„Prva antigravitacijska predstava Noordung 1995–2045 odigrana je u bestežinskom stanju 1995, druga deset godina kasnije, a treća 2015. godine. Četvrto ponavljanje biće 2025, peto 2035, i poslednje, finalno, desiće se godine 2045. Ako neko od glumaca bude umro u intervalu od deset godine između predstava, u njegovoj mizansceni (mise-en-scene) zameniće ga daljinski vođen znak. Ako umre glumica, njena replika će biti melodija, a ako umre glumac, njegova replika će biti ritam.“

Dragan Živadinov (1960) slovenački je pozorišni reditelj i jedna od najvažnijih ličnosti jugoslovenskog avangardnog teatra. Studirao je pozorišnu režiju na Akademiji za muziku, radio, televiziju i film u Ljubljani 1980-1984. Bio je suosnivač umetničkog pokreta Neue Slowenische Kunst (1984). Osamdesetih godina prošlog veka osmislio je retrogardizam, kao nov umetnički koncept koji se oslanja na iskustvo istorijskih umetničkih avangardnih pokreta, a čiji su principi predstavljali dalju artikulaciju stavova svih aktera uključenih u NSK - od Laibacha, preko slikarskog odeljka Irwin do dizajnerske grupe Novi kolektivizam. Živadinov je osmislio i izveo sve pozorišne predstave grupa Sester Scipion Nasice i kosmokinetičkog teatra Rdeči Pilot, s kojima je pod okriljem NSK nastupao širom sveta.

Početkom devedesetih godina nastavlja samostalnim putem i pokreće Noordung Kosmokinetički Kabinet, da bi 1995. otpočeo pedesetogodišnji teatarski proces Noordung 1995-2045, u kome se predstava ciklično reprizira svakih deset godina. Godine 1998, posle obuke u Zvezdanom gradu (Rusija), postao je kandidat za kosmonauta i 1999. godine realizovao Biomechanics Noordung, prvu potpunu produkciju jednog pozorišnog čina u uslovima nulte gravitacije. Od 2000. godine stvara postgravitacione teatarske događaje.

Posle originalnog izvođenja predstave Noordung 1995-2045. u Slovenačkom narodnom pozorištu u Ljubljani 1995. godine (zasnovane na delu Ljubav i država Vladimira Stojsavljevića), Živadinov je postavio najavljenu prvu reprizu projekta 2005. u hidro-laboratoriji Zvezdanog grada pokraj Moskve, u modelu Međunarodne svemirske stanice (koji tamo postoji radi treninga kosmonauta), dok se druga repriza dogodila 2015. godine u Vitanju, u tamošnjem Kulturnom centru evropskih svemirskih tehnologija (KSEVT). Ovaj centar je podignut uz pomoć Evropske unije i Slovenije, i neobična je mešavina izložbenog prostora i otvorene laboratorije u kojoj se prave planovi buduće „kulturalizacije svemira". Koncept KSEVT-a je usvojen kao deo programskih dokumenata Evropske svemirske agencije (ESA), i potpomognut od strane Roskomosa, ruske Državne korporacije za kosmičke aktivnosti.

Dragan Živadinov je trenutno u fazi pravljenja satelita na kojima radi u saradnji s ruskim inženjerima, i koji će 2045. biti lansirani kao prvi umetnički objekti na ekvatorijalnoj orbiti. Dve glumice iz prvobitne predstave Noordung 1995-2045 u međuvremenu su umrle, a po planu - kad neko od aktera ode, biva zamenjen malim satelitom koji čuva njegove biometrijske i DNK podatke. Ideja je da jednog dana svih četrnaest učesnika predstave bude predstavljeno na ovaj način, da kruže i gledaju na nas iz bliskog svemira, u predstavi koja će trajati večno.

* Kakva je prava priroda umetnosti ili kakvo je mesto umetnosti u prirodi? Šta ona znači za snalaženje čoveka u prirodi, odnosno kakav je njen biološki smisao?

Centralna uloga umetnosti jeste da stalno iznova, u svakom vremenu, izmisli strategiju razvoja svojih morfema, a da kroz njih pruži estezije - estetske procese - koji se na kraju sakupljaju u estetiku. To bi bio moj odgovor na vaše pitanje, sa univerzalističke pozicije. Ali, to je previše jednostavno, pa zato bez oklevanja okrećem kameru ka sebi, da bih pred vama definisao formulaciju umetnosti iz svog iskustva.

Moj stari drug u umetnosti, Tomislav Gotovac, uvek me je ironično pitao, kad bi se sreli: „Šta danas mislite vi, suprematični čoveče, o umetnosti?" Uprkos njegovoj ironiji - kao osoba bez osećaja za humor - shvatao sam to kao kompliment. Mrtav ozbiljan bih mu odgovorio: „Na današnji dan za mene je umetnost ono što počinje - kad se revolucija završi! Kad obradimo naše misli."

Misao je, očigledno, složena, pa je posledično i umetničko delo kompleksno. Danas je lepo ono što misli! Dišan: „Nema dobre ili loše umetnosti, postoji samo umetnost koja je vrlo blizu ili vrlo daleko od istine."

Izrada umetničkog dela je proces, koji nas tera da najpre razmišljamo, potom da ga atraktivno klasifikujemo i asocijativno povežemo. Po stvaranju retrogardističkog stila, posle Neue Slowenische Kunsta (1985-1995), povezao sam u vlastitu celinu koordinate svemirske nauke sa savremenim razvojem umetnosti - zajedno sa Dunjom Zupančič - u sekularnu morfološku postgravitacijsku umetnost, kojoj se pridružio Miha Turšič. To svakako nisam predvideo kad sam se godine 1980. upisao na umetničku akademiju.

Važno je da budemo spremni da se posle revolucije - tehnološke ili društvene - uključimo u njene energetske tokove, da na kraju „staroga" započnemo proces „novoga". Najveći izum u umetnosti jeste i biće - novo... novi ljudi, novi materijali, novo iskustvo. Umetnost je metodološko otkrivanje „novog". Kasnije se svi ostali i na tako različite načine priključe onome što je „novo". Umetnost je tokom proteklih vekova i milenijuma bila - stvaranje novog. U prošlom veku se umetnost iz stvaranja pretvorila - u proizvodnju novog. Bog stvara, a mi ljudi proizvodimo! Umetnost će umreti kad na nju zaboravimo.

To je za početak to. Samo vas molim da automatski izgovorim još i ovu frazu o umetnosti: umetnost je ono što je sa one strane dobra i zla. Pokušaću da vam odgovorim logikom biologije: biologija je tekst pun znakova sa skrivenim porukama. Obaveštava nas pre svega o tome na kojoj smo tački razvoja. U tom smislu, umetnost je u sličnom položaju. A stvarnost na svaki način zavisi od naše paranoje, kao što priroda zavisi od svog zločinaštva. Hajde da konačno shvatimo! Umetnost nema nikakve veze sa prirodom, ali baš nikakve.

* Da li nam umetnost može pomoći da uspostavimo odnos sa vremenom i prolaznošću?

Svakako. Kroz umetnost možemo tragati za izgubljenim vremenom - bez velikog napora, kroz nju možemo predstaviti vreme i njegovu prolaznost. Ja sam školovan za pozorišnu umetnost. Jednostavna logika nam pokazuje da je pozorište sastavljeno jednako od svih umetnosti. Godine 1995, posle završetka postmodernizma i izvođenja visokog modernizma, rešio sam da se odreknem pozorišnih umetničkih dela. Posvetio sam se umetnosti kao integrisanom umetničkom delu. Smrti nema!

Neverovatno je kada kao odrastao čovek znaš dimenzije kosmičkog prostora - ili tačnije Sunčevog sistema u kome možemo predstaviti Sunce veliko kao pesnica, a Zemlju kao grašak što se vrti u krug u krug i u krug oko Sunca - što posle 365 dana tih vremenskih krugova, stotine miliona njegovih stanovnika skače po tom grašku u novogodišnjem samoignorisanju. Svih sedam i po milijardi ljudi u stvari oseća ritam vremena. To je učinak jednog prirodnog događaja. Veštački iliti umetnički događaj je u tom smislu mnogo lakši i efikasniji - bez obzira da li vodimo ili ne vodimo računa o vremenu, prirodnom ili subjektivnom. Ontološki posmatrano, potpuno je svejedno šta izvodimo, koji sadržaj, temu ili motiv. Važan je protok vremena, koje uvek teče od početka ka kraju.

* Kako vi odgovarate na ova pitanja kroz svoju karijeru, od studentske predstave Ljubav i država, pa sve do pedestogodišnje Noordung: 1995-2045? Čini se da su sve vaše predstave ciklične...?

Predstavu Ljubav i država, Vladimira Stojsavljevića, postavio sam tri puta dosad i upravo se pripremam da to uradim i četvrti put. Pozorište je sve što se dešava u apsolutnom sada, pred gledaocem. Pritom, gledalac može biti i Mesec i Sunce. Bez pozorišne umetnosti ne mogu da živim, mada je retko proizvodim. Obožavam pozorišnu varljivost, takođe i činjenicu da pozorište uvek nudi energetski udar. Ritmizacija je esencijalna u pozorišnoj umetnosti i umetnosti pozorišne režije.

Dužan sam vam još i ovaj odgovor: umetničkim događajima je svakako moguće upravljati, na svim ravnima. Ovaj morfološki nalog obavlja umetnost režije. Reč „režija" proističe iz reči „režim", što se odnosi na način rada određenog sistema. Mi oblikujemo modele sveta i načine njihovog rada, uz pomoć dramaturga. Mi, pozorišni umetnici, pravimo modele sveta koji u sebi sadrže različite konflikte, različitog intenziteta. Mi smo oni koji disciplinuju odrasla tela. Jer, nezavisno od svega - mi smo ti koji oblikuju uređeno sedenje ljudi različitog doba, koji sede zajedno, u istom trenutku, u zajednički dogovorenom vremenu. Posle predstave, svi oni disciplinovano odlaze u svoje spavaonice.

U XX veku sam na bini - umesto da prikazujem dramske tekstove - predstavio ideje konceptualne umetnosti. U XXI veku sam stvorio originalno umetničko delo i sa njim završio svoju umetnost. To je pedesetogodišnja pozorišna predstava Noordung: 1995-2045, koja predstavlja najbolji model teatralizacije filozofije. Sa Dunjom Zupančič i Mihom Turšičem sam ga nazvao: postgravitacijska umetnost.

* Kako ste uopšte došli do formule postgravitacijske odnosno negravitacijske umetnosti - koje su njene osnovne teorijske postavke? Zašto je ona ne samo moguć, nego i neizbežan sledeći stepenik u razvoju umetnosti?

Najpre definicija: postgravitacijska umetnost nije stilski oblik, već je to sva ona umetnost koja za svoje ishodište promišljanja ili pravljenja umetničkog dela uzima uslove u kojima nema delujućeg gravitacionog polja, gde nema teraformativne orijentacije: levo, desno, gore, dole. To je umetnost koja je projektovana za umetničku produktivnost u stvarnom prostoru na 100 kilometara iznad Zemlje. Kao takva, ona morfološki posmatrano nije teraformativna, nego vektorska. Uzima u obzir apstrakciju sa početka dvadesetog veka, i u svojoj je osnovi antimimetična.

Postgravitaciona umetnost je jednaka sa „razvojnom umetnošću", koja udružuje nauku i umetnost. Postgravitaciona umetnost nalazi jedan od svojih osnovnih temelja u kompjuterskoj umetnosti. Bez visoke tehnologije nema svemirske tehnologije, a sa njom ni postgravitacione umetnosti. Postgravitaciona umetnost je odgovorna umetnost, koja za svoju istorijsku podršku uzima konstruktivizam i suprematizam.

I sad odgovor: našao sam ga kao dvadesetogodišnjak u tekstu Kazimira Maljeviča pod naslovom Suprematizam. Pošto odgovaram na pitanja beogradskog časopis Moderna vremena, pre svega želim da kažem da sam taj tekst prvi put pročitao na srpskom, u knjizi Maljevič, suprematizam, bespredmetno, sa predgovorom Slobodana Mijuškovića. Knjiga je izašla u izdanju Studentskog izdavačkog centra (SIC), Univerziteta u Beogradu, uz finansijsku pomoć Galerije suvremene umetnosti iz Zagreba, u iznosu od 30.000 dinara.

* A šta bi bila „gravitacijska umetnost"?

Da ponovim kako svu umetnost koja je bila napravljena i promišljena u polju „gravitacije 1" (G-1), strogo uzevši, nazivamo teraformativna umetnost. Uslovi pod kojima postojimo na Zemlji (G-1) potpuno su drugačiji nego u svemiru, gde je bestežinsko stanje. U uslovima G-0, sve funkcioniše po drugačijim fizičkim zakonima, kojima se moraju prilagoditi i umetnost i način na koji živimo. Recimo, kretanje u bestežinskom stanju potpuno je drugačije nego u gravitacionom polju. I sâm imam iskustvo iz bestežinskog stanja, koje potiče iz obuke za kosmonauta koju sam prošao.

To iskustvo je bilo veoma važno pri pravljenju prve pozorišne predstave na svetu koja se u celini dešava u bestežinskim uslovima „Biomehanike Noordung" - uglavnom zbog rada sa glumcima. Naše glumce i publiku trenirali su kosmonauti, kao što su Jurij Gidzenko i Sergej Krikaljov. Kakva je veza? Umetnost u G-0 sasvim je svesna da je sve moguće zameniti i da je došlo vreme za totalnu supstituciju svega. Čovekovo telo je neprestano izloženo riziku u uslovima G-0; samo naša svest i akcije omogućavaju nam da preživimo rušilačke sile svemira.

Ali dozvolite mi da još jednom naglasim kako „postgravitaciona umetnost" proističe iz kosmističke filozofije XIX veka i filozofa Nikolaja Fjodoroviča Fjodorova. Njena najbolja istorijska podrška može se videti na slici Kazimira Maljeviča Supremus br. 56, kao i u Tršćanskom konstruktivističkom ambijentu (1927), čiji su autori bili Avgust Černigoj, Edvard Stepančič, koji je - uzgred budi rečeno - živeo, radio i umro u Beogradu, te Đorđo Karmelić.

* Šta čini umetnik, a šta publika (i kritika!) unutar takve umetnosti? Da li je tu reč o oslobađanju od tela, potpunom u tolikoj meri da se umetnik kao oruđe umetnosti može „vinuti" uvis i zalebdeti, poleteti, približiti se svom idealu? Da li je telo balast u umetnosti, da li je onda postgravitacijska umetnost stvaralaštvo čistih duša? I da li je u njoj bitna veština, spretnost, uvežbanost ili baš naprotiv mudrost, kreacija, majstorstvo i doraslost misaonom zadatku?

Ne, ne radi se o oslobađanju tela. Dopustite mi da ukratko opišem proces prvog kontakta sa nultom gravitacijom (G-0).

Kad ona nastupi, dolazi do veličanstvene radosti, a samo retki se uplaše - jedan od njih deset se prepadne. Onaj koji se prepadne, kreće se kao kad padne u vodu i počinje da pliva nalik nekom psiću. Drugi se u haotičnom neredu priklanjaju zadovoljstvu uživanja u ovom novom načinu pokretanja (Krikaljov vektor). Potom počinju da se smisleno kreću po celom trodimenzionalnom prostoru.

To uživanje traje nedelju dana ili mesec dana, ponekad i nekoliko meseci, ali potom dolazi do fizičkog propadanja tela. Počinju da se pojavljuju problemi sa građom kostiju u skeletu. Ne postoji nesrećnije biće u nultoj gravitaciji (G-0) nego što je to ptica.

Istina je, čovek nije ptica! Ta spoznaja onemogućava bilo kakvu mogućnost generacijskog putovanja u dubine kosmičkog prostranstva. Pojavljuje se ontološka potreba za nekakvom posudom u kojoj bismo postojali - za telom. Na tom mestu nastupa koncept kosmičke orbitalne stanice Hermana Potočnika Nordunga, koju vidimo u filmu 2001 - Odiseja u svemiru.

Naravno, pitanje zahteva odgovor: umetnost je u tim uslovima bliža klasičnim modernističkim metodama - konceptualizaciji, supremaciji, konstrukciji, serijalnosti, sekvencionalnosti, programiranju, ali pre svega zahteva odgovornost i ozbiljnost, uz potpuno odsustvo humora. Naravno da se sad šalim!

* Da li je ova umetnost onda pokušaj da pozorišni čin ovlada vremenom u celini?

Hvala vam za to pitanje. Ovde bih morao da vam ispričam centralni mit postgravitacione umetnosti. Mi - Dunja Zupančič, Dragan Živadinov i Miha Turšič - predstavili smo 20. aprila 1995, u 22.00 časova, zajedno sa četrnaest glumica i glumaca pozorišni biomehatronični projektil Noordung: 1995-2045. Perspektiva gledaočevog pogleda bila je vertikalno naniže iz kupole.

Prva repriza predstave Noordung: 1995-2045 bila je deset godina kasnije, istog datuma, u isti čas, sa istim glumcima i istim tekstom. Druga repriza se desila još deset godina kasnije, istog datuma, u isto vreme, po istom metodu. Treće ponavljanje biće godine 2025, četvrto godine 2035, i poslednje, peto, desiće se godine 2045.

Ako neko od glumaca bude umro u intervalu od deset godine između predstava, u njegovoj mizansceni (mise-en-scene) zameniće ga daljinski vođen znak. Ako umre glumica, njena replika će biti melodija, a ako umre glumac, njegova replika će biti ritam. Godine 2045. u okviru pozorišnog biomehatroničnog projektila Noordung: 1995-2045 na bini će biti samo četrnaest znakova, zamena za tela glumaca, kao i muzika, koja će igrati ulogu njihovih replika. Godine 2045. ću ih prevesti svemirskim brodom u ekvatorijalnu orbitu, i postaviti na četrnaest tačaka u krug oko planete Zemlje. Znak će tako u stvarnom svemiru postati umetnički satelit, umbot.

Svaki od četrnaest umbota će slati na planetu i u dubinu kosmosa syntapiens - informacije o glumcu! Mi te informacije zovemo „BIO: grafika", „BIO: logika", „BIO: mehatronika". Mi - Dunja Zupančič, Dragan Živadinov i Miha Turšič - zalažemo se za apstraktno pozorište u uslovima nulte gravitacije, za apsolutnu nulu!

* Kakav je vaš odnos sa gledaocima i pozorištem? Jednom ste rekli da su oni - država. Gde ih sad smeštate, kakvo je njihovo mesto u postgravitacijskoj umetnosti? Tamo napolju nema gledalaca u pravom smislu, a ako nekog i ima - svi su učesnici. Tamo nema ni države...

Naš idealni gledalac je Sunce!

* U postgravitacijskoj umetnosti sublimiraju se iskustva istorijskih avangardi i dovode do logičnog zaokruženja, kroz naše sjedinjavanje sa kosmosom. Vi kroz svoju karijeru, u ubrzanom ritmu rekapitulirate ovo iskustvo koje traje jedan vek. Šta očekujete da ćete postići na kraju ovog puta?

Konačan ishod je apstraktna predstava, do koje se stiže kroz supstituciju učesnika. Često žele da mi tako sugerišu dolazak - smrti. Na to odgovoram: smrti nema - najveći dokaz za to je umetnost arhitekture. Raduje me što ću na kraju doživeti postavljanje četrnaest umetničkih satelita „umbota" u ekvatorijalnu orbitu.

Još više me ispunjava realizacija kosmističko-humanističkog ostvarenja, koncept „zajedničkog ljudskog podviga" Nikolaja Fjodoroviča Fjodorova.

* Konačno, jedna digresija za kraj, koja možda ima veze sa prethodnom pričom, a možda i nema. Digitalni nacizam - u čemu je opasnost, od čega se on sastoji, gde je? U mašinama? U ljudima?

U ljudima - pacovima! Ne! Menjam rečenicu, šta su pacovi krivi, ništa! U neljudima! A, da - boga nema!

 Powered by Moderna vremena No3 (2018)

div id="adoceanrsvdcfhklggd">