Razlika u članovima različitih ideoloških komisija (nacionalnih i građanskih), samo je terminološka, a nikako suštinska. I jedni i drugi teže da budu vladajuća ideologija, što podrazumeva apsolutno ukidanje, iskorenjivanje, one druge. I jedna i druga teže kolektivizmu, kroz nametanje jednog mišljenja za ceo kolektiv, i suštinski su protiv svakog individualizma, svakog iskakanja, što znači i protiv svakog napretka. Hermetički zatvoren svet, u kojem su oni sve, savršeno im odgovara. I jedna i druga misle da jedine imaju pravo da odrede koji zločini su pravi zločini, koji oblik „nemirenja" s njima je jedini ispravni oblik i, na kraju, koji zločini imaju pravo na sećanje, a koji na zaborav.

Odmah da razjasnim: Kao neko ko veruje u individualnost, i gadi se na svaki kolektivizam, jedini ispravni način da pišem o temi Druge Srbije - a to je tema o kojoj danima čitam - jeste da govorim u svoje ime i u prvom licu.

I kad smo to ustanovili, evo u čemu je problem. U svoje ime i u prvom licu, uopšte ne razumem sam termin, još manje njegovu definiciju, onu zvaničnu, koju je smislio Radomir Konstantinović, a koja se koristi u dve verzije:

Prva: „Druga Srbija je ona Srbija koja se ne miri sa zločinom."

Druga: „Druga Srbija počinje tamo gde prestaje zločin."

Pri tom, da budem sasvim jasan, nisam od onih koji mrze „Filosofiju palanke", ne koristim (jer prezirem generalizaciju) izraz „autošovinizam", daleko sam od toga da mogu da budem optužen i za „nacionalizam", desi mi se čak, kada čujem da je „Kosovo najskuplja srpska reč" da mi se prevrne stomak, a, opet, odavno me ništa nije toliko iznerviralo kao ta floskula o „Srbiji koja se ne miri sa zločinom".

Najpre zbog sličnosti sa pomenutom rečenicom o najskupljoj srpskoj reči, pošto i jedna i druga zvuče odlično, zveče na kilometre, ali ne znače ništa (sam Konstantinović je o toj vrsti bučnog narativa bez stvarnog značenja pisao u „Palanci").

A onda je sâm uspeo to isto da izvede. Pošto ono što je izrekao, ne samo da ne može, ni logički ni semantički, da se objasni, nego vodi ka gomili pretencioznih nedoslednosti, i gotovo alhemijskih zaključaka, čija je odlika da istinski ne kažu ništa, već da budu tu da bi podgrevali tajnu, i davali oreol posvećenicima (pripadnici Druge Srbije u ovom slučaju), koji tajnu čuvaju. Šta je ona, koga briga - važno je samo u tajnu verovati.

Šta tačno znači - ne miriti se sa zločinom?

Kako se to radi? Bolje reći, kako se pripadnik Druge Srbije ne miri sa zločinom? U ratu je sa zločinom? Kako taj rat izgleda? Ima li zarobljenika, ili odmah streljamo? Zločin?

Ako nije rat, šta onda? Onaj ko se ne miri sa zločinom, glasno viče, da se ne miri? Organizuje tribinu? Učestvuje u danu sećanja na žrtve? Govori o zločinima? Osuđuje ih?

I to je, po kom kriterijumu - nemirenje sa zločinom? Da li onda ja za sebe mogu da kažem da sam „drugosrbijanac" (a ne mogu, svaki atom u mom telu bi se pobunio protiv toga), jer sam izveštavao sa ratišta tokom devedesetih, i to iz Borovog sela, Dubrovnika, Sarajeva, ne propustivši, ni jednog trenutka, da javim i ono šta je radila vojska (ili paravojska) države u kojoj sam i tada, i sada, živeo?

I imao sam samo jedan razlog da se tako ponašam: da radim svoj posao onako kako sam mislio da treba i kako su mi nalagala pravila profesije.

Nikakve ideologije tu nije bilo, nikakvog navijanja, što, inače, ova Konstantinovićeva definicija podrazumeva. Biti protiv rata, protiv zločina, reći bilo šta o njima, za njega (njih), nije elementarna ljudskost, nego pripadništvo ideologiji, sekti, sa svim onim sastojcima religioznog koji u svakoj ideologiji postoje.

I onog dana kada je to izrekao, od Druge Srbije je napravio, a svi sledbenici su to prihvatili, ništa drugo nego Ideološku komisiju, koja će nečiju ispravnost meriti samo po „ispravnom" odnosu prema zločinu, dok će „nemirenje sa zločinom" postati mantra, ništa manje besmislena od imaginarnih, a praznih, parola o bratstvu i jedinstvu, fabrikama koje idu radnicima, slobodi i jednakosti.

Logičke rupe u toj definiciji su beskrajne. Primer jedan samo: ako je nemirenje sa zločinom glavni ključ, ako ga iskazujemo govorima, tribinama, danima sećanja, osudama... zar nemaju pravo na naziv „drugosrbijanac" svi oni koji svakog leta učestvuju u danu sećanja na žrtve „Oluje", manifestacije koju organizuje sam Vučić. Da li je on „drugosrbijanac"?

Čist silogizam:

1. Druga Srbija se ne miri sa zločinom.

2. Vučić se ne miri sa zločinom.

3. Vučić je pripadnik Druge Srbije.

Naravno da nije, i to ne zato što je abdukcija neverovatna, ali tu problem ne prestaje, nego počinje, jer ta vrsta određivanja onda zahteva dodatna, uvek nebulozna, pojašnjenja.

Pa, hajdemo, redom:

Da li, da bih bio „drugosrbijanac", treba da, pošto sam igrom slučaja Srbin, osuđujem samo zločine koju su počinili Srbi? Ostali zločini me ne zanimaju? Nemam pravo da ih komentarišem, nego to moram da ostavim „drugohrvatima", „drugobošnjacima"?

Šta je onda onaj, iskreni sledbenik Hrista, bilo koje nacionalnosti, na primer, koji bi pao na kolena i u Srebrenici i u Jasenovcu? Još gore, da li to znači da moj drug Muharem Bazdulj, ako hoće da poprimi jasne „drugosrbijanske" („drugobošnjačke"), odlike, da dobije njihovo priznanje, treba da se pravi lud na Srebrenicu, da javno oplakuje Kravice, a da se Jasenovcem uopšte ne bavi, to je između nas i Hrvata, Bošnjaci s tim veze nemaju i ne treba ni da ih se tiče.

Kako bi onda uopšte bio snimljen film o Srebrenici, a da ga ne snimi Srbin (Srpkinja)? Jasmila Žbanić je počinila najveći „drugobošnjački" greh? 

Ajmo dalje. Da li je Momčilo Đujić, vojvoda kninski i četnički iz Drugog svetskog rata, bio „drugosrbijanac". Pitam, pošto sam našao niz iskaza koji govore da je dobar deo prekodrinskih i ličkih Srba otišao u četnike, ne zbog kralja i otadžbine, ne zbog ideologije, bilo koje, nego da bi pobegao od noža. Može li se, da li je, sasvim ispravno reći da se „nisu mirili sa zločinom". Ergo, da li se ne mirim sa zločinom ako uzmem pušku i zločinca ubijem? Ako je to tačno, zašto „drugosrbijanci", tokom devedesetih, ne pobiše sve te zločince, od Miloševića, pa na dalje?

Razumem, naravno, to je miroljubiv svet, svoje neslaganje iskazuje na civilizovan način, ali zar ne radi to i svaka Mis sveta, koja ne samo da se ne miri sa zločinom, nego je i protiv rata, en général, pa se ono sa zločinima podrazumeva.

Da li iz toga sledi da se svako ko je lep ne miri s zločinom? Ko još, osim Dalaj Lame, a on baš da je lep, i nije. I kako se ne mirim sa zločinom, tačno uputstvo molim, pošto ono, tačno uputstvo za upotrebu, mora, po Umbertu Eku, da bude obavezni deo svake ozbiljne definicije. I to uputstvo da se dâ Dragoslavu Bokanu, on nikako da se pomiri sa zločinom, da bi znao kako da se ponaša kada sledeći put dođe u Hit tvit. Drugosrbijanac je on, pravi, samo se krije.

Takođe, sa kojim zločinom se ne mirim? Da li isti odnos imam sa svim zločinima, ili samo sa određenim? Ruanda i Vijetnam, isto? Ukrajina i Irak? NATO bombardovanje i Sarajevo? Imam li prava da mi bude isto?

Dalje, da li se odnosi, nemirenje, samo na devedesete, ili smem da idem dalje, u istoriju? Koje nacionalnosti moram da budem? 

Gomila glupih pitanja, sa još glupljim odgovorima, to je srž rečenice o Srbiji koja se ne miri sa zločinima. 

Sa onom drugom rečenicom, da Druga Srbija počinje tamo gde prestaje zločin je još gore, pošto bih je, da sam Vojislav Šešelj, uzeo za logo, i odmah krenuo da širim granice sve do tamo gde zločini prestaju. Oni koji veruju u granice na liniji Karlovac, Karlobag i Ogulin prosto vape da im se Druga Srbija ostvari.

Sve zajedno, i to je moj osnovni problem sa njom, Druga Srbija je Alhemija. Krug onih koji su se proglasili za one koji znaju „Tajnu", i koji se godinama bave, istovremeno, i dokazivanjem „Tajne" i njenim skrivanjem od nas neposvećenih (nismo je dostojni), bez ikakve namere da nam ikada priznaju da je jedina tajna to da „Tajne", nema.

A nema je, pošto je zgražavanje nad zločinom, njegova osuda, nešto što je primereno, imanentno, svakom iole normalnom čoveku. Ne moraš da budeš član Beogradskog kruga, još manje da misliš dobro o Vesni Pešić, da bi verovao da je svako ubijanje loše, pa i ono koje su počinili pripadnici tvog naroda.

I tu je najveći greh intelektualaca koji su se dohvatili mlaćenja prazne slame Drugom Srbijom. Od nečeg normalnog, napravili su ideologiju, i sve po toj ideologiji podelili. 

I mogu da kažu da su to radili i oni drugi, ali to njihov greh niti umanjuje, niti opravdava.

Pogotovo kada je razlika u članovima različitih Ideoloških komisija (nacionalnih i građanskih), samo terminološka, a nikako suštinska.

I jedni i drugi teže da budu vladajuća ideologija, što podrazumeva apsolutno ukidanje, iskorenjivanje, one druge.

I jedna i druga teže kolektivizmu, kroz nametanje jednog mišljenja za ceo kolektiv, i suštinski su protiv svakog individualizma, svakog iskakanja, što znači i protiv svakog napretka. Hermetički zatvoren svet, u kojem su oni sve, savršeno im odgovara. Svet u kojem je svaka intima zabranjena, nego svi imaju javno da se izjasne, da bi se znalo da li su ispravni, ili ne. 

I jedna i druga misle da jedine imaju pravo da odrede koji zločini su pravi zločini, koji oblik „nemirenja" je jedini ispravni oblik i, na kraju, koji zločini imaju pravo na sećanje, a koji ima da budu zaboravljeni.

I najvažnije. I jedna i druga, a meni posebno to smeta kod druge, ne umeju ono osnovno. Da vole. Bilo koga drugog, i svaku različitost. Ne žele ništa što je drukčije da priznaju a još manje da to podstiču. Ne pokušavaju da razumeju druge, i preziru ih ako ti drugi ne razumeju njih. Presupozicija svakog njihovog iskaza je to da su oni jedini ispravni.

Suštinski, ne umeju, ponavljam, da vole, nikoga osim sebe i svoje ideologije. A samim tim, ne žele ni bilo kakav dijalog, bilo kakav razgovor, s bilo kim, o bilo čemu (što jeste, bar za mene, ljubav, a ako se složimo i da je samo pristojnost, nemam ništa protiv).

Umesto svega toga, nude mi kolektivno Obožavanje. Jedne ideologije, jedne vlasti (svaka Ideološka komisija želi da vlada), jednog narativa.

A na to, izvinjavam se, ne mogu da pristanem.