Slučajevi Elizabet Holms, Ane Delvi i Simona Levijeva postali su hit u aktuelnoj medijsko-popkulturnoj ponudi. Zašto su istinite priče o prevarama i prevarantima postale toliko zastupljene da postaju podžanr u proizvodnji igranih i dokumentarnih filmova i serijala, tv emisija, knjiga, podkasta? Radi li se o duhu vremena - o fejk kulturi, vremenu lažnog predstavljanja, lažnih profila, lažnih vesti i normalizacije laži svake vrste?

Prevaranti i prevare u velikom stilu poslednjih su godina potresali američku javnost.

Silikonska dolina epicentar je slučaja  Elizabete Holms koji je izbio 2015. godine. Njena kompanija „Teranos", koju je osnovala 2003, sa 19 godina, proizvodila je revolucionarne aparate za analizu krvi iz samo jedne kapi. Vizija je bila savršena. Uđete, na primer, u naš „Lili" ili „DM", bocnu vas u prstić, stave uzorak u aparat i vama stižu očitani rezultati krvi po svim mogućim parametrima.

Na vrhuncu moći kompanija je vredela devet milijardi dolara. U upravnom odboru sedeli su Džordž Šulc i Henri Kisindžer, stari politički vuci. Elizabetu su zvali „novi Stiv Džobs", hvalili su je i Klinton i Bajden, dok je njeno lice preplavljivalo naslovne strane magazina kao što su Forbes i Fortune.

Postojao je jedan jedini problem. Revolucionarni uređaj nije radio.

U vreme kada Forbs stavlja Holmsovu na svoju naslovnicu, na drugoj strani kontinenta Ana Delvi, predstavljajući se kao bogata nemačka naslednica, osvaja Menhetn u ideji da osnuje umetničku fondaciju pod svojim imenom sa sedištem u istorijskoj zgradi  „Church Mission House" na Park Aveniji. Živela je na visokoj nozi, bila prisutna na fensi događajima, družila se sa poznatima, boravila po luksuznim hotelima.

Postojao je mali ali narastajući problem: Ana Delvi nije bila nemačka naslednica i bila je švorc. Uhapšena je 2017.

Za to vreme u Evropi, Simon Levijev, sin izraelskog „kralja dijamanata" Lava Levijeva, na Tinderu je upoznavao devojke, impresionirane njegovim glamuroznim biznisom, statusom i životnim stilom. Bio je pažljiv i galantan. Potom bi počeo da traži pozajmice, pravdajući se problemima i neprijateljima u poslu sa dijamantima.

Glavni problem je bio u stvari što Simon nije bio sin kralja dijamanata, već serijski prevarant Šimon Hajut. Uhapšen je 2019.

Njegov slučaj tema je britanskog dokumentarca The Tinder Swindler (2022). Simon više nije na Tinderu, ali je na slobodi i  legalno zarađuje na svojoj poznatosti, čak je davao i plaćene ljubavne savete.

Priča o lažnoj nemačkoj naslednici Ani Delvi alias Ana Sorokin tema je Netfliksove igrane serije Inventing Anna (2022), kao i pozorišne predstave Anna X (2021) londonskog Teatra „Harold Pinter".

Mnoge televizijske mreže posvetile su Sorokinovoj  epizode svojih redovnih serijala. Potpisala je ugovor za rijaliti o boravku u zatvoru i nedavno je gostovala u podkastu Paris Hilton.

Najveći skandal od svih navedenih ipak je slučaj lažne bioetehnološke inovatorke Elizabete Holms, o kojoj je na platformi Hulu emitovana igrana mini serija The Dropout (2022) kao i dokumentarac kompanije HBO The Inventor: Out for Blood in Silicon Valley (2019). Nebrojene TV emisije, knjige i podkasti posvećeni su ovom slučaju.

Elizabeta Holms je u zatvoru a presuda je najavljena za septembar ove godine. 

Narcizam, psihopatija i makijevelizam

Zašto su istinite priče o prevarama i prevarantima postale zastupljene u popularnoj kulturi do mere da postaju podžanr u proizvodnji igranih i dokumentarnih filmova i serijala, tv emisija, knjiga, podkasta?

Radi li se o duhu vremena - o fejk kulturi, vremenu lažnog predstavljanja, lažnih profila, lažnih vesti i normalizacije laži svake vrste? O pohlepi kao motoru savremene civilizacije gde je moto „cilj opravdava sredstvo" legitimna i poželjna poslovna filozofija?

Sasvim moguće, a jedno je sigurno: radi se o fascinantnim pričama. Dušu dalo za ekranizaciju svake vrste.

Prevaranti su ljudi puni samopouzdanja, lažu i ne trepću, zadobijaju poverenje nesrećnih žrtava i zaista je zanimljivo pratiti kada će cela kontrukcija da pukne, pošto prevaranti idu do kraja, kao da i sami poveruju u svoju lažnu, ali pobedničku priču. Za to vreme žrtve su upale u paukovu mrežu i ne shvataju šta ih je snašlo - da im neko upravo uništava život.

Psiholog i autorka Njujork tajmsa Marija Konikova istražila je fenomen prevaranata u  knjizi Igra poverenja (The confidence game). Ustanovila je da mnoge prevarante krase osobine tzv. mračne trijade - narcizam, psihopatija i makijevelizam. Dakle, oni su posebni, sebi izuzetni, bez empatije i uradiće sve da pobede.

Hmm.. pa tako bi mogli da se opišu i  političari, advokati, biznismeni i propagandisti svih vrsta.

Ipak, nisu oni (svi) klasični prevaranti.

Teško je ovu vrstu svrstati u grube šeme ali jedno je zajedničko svima: igraju na stvaranje poverenja kod svojih meta i to čine veoma uspešno. „Con artist"- engleski izraz za prevaranta - potiče od reči „poverenje" (confidence).

Uhvati me ako možeš

Aristokrate su među kriminalcima - inteligentni su, rečiti.

Ferdinand Demara, čuveni američki prevarant iz sredine dvadesetog veka, lažno se predstavljao i aktivno obavljao poslove monaha, advokata, nastavnika, zamenika šerifa, i - kao vrhunac - hirurga u mornarici. Uspeo je da u kriznoj situaciji operiše i spasi desetine ljudi.

Kako je to moguće? Koji je to stepen ludila i smelosti da operišeš ljude ako nisi hirurg? Uspeo je pomoću medicinskih knjiga. Posedovao je fotografsku memoriju i enormnu inteligenciju. Po njegovoj  biografiji Velika varalica (The Great Impostor) snimljen istoimeni film 1961. godine sa Tonijem Kertisom.

Frenk Abignejl takođe je u svojim mladim godinama radio kao lekar. I advokat. I kao zatvorski službenik. Nije imao nikakav problem da se zaposli kao pilot i leti na komercijalnim letovima. Sada je vladin savetnik za prevare i falsifikate, a po njegovoj autobiografiji  snimljen je film Uhvati me ako možeš (Catch me if you can, 2002), sa Leonardom Di Kaprijem u glavnoj ulozi.

Prevaranti su harizmatični, ponajviše zbog beskonačnog samopouzdanja. Što bi se reklo - nemaju blama.

Intuitivni su, odlični psiholozi i manipulatori ljudskim emocijama. Mnogi ljude misle da nema šanse da budu prevareni i da su žrtve glupe i naivne. I same mete prevare se osećaju da su ispale glupe i naivne - zbog toga često ni ne prijavljuju prevarante.

Istina je, kaže Marija Konikova, da to može da se desi svakom, pošto da veoma često zaključujemo na osnovu emocija i površnih utisaka. Sama činjenica da nam je neko brzo zapamtio ime, već kod nas stvara pozitivan utisak. To je polje koje prevarant stvara kad se „ukotvljava", učvršćuje poziciju kod odabrane mete i stvara poverenje. Voli ono što volite i vi, priča vam ono što želite da čujete. I, da, potpuno vas razume.

Ova igra naročito je vidljiva kod tipova kao što je lažni kralj dijamanta Simon, koji je ulazio u  emotivne veze pokazujući pažnju, ljubav i luksuz. Kada bi se „ukotvio",  od svojih devojaka bi tražio hitne pozajmice objašnjavajući da je na tajnoj lokaciji zbog opasnosti u kojoj se nalazi zbog poslovnog rata u dijamantskom biznisu. Tim novcem je finansirao luksuzan život koji bi poslužio kao mamac za novu metu - novu devojku, novu ljubavnu vezu i novi izvor prihoda.

Koristio je varijantu takozvane Ponci šeme, nazvane po Čarlsu Ponciju. On je izmislio prevarni metod po kojem nalazi investitore za biznis koji ne postoji isplaćujući nepostojeću dobit od ulaganja novih investitora, svežih žrtava.   

Ana Sorokin fascinirala je svojim luksuznim životom i stvarala efekat na okolinu da je toliko bogata da ponekad zaboravi na sitnice kao što su novčanik na večeri i po koji računčić od par hiljada dolara.

Elizabeta Holms najbolja je od sve dece u ovoj ekipi. Iz imućne je porodice, dobar đak, studentkinja prestižnog Stenforda. Prevara joj nije bila prvobitna ideja, ali kad uređaj nije proradio, prešla je tu magičnu granicu i postala varalica velikog formata. Opčinila je pripadnike američkog establišmenta - Džordž Šulc joj je toliko verovao da nije poverovao rođenom unuku koji mu je došao sa dokazima o velikoj prevari.

Na poligrafu

Prevaranti su perfektni lažovi. Toliko su dobri u racionalizaciji laganja da mogu da prođu i detektor laži. Junak francuskog dokumentarca Les Rois de l'arnaque (2021), jedan iz kriminalne grupe koja je krala PDV na kvote za emisiju ugljen-dioksida, prošao je poligraf iako je očigledno, na osnovu sadržaja filma, da je bitanga i da laže čim zine. Inače, francuski sud ne uvažava poligraf kao dokaz.

Jedan od razloga rastuće proizvodnje sasvim solidnih filmova i serija o varalicama po istinitim pričama  - jeste realni rast prevara. Marija Konikova smatra da je industrijska revolucija iznedrila prevarante a da im je digitalna revolucija višestruko olakšala posao.

Istraživački deo je pojednostavljen - odabrane mete same prijavljuju na društvenim mrežama gde se nalaze, šta rade, svoje navike, želje. Dalje, mogućnost stvaranja lažnog identiteta je takođe daleko povoljnija. Frenk Abignejl (inspiracija za film Catch me if you can) izjavio je da je sada 4.000 puta lakše uraditi ono što je on radio u mladosti: „Tehnologija hrani kriminal".

U navedenim slučajevima ključnu ulogu u razotkrivanju prevara imali su istraživački novinari pisanih medija. Kopali su, tražili dokaze, svedočenja oštećenih. i sami su hvatani u paukovu mrežu manipulacija od strane prevaranata i uspeli su da objave razotkrivajuće priče.

To daje izvesnu nadu da nije ipak sve u medijima propaganda. Da novinarstvo i dalje postoji  - ma koliko danas istina bila nepopularna i relativizovana u svim mogućim pravcima.

I tako, u društvima gde cancel kultura napreduje u novom puritanizmu i osuđivanju misli i namera do mere da ne smete da kažete ništa ni o čemu - osuđene varalice nikad nisu bile popularnije. Stotine miliona klikova na imena. Opet su u centru pažnje. Priče su im fascinantne i strašne. Ko bi odoleo da sazna dodatne detalje o crnim junacima današnjice?

Prevaranti jesu manekeni svog vremena.

Ovi aktuelni, samo su bukvalno poslušali „možeš-sve-što-hoćeš" poruke reklamnih slogana za banke i gazirana pića.