Nežna glumica, plava poput fjorda, fragilne psihičke strukture i zadivljujuće ženstvenosti, predmet obrade FBI u okviru Huverovog programa COINTELPRO, nije izdržala pritisak. Kroz alkoholizam, tabletomaniju, promiskuoznost i sveopštu dezorijentisanost stigla je do „verovatnog samoubistva“ u avgustu 1979. godine. U njenoj sudbini ogleda se sva odvratnost XX veka.


„Ako smo pali bili smo padu skloni"
Branko Miljković

„Koja je vaša najveća ambicija u životu", pita Patricija Frankini pisca Parvuleskua na konferenciji za štampu na aerodromu Orli. Ovaj odgovara: „Da postanem besmrtan... pa onda da umrem". To je scena iz Godarovog filma Do poslednjeg daha. Džin Siberg glumi Patriciju, a Žan-Pjer Melvil nadobudnog pisca. 

Ova replika kao da je definisala tragičan život glumice Džin Siberg. Bila je slavna, postala besmrtna, proglasili su je za filmsku ikonu. A onda je u 40. godini - izmučena aferama, pogrešnim ljubavima, lažnim optužbama, perfidnim difamacijama, psihički slomljena i društveno kompromitovana - izvršila samoubistvo.

Njen turbulentni život je kao Alef iz Borhesove pripovetke. Druga polovina 20. veka ogleda se u njemu. Svega tu ima. Možemo da vidimo kako dete-vunderkind postaje slavno sa statusom ikone novog doba, možemo da pratimo uspon i pad u karijeri. Prikazuju nam se novoosvojene seksualne slobode koje na kraju vode do promiskuoznosti.

Tu su i slavni muževi i ljubavnici, politički i društveni angažman, glamur i egzistencijalni mrak, tajne državne službe sa specijalnim programima za kompromitaciju ličnosti, antidepresivi, trankilizeri, lubrikatori i kontraceptivne pilule, rasizam i nedostatak socijalne pravde. Crni panteri i drugi protagonisti urbane gerile promiču kroz priču o Džin Siberg.

Dva romana

Nedavno, nekoliko nedelja pre neodržanog Sajma knjiga, Službeni glasnik je objavio roman Pas belac Romena Garija. Kako piše na koricama, ta knjiga je „na granici romana, autobiografije i basne". Gari je bio u braku sa Džin Siberg. Ona je jedan od važnih likova u ovom delu.

To je već drugi roman dostupan na srpskom jeziku čiji je protagonista Džin Siberg. Pre petnaest godina, 2006, vršački KOV je objavio roman Karlosa Fuentesa Dijana ili usamljena boginja lova, koji za temu ima dvomesečnu ljubavnu aferu između meksičkog pisca i Džin Siberg. Fuentes je promenio ime svoje ljubavnice. Ne zove se Džin Siberg nego Dijana Soren. Sve ostalo - biografski podaci, fizički izgled, činjenice iz filmske karijere - ostalo je netaknuto.

Sesil i Patricija

U svet filma Džin Siberg je uveo Oto Premindžer. Provincijalku iz Ajove, ćerku apotekara iz grada Maršaltaun, vaspitane u duhu strogog luteranskog protestantizma izabrao je između 18.000 devojaka koje su konkurisale za ulogu Jovanke Orleanke. Film je slavno propao.

Premindžer je, međutim, sačuvao veru u tinejdžerku iz američke zabiti. Džin Siberg je dobila glavnu ulogu i u njegovom sledećem filmu Dobar dan tugo po romanu Fransoaz Sagan. Tu je igrala Sesil, zbunjenu ćerku oca-plejboja. Nepromišljenim spletkama Sesil otera u smrt nesuđenu buduću suprugu svoga oca.

Postoji upadljiva sličnost između Sesil i Patricije Frankini koju je Džin Siberg glumila u svom sledećem filmu Do poslednjeg daha Žan-Lika Godara. Ista, ili bar slična, vrsta hirovitosti, nepromišljenosti i nezrelosti je krasila i taj lik. Godar je rekao da je, što se tiče sličnosti između Sesil i Patricije, mogao na početak svog filma da stavi rečenicu: „Tri godine kasnije..."

Nimfeta iz Ajove

Likovi Sesil i Patricije su definisali karijeru Džin Siberg. Enciklopedisti iz Jugoslavenskog leksikografskog zavoda su je odredili kao nimfetu. To je zanimljiva persona u tzv. „star-sistemu".

Nimfeta je u Filmskoj enciklopediji opisana kao „lik vrlo mlade devojke, često duhovno a ponekad i fizički nezrele (napr. često dečačkih figura kod najmlađih predstavnica tipa), čije ponašanje najčešće predodređuju emocije (ispoljavaju se kao hir, kapricioznost, neočekivane odluke, izjave i postupci), često i seksualni porivi - u meri potpunog predavanja trenutnom čuvstvu, prkoseći ili bez svesti o društvenim normama i stegama (naročito primetno na području ljubavi i seksualnosti). Ostale tipične odlike nimfete takođe su u skladu s adolescentnim svojstvima lika (zvezde tog tipa najmlađe su u istoriji star-sistema): nedostatak životnog iskustva (koje ponekad i simulira), zbog čega se često zaljubljuje u znatno starijeg muškarca; pomanjkanje svesti o celovitom društvenom kontekstu ljudskih odnosa, prostodušnost i naivnost; lakomislenost i površnost; ponekad infantilna beskrupuloznost".

Nova ljubavna semantika

Džin Siberg je bila osrednja glumica. Igrala je samo u jednom dobrom filmu: Godarovom Do poslednjeg daha. Ali i to joj je bilo dovoljno da postane filmska ikona.

Glumački talenat nije bio njeno jako oružje, ali fizički izgled jeste. „Bila je sitna, plava, kose ošišane kao u mladića, bela, bleda, plavih ili možda sivih, veoma vedrih očiji, stalno se poigravajući osmehom, sa rupicama na obrazima", opisuje je Fuentes. Njena dečačka figura zaodenuta muškom garderobom - pantalone i majica - bila je uznemirujuće provokativna za prosečnog posetioca bioskopskih predstava.

Po višeznačnoj seksualnoj provokativnosti lik Patricije je sličan liku lepog poljskog mladića Tađa koga u noveli Tomasa Mana Smrt u Veneciji susreće nesrećni Gustav fon Ašenbah. Lepota i specifična telesna građa deluju kao cunami koji ruši nestabilni psihoseksualni identitet, oslobađa potisnute impulse i budi tajne želje.

Dvosmislenost filmske pojave Džin Siberg u Godarovom filmu na neki način korespondira sa prvom rečenicom u knjizi Antoana de Beka Novi talas - portret jedne mladosti koja glasi: „Novi talas (Nouvelle Vague) nije bio toliko nov koliko je bio nejasan". Naime, reč „vague", kao imenica znači talas, a kao pridev znači neodređen, proizvoljan, maglovit, nejasan, objašnjava prevoditeljka ove knjige Irena Bilić.

Stvarnost u krivom ogledalu

Kao da su sočiva filmskih kamera kojima su snimani novotalasni filmovi imala pomerene žiže. Ti filmovi su odražavali stvarnost u krivom ogledalu. U tom kontekstu aluzivna pojava Džin Siberg imala je važno mesto.

Njena šetnja po Jelisejskim poljima u muškom kostimu kolporterke Njujork herald tribjuna je filmska scena po kojoj se film kao umetnička forma prepoznaje. Ta scena je u rangu one kad se Džon Vejn na kraju filma Tragači Džona Forda okrene i ode da „luta sa vetrovima", ili kad Beli Bora u belom odelu gaca po panonskom blatu u filmu Saše Petrovića Skupljači perja.

Džin Siberg je personifikacija onog što je što je sociolog Evelin Sirlo nazvao „Madmoiselle Nouvelle Vague". „Gospođica Novi Talas" za njega je „žena u potrazi za sobom u svim vidovima ljubavi, gotovo kao muškarac, sa mešavinom dosade i teskobne predanosti. Ta žena je često u poseti, na putu, strankinja, to jest bez porodice, radoznala, nezasita, slobodna i uvek spremna da ode. Strankinja je, zadržava svoj akcenat i svoj rečnik. Tu se sugeriše čitava jedna nova ljubavna semantika".

Ljubav antiheroja

Mitovi o nevinosti, o monogamiji, o materinstvu i braku odbačeni su kao „vulgarne gipsane statue". U dugoj skvenci u Patricinoj sobi, koja zauzima skoro trećinu filma Do poslednjeg daha, ona i Mišel Poakar, koga glumi Žan-Pol Belmondo, tragaju za novom ljubavlju.

Za njih je ljubav igra. Igraju je dok žongliraju sopstvenim identitetima kao „improvizovanim maskama". Njih dvoje su antiheroji, „deca egzistencijalne misli, posleratnog blagostanja, bitničkog kuliranja i pop kulture. Zaglavljeni su između tradicionalnih vredosti koje odbacuju i nekog budućeg načina ljubavi koji još nije materijalizovan".  

Na kraju svoje celuloidne, filmske avanture Patricija i Mišel ne pronalaze novu ljubav niti spoznaju modernost sveta ka kojoj teže. Izdaja i smrt ih tamo sačekuju. A to je u skladu sa Melvilovom tezom da su to dve jedine konstante u ljudskim životima.

Šik Gevara

U biografiji Džin Siberg postoji paraleni tok, pored ovog filmskog. On se odnosi na njen politički i socijalni angažman. I na toma planu „nimfeta iz Ajove" nije imala uspeha.

„Džin Siberg od svoje četrnaeste godine pripada svim organizacijama za borbu za jednakost", piše Romen Gari u romanu Pas belac. „Njeno ime pojavljivalo se u svim proglasima protiv rasizma, za građanska prava, protiv OAS i fašističkih generala u Alžiru, za zaštitu životinja...", dodaje Karlos Fuentes „Čak je imala i jaknu sa likom najveće ikone šezdesetih, Če Gevare, pretvorenog nakon svoje brutalne smrti 1967. u Šik Gevaru..."

Korene ovakvog sleda stvari Gari vidi u „dvostrukom osećaju krivice" koji je mučio njegovu suprugu. S jedne strane kao filmske zvezde „jednog od najprezrenijih bića, jer mu se najviše i zavidi", a sa druge strane kao luteranke, „te apoteoze prvobitnog greha".

Bilo kako bilo, holivudska vila Džin Siberg bila je stecište, „glavni štab liberalnih beloameričkih dobrih namera". Kao iskusni čovek, ratni pilot, diplomata, svetski putnik, poliglota i nagrađivani pisac, Gari je posmatrao svet koji se tu okupljao, 24 sata dnevno. Prepoznavao je u toj skupini veliki broj „večnih prevaranata i avanturista" koji su tu bili samo zbog lične koristi ili špijunaže.

U brojnim esejistčkim pasažima koji čine dobar deo Garijevog romana - smeštenog na fiction/faction granici - on prilično ubedljivo razobličava mnoge zablude tog sveta vezane za „američki san" i ukorenjenu predrasudu o sopstvenoj nevinosti i naivnosti.

„Crnački problem", odnosno problem rasizma u SAD - protiv koga se njegova supruga zdušno borila - na dnevni red stavlja, kako kaže Gari, „pitanje koje je praktično nerešivo: pitanje Gluposti", da bi malo kasnije zaključio: „Nikada u istoriji pamet nije uspela da reši ljudske probleme kada je njihova suštinska priroda bila Glupost".

Edgar Dž. Huver protiv Džin Siberg

Zbog svog političkog i socijalnog angažmana Džin Siberg je postala žrtva programa COINTELPRO (Counter-Intelligence Program), koji je u periodu između 1956. i 1971. godine sprovodio FBI. Ovaj program predstavljao je skup nelegalnih i tajnih aktivnosti i postupaka čiji je cilj bio kompromitacija javnih ličnosti koje su se protivile američkoj politici. Džin je tu bila pored Martina Lutera Kinga, Malkoma X, lidera pokreta Crnih pantera, članova Komunističke partije SAD i drugih.

Za tretman Džin Siberg u okviru programa COINTELPRO lično se zanimao Edgar Dž. Huver, višedecenijski direktor FBI.

Čini se da su „vrleti dvopolnosti i heteroseksualnosti" koje je ona emanirala sa filmskog ekrana bili isuviše provokativni za Huvera čije su seksualne sklonosti bile poznate. Lični angažman svemogućeg i nedodirljivog direktora uslovio je žestok i bezobziran postupak.

Nisu se birala sredstva. Izmišljane su afere, novčane donacije, seksualni skandali, neželjene trudnoće. U ceo postupak uključeni su i mediji, i to veoma ugledni, kao što je, između ostalih, bio Njuzvik.

Klevetanje kao posao

Nežna glumica, plava poput fjorda, fragilne psihičke strukture i zadivljujuće ženstvenosti nije izdržala pritisak. Kroz alkoholizam, tabletomaniju, promiskuoznost i sveopštu dezorijentisanost stigla je do „verovatnog samoubistva" u avgustu 1979. godine.

Na kraju Fuentesovog romana piše:

„Pronašli su je kako truli u Renou u jednoj uličici Pariza. Bila je tamo dve nedelje... Televizijska vest glasila je da je pored nje bila samo prazna flaša mineralne vode i poruka o samoubistvu. Policija Pariza morala je da zove sanitarnu ekipu da dezinfikuje uličicu u kojoj su našli njeno telo zatvoreno u društvu smrti, nakon dve nedelje. Ono što je ostalo od nje bilo je prekriveno opekotinama od cigareta. Ipak sam se zapitao da li se, konačno, u smrti, dobro osećala u svojoj koži". 

FBI se posthumno izvinio Džin Siberg. Priznali su da su je oklevetali u okviru programa COINTELPRO. Direktor FBI, koji je bio na funkciji 1980. godine, izjavio je da su zauvek prošli dani kad se agencija koristila „nepotpunim informacijama" za eliminisanje boraca za „nepopularne ciljeve". Kleveta, rekao je, više nije naš posao.

Fin

U jednoj sceni filma Do poslednjeg daha Džin Siberg kao Patricija, Amerikanka u Parizu koja još uvek ne vlada najbolje francuskim jezikom, pita Mišela Poakara: „Šta je to odvratno?" Ne sećam se šta joj Belmondo odgovara. Da je mogao da promeni vremensku perspektivu, značenje te reči bi moglo da se objasni činjenicama iz njenog budućeg života.

Džodi Foster je htela da snimi film o Džin Siberg. Odustala je kada je proučila građu. Sve je bilo suviše odvratno i prljavo za jedan holivudski film. Bilo je previše ljubavnika, tableta, flaša, desničarskih spletki i pokušaja samoubistva. Šteta. Meni se čini da bi film o Džin Siberg bio pravi nastavak Bertolučijevog Dvadesetog veka.