Knjiga Dejvida Grejbera i Dejvida Vengrouva "Početak svega" uprkos svojim manjkavostima ostvaruje makar jedan od svojih ciljeva, a to je da ponudi uzbudljiviju sliku sveta koja kontrira i dalje popularnim determinističkim društvenim teorijama poput onih iznetih u knjigama Juvala Noa Hararija i Stivena Pinkera. "Ovo nije knjiga, ovo je intelektualna gozba", rekao je o njoj Nasim Nikolas Taleb.

Nova knjiga Dejvida Vengrouva i Dejvida Grejbera, Početak svega: nova istorija čovečanstva (The Dawn of Everything: A New History of Humanity) ambiciozan je, zabavan i uzbudljiv pokušaj da se proširi shvatanje istorije i prirode čovečanstva, čijoj briljantnosti odmaže ideološki, anarhistički pogled na svet.

Motivacija za knjigu, koju su Vengoruv i Grejber pisali tokom prethodne decenije i koja je bila zamišljena kao prva u dužoj seriji, jasno je predočena u uvodu, a to je da se odbaci teorija istorije i ljudskog društva koje se uzima zdravo za gotovo od vremena Hobsa i Rusoa, po kojoj je čovečanstvo vremenom odbacilo „rat svih protiv svih" odnosno „plemenito divljaštvo" praistorije, zarad sigurnosti odnosno „lanaca" hijerarhijskih zajednica i, konačno, birokratizovanih država i nejednakih društava u kojima danas živimo.

Stoga Početak svega pokušava da kroz seriju primera baziranih na novim istraživanjima iz arheologije - Vengrouv predaje arheologiju na londonskom UCL-u i Njujorškom univerzitetu - i antropologije (kojom se bavio Grejber), pokaže da trenutno  determitnističko poimanje istorije ne odgovara onome što znamo, pogotovo o praistoriji i ne-evropskim društvima, te da ima „opasne političke implikacije" i „da je bespotrebno dosadno".

Druga i treća teza ne čude nikoga ko je iole upoznat sa Grejberovim političkim aktivizmom, po kojem je poznat gotovo kao i po svojim sjajnim i vickastim delima kao što su Nebulozni posloviUtopije pravila - o tehnologiji, gluposti i skrivenim radostima birokratijeDug - prvih 5000 godina.

Anarhistički bekraund

Grejber je do svoje iznenadne smrti 2020. predavao antropologiju na LSE-u u Londonu i bio je jedan od organizatora pokreta „Occupy Wall Street" (Okupiraj Vol Strit) koji se razvio 2011. kao odgovor na mere štednje i nedostatak kazni za finansijski sektor posle svetske finansijske krize.

Njegov najpoznatiji doprinos tom pokretu je ušešće u formulaciji slogana „Mi smo 99%" („We are the 99 percent"), ali je možda najinteresantnija činjenica da je svoje antropološko znanje iskoristio da pokret formuliše svoja tela i funkcioniše dok je okupirao Zukoti park u Njujorku.

Grejberovi doprinosi anarhističkoj misli i praksi su se od početka bazirali na analizama i revizionističkim interpretacijama istorije i ekonomije, što je neosporno uticaj njegovog mentora sa Univerziteta u Čikagu, Maršala Salinsa.

Salinsov rad se može sa pravom smatrati prapočetkom Početka svega jer je on još 1966. izneo tezu o „originalnom bogatom društvu", koja smatra da su praistorijski lovci i sakupljači živeli relativno komforno, što je u suprotnosti s teorijama koje smatraju da su ih loši materijalni uslovi naterali da „žrtvuju" slobodu zarad komfora.

Toj tezi Početak svega dodaje mnoge interesantne uvide u razvoj poljoprivrede (koju, na primer, ne smatra nepovratnim razvojem), u organizaciju gradova bez hijerarhije i u to da je na razvoj zapadne determinističke antropološke i istorijske misli, pa stoga i društva, presudno uticao kontakt sa američkim plemenima.

Kandiaronkov uticaj

Vengrouv i Grejber posebno ističu primer kontakta francuskih intelektualaca u 17. i 18. veku sa briljantnim Kandiaronkom, poglavicom indijanskog plemena Vendat-Hjurona, koji je kritikovao osnove francuskog (i evropskog) ustrojstva, od ideje privatnog vlasništva do kaznenog sistema.

Kandiaronkove dobro promišljene kritike, i idilično slobodno ustrojstvo Vendata, predstavljale su pretnju ekspanziji evropskih interesa u Novom svetu te su zahtevale intelektualnu ofanzivu Evropljana koja se bazirala na proglašavanju plemenskih društava nesposobnim da stvore tehnološki napredna i bogata, iako nejednaka društva. Takvo evolutivno shvatanje društava je, po mišljenju autora, dovelo do sve većeg ograničavanja sloboda i rasta nejednakosti, koji su uvek bili pravdani napretkom.

Međutim, koristeći razne primere kroz istoriju, od plemena vođenih politikom konsenzusa u Meksiku do mesopotamske protodemokratije, Vengrouv i Grejber žele da pokažu da naše trenutno ustrojstvo nije nužno da se postigne prosperitet, već da ono zapravo guši ljudske potrebe za slobodom.

Praistorijske pouke

Obilje primera i zanimljivih priča je možda najvredniji apsekt Početka svega. Čitalac amater, koji je praistoriju preleteo u prvim razredima srednje škole i ostatak nastave istorije proveo učeći datume bitaka i imena vladara, sigurno će biti zabezeknut raznolikošću razvojnih puteva raznih naroda i kompleksnim metodama kojima su naši preci pokušavali da organizuju život. U najboljem slučaju, što je autorima i bila namera, čitalac će se zamisliti nad idejom da je trenutni, sve ciničniji, nehumaniji i neefikasniji sistem globalnog liberalnog kapitalizama „najmanje loš" od svih drugih.

Međutim, izazovi koje Početak svega postavlja trenutnom „narativu" društvenog razvoja, nisu dovoljno ubedljivi jer ne nude kredibilno alternativno objašnjenje funkcionisanja i razvoja ljudskih društava, osim da se, eto, može živeti na razne načine.

Ukoliko se načini organizacije društva shvataju kao različite tehnologije, nemoguće je izbeći pomisao da mora da postoji razlog zašto su centralizovana društva sa organizovanim hijerarhijama „pobedila", i to je nešto na šta Grejber i Vengrouv nemaju ubedljiv odgovor.

Mutna mesta 

Kao što je primetio Džef Šulenberger u svojim razmišljanjima o knjizi, autori su odbacujući determinizam teorija društvene evolucije, preterali na drugu stranu, te ne brinu dovoljno o uticaju realnih ograničenja - bilo da se radi o prirodnim resursima, bilo da se radi o trenutno nepopularnom konceptu „ljudske prirode - na organizaciju društava i njihov rast i propadanje.

Na primer, na par mesta autori prave paralele između uređenja arhaičnih društava sa trenutnim anarhističkim pokretima, bez istraživanja zašto su ona, za razliku od trenutnih anarhista, uspevala da se održe vekovima i postignu nešto više od okupiranja javnih mesta.

Pored toga, kao što se često dešava u slučaju hrabrih „revizionističkih" dela koje svoje teze baziraju na praistoriji i drugim istorijskim periodima i društvima gde postoji „mršava" istorijska građa, dosta hipoteza ima klimave osnove. 

Na par mesta Vengrouv i Grejber koriste nedostatak dokaza za postojanje hijerarhijskog ustrojstva u nekom društvu, kao dokaz postajanje savršenog egalitarizma. Kao što napominje Daniel Imervar u prikazu knjige u „Nejšnu" (The Nation), njihove tvrdnje su na par mesta osporene arheološkim nalazima, koje oni pokušavaju da neubedljivo relativizuju. U Početku svega preastečki grad Teotihuakan je predstavljen skoro kao egalitaristički, samoorganizovani raj bez vladara, međutim Imervar podseća da u obližnjem Tikalu postoje artefakti koji bacaju senku na tu idealizovanu sliku.

Slično je i sa dokazivo netačnim tvrdnjama autora da su evropski kolonisti radije odlučivali da postanu ili ostanu deo urođeničkih američkih društava, nego što se dešavalo obrnuto. „Teško je ne pitati se da li je moguće sasvim imati pouzdanja u ovu knjigu, koja skakuće kroz prostor i vreme i daje samouverene hipoteze uprkos slabim ili konfuznim dokazima", zaključuje Imerver.

Uprkos ovim problemima, Početak svega ostvaruje makar jedan od svojih ciljeva, a to je da ponudi uzbudljiviju (iako verovatno ne sasvim tačnu) sliku sveta koja kontrira i dalje popularnim determinističkim društvenim teorijama poput onih iznetih u knjigama Juvala Noa Hararija i Stivena Pinkera.

Živeti van sistema

U svom aktivističkom i naučnom radu, Grejber je često davao prioritet kreativnosti u razmišljanju i delovanju, čak i nauštrb koherentnosti ili efektivnosti. Ideja iza pokreta „Occupy" nije bila da se iznesu neki konkretni zahtevi, a kamoli predlozi kako da se reformiše sistem, već da se pokaže da je moguće (iako samo privremeno) živeti van sistema.

Međutim, kao što je primetio Džef Šulenberger, problem sa trenutnom globalnom situacijom nije više taj da ne možemo da zamislimo drugačija ustrojstva. Mark Fišer, još jedan radikalni i tragično i prerano preminuli kritičar statusa kvo, malo pre nastanka „Occupy-a", tvrdio je da je problem što „lakše možemo da zamislimo kraj sveta nego kraj kapitalizma", međutim svet se dosta promenio tokom protekle decenije dok su Vengrouv i Grejber radili na Početku svega.

Problem sada je što smo videli da svet može lako da se menja nagore što se tiče ličnih sloboda, i da anarhistički snovi u praksi lako mogu da se pretvore u noćne more.

U jeku protesta posle ubistva Džordža Flojda, anarhisti u Sijtelu su pokušali da naprave svoju verziju „Occupy" i zauzeli su deo Kapitol hila kako bi napravili društvo bez rasizma i hijerarhije. Uprkos svojim idealima, ceo projekat se završio tragično: pored par povreda i optužbi za silovanje koje su se desile u zoni, obezbeđenje okupirane zone je ubilo jednog afroameričkog tinejdžera, što je dovelo do rasformiranja zone.

Anarhizam je takođe dobio dosta konkurenata u zamišljanju drugih alternativa. Na desnici su sve popularnije ideje "izlaska" iz društva i organizovanja mikro grupa na patrijarhalnim tradicionalnim osnovama, koje popularizuju ljudi poput Roda Drehera, autora Benediktinske opcije (The Benedict option), i koju je kod nas na svoj način prihvatio bivši kandidat za predsednika Srbije Andrej Fajgelj. Konačno, u sve većem delu nezapadne levice smatra se da je kineski, izrazito etatistički model, budućnost za postizanje boljeg, egalitarnijeg društva.

Početak svega je u pravu da trenutno globalno kapitalističko ustrojstvo nije logičan kraj razvoja ljudskog društva, ali kako stvari stoje, deluje da se čovečanstvo neće razvijati u smeru kome su se Vengrouv i Grejber nadali.  

 

* * * 

Odlomak iz Početka svega:
Najstariji gradovi u Ukrajini 

Daleka istorija zemalja oko Crnog mora preplavljena je zlatom. Barem, svakom slučajnom posetiocu velikih muzeja Sofije, Kijeva ili Tbilisija može se oprostiti što su je napustio sa ovim utiskom. Još od Herodotovih dana, stranci su se iz ovog regiona vraćali kući puni fantastičnih priča o raskošnim sahranama kraljeva-ratnika, kao i pratećem masovnom klanju konja i sluga. Više od hiljadu godina kasnije, u 10. veku nove ere, putopisac Ibn Fadlan je pričao i prenosio skoro identične priče da bi impresionirao i uzbudio svoje arapske čitaoce.

Stoga u ovim zemljama termin „praistorija" (ili ponekad „protoistorija") uvek je prizivao razmišljanja o aristokratskim plemenima i raskošnim grobnicama prepunih blaga. Takve grobnice se, svakako, mogu naći. One počinju u zapadnom delu regiona, u Bugarskoj, gde se nalazi zlatom prenatrpana nekropola kod Varne, čudno datirana u ono što regionalni arheolozi nazivaju „bakarnim dobom", koje odgovara 5. milenijumu pre nove ere. Na istoku, u najjužnijim delovima Rusije, samo malo kasnije započela je tradicija bogatih pogrebnih obreda, oko humki poznatih kao „kurgani", koje zaista obeležavaju počivališta raznih prinčeva-ratnika

Međutim, ispostavilo se da ovo nije cela priča. Zapravo, veličanstvene ratničke grobnice možda nisu ni najzanimljiviji aspekt praistorije regiona. Tu su takođe postojali i gradovi. Još 1970-ih arheolozi u Ukrajini i Moldaviji su prvi put dobili naznake da oni postoje, kada su počeli da otkrivaju postojanje ljudskih naselja starijih i mnogo većih od bilo čega na šta su ranije nailazili. Dalja istraživanja su pokazala da ova naselja, koja se često nazivaju „mega-mesta"(mega-sites) - i koje sada nose savremene toponime Taljanki, Majdenecke, Nebelivka itd. - potiču iz ranog i srednjeg 4. milenijuma pre nove ere, što bi značilo da su neka postojala i pre najranijih poznatih gradova u Mesopotamiji. Ona su i po površini bila veća od njih.

Ipak, čak i sada, u naučnim diskusijama o poreklu urbanizma, ova ukrajinska nalazišta se gotovo nikada ne spominju. I sama upotreba termina „mega-mesto" vrsta je eufemizma koja signalizira široj publici da o njima ne treba razmišljati kao o pravim gradovima, već kao o nečem više nalik na sela koja su se iz nekog razloga neuobičajeno proširila. Neki arheolozi ih čak nazivaju „preraslim selima". Kako da objasnimo ovu nevoljnost da se ukrajinska mega-mesta prime u prestižni krug ranih urbanih naselja? Zašto je neko ko se makar i malo zanima za nastanak gradova čuo za Uruk ili Mohendžo-daro, a skoro niko za Taljanki?

Odgovori su uglavnom politički. Neki od njih se odnose na prostu geopolitiku: za veliki deo početnih otkrića tokom Hladnog rata zaslužni su naučnici iz Istočnog bloka, što ne samo da je usporilo prihvatanje otkrića u zapadnim akademskim krugovima, već je i sve vesti o „iznenađujućim otkrićima" obeležilo sa makar malom dozom skepse.

Možda još veću ulogu u njihovom ignorisanju igrale su hipoteze o unutrašnjem političkom životu tih praistorijskih naselja. Prema konvencionalnim pogledima na politiku, izgleda da njih i nije bilo. Nisu otkriveni nikakvi dokazi o centralizovanoj vladi ili administraciji - ili o bilo kom obliku vladajuće klase. Drugim rečima, ova ogromna naselja imala su sva obeležja onoga što bi evolucionisti nazvali „jednostavnim", a ne „složenim" društvom.

Ovde je teško ne prisetiti se čuvene pripovetke Ursule Le Gvin „Oni što odlaze iz Omelasa", o fiktivnom gradu Omelasu, koji je postojao bez kraljeva, ratova, robova i tajne policije. Imamo naviku, primećuje Le Gvin, da takve zajednice otpišemo kao „jednostavne", ali u stvari građani Omelasa „nisu bili običan narod, ne ljupki pastiri, plemeniti divljaci, bljutavi utopisti. Nisu bili manje kompleksniji od nas. Problem je samo u tome što imamo lošu naviku, koju podstiču pedanti i prefinjeni, da sreću smatramo nečim prilično glupim."