U aprilu prošle godine, veliki američki izdavač „Norton“ objavio je skoro 900 stranica dugačku biografiju Filipa Rota iz pera Blejka Bejlija, koji se ranije već proslavio kao biograf Džona Čivera. Štamparska boja jedva da se osušila, a Bejli je postao još jedna žrtva #metoo trenda. Knjigu je preuzeo manji izdavač, ali recepcija joj je bila nepovratno obeležena. O ovoj sjajnoj i obimnoj knjizi moguće je pisati na mnogo načina, ali ovde nas ponajviše zanima „jugoslovenska ljubavna deonica“ Rotove životne i književne biografije

Deset je godina prošlo otkad je Filip Rot (1933-2018) dobio veliku špansku književnu nagradu „Princ od Asturije". Pisao sam tada o jednom od meni najdražih pisaca, u to doba još uvek živom klasiku koji je svoju prvu knjigu objavio još 1959. godine. Napisao sam da makar u njegovom opusu ima i apartnih knjiga, bizarnih čak i za njegove standarde, klasični rotovski (umalo rekoh: roto) roman uvek je lako prepoznatljiv.

Ima Rot više alteregovskih figura, Natana Cukermana, Dejvida Kepeša, pa čak i Filipa Rota, ali i te figure generalno imaju najmanji zajednički sadržalac. Tu je jevrejstvo, naravno, ali ono je manje bitno. Ono na šta mislim zgodno je zbijeno u jednoj frazi iz knjige Profesor žudnje (prevod Svetozara M. Ignjačevića objavljen početkom osamdesetih u Komnenićevoj ediciji „Erotikon"): „P'jan od pičke i štamparske boje".

Opsesija pičkom i štamparskom bojom, ženama i književnošću - tu je ključ i srž Rotove proze. „Bolje biti pijan nego star", reklo bi se, a da to čak i ne bude besmislena asocijacija. Narator Profesora žudnje na jednom mestu kaže: „Vidite, ja sam nekad išao kroz život uobražavajući da je seks svetinja."

Goli otok i marke cigareta

Uostalom, taj „Profesor žudnje" je u mnogo čemu paradigmatičan kad je reč o dve Rotove opsesije. Kad Dejvid Kepeš, narator Profesora žudnje, stigne u Prag, na neku vrstu medenog meseca, on je tu, naravno, i zbog Kafke, ali ga njegov interes za Kafku vodi u posetu staroj kurvi kod koje je Kafka, navodno, dolazio.

U ovom su romanu Rotove opsesije koliko-toliko ujednačene. Sabatovo pozorište, međutim, iz 1995. godine u tom smislu je bitno drukčije. Knjiga o muškarcu koji je došao u doba „kad se prostata povećava, a hormonalna aktivnost smanjuje" rimuje se na neki način sa četvrt veka starijom Portnojevom boljkom koja je Rotu, posle jedanaest godina ozbiljnog pisanja, prvi put donela ozbiljnu, široku, masmedijsku slavu.

Erotomanija Portnojeve boljke bila je ponešto skandalozna. Dve i po decenije kasnije, skandal se sklanja pred umetničkim dojmom. Roman o fascinaciji čvrsto građenom ženom „na provokativnoj granici pretilosti", ženom hrvatskog porekla po imenu Drenka Balić, ženom koja se udala za konobara „koga je srela na odmoru u odmaralištu sindikata železničara, na ostrvu Braču, nedaleko od Splita", po skoro opštem mišljenju je jedan od dva-tri Rotova najbolja romana.

Drenka svom ljubavniku priča da su joj oboje roditelja bili „uvereni komunisti i voleli su druga Tita, koji se smeškao svojim smeškom kao neko nasmešeno čudovište", ali i kako su oni koji su bili neprijatelji režima bili slani u „taj strašni zatvor":

„To je bilo najstrašnije vreme, kad su ih kao stoku bacali u brodove. Brodovima su ih odvozili s kopna na ostrvo. Pa ko preživi preživi, a ko ne - ne. To je bilo mesto gde je kamen bio jedini element. Sve što su tamo mogli raditi je obrađivati taj kamen, lomiti ga, bez razloga. Mnoge su porodice imale nekog ko je otišao na taj Goli otok, što znači Naked Island, ostrvo bez ičega na sebi."

Indikativna u romanu je takođe i svojevrsna „duvanska digresija", kad narator kaže: „Cigarete nisu bile skupe. (...) Imale su imena reka, te jugoslovenske cigarete. Drina, Morava, Ibar".

Podmuklo delovanje biografije

Pisao sam, kažem, pre deset godina, dok je Rot još uvek bio živ (umro je 22. maja 2018.), o njegovim romanima s piscima kao protagonistima kao očigledno autobiografskim, a odvajajući od njih u tom smislu Sabatovo pozorište. Posle čitanja knjige Filip Rot: Biografija Blejka Bejlija, vidim da sam pogrešio, odnosno da me zavelo, da parafraziram Danila Kiša, podmuklo dejstvo nepoznavanja biografije.

Sabatovo pozorište nije manje autobiografski roman od Rotovih knjiga s piscima kao protagonistima, u mnogim stvarima je zapravo i bliži Rotovoj biografiji, kao da mu je to što je od pisca napravio lutkara dalo slobodu u važnijim stvarima. No pre nego se vratim tome, valja reći nešto u zlosretnoj sudbini ove knjige.

Svestan svoje važnosti za istoriju književnosti, Rot je vlastitu autorizovanu biografsku knjigu doživljavao skoro testamentarno. U već poodmakloj starosti, 2004, kao sedamdesetjednogodišnjak, potpisao je ugovor sa svojim prijateljem Rosom Milerom da će ovaj biti njegov biograf. Osim što su se odlično poznavali, Ros Miler je bio i sinovac čuvenog dramatičara Artura Milera, što Rotu nije bilo nevažno.

Rot mu je obećao punu saradnju, preporučio ga je svim mogućim sagovornicima, ali Miler je posao shvatio dosta neodgovorno. Posle gomile odlaganja, ugovor je raskinut i Rot je odlučio da i nije nužno da njegovu biografiju piše neko ko ga odranije poznaje, da je možda ključno da to bude neko ko se već dokazao u biografskom žanru. Tako je izbor pao na Blejka Bejlija, autora hvaljenih biografija Džona Čivera i Ričarda Jejtsa.

Njih dvojica potpisuju ugovor o autorizovanoj biografiji 2012, a ugovorom se Rot obavezuje da će Bejli biti jedini biograf s pravom da citira Rotove knjige, odnosno sa uvidom u celokupnu njegovu prepisku i ostavštinu. Kad je nedugo posle Bejlija na svojoj biografiji Filipa Rota počeo da radi i Ajra Nejdel, uskraćeno mu je pravo da u biografskoj knjizi o Rotu uopšte citira Rotove knjige, što mora da je predstavljalo poseban izazov.

Vredi barem kurioziteta radi pomenuti da skoro istovremeno sa Bejlijevom biografijom Filipa Rota izlazi i biografija istog pisca koju je napisao Ajra Nejdel (Filip Rot: Kontraživot), jedva nešto manje obimna (oko šest stotina stranica), ali u manjem tiražu i sa mnogo manje medijske pompe.

Na Bejlijevu žalost, međutim, pompa oko njegove knjige nije bila isključivo pozitivna. Na #metoo tragu, Bejlija su neke njegove bivše studentkinje i poznanice optužile za više slučajeva seksualnog uznemiravanja i nasilja različitog nivoa. Mada nijedna od tih optužbi nije dokazana niti je uopšte stigla do suda, izdavač „Norton" je odustao od knjige jedva nekoliko nedelja nakon što je objavljena. I mada su reakcije kritike bile uglavnom jako pohvalne, recepcija knjige je time trajno obeležena.

Dva braka

Tek iz Rotove biografije, saznajemo zašto mu je autorizovana biografska knjiga o njemu bila važna. U moru prozivki i kleveta s kojom se tokom celog svog (javnog) života suočavao, često je potenciran upravo njegov navodni „predatorski" odnos prema ženama. Činjenica jeste da je njegov ljubavni život bio turbulentan, da su barem dva puta žene s kojima je bio u ozbiljnim vezama pokušale samoubistvo kada bi veza došla u krizu, ali on definitivno nije bio neko ko je u tim vezama bio jedini i isključivi negativac.

Dala bi se braniti teza da je čitav njegov odnos prema ideji ljubavnog partnerstva, braka i porodice neodvojiv od prevare kojom je „nateran" u svoj prvi brak. Margaret Martinson, zvana Megi, četiri godine starija od njega, s propalim brakom iza sebe i dvoje dece iz tog braka, u jednom je trenutku, naime, od neke trudne crnkinje, za dva dolara, kupila flašicu njenog urina da bi svog tadašnjeg „dečka" (tj. Rota) ubedila kako mora da je oženi. Rot je progutao mamac, a Megi je nedugo zatim lažirala spontani pobačaj.

Tada dvadesetšestogodišnjak, opšte priznat kao najtalentovaniji američki pisac, Rot nije gajio preterano poštovanje prema ideji bračne vernosti pa je odnos s Megi bio manje-više u permanentnoj krizi sve dok ona posle nekoliko godina nije priznala prevaru kojom ga je uopšte uvukla u brak.

Rot je tada napušta, ali ona odbija da mu da razvod, u vreme kad je američki zakon o razvodu bio mnogo restriktivniji nego danas. Takođe, Rot je u to vreme, u svojim ranim i srednjim tridesetim, već prilično bogat, pa ona preti da će ga eventualnim razvodom totalno opelješiti. U tom smislu, njenu smrt u saobraćajnoj nesreći 1968, njen (formalno) udovac neće doživeti jako tragično.

Iako je sebi obećao da se više neće ženiti, dvadesetak godina kasnije Rot će prekršiti to obećanje. Godine 1990. stupiće u brak sa čuvenom engleskom glumicom Kler Blum (i ona je, pomenimo i to, bila starija od njega, makar i samo dve godine), s kojom je u tom trenutku već petnaest godina u vezi. Brak je zapravo pokušaj da se veza spasi - jalov pokušaj, kako će se brzo videti, jer već pet godina kasnije dolazi do formalnog razvoda.

Gomila žena

Godinu dana nakon razvoda, i godinu dana nakon što je Rot objavio Sabatovo pozorište, knjigu koja mu je donela veličanstven uspeh, Kler Blum je objavila memoarsku knjigu Napuštajući lutkinu kuću u kojoj je Rot opisan kao ludak, nasilnik i manijak.

Kao kruna svega, u knjizi je potencirana njegova vanbračna veza sa njihovom takođe udatom komšinicom iz Konektikata. U knjizi Kler Blum, ova žena je opisana kao poreklom Poljakinja. U biografiji koju ispisuje Bejli, za nju se kaže da je poreklom Norvežanka, ali u fusnoti autor naglašava da o ovoj ženi piše pod promenjenim imenom, jer se ona nije saglasila da joj se navede pravo ime, kao i s nekim promenjenim dokumentarnim detaljima.

Nema, međutim, sumnje da je upravo ova žena bila model za lik Drenke Balić, Rotove, po njegovom vlastitom priznanju, najperverznije i najnezasitije ljubavnice.

U kontekstu ovih podataka, deluje realno da ova žena zaista nije bila Hrvatica. Bilo je komentatora koji su mislili da je „hrvatski motiv" unesen u roman jer ga je Rot pisao u prvoj polovini devedesetih kad je raspad Jugoslavije bio velika masmedijska tema. S druge strane, nije nemoguće da se radi o ženi koja je poreklom pripadnica nekog malog naroda čija se nacionalna država graniči s Hrvatskom: Italijanka, Mađarica, Slovenka ili - zašto ne? - Srpkinja.

Međutim, ako i ne znamo da li je žena na kojoj je baziran lik junakinje Sabatovog pozorišta Srpkinja, znamo da se Rot između dva svoja braka viđao s barem jednom Jugoslovenkom.

Između dva njegova braka, stala je duga i ozbiljna veza sa En Madž, te barem nekoliko desetina veza i vezica. Četrdesetak godina kasnije, dok se priseća tog vremena u razgovorima sa svojim biografom, Rot pamti jedva pet ili šest od tih žena, a jedna od njih je i „čulna jugoslovenska Italijanka (koja se u isto vreme viđala i sa Marčelom Mastrojanijem)". 

Čas anatomije

I to je, manje-više, to. Mada je često putovao u Čehoslovačku, Rot, čini se, nikada nije bio u Jugoslaviji. Ipak, zahvaljujući njegovom interesu za Čehoslovačku i tadašnji istočni blok, u njegovu famoznu ediciju „Pisci iz Druge Evrope" uvršten je i Danilo Kiš sa svojom Grobnicom za Borisa Davidoviča. Iz Kišove biografije koju je napisao Mark Tompson Izvod iz knjige rođenih znamo da su se Rot i Kiš u Njujorku sreli barem jedanput. Bio je tu i Dejvid Rif, sin Suzan Sontag, koji je obojici bio urednik.

Iako bi po mnogo čemu mogli „kliknuti", čini se da između Rota i Kiša nije došlo do dublje povezanosti. Možda je razlog jezička barijera. Rot nije govorio nijedan strani jezik, a Kišov engleski je, naročito u vreme susreta s Rotom, bio daleko od sjajnog.

Ipak, postoji još jedna zanimljiva poveznica. Rot je 1983. objavio roman Čas anatomije. Kišova polemička knjiga sa istim naslovom izišla je pet godina ranije. Ona 1983. nije bila prevedena na engleski, ali je u Kišovim biografijama koje je Rot urednički čitao, naslov postojao, pa se ne može isključiti mogućnost uticaja. Takođe, u indeksu ove Kišove knjige postoji i Rotovo ime, pošto se u njoj na jednom mestu potencira „tragično-ironična erotska zebnja a la Filip Rot".

A kad smo kod indeksa, samo je još jedna osoba iz Jugoslavije zavredela mesto u ogromnom indeksu Bejlijevog devetstostraničnog životopisa Filipa Rota. Dospela je tu zbog nekakve svađe sa pomenutom Rotovom devojkom En Madž.

Radi se o gospođi svojevremeno udatoj za biznismena Hauarda Oksenberga, majci Katrine Oksenberg, Amande iz TV serije „Dinastija" - princezi Jelisaveti Karađorđević, „princezi od Jugoslavije", kako kaže Bejli, jedinoj princezi koja se pominje u biografiji pisca koji je 2012. nagrađen „Princom od Asturije".