Tačan broj „nestalih" žrtava frankizma, koje i dalje leže u neobeleženim masovnim grobnicama i jamama širom Španije, i dalje se ne zna. Pominje se brojka od oko 140 hiljada, ali to je samo jedna od procena. Sveobuhvatnih istraživanja nikad nije bilo. Pedro Alodovar se u u svom aktuelnom filmu "Paralelne majke" bavi upravo ovom temom. Ovaj najpolitičkiji od svih Almodovarovih filmova u svetu je dočekan hvalospevima i ocenjen kao najbolji u njegovoj dugog karijeri. Ali kod kuće, u Španiji, film je dočekan hladno, s neodobravanjem, čak i prezirom. Zašto?

„Nijedna istorija nije nema. Koliko god da je prisvajaju, lome i lažu o njoj, ljudska istorija odbija da zatvori svoja usta. Uprkos gluvoći i neznanju, vreme koje je prošlo nastavlja da otkucava unutar vremena koje jeste."

Svoj poslednji film Paralelne majke Pedro Almodovar zaključuje ovim rečima Eduarda Galeana (1940-2015), urugvajskog novinara, pisca, panhispanske i svetske levičarske ikone. Galeanove reči mogu da se tumače i kao lajtmotiv filma, čiji tematski okvir čini velika, bolna i neprijatna tema, zajednička Španiji i Južnoj Americi (i ne samo njima): donkihotovska borba porodica i pojedinaca da njihovi bližnji, netragom nestale žrtve diktature, budu ekshumirani, identifikovani i dostojanstveno sahranjeni. 

Tačan broj „nestalih" žrtava frankizma, koje i dalje leže u neobeleženim masovnim grobnicama i jamama širom Španije, i dalje se ne zna. Almodovar u intervjuima spominje broj od oko 140 hiljada, ali to je samo jedna od procena. Sveobuhvatnih istraživanja nikad nije bilo. Potpunije istorije i knjige o toj problematici češće su pisali stranci nego Španci. Ta tema i danas je u Španiji tabu prve vrste.

Almodovar je i ranije čačkao osinjake, ali je opšta ocena da je ovo najpolitičniji film u njegovoj dugoj karijeri. On sâm kaže da je to projekat koji mu je godinama stajao „u folderu"; očigledno je da ne samo da je dugo i temeljno istraživao njegovu temu, nego da je isto tako i promišljao - kako da otkucaje prošlosti udene u životnu priču današnjeg vremena... I obrnuto.

Važnu kariku u zaokruživanju ideje za Paralelne majke, nesumnjivo je predstavljao nagrađivani dokumentarni film Tišina drugih (2018) Almudene Karasedo i Roberta Bahara, koji je Almodovar i producirao. Više likova, ambijenata, situacija u Paralelnim majkama kao da je i neposredno inspirisano Tišinom drugih. Ali, Almodovarove asocijacije i reference idu dalje od toga... 

U SAD i u Francuskoj (pored ostalih) film Paralelne majke dobio je ponajbolje kritike od svih Almodovarovih filmova, što će reći - hvalospeve. U Španiji je dočekan hladno, sa dosta neodobravanja, pa i prezira. Kod španske publike prošao je najlošije od svih njegovih filmova u poslednjih 30 godina. Premijera mu jeste bila u vreme dok korona još nije posustala, ali to nije glavni razlog.

„Ne želim da glumim žrtvu, jer kad snimim ovakav film, snosim posledice. Ali video sam hladnoću kod sunarodnika - zbog činjenice da se govori o veoma neprijatnoj temi o kojoj mnogi ne bi nikad razgovarali", rekao je Almodovar u intervjuu El Paisu.

On nema dilemu da je tema kojom se film bavi - istorijsko sećanje - glavni uzrok hladnog prijema. Desna Španija ne želi podsećanja.

Pakt o zaboravu

Građanski rat u Španiji sam po sebi predstavlja tabu. Na njegov spomen mnogi počinju da se meškolje od nelagode, kao da ne znaju šta bi rekli. Ali, dok se na nekom opštem nivou građanski rat još stidljivo i spominje, neistražene masovne grobnice ne spominju se ni toliko.

Isprva se o njima ćutalo zbog straha od nikad zauzdane brutalnosti Frankovog režima. Tu strahom nametnutu višedecenijsku ćutnju Almodovar naziva patološkom. Ali, ćutnja je nastavljena i posle Frankove smrti - zbog prirode kompromisa tokom „tranzicije u demokratiju". Do demokratizacije je došlo, ali sa brojnim frankistima „prerušenim" u reformatore i demokratizatore...

Pored Zakona o amnestiji, koji je amnestirao sve, pa i najgore zločince, kompromis je bio i „Pakt o zaboravu", koji je, jednostavno rečeno, nametao embargo na (javno) sećanje o najkrvavijem poglavlju španske istorije 20. veka. Kada je reč o ekshumacijama žrtava frankizma, to je u praksi značilo da ih je državna administracija (blago rečeno) sistematski destimulisala i opstruirala. Čak i kad je dolazilo do nekih iskopavanja i identifikacija, to je rađeno gotovo isključivo na inicijativu pojedinaca (obično bliskih srodnika) ili nevladinih organizacija.

Epilog, odnosno realnost, jeste da je po broju neistraženih masovnih grobnica Španija, kako kaže Almodovar, odmah iza Somalije. Navodi i kako su predstavnici UN-a koji su boravili  u Španiji da bi se upoznali sa lokacijama masovnih grobnica, bili iznenađeni (lošim) odnosom Španaca prema vlastitoj istoriji. Primetili su i da, za razliku od Čilea i Argentine, gde su se za ekshumacije zalagale i borile generacije direktnih potomaka žrtava, u Španiji to čini generacija praunuka.

Ekologija pamćenja

Glavne protagonistkinje filma - Janis (Penelope Kruz) i Ana (Milena Smit) - samohrane su majke različitih generacija u vremenu sadašnjem. Kroz njihov odnos i njihove porodične bekgraunde Almodovar plete nit koja povezuje četiri generacije Španaca i istorijski period od Španskog građanskog rata pa do današnjeg vremena. Tako nas svojim „magičnim realizmom" uvodi u priču...

Iz Almodovarove priče, vizuelnog univerzuma i poetike ne izlazi se još zadugo posle filma. Mene su Paralelne majke teleportovale u Rio de Žaneiro gde sam pre desetak godina baš o istorijskom sećanju razgovarao sa velikim čileanskim dokumentaristom Patrisiom Guzmanom. Iako je posle Pinočeovog puča čitav život proveo u egzilu, Guzmanu je Čile ostao opsesija, a kao svoju životnu misiju doživljavao je čuvanje sećanja na ono što je proterano iz „zvaničnog sećanja". Smatrao je da društveno pamćenje nije dato samo po sebi, već da se za njega treba (iz)boriti.

Guzman se u više svojih filmova bavio „nestalima" za vreme Pinočea, a povod za taj naš razgovor tada bio je film Nostalgija za svetlošću (2010), o ženama koje u pustinji Atakama, na nadmorskoj visini od tri hiljade metara, tragaju za telima svojih bližnjih, dok astronomi sa istog mesta istražuju daleke galaksije u potrazi za životom van Zemlje...

Pričajući (mi) o kolektivnom zaboravu u Čileu, Guzman je pravio paralele sa Španijom: „Te žene (protagonistkinje filma Nostalgija za svetlošću) su same. Za svoj poduhvat traganja za svijima nemaju podršku ni jedne jedine institucije. Ne podržava ih niko - ni jedan predstavnik parlamenta, senator, poslanik... Apsolutno niko. Čile je zemlja koja pati od Alchajmerovog sindroma. Ne, to nije čak ni amnezija. To je Alchajmer. Kao da je nešto iz mozga iščupano. Potreban je dugotrajan rad, godine i godine, da bi se stanje popravilo, a društvo oporavilo."

Za slučaj Španije rekao je da je možda još i gori od čileanskog. U potpunom zaboravu masovnih grobnica frankističkih žrtava, kao i drugih epizoda građanskog rata, video je uzrok sputanosti i „hendikepiranosti" Španije; time je objašnjavao njenu epizodnu ulogu u Evropskoj uniji i na međunarodnoj sceni.

„Duboko verujem da ukoliko jedna država ne (po)radi na sećanju na svoje zločine - neminovno gubi energiju", rekao mi je. „S druge strane, kada država ima dobro sećanje, kada je načisto sa sobom, onda može bolje i da stvara i da posluje... Sećanje nikako ne treba izdvajati kao isključivo intelektualno pitanje. Sećanje je kao atmosfera koju udišemo, kao ekologija... A kada je o tome reč, u Čileu, kao i u Španiji, postoji jedna velika praznina." 

Razumeti svoju prošlost

Almodovar povodom svog filma govori sada nešto slično, mada ne tako direktno poput Guzmana.

„Španija je oduvek bila vrlo podeljena zemlja, a takva je ostala do danas. Mlađe generacije imaju svoje probleme, ali ono što pokušavam da istražim u Paralelnim majkama jeste da mladi ljudi imaju odgovornost da se osvrnu i razumeju svoju prošlost."

U filmu to naravoučenije izgovara Janis (Penelope Kruz) kada u napetoj sceni drži bukvicu 20 godina mlađoj Ani: „Moraš da budeš svesna u kakvoj zemlji živiš i u kakvoj su državi živeli tvoji roditelji i dedovi."

„Špansko društvo ima obavezu prema tim ljudima i porodicama. Dok se to ne reši, ni to užasno poglavlje istoriji ne može da se smatra zatvorenim", kaže Almodovar apostrofirajući kako za njega to uopšte nije političko ili ideološko pitanje, već ljudsko...  Jer svako mora da ima pravo da bude dostajanstveno sahranjen, da mu se na grob postavi ploča i da rođaci tu mogu da dođu, donesu cvet, iskažu pijetet... 

Almodovar je takođe i umereni optimista. Tokom prošle godine, dok film još nije bio ušao u bioskope, socijalistička vlada Pedra Sančeza usvojila je Zakon o demokratskom sećanju, koji pored ostalog uključuje državu u istraživanje masovnih grobnica. Država bi trebalo da pokriva troškove ekshumacija i da pruži doprinos otvaranju svih masovnih grobnice koje mogu da se pronađu.

„Ovaj zakon će konačno platiti dug koji špansko društvo ima prema svojim ljudima, žrtvama i članovima njihovih porodica", nada se Almodovar.

Imajući u vidu otpore, sigurno je da sprovođenje ovog zakona neće ići baš glatko. 

Na groblju na Montžuiku

Moj prvi direktan susret sa španskim „istorijskim sećanjem" i mučnom zaostavštinom Španskog građanskog rata bio je pre skoro 15 godina na ogromnom groblju na Montžuiku u Barseloni, kada sam sa svojom sestrom, koja je već tada u Barseloni živela, pokušavao da pronađem Fossar de la Pedrera, u to vreme maltene jedini zvanični spomen-park žrtvama frankizma u Španiji.

Jedva smo ga našli, jer se nalazi u potpuno skrajnutom delu groblja gde su sahranjivani beskućnici i siromašni. Ali, žrtve su tu po prvi put dobile imena, spomen-ploče, dignitet... Po ugledu na Vietnam Memorial, na nekoliko kamenih stubova uklesana su imena. U okviru istog kompleksa je i grob Ljuisa Kompanjsa, predsednika Katalonije iz doba Republike, koji je streljan na Montžuiku 1940. godine.

Frankovi kompanjoni ležali su, pak, na neuporedivo ekskluzivnijim lokacijama.

Čudila me je tada ta „nesinhronizovanost". Kako je to moguće, pitao sam se. Kako to da „međunarodnu zajednicu" nisu žuljale španske masovne grobnice? Kako ni kasnije, u novijim vremenima, iz Evropske unije nije na Španiju vršen nekakav pritisak da ekshumira ubijene, da ih identifikuje i dostojanstveno sahrani? Da li možda zato što su ubijani kao republikanci, levičari i crveni? Prošlo je dosta vremena od tad. Svašta se promenilo. A ni mene više ništa ne čudi...