Uloga koja se najčešće vezuje za nedavno preminulog glumca Džejmsa Kana jeste uloga Sonija Korleonea u Kopolinom filmu „Kum". Ali još jedan njegov film, u kome je Kan nezaboravno odigrao glavnu ulogu, svojom aktuelnošću provocira i danas. Ako „Rolerbol“, ostvarenje Normana Džuisona iz žanra naučne fantastike snimljeno daleke 1975, možda i nije sasvim predvideo konkretna tehnološka dešavanja u 2018. kada se njegova radnja odigrava, savršeno je pogodio osnovnu društvenu i emotivnu potku u kojoj čovek današnjice živi.

Godine 1975, jedan od neočekivanih bioskopskih hitova bio je neobičan naučno-fantastični film Rolerbol, u kome se radnja vrti oko istoimenog ubistvenog sporta na vrhuncu njegove popularnosti, smešten je u 2018. godinu.

Reditelj filma je bio Norman Džuison, angažovani stvaralac kanadskog porekla, koji je uspeh u SAD postigao serijom ostvarenja koja su obično tretirala neki društveni problem; među njima bio je i antirasistički kriminalistički  film U vrelini noći (In the Heat of the Night), za koga je 1967. dobio pet Oskara. Rolerbol je bio jedini njegov poduhvat kojim je zagazio u daleku budućnost, kroz storiju koja je predstavljala alegoriju na temu krajnjih granica konzumerističkog uređenja sveta.

Glavna uloga pripala je u tom trenutku veoma in glumcu Džejmsu Kanu, čija je pojava dodavala neophodnu fizičku silinu glavnom karakteru, a ostale uloge su nosili obećavajući Džon Bek i Mod Adams, te već proverene veličine Džon Hausmen i Ralf Ričardson. Scenario je zasluženo potpisao Vilijem Harison, jer je i bio zasnovan na njegovoj kratkoj priči Roller Ball Murder, koja se pojavila 1973. u prestižnom magazine Eskvajer.

Muskularan, pun sjajno režirane akcije koja se pamti, ali sa očiglednom ambicijom da kaže nešto na temu duha vremena u osvit neoliberalnog sveta koji se tek rađao - a kog mi sada živimo - Rolerbol je tematski svakako deo SF žanra, ali više social fiction nego science fiction. Zato nije uspeo da zastari, jer je pogodio kojim tokom će se kretati društvo moguće budućnosti, ukoliko u njemu prevladaju neke bezobzirne snage - koje su očito pobedile, bar za sad.

Energija, Hrana, Transport 

Nije nimalo lako efektno plasirati poetsku oštricu unutar predominantno akcionog filma, posebno ne onu koja - ispostavilo se - tako uspešno iz prošlosti razotkriva današnje događaje, pa je ovaj Džuisonov film zaista poseban u njegovom opusu, ali i u kontekstu tadašnjih novoholivudskih preispitavanja nacionalne američke paradigme. Može se posmatrati dvojako: kao izraz strahova svog vremena, ali i kao tačna dijagnoza onog što će uslediti kad se kapitalizam konačno otrgne nominalnoj kontroli države.

U svetu koga opisuje Rolerbol, više ne postoje nacionalne države, niti granice - njime otvoreno upravljaju ujedinjene megakorporacije (Energija, Hrana, Transport i druge), koje su posle nedefinisanih korporacijskih ratova ostvarile međusobno izbalansirani mir.

Najpopularnija zabava miliona novi je sport po imenu rolerbol: za njega se koristi staza nalik na onu za brzu vožnju biciklom, po kojoj se sudaraju timovi na rolšulama obučeni kao igrači američkog fudbala ili hokeja - njima je dozvoljeno da se međusobno tuku, ako treba i do sakaćenja, u naporu da zabiju metalnu kuglu u neku vrstu koša, što donosi bod. Publika sedi iza zidova od pleksiglasa i urla od sreće, dok junaci njihovih gradskih timova lome kosti jedni drugima. Smrtni ishodi nisu isključeni, ali to nije pravilo na početku priče.

Odsustvo nasilja u društvu - makar ono kroz ovaj sport bilo globalno vidljivo i iživljeno kao igra na javnoj sceni - ipak, ne znači odsustvo politike i njene prinude. U filmu politiku vode velike korporacije - a podsetićemo da su savremeni nadnacionalni faktori moći još jedno opšteprihvaćeno stanje stvari, te da njih niko ne dovodi u pitanje i niko ne sme da im protivreči (radnička prava da i ne spominjemo) - što je pun pogodak autora kad je u pitanju opis sadašnjeg duha vremena.

Pripadnici elite deluju kao nedodirljiva aristokratija i - gle prepoznatljivog čuda - dogovorno iz svojih kancelarija brinu o mirnoj budućnosti sveta, dok u isto vreme, u sasvim feudalnom maniru, imaju pravo da izaberu bilo čiju ženu i preuzmu je, ako im se sviđa.

Stvari se menjaju kad jedan igrač postane bolji od svih drugih. Džonatan E iz godine u godinu pobeđuje sa svojim timom iz Hjustona, te njegova popularnost doseže enormne razmere. Ne želeći da u svom dobro uređenom svetu dožive opasnost u vidu individualističkog herojstva, što može dati ideju nekom drugom pojedincu kako je moguće dovesti sistem u pitanje, Korporacije mu nude povlačenje - ali on odbija, jer ne želi da ostavi svoj tim na cedilu usred sezone. Zato zaoštravaju pravila i dopuštaju dodatno nasilje, u nadi da će on stradati na terenu, ali se to ne dešava.

Džonatan usput odbija i sve ponuđene luksuze mirnodopskog života i polako počinje da se pita zbog čega se svi toliko trude da prestane da igra - kad je to jedino što ume da radi. Finalna utakmica se zato pretvara u masakr igrača oba tima, jer u iznenadnoj promeni pred meč, viša vlast nalaže da igra traje bez ograničenja i bez pravila.

Džonatan na kraju ostaje sam, i pošto onemogući i poslednjeg protivničkog igrača, umesto da ga likvidira, ostavlja ga i sa kuglom obilazi celo igralište da bi postigao poslednji pogodak, dok navijači oba tima prvo tiho, a potom glasno skandiraju njegovo ime.

Bartolomju, dotadašnji Džonatanov mentor iz korporacije Energija, tiho napušta svoje mesto, ne želeći da gleda ovaj trijumf života nad diktiranim i veštački kontrolisanim nasiljem.

Dizajnirani život

Kritičar časopisa Varajati našao je u svom osvrtu iz onog vremena za shodno da istakne kako film nudi pogled na jedan svet u kome nema ratova, nema nemira, nema gladi - ali nema ni individualnih prava, niti Boga. Veoma je zanimljivo šta je kritičar tačno izabrao da potcrta kao glavne probleme sveta u 2018. godini, kad se Rolerbol dešava - odsustvo ličnih sloboda i iskrene religioznosti - pošto danas verovatno ne bi ni primetili da baš tih stvari više nema u našoj svakodnevnici, osim ako nas neko ne podseti.

Isti kritičar je još pomenuo da dame u filmu izgledaju kao one iz savremenih reklama za kozmetiku (iz sezone 1974-75), ali da je to kvalitet, jer će potrošački svet 2018. zaista izgledati kao skinut sa reklama - i opet je pogodio. Likovnost sadašnjeg sveta oponaša likovnost reprezentativnih reklama, do te mere da to više i ne primećujemo. Zapravo, ceo svet u filmu Rolerbol je dizajniran kao ogromna reklama - čak i priroda liči na onu sa oglasa. To je svakako ideal čijem smo ostvarenju danas bliži nego ikad.

U istom ključu je i pojava voljene Džonatanove prve žene koja mu se na trenutak vraća, da bi zatim ponovo otišla - nju igra lepa Mod Adams, poznata kao multipl Džejms Bond devojka, što je svakako novi nivo dubinskog dizajna u kastingu - tim pre što je ova glumica jedinstven slučaj po tom pitanju, jer je jedina više puta igrala Bondovu partnerku. Niko bolje nije mogao da odigra uloge reklame za voljenu ženu.

U takvom set-apu, u svetu u kome je nasilje zabranjeno, osim na sportskom borilištu kao neophodnom ventilu, a površnost u svemu preovlađuje širokim fonom zbivanja, jedini vid raskalašne after party zanimacije bogatog društva posle važnog prijema jeste pucanje na drveće iz atomskog pištolja, koji trenutno pretvara stablo u plamteću baklju.

Primećujemo da je naročito ženama u tom hiperdizajniranom društvu neophodno da sebi daju oduška na ovaj način.

Kao fantastika, Rolerbol možda nije sasvim tačno predvideo konkretna tehnološka dešavanja u 2018, pa nema ni traga mobilnoj telefoniji, ali je savršeno pogodio ljudsko stanje, verno opisujući doživljaj sveta i osnovnu društvenu i emotivnu potku u kojoj čovek živi.

No Government

Storija Rolerbola ima razvojnu liniju klasične distopije, koja zavodi na površnom nivou, sa svojim savršeno snimljenim scenama grube muške akcije, da bi se do kraja samo nasilje dovelo u pitanje, dajući priliku čak i najmanje obaveštenom gledaocu da se identifikuje sa ispravnim momkom koji se bori za svoj život, na velikoj pozornici, sam protiv sistema.

Zato i pasaži između utakmica u jednoj Rolerbol sezoni koju pratimo prate gradaciju samospoznaje do koje polako dolazi najslavniji sportista sveta u 2018. Tu ima mesta za duhovite male naklone velikim pretečama, u ovom slučaju u smeru Trifoovog Farenhajta 451 (1966) i Godarovog Alfavila (1965), te tako Džonatan E (odnosno Džonatan Bez Imena, jer E stoji za korporaciju Energija), tražeći odgovore u istoriji, ima susret sa tečnim kompjuterom pod imenom Zero, stacioniranim u Ženevi, koji brine o sećanju čovečanstva, pošto su sve knjige uništene.

U komičnom obrtu otkrivamo da su, nažalost, negde „zaturili kompjutere koji su pamtili XIII vek, šteta...", međutim, „šta je uostalom tamo i bilo, samo Dante i još ponešto, ništa posebno..." Slatko predviđanje idiotske moći komande delete u savremenom svetu.

Sniman u londonskom Pajnvud studiju, kao i u spektakularnim delima modernističke arhitekture u Minhenu (BMW zgrada, te objekti dignuti za Olimpijadu 1972), Rolerbol nema karakterističnu atmosferu američkog filma, i više je neka vrsta neočekivanog omaža velikim filmskim antiutopijama evropskog porekla. Na taj način, ovaj film koji nije našao svoju kuću, jer stanuje u budućnosti, posvećen vremenu koje će tek doći.

Na Starom kontinentu je originalno privukao više oduševljenih poštovalaca nego u Americi, čiji bioskopski milje nije dorastao ovom politizovanom pogledu na krajnje posledice onoga što su SAD lansirale kao odgovor na katastrofalan poraz u Vijetnamu - globalnu dominaciju kroz ekonomsku prevlast onih istinski moćnih u američkom društvu, kojima su državni okviri balast.

Njihov glavni zaključak posle Vijetnama možda je zaista bio da treba stvoriti svet u kome nacionalne države više neće biti potrebne. U kome će stalno trajati neki šou program i teći potoci potrošnje. Svet pretvoren u svakodnevni spektakl kog će kontrolisati sama potreba za spektaklom. Svet u kome će svima biti ponuđen internet i mobilni telefon, kao ulaznice u savršenu egzistenciju sačinjenu od stalnih senzacija, sve dok i poslednji pojedinac ne postane televizični, svakodnevni samokreirani pop-junak, koji želi da svoj umreženi život proživi zamišljajući da igra po pravilima šou biznisa, te sublimacije totalnog potrošačkog društva. Poznato, zar ne?

Make my remake

Nekoliko kasnijih filmova se nadovezuju na programsku liniju Rolerbola, mada bez njegove dubine - prvi od njih je svakako Trkač (The Running Man, 1987) Pola Majkla Glejzera, zasnovan na romanu Stivena Kinga iz 1982, koji smešta svoju akcionu dramu sa sve Arnoldom Švarcenegerom u ulozi progonjenog junaka smrtonosnog televizijskog šou programa pravo u 2019. godinu - naravno, ne donoseći nikakvu zastrašujuću antiutopijsku poruku.

Mada spada u istorijsku fikciju, Gladijator Ridlija Skota iz 2000. bio je blizak istoj kinematografskoj ideji, ali ju je ograničio na reviju lako shvatljivih scena duela - više od toga američka publika ne bi ni shvatila, kao što nije shvatila ni originalni Rolerbol kad se pojavio, i divila se samo akcionim scenama.

Kad je, osetivši trenutak, Džon Mektirnan 2002. snimio vulgarno pojednostavljeni Rollerball remake, on je samo još jednom potvrdio da se - za Holivud - ništa u Americi nije promenilo od Niksonovog doba, kad je u pitanju violentna logika tog sistema, ali se bar Džuison našao lično pogođenim dovoljno da ne učestvuje u njemu ni kao savetnik, niti da ode na premijeru, smatrajući da nova verzija filma glorifikuje nasilje i samo nasilje - upravo ono protiv čega je originalni Rolerbol tako kristalno jasno bio. Vremenima Džordža Buša mlađeg, međutim, upravo takav pristup savršeno je odgovarao.

Međutim, 2008. pojavljuju se Igre gladi (The Hunger Games) Suzan Kolins, serija priča direktno zasnovana na istom motivu od koga je Rolerbol napravljen: naciju na okupu drži igra dizajnirana da demonstrira neuspešnost svakog individualnog napora, ali kad pobednik postane previše popularan, on postaje opasnost za vladajuću elitu, što pokreće rušilački sled događaja...

I dok su Igre gladi u sebi sadržavale iznenađujuću alter-globalističku revolucionarnu poruku da se društvo može promeniti zajedničkom akcijom, u originalnom Rolerbolu smo suočeni sa prvim činom pobune koja se možda neće ni desiti - samoosvešćenjem da je ona moguća. Trenutak kad Džonatan kao poslednji preživeli igrač zakuca loptu i postigne poen, dok sva publika skandira njegovo ime, lična je pobeda, ali i pobeda drugačijeg, ljudskijeg poretka stvari, mada on još nije domišljen.

Džonatan je svoju ulogu ispunio pobedom u takmičenju u kome nije mogao da pobedi, i u kome je, štaviše, bilo predviđeno da strada. Njegov trenutni uspeh u ime življenja, najsnažnije govori o tome koliko se do godine 1975. svet izobličio u obožavanju smrti u političkoj areni, ovde predstavljenoj kao sportskoj.

Danas je banalizacija života kao takvog sveprisutna norma, i to je ono što čini ovaj film profetskim.

Jedina vrsta slobode

Rolerbol spada antiutopije koje su menjale svet svojim upozorenjima. Od autora koji su utemeljili žanr, kao što su to svojim delima uradili Ignjacijus Doneli (Cezarov stub: Priča o dvadesetom veku, 1890), H. Dž. Vels (Kad se spavač probudi, 1898; Vremeplov, 1895), Džek London (Gvozdena peta, 1908), te E. M. Forster (Kad mašina stane, 1909), preko klasika kakvi su Jevegnij Zamjatin (Mi, 1920), Karel Čapek (R. U. R, 1920), Oldos Haksli (Vrli novi svet, 1932), ili Džordž Orvel (1984, 1948), pa sve do brojnih savremenih predskazivača od kojih ćemo pomenuti samo one ključne: Frederik Pol i Siril M. Kornblut (Reklamokratija, 1953), Rej Bredberi (Farenhajt 451, 1953), Filip K. Dik (Sanjaju li androidi električne ovce, 1968), Dž. G. Balard (Izložba zverstava, 1970; Sudar, 1973) i Vilijem Gibson (Neuromanser, 1984). 

Pisana reč je bila istorijski nosilac ove vrste društvene vizije. Filmovi su usledili tek potom, da bi od šezdesetih polako preuzeli ulogu glavne platforme za opisivanje ne tako srećne budućnosti, uz današnje nadovezivanje sve ozbiljnijih televizijskih serija i sekundiranje mnogih sjajnih strip autora.

Nove distopijske biblije zato su svakako Blejdraner Ridlija Skota (1982) i Terminator Džejmsa Kamerona (1984), narativi koji nagoveštavaju dolazak mešanih bića, odnosno osamostaljivanje mašina u odnosu na svoje ljudske tvorce, baš kako je Čapek pisao - pretačući u automatizovani svet sve one strahove već sadržane u popularnim pričama iz XIX veka, punim zebnje pred petljanjem čoveka u tokove prirode - Golem i Frankenštajn.

Poslednji nastavljač ove linije nekako je postao niko drugi nego Stiven Spilberg i njegov svakim danom sve aktuelniji film AI (2001) - veštačka inteligencija kao tema bila je dovoljan civilizacijski izazov da se čak i ovaj veliki Diznijev naslednik okuša u pravljenju ozbiljnog futurističkog filma, neke vrste porodične distopije.

Akciono postavljeni Ja, robot Aleksa Projasa (2004), zasnovan na predlošku istoimenog romana legendarnog Isaka Asimova, učinio je temu još popularnijom širokoj bioskopskoj publici.

Crna ogledala

Druga važna struja antiutopija donela je u poslednjih desetak godina radikalnu kritiku budućih društvenih odnosa. Ako su Igre gladi neka vrsta nadgradnje priče Rolerbola, paradigma mesta pojedinca u raspadajućem neoliberalnom kapitalističkom ustrojstvu, televizijska serija Crno ogledalo (od 2011) pokazatelj je kuda ide savremeno predviđanje budućnosti - u pravcu razmišljanja o poretku u kome nema više ničeg ljudskog, u kome sve osobe obitavaju samo kao senke svojih egzistencija.

Danas postoje dva univerzuma, jedan projektovani, pun naših želja, povezan internetom, i drugi fizički, i, nažalost ili na sreću, stvaran - veliki broj uzmirujućih epizoda Crnog ogledala dešava se u svetu podivljale fikcije i urušene stvarnosti, u kome naizgled više nema granice između njih i čoveku se može sve desiti.

Sam motiv na kome se zasniva Rolerbol inače je u SF lansiran radom izuzetno plodnog američkog autora Roberta Šeklija, i to u priči napisanoj 1958, pod imenom Opasna nagrada, a objavljenoj u magazinu Imagination, te kasnije u zbirci priča Dućan beskraja.

Glavni junak u njoj postaje celebrity isključivo pojavljujući se u thrill shows, nekoj vrsti rijaliti TV programa u kome je uvek u smrtnoj opasnosti - bori se sa bikovima u Španiji, izbegava ajkule, vozi kola Formule 1 - i nekako ostaje čitav, uvek uz odobravanje publike širom Amerike.

Na kraju učestvuje u poslednjoj epizodi tokom koje ga jure plaćene ubice, a on beži uz pomoć javnosti koja ga sve vreme bez daha gleda u direktnom prenosu i javlja mu odakle mu preti opasnost preko telefonske veze, pod imenom „Dobri Samarćanin". Međutim, negde usput naš junak shvata da interes publike možda i nije da on preživi, nego samo da se ona dobro zabavi... Na kraju se izvlači iz svega toga, ali uz burni nervni slom.

Isti autor je još 1953. najavio sve ovo objavljujući storiju Sedma žrtva, pretvorenu 1965. u film italijanske produkcije pod imenom Deseta žrtva, angažovanog reditelja Elija Petrija (glavne uloge - mladi Marčelo Mastrojani i Ursula Andres): tu se prvi put susrećemo sa svetom u kome su ratovi zabranjeni, ali je dozvoljena jedna popularna igra u kojoj treba doći do desetog kruga - pet ih junak ili junakinja provode kao lovci, a pet kao lovljeni.

Cilj takmičenja je ubiti protivnika i ostati poslednji živ. U filmu dvoje glavnih protagonista reše da u samom finalu ponište pravila i spasu se zajedno, oslanjajući se na zaljubljenost koja se među njima razvila u tim zastrašujućim okolnostima, samo da bi bili likvidirani, jer tok igre ne sme niko da naruši.

Na distopijskom poprištu, jedina vrsta slobode jeste ona koju omogućava ljubav, makar iskliznula kroz prste u zadnjem minutu.

Distopijske ljubavi

Važna karakteristika koju klasične distopije često imaju jeste uloga glavnog ženskog lika - kao i u Zamjatinovom Mi, tako i u kasnijoj Orvelovoj 1984, junakinja koja drži srce antiheroja predstavlja izazov sistemu - ženi je data počasna uloga da predstavlja slobodu kao takvu. Izazov ljubavi za nju, koja se usuđuje da prekorači granice, na kraju vodi i našeg junaka u to da bar okusi kako izgleda živeti stvarno slobodno i po svojim merilima. Sve se završava ličnom katastrofom za oboje, jer sistem uvek pobeđuje.

Rolerbol je naslednik ovih veličanstvenih antiutopija i u ovom pogledu: Džonatan odbacuje niz dodeljenih lepotica („Ćao, ja sam Dafne." „Tako sam i mislio."), preispitujući se, da bi potražio onu svoju prvu, i ispostavlja se jedinu ljubav - ženu po imenu Ela, koja mu je oduzeta tako što ju je kompanija naprosto prekomandovala kod nekog veoma moćnog.

Međutim, njegova ljubav na kraju ne dovodi čak ni do ukusa slobode. U poslednjem naporu da ga smire i nagovore na povlačenje, šefovi mu je vraćaju, bar na jedan dan. Ona ga nagovara da ostane veran sistemu, jer ga je sistem i stvorio - i mada ne poriče svoja osećanja za njega, otkriva mu da joj je život sa nepoznatim rukovodiocem veoma dobar.

Njena uloga je da podržava postojeći poredak, i suočavanje sa tim stavom, tako logičnim u opisanom kontekstu, Džonatana ostavlja usamljenijim nego što je ikad bio. U stvari, tek pošto je dobio priliku za drugi susret sa svojom najvećom ljubavlju, on shvata prave razmere svoje samoće i odavno ukalkulisanog poraza uz sasvim izvesnu pogibiju.

Ali Džonatan je najbolji igrač na svetu i nije spreman da prihvati nikakav poraz bez borbe.

Oluja dolazi

Rolerbol se završava čuvenom Bahovom Tokatom i fugom u d-molu. Neka tumačenja ovog dela kažu da je ona komponovana kao priča koja najavljuje dolazak oluje.

U Zamjatinovom romanu Mi pojavljuje se motiv operacije koja odstranjuje deo mozga zaslužan za fantaziranje. U Rolerbolu nema takvog motiva, ali je ceo sport postavljen kao medijsko-društveni spektakl koji treba da zaokupi svu pažnju i fantaziju sveta, i bez operacije ukidajući mogućnost maštanja o bilo čemu drugom, osim onog što je ponuđeno.

U tom smislu, svet Rolerbola opisuje budućnost internetom predstavljene stvarnosti u kojoj sada živimo, u kojoj je mašta kao takva suvišna, jer se sve što poželimo može prikazati. To je ostvareni svet iz klasičnih distopijskih dela, u kojem prezentacija zauvek zamenjuje stvarnost.

Živa mašta je - pokazuje se - najveći protivnik svakog društvenog kontrolnog mehanizma i nasilnog normiranja. Borba za nju svakodnevna je stvar, u našim ko zna s čime sve umreženim i čemu izloženim domovima.

Antiutopija nas, kao i obično, čeka kod kuće.

Najviše što možemo očekivati u toj neravnopravnoj borbi sa nameštenim pravilima jeste da, kao u Rolerbolu, pojedinac ipak postigne poslednji gol i tako prizove oluju.