Prijatelj Lolite, Šerloka Holmsa, Kurta Vonegata, Lejdi Četerli, Toma Sojera, a onda i Maka, Žilnika, Bate Čengića, Valtera Benjamina, neodadaista, fluksusovac, i ko bi ga znao šta još – Branko Vučićević

Moji su roditelji često jedno drugom prepričavali snove.

Ja sam, kao mali, često slušao njihove priče o snovima i zapamtio sam, iz ne znam kojeg razloga, jednu: moj otac je usnio san o čoveku koji mu je rekao tačno šta treba da radi, kako treba da reši svoje probleme, kako da se najzad usaglasi sa svojom ženom, mojom majkom, i kako može da dođe do velikog novca.

Moja majka ga je slušala sa zanimanjem i pitala, i onda, šta ti je rekao?

Moj otac je dugo mislio i rekao, na žalost, ne mogu da se setim. Ali veruj mi, izgledao je tako mirno i mudro, polako je govorio, nekako muzikalno, rekao je otac.

Majka je gledala u pod naše kuhinje, osmehnuta.

Ali zapamtio sam kako je izgledao, rekao je otac. Imao je belu bradu, bio je ćelav i sedeo je na ormanu.

Ma, na kojem ormanu, pitala ga je majka. Pa, na onom našem, što smo dobili od tvog tate, reče otac. Fini čovek, i mnogo zna, taj sa ormana... samo ne mogu da setim... šta je ono beše rekao, reče otac i poče da zakuvava kafu koju su pili svako jutro, pre nego što moja majka ode u školu, na posao.

Prošlo je mnogo godina od te priče.

Moj otac je bio već star i mnoštvo stvari je zaboravljao, inače, a moja majka je bila pri kraju škole, pred penzijom. Ja sam, zahvaljujući Televiziji za koju sam tu i tamo radio, postao, kako bi se reklo, slavan i slušao sam tada snove nekih drugih ljudi, uglavnom žena, i zaista, s vremena na vreme bih poželeo da mi neko kaže kako da se suočim sa problemima, kako da se usaglasim sa svetom, kako da... i sve to.

I onda se dogodilo.

Sreo sam čoveka iz tatinog sna, sa ormana, ćelavog i sa belom bradom!

Bilo je to ovako.

Upravo smo završili jedan dugometražni video, Ruski umetnički eksperiment se zvao, a kao što mu i samo ime govori - radilo se o Rusima, njihovoj avangardnoj umetnosti i raznim represijama i peripetijama koje proizilaze iz ljubavi avangarde i države. Bio je to lep, malko subverzivan, a nama i ostalima, čini mi se, romantičan i pomalo opasan video.

Premijerno je, za svaki slučaj, prvo prikazan u Muzeju na Ušću, a onda u programu televizije.

Svakako, novost na ondašnjoj televiziji.

Zatim je našoj prijateljici, inače urednici na Televiziji Beograd palo na pamet da nam pokaže tekst Šumanović, komedija umetnika. Baš tako, pokaže, isprva iz njene ruke, tekst u zelenim papirnim koricama, pomalo patiniranim od ruku koje su ga držale, kucan na pisaćoj mašini, fontom kurir.

Branko Vučićević, rekla je, Šumanović, Komedija umetnika. Kako vam izgleda?

Izgleda kao scenario koji se mnogo čitao, rekao sam, a nije se snimio.

I odmah mi je bilo jasno da smo, s tom ponudom, u tom trenutku, zakoračili na trenutak, na livadu na kojoj je odavno hodao veliki Makavejev, Karpo Godina, Šijan.

Bio sam se jako uplašio.

Branko Vučićević, lično!

Ko se ne bi uplašio? Prijatelj Lolite, Šerloka Holmsa, Kurta Vonegata, Lejdi Četerli, Toma Sojera, a onda i Maka, Žilnika, Bate Čengića, Valtera Benjamina, neodadaista, fluksusovac, i ko bi ga znao šta još, možda će ušetati u moj život!

I ne znajući da je to već davno učinio, ušao u moju priču, preko sna mog oca, sedeći na ormanu koji je deda Andrija poklonio mojim roditeljima, za svadbu - pojavio se lično Branko Vučićević, jednog dana u kancelariji Televizije.

Da, tako je, bio je ćelav, sa belom bradom i govorio je divno, melodično, duhovito, sedeći na stolici ovog puta, prekoputa mene, u sobi na prvom spratu.

Zvao me Darling.

Iako sam znao, pretpostavljao, da je to, verovatno, njegov način, njegov model kako saobraća sa ljudima, ipak - darling, zar to nije posebno i neobično? Takva sam pitanja postavljao sebi dok je Branko pričao o Šumanoviću, a ja mislio o Branku, u istom tom vremenu.

Pitao sam se da li i Makavejeva zove darling, ili Žilnika? Ili Šijana?

Ušli smo u priču oko scenarija i realizacije tog budućeg filma, pričajući o vremenu, politici, istoriji, umetnosti, novinama, ludacima, umetnicima, ženama, pisanju, montaži i prijateljstvu. O tome kako izgleda život kada se gleda na njega ovako ili onako, pa onda, u zavisnosti od toga. Kako se pada na pod, kada treba da kažeš nešto pametno. Kako se čuvaju ljudi, kako se srlja. Od čega se čovek brani, a šta priziva.

To su, zaista, bila pitanja koja bi interesovala jednog mladog čoveka,(a pomislio sam da bi interesovala i mog oca) ali su bila postavljena tako da je taj mladi čovek, odnosno ja, baš pametan, a da taj koji odgovara (ujedno ih i postavlja) pa, eto, ne mora biti baš stariji i pametniji.

Izgledalo je to kao neki vršnjački dogovor o svetu u kojem živimo. Tako je to meni izgledalo, i bio sam oduševljen. Raspamećen. Ushićen. Ponesen.

Osećao sam se kao na pragu same materije, rekao bih. Ohrabren tim, shvatio sam da nema prepreka. Ne postoji ništa između tog napisanog teksta i njegove realizacije u slici, tonu, dijalogu, muzici, svetlu, kastingu, novcu i najzad, u percepciji publike i kritike, posle svega.

Dakle, shvatio sam da je Branko napisao film!

Trebalo je samo da se uradi.

Dakle, posle trijumfalne premijere Šumanović, komedija umetnika, po starom dobrom običaju, prvo u Muzeju savremene, a onda i u programu televizije, Goranka Matić, fotografkinja, zamolila nas je da nekako organizujemo projekciju filma kod Aleksandra Deroka, kući. On je bio star, čini mi se, preko devedeset godina a veoma je želeo da vidi Rastka Petrovića, (kojeg je kod nas igrao Srđan Šaper), a kojeg je, Rastka, Deroko dobro poznavao i družio se sa njim. Bilo je to, kažu, nerazdvojno prijateljstvo Rastka, Deroka i Ivanke, Derokove žene. Zajedno su, u Parizu kasnih dvadesetih, upoznali i nesretnog Savu Šumanovića, baš preko Rastka i njegovih boemskih krugova.

Vrata nam je otvorila Ivanka.

U dubini stana, kroz širom otvorena dvostruka vrata, videla se veća grupa ljudi, neki stojeći, neki sedeći, poređanih oko televizora. Sam televizor je stajao na nekoj visokoj hoklici i bilo je očigledno da ne pripada ovom prostoru. Ljudi su bili doterani, uglavnom muškarci, i veoma stari. Deroko je rekao Ivanki da nas posluži rakijom iz manastira, koju je upravo doneo Patrijarh German, za ovu priliku, rekao je Deroko.

Pitao sam se da li je ovo realno, ili je još uvek Brankova priča? Kao da je neprekinuti Šumanović, iz Pariza, iz videa, sa celom svitom Brankovih likova, sleteo direktno u zgradu starog Beograda, pri kraju osamdesetih.

Celo ovo društvo se poslužilo čašicom rakije i posedalo oko televizora. Za to vreme je tehničar, jedan čovek iz Srpske akademije nauka i umetnosti, povezao video i televizor i pustio film. Imao sam veliku tremu. Mislio sam da ću umreti kad su Raša Todosijević i Olga Kacjan progovorili, glumeći Savinog oca i majku.

Na sreću, bio je to srpski.

Svi su gledali, netremice. Sa scenama Pariza, izgrađenog u namernoj kartonskoj scenografiji, stilizovanom osvetljenju Vilka Filača, došao je na red i slovenački jezik, kao strani - u nedostatku francuskog.

Kiki de Monparnas je govorila, Ne smem premakniti niti roke niti noge, na čistom slovenačkom, a u slici je išao srpski prevod. Ako me neko od ovih ljudi nešto pita, smislio sam da lažno optužim Branka. Da pobegnem. Da kažem da nisam hteo. Da nije namerno. Da nismo imali para za pravi Pariz, za pravi francuski. Za prave glumce. Za pravog reditelja.

No, ništa od toga. Starci su u tišini gledali.

Posle Šaperovog - Rastkovog monologa u javnoj kući, okruženog gomilama golih ženskih tela, Ivanka je rekla:

Baš tako! Dobro je rekao Rastko... bože, kako je davno bilo, a kao da je sada...

Šaper lično, sedeo je pored nje.

Sa druge strane, Deroko.

Klimnuo je glavom, neprestano gledajući u ekran, osmehnut i lep. Lica ostalih su bila ozbiljna. Naročito ozbiljno je izgledao Vladeta Jerotić. Na trenutak sam pomislio da ne bi bilo dobro da on ustane. Ali nije ustao. Nastavio je da gleda. Čak mi se učinilo da se i on osmehnuo tada kada sam planirao da se osmehne publika. Goranka Matić je fotografisala. Ivanka Pavlović Deroko je u ruci držala čašicu Patrijarhove rakije.

I ja sam tada shvatio da se ništa loše neće desiti. Takođe mi je bilo jasno da se ova Brankova priča prosto presula odande, iz one zelene, trošne fascikle, iz fonta kurir, po ovim ljudima, po sobi sa donetim televizorom, kao zlatna prašina, kao iskrice iz Diznijevih crtanih filmova, kao magla iz Obale u magli.

Takođe, shvatio sam da Branko piše scenarija koja ne prestaju da se pišu i dalje, kroz čitaoce, publiku, život. On, dakle, piše film.

Trebalo bi, valjda, na ovom mestu da napomenem da su i Deroko i Ilija Dimić i moj otac bili piloti. Prvi je pilotirao u Velikom ratu, drugog je izmislio Branko Vučićević, i on je leteo u Španskom građanskom, a trećeg sam izmislio ja, a on mene. Leteo je u Drugom svetskom, a ja letim danas, ime rata još ne znam.

A što se Šumanovića tiče, Komedija umetnika mi je bila namenjena, nju sam potpuno razumeo i sa njom, čini mi se, živim do dana današnjeg. U toj, hajde da kažemo, životnoj didaskaliji, komedija umetnika, krije se objašnjenje, pravac, razumevanje i uputstvo za upotrebu nas, koji se bavimo ovim malim, neodgovornim, besmislenim poslom stvaranja takozvanih umetničkih dobara, namera ili uticaja. U tom smislu, čitajte ova scenarija.

 

div id="adoceanrsvdcfhklggd">