta Bumbara i od Sendi!

Većina ovih „poslednjih pozdrava" od Branka Cvejića činila je jedna te ista rečenica, koja je budila asocijacije na završetak svake epizode TV serije Grlom u jagode:

 „Te 2022. godine umro je Bane Bumbar."

Istina, bilo je i onih koji su u skladu sa svojim godinama i pod vidnim uticajem RTS-ove doktrine istrajnog repriziranja programa, Branka Cvejića poistovetili sa likom Listera, koji je tumačio u jednoj od mega-serija Siniše Pavića.

Da sam se našao među onima koji su na svojim profilima kačili objave pune ljubavi prema preminulim umetnicima, najverovatnije bih napisao: Bane Bumbar i Sendi najzad mogu da igraju tvist na Zvezdinom igralištu na Kalemegdanu.

Od sudbonosnog Banetovog „Ne" do Sendi u sarajevskom kinu „Dubrovnik"

U doba moga dečaštva bilo je lako voleti televiziju.

Nosim se mišlju da prilikom predstojećeg popisa stanovništva na pitanje o stepenu školske spreme odgovorim kako sam pohađao Školski program TV Beograd! Ta neobična škola naročito je bila zanimljiva u vreme zimskog raspusta. Počinjalo je u pola deset, trajalo skoro dok se tata ne vrati sa posla.

Baš u tom periodu premijerno su prikazane TV serije Salaš u Malom RituViše od igre i Grlom u jagode. I danas je teško odabrati koja je od njih najbolja, ali u to vreme meni se jedino živelo u Beogradu šezdesetih.

Iako je Karanovićeva TV serija govorila o vremenu koje se iz druge polovine sedamdesetih činilo kao već daleka prošlost, ja sam je pre svega gledao kao prozor u budućnost. Tamo negde, čekala me je moja mladost i vreme u kome ću, baš kao i Bane Bumbar, Čombe, Glupi Uške, Miki Rubiroza i Goca, jednoga dana, postati čovek.

Ali, svako pozivanje na tekovine TV serije Grlom u jagode neizbežno priziva i priču o porodici. Sedeo bih za stolom sa mamom i tatom i gledao Batu Stojkovića i Oliveru Marković kako sede za stolom i gledaju televiziju. Bata Stojković je u nekoliko scena nosio gornji deo trenerke kakav je imao i moj otac. I moj Ostoja je baš poput Sretena bio uglavnom tih, pomalo melanholičan čovek koji je, često mi se činilo, živeo samo da bi se uverio da će sa mnom na kraju biti sve u redu; da ću se oženiti i postati svoj čovek.

Istina, nije me nikad pitao „je l' jesam", ali je, na primer, inkognito, da ga ne vidim, pratio moj odlazak na koncert Riblje čorbe u sarajevskoj „Skenderiji", nakon što je nekoliko dana ranije, u Zagrebu, na jednom od ulaza u Dom sportova, u velikoj gužvi, na smrt pregažena jedna šesnaestogodišnja devojka.

A upravo su rokenrol i smrt bile teme epizoda koje su mi se prilikom tog premijernog gledanja serije najviše svidele.

U prvoj Bane Bumbar uči da pleše i da se bije ne bi li se uz muzičku pratnju Mileta Lojpura osvetio Bati Kamenom i njegovoj devojci za sva poniženja koja je tokom detinjstva i mladosti trpeo zbog svoje gojaznosti. U drugoj se, na moru, u smrt sprema Banetova baka Elvira. Rahela Ferari se pod grobljanskim kolonadama udaljava od kamere, praćena pesmom hora rovinjskih devojčica.

A onda je emitovana poslednja epizoda „Bane se ženi", koja je učinila da kad se i dan-danas nađem na nekoj svadbi, drhtim od straha sve dok mladoženja ne kaže „Da". Jer, Bane Bumbar je iz prvog pokušaja rekao „Ne", a ja nisam znao da to uopšte može da se desi, pogotovo ne u našoj Jugoslaviji. Verovatno zvuči preterano, ali mislim da je scena u kojoj Bane Bumbar izlazi iz matičareve kancelarije trenutak kada sam otkrio šta je to pank.

Sve bi to prošlo relativno bezazleno da se ubrzo po emitovanju serije Grlom u jagode nije venčavao moj stric. Možete se smejati koliko hoćete, ali ja sam nedeljama pre nego što smo iz Sarajeva krenuli na strikinu svadbu u Novi Sad izražavao otvorenu bojazan da bi i on kao Bane Bumbar mogao da kaže „Ne!" To se, pogađate, nije desilo, ali sam ja drhtao i desetak godina kasnije, kada su se u Sarajevu venčavali moja rodica Ljilja i Šaćir. Bilo mi je drago što on nije rekao „Ne", mada je to označilo definitivni kraj mojih odlazaka u kino sa Ljiljom.

Pretpostavljam da je svako od nas imao nekoga sa kim je gledao ključne filmove svoga života. U mom slučaju, mama me je vodila da gledam ČaplinaDžerija LuisaBambija, ali i Građanina Kejna, sa tatom sam gledao Ratove zvezdaU zmajevom gnezdu i Šteficu Cvek u raljama života, dok je Ljilja bila zadužena za tadašnje holivudske hitove. Tako sam sa njom prvi put gledao Bliske susrete treće vrste i Briljantin.

Oba filma smo gledali iz drugog reda, u kinu „Dubrovnik". Bio je to najlepši sarajevski predratni bioskop a pretpostavljam da smo sedeli u drugom redu jer drugih karata više nije bilo, s obzirom da se radilo o onim večernjim projekcijama, koje su gotovo uvek bile rasprodate.

Dakle, bilo je, što se mene tiče, već gluvo doba noći, platno je bilo odmah tu, iznad mene. A onda se na njemu pojavila Sendi! I dok sam pred Ljiljom glumio kako navodno uživam u tolikom pevanju, plesanju i budalesanju američkih maturanata, ja sam se sve fatalnije zaljubljivao u Travoltinu devojku. A kada se na samom kraju filma, u onom zabavnom parku, Sendi pojavila sva utegnuta u crno, bio sam spreman da je smesta odvedem pred matičara.

Zato je jedino svečano sklapanje braka na kome sam bio siguran da mladoženja neće reči „Ne!" bilo moje venčanje. Postao sam čovek i svi smo u maloj sali pančevačke Opštine, kao u nekoj nesnimljenoj seriji, plakali od neke još uvek socijalističke, jugoslovenske sreće.

A tu sreću su činile i neretke prilike da čovek koji je još uvek dete prisustvuje pozorišnim predstavama koje se ne zaboravljaju na isti način na koji se ne zaboravljaju neke Zvezdine utakmice.

Jedna od tih predstava je Dundo Maroje Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u kojoj su, u muškoj podeli, između ostalih, igrali Nikola Simić, Branko Cvejić i Josif Tatić. Duško Dugouško je bio Pomet, Bane Bumbar je bio Petrunjelu, dok je Tale Surovi bio, čini mi se, Laura. Gledao sam je sa mamom, odmah po završetku emitovanja serije, u dvorani sarajevskog Radničkog univeverziteta „Đuro Đaković", gde smo pre toga išli da gledamo kratke Čaplinove filmove. I cerekao sam se gotovo istim intenzitetom, kupajući se u Držićevom jeziku sve dok se i čestice prašine pod svetlom reflektora nisu uozbiljile kada je Nikola Simić započeo da izgovara Pometov monolog.

Druga predstava je Mrešćenje šarana Ace Popovića, koju sam sa mamom i tatom gledao u tek otvorenom Zvezdara teatru. To čak ne može da se poredi sa nekom velikom fudbalskom utakmicom, jer sam mogao samo da zamišljam kako na Marakani gledam Šekija, Džaju i Pižona u istom timu. A te novembarske večeri sam gledao Boru Todorovića, Miru Karanović, Voju Brajovića i Lazu Ristovskog na istoj sceni. A bio je tu i Branko Cvejić. Bane Bumbar je ovoga puta igrao sina Mitu, koji ceo prvi deo predstave ćuti, a onda rođenom ocu kaže: „Marš u pizdu materinu!"

Teško je opisati urnebes koji je u tom trenutku nastao u sali. Čini se kako su Srbi doživeli tu prokletu katarzu pre nego što je veliki bratoubličaki pičvajz uopšte i počeo. I to zahvaljujući Aci Popoviću koji je Šarane napisao, Dejanu Mijaču koji ih je režirao, ali pre svega Branku Cvejiću. Uprkos bremenu lika i dela Baneta Bumbara, on je postavši sin Mita na sceni uspeo da uradi ono što drugi od nas nakon ratova stalno ali bezuspešno traže - da se promenimo.

Trideset i kusur godina kasnije, izdavač Zoran Hamović me je na beogradskom aerodromu upoznao sa Brankom Cvejićem. Nama je kasnio avion za Tivat, njemu je kasnio avion za Podgoricu. Mi smo išli na Sajam knjiga u Herceg Novom, on da igra neku predstavu na Barskom ljetopisu. Sedeo je u jednom od aeredromskih kafea i kada me je Zoran predstavio, Bane Bumbar je ustao, pružio mi ruku.

„Branko Cvejić, drago mi je", rekao je Bane Bumbar, dok je nezaboravna muzička tema Zorana Simjanovića počinjala da ispunjava trenutak koji se odmah pretvorio u sećanje.

Te, 2019. godine upoznao sam Baneta Bumbara i osetio koliko je dobar bio taj čovek.