Udovica Vaska Pope, Haša, dugo je bila - pepeo u urni. U urni je dugo čekala da je spuste pored Vaska Pope koji je, sa desetak pisaca, ležao u grobnici u Aleji velikana. Država je formirala Komisiju koja je imala vlast da otvori grobnicu i spusti urnu piščeve žene pored piščevog sanduka. Taj posao je obuhvatao i jedan tehnički problem. Vasko Popa je bio na dnu grobnice, u sanduku, a desetak pisca u sanducima iznad njega. Trebalo je desetak sanduka izvaditi, da bi se urna sa pepelom Hašinim spustila pored sanduka Vaska Pope. Sve to su obavljali radnici, a pisac Nikola Vujčić, kao član Komisije, nadgledao je posao.

Heraklita je pojeo čopor pasa. Dostojevski je iskrvario za nekoliko minuta, a kad su ekshumirali Gogolja, daske od sanduka bile su izgrebane.

Petnaest godina je trajao odlazak Vladimira Holana. Razočaran u čehoslovačke političke prilike, Holan se zatvorio u svoj dom. Kako piše Petar Vujičić, petnaest godina Holan nije izašao iz svoje kuće na Kampi u Pragu. On je sebe osudio na dobrovoljni kućni zatvor. Tek činom smrti izašao je iz kuće.

Poljska književnica Halina Pošvjatovska preminula je nakon što je hirurg čeprkao po njenom srcu.

Borislav Radović je smrt dočekao na ulici u Beogradu. Podigao ruku da zaustavi taksi. Negde dalje odvezla ga je smrt, ista ona smrt koja je došla na železničku stanicu Astapovo.

A tek smrt turskog nobelovca Nazima Hikmeta. U njegovom moskovskom domu, pesniku se učinilo da poštar zvoni. „Otvorite", rekao je, ali prisutni gosti su ga ubeđivali da niko nije pred vratima. On je ipak ustao, dohvatio se za kvaku i izašao u drugi svet.

Iako teško ranjen u Bici na Somi, Robert Grejvs je preživio, ali je proglašen mrtvim. Nije ga začudilo ni to što je svoju smrtovnicu pročitao u Tajmsu. Država ima taj hobi da pisca proglasi mrtvim, naročito onoga koji krvari zbog nje. 

Mit o Sizifu

Na stotine poznatih i nepoznatih pisaca širom svijeta izvršili su samoubistva, a neki su u tom suludom naumu bili maštoviti.

Drevni kineski pjesnik Kju Juan je vezao sebi kamen oko vrata i skočio u vodu. Marko Anej Lukan, na gozbi, pred prijateljima, mirno sebi isječe vene i ode kazujući stihove. Henđo je živ uzidan u grobnicu, po sopstvenoj želji. Tomas Čaterton se ubio arsenikom. Kraj njega su pronašli iscijepane rukopise.

Žerar de Nerval je pojas od kecelje privezao za rešetke jednog prozora u Parizu i skončao. Hose Asunsion Silva je pucao u svoje srce. Štefan Cvajg je ispio pilule i zauvijek zaspao, a Akutagava se ubio iz straha da neće moći da piše.

Kao što je poznat cijeloj Rusiji, ispostavilo se da je Majakovski bio vlasnik revolvera, a Jesenjin je pronađen kako visi u hotelu, a posmatra ga njegova pjesma krvlju ispisana.

Ovdje treba dodati i Oskara Miloša (rođak poznatijeg Česlava) koji pokušava da se ubije, ali ne uspijeva. I Žak Rigo je tri puta bio neuspiješan, ali četvrti put pogađa pravo u svoje srce. Celan skače u Senu. Silvija Plat stavlja glavu u rernu.

A tek Edvard Stahura, koji skače pod voz i ostaje živ - gubi tad jednu ruku, ali onom drugom, ipak, smogne snage da se objesi.

Malo je poznato da neki čak i Homera stavljaju u krug samoubica. Po epigramu Alkeja Mesenskog, Homer je digao ruku na sebe, očajan, jer nije mogao da riješi jednu zagonetku. A ona glasi: Što nađemo - odbacimo, što ne nađemo - odnesemo. Odgonetka: Vaške. 

Smrt i noć i krv

Kimitake Hiraoka. Poznatiji kao Jukio Mišima. Napravio je malu gardu, privatnu gardu pod imenom „Društvo štita". Potpisom krvlju, zakleli su se da će i život dati za japanskog cara. Sa četiri kadeta, Mišima je posjetio komandanta japanske vojske.

General ih je ljubazno primio, ali se začudio kad ga zarobiše. Pod prijetnjom mačevima, držali su ga u kancelariji, a Mišima je tražio da se obrati vojsci. Sa balkona je držao govor. Pozivao je vojnike da sačuvaju tradiciju. Vojnici se čudili: odakle pisac da govori pred vojskom?

Zviždali su.

Mišima je triput uzviknuo: „Živio car!" Potom se povukao u jednu odaju. Tu je zario mač u svoj stomak. Umirao je.

Predviđeno je bilo da kadet Morita milosrdno odrubi piščevu glavu i tako mu skrati muke. Udario je Morita, po vratu, ali nije to uradio ni jako ni precizno. Nije odrubio piščevu glavu. Krv je liptala, ali pisac je još uvijek disao. Morita se čudio: kako je pisac još uvijek živ! Tada je priskočio kadet Koga.

On udari iz sve snage. Odrubi piščevu glavu. I presta život. 

Ahabovo prokletstvo 

Zvao se Herman Melvil.

Rođen u Njujorku. Otac mu skrenuo s uma. Otac umire. Ostaje osmoro siročadi. On prekida školovanje. Pomaže bratu u prodavnici. Brat bankrotira. On odlazi stricu na farmu i pomaže. Vraća se u klupu. Počinje da piše. Uči za geometra, ali od zemlje bježi na vodu.

Ukrcava se na brod. Gladuje od Njujorka do Liverpula. Kreće na Pacifik. U lov na kitove. Pobunio se protiv kapetana i dezertirao s broda. Stiže na ostrvo Tajpi, u pleme Tajpi. Zaljubio se u urođeničku curu.

Umalo su ga pojeli.

On se krišom ukrca na australijski brod. Opet lovi kitove. Vraća se u Njujork. Piše. Povremeno plovi. Opet se veže za zemlju. Kupuje malu farmu. Trinaest narednih godina bavi se zemljoradnjom. Objavljuje remek djelo. Naredne godine objavljuje promašen roman. Odvratan sadržaj, kažu kritičari i predlažu da mu da ide u ludnicu. On se čudi. Pada u depresiju. Opet je na vodi. Tri godine putuje. Vraća se. Postaje carinski inspektor. Objavljuje epsku poemu koju niko ne kupuje. Spaljuju sve primjerke ispred magacina. Sin mu gine od vlastitog metka. Tada je prestao da objavljuje. Potom mu umire drugi sin. Prestao da piše. Prestao da govori. Prestao da jede.

Onima koji ga nisu čitali, možda je dovoljna njegova biografija. 

Događaj na mostu Sovine reke

Zvao se Embrouz Birs. Poštovan i osporavan. Čudan tip. Deseto dijete roditelja koji su ga kinjili. Stric ga poslao na vojnu akademiju. Potom je, kao dobrovoljac, postao Linkolnov vojnik. Rat ga nadahnuo. Počeo da piše. Drugovao sa Mark Tvenom. Otišao u Englesku. Vratio se. Pisao crni humor. Proizvodio jezu kod čitalaca. Kritičari su ga optužili da ima zlobnu maštu. Otišao u Meksiko, sa namjerom da se priključi Panču Vilji. Nikad se nije vratio. Nikom se nije javio. Ne zna se kako je završio.

Kao i u slučaju Melvila, onima koji ga nisu čitali, možda je dovoljna Birsova biografija. 

Pepeo Haše Popa

Mnogo mi je drag. Nikola Vujčić. Pisac. Jedan od rijetkih pisaca koji ne mrzi ostale pisce. Bio bez posla.

Sreo ga neki službenik iz vrha države.

„Gde si sad?", pitao pisca.

„Nigde. Bez posla sam", rekao pisac.

Tako je država uzela Nikolu Vujčića da čita poštu koju državnom vrhu pišu nesretnici i ludaci. I čudaci. Hiljade pisama.

Pisac je čitao pisma.

Nekom bi nešto i odgovorio.

Uglavnom bi poručio, nesretnima, da svoj problem riješe preko suda.

Ako su se javljali sa idejama kako je moguće pokoriti svijet, pisac bi se samo zahvaljivao, poručivši da će državni vrh sve to razmotriti.

Ali. Piscu je zapalo i da postane član čudne Komisije.

Udovica Vaska Pope, Haša, dugo je bila - pepeo u urni. U urni je dugo čekala da je spuste pored Vaska Pope koji je, sa desetak pisaca, ležao u grobnici u Aleji velikana.

Država je formirala Komisiju koja je imala vlast da otvori grobnicu i spusti urnu piščeve žene pored piščevog sanduka. Taj posao je obuhvatao i jedan tehnički problem. Vasko Popa je bio na dnu grobnice, u sanduku, a desetak pisca u sanducima iznad njega. Trebalo je desetak sanduka izvaditi, da bi se urna sa pepelom Hašinim spustila pored sanduka Vaska Pope.

Sve to su obavljali radnici, a pisac Nikola Vujčić, kao član Komisije, nadgledao je posao.

Ali, pisac kao pisac. Interesovalo ga.

Zavirio u grobnicu.

Zapahnuo ga strašan zadah neraspadnutih tijela. Ta tijela koja se, godinama, sporo raspadaju u sanducima. Sve veliki pisci koji se sreću u lektirama.

Kiseo zadah. Težak. Teško objašnjiv.

Pisac je udahnuo zadah mrtvih pisaca. Povraćao i ostao bez svijesti. Pao je pored grobnice.

Radnici su obavili posao dok je on dolazio svijesti. Nanovo su naslagali mrtve pisce i urnu s pepelom piščeve udovice. Zatvorili grobnicu.

Pridigao se Nikola Vujčić i otišao kući. I danas on radi, piše. Uređuje knjige. Mnogo čita. Živ je i zdrav. Ali, kad god otvori neku knjigu Vaska Pope, u sjećanje, kao u nozdrve, dođe onaj kiselkasti i strašni zadah neraspadnutih pisaca, i Nikola Vujčić mora da povraća.

Zavirivati u knjige pisaca, i u duše pisaca, ali ne i u njihove grobove.