Odluke australijskih sudova i političkih vlasti da uskrate vizu Novaka Đokoviću razotkrivaju znatno dublji problem stanja stvari u oblastima politike, kolektivne svesti i društvenog ponašanja koji (u većoj ili manjoj meri) karakteriše sve zemlje pogođene današnjom pandemijom. Kratko rečeno, one ukazuju na političke i društvene procese posredstvom kojih se pandemijska zdravstvena patologija neminovno pretače u različite vidove socijalne patologije.

Presuđeno je: Novak Đoković, svetski teniser broj 1, predstavlja virus koji preti zdravom organizmu australijske nacije. On je opasnost po javno zdravlje, društvenu koheziju, red i bezbednost, zbog čega mu se mora uskratiti viza za ulazak u zemlju, što znači i učestvovanje na Otvornom prvenstvu Australije. Da nije sadašnje kovid pandemije poverovala bih da se nalazimo u Nemačkoj 30-tih godina prošlog veka kojom je tada vladala druga, ideološka, pandemija sa pogubnim posledicama po ceo svet.

Nezavisno od istorijskih asocijacija i analogija, odluke australijskih sudova i političkih vlasti razotkrivaju znatno dublji problem stanja stvari u oblastima politike, kolektivne svesti i društvenog ponašanja koji (u većoj ili manjoj meri) karakteriše sve zemlje pogođene današnjom pandemijom. Kratko rečeno, one ukazuju na političke i društvene procese posredstvom kojih se pandemijska zdravstvena patologija neminovno pretače u različite vidove socijalne patologije.

Opasnost od pandemije kovida-19 dala je političarima na vlasti u državama diljem sveta neslućene mogućnosti kontrole i usmeravanja ponašanja sopstvenih građana. Ne samo da su stekli moć da propisuju kada se i kuda ljudi kreću, da li mogu i kako da rade i zarađuju, sa kim da se druže, kako da žale i proslavljaju, već i šta mogu da govore i misle i u kojoj meri da štite integritet svog tela i duše.

Pandemija im je, takođe, pružila mogućnost uvođenja trajnog vanrednog stanja i beskonačne izborne utakmice čiji se rezultati isključivo mere odnosom između broja zaraženih, mrtvih i vakcinisanih. Kako se efikasnost u borbi sa pandemijom samerava i na međunarodnom planu, stanje stvari sa ljudskim pravima i slobodama dodatno je komplikovano geopolitičkim nadgornjavanjima.

Odgovor na pandemiju

Državne i političke mere koje se donose u sklopu borbe sa pandemijom (smatrali ih nužnim ili ne, o čemu ovde nije reč) suštinski su paternalističkog i autoritarnog karaktera. Njihova zamisao, po logici stvari, posmatra suverene građane kao (politički) nedoraslu decu, nesocijalizovanu i neposlušnu, sklonu rušenju pravila i zaobilaženju zabrana. To ih čini potencijalno opasnim po društvo i (zdravstveni) poredak. Vlasti, stoga, opravdano preuzimaju ulogu onih koji, na autoritaran ali pravedan način, kažnjavaju neposlušne i zavode red, štiteći pripadnike društva od njih samih.

Ova paternalistička uloga podrazumeva, između ostalog, mogućnost da po svojoj volji određuju šta, ko, kada i u kojoj meri predstavlja opasnost za javno zdravlje i društvo u celini. To znači da dodeljuju sebi diskreciono pravo definisanja normi „odgovarajućeg" i „društveno odgovornog" ponašanja koje mogu i da menjaju po svom nahođenju. Na ovaj način, čitave kategorije ljudi mogu biti, sasvim proizvoljno (političkim-propagandnim-medijskim-medicinskim određenjima) kriminalizovane, a zatim i socijalno diskriminisane.

Relativno neutralnu kategorijalnu podelu na one koji jesu ili nisu primili vakcinu moguće je, na taj način, brzo pretvoriti u ideološko razvrstavanje na društveno „opasne" i „bezopasne", „odgovorne" i „neodgovorne", „bezobzirne" i „nesebične" - već prema logici raširenih stereotipa. To se upravo u pandemijskom svetu događa i to je osetio i Novak Đoković na svojoj koži, mada nije jedini.

Budući da je zdravlje u vrhu vrednosnih prioriteta svakog pojedinca relativno malo je onih koji nisu spremni da „ljube svoje lance". Pandemija je omogućila današnjim vlastodršcima stepen društvene kohezije koji ni jedan politički program ili politička ideologija u savremenom dobu ne bi postigli. Društvena kohezija u doba pandemijske autoritarnosti, kao i u slučaju svake političke autoritarnosti, ne zasniva se na društvenom dogovoru već na sili jednih i pokornosti drugih.

Sužavajući do krajnosti mogućnost pojedinčevih izbora i autonomnog delovanja, bezobzirno zadirući o sferu privatnog života, zahtevajući potpunu poslušnost i odobravanje donetih uredbi i „mera", paternalističko i autoritarno delovanje vlasti dovelo je, nužno, do povećane autoritarnosti samih građana. Neprestano zastrašivanje u svrhu opravdavanja rigorozne kontrole, položaj infantilne zavisnosti od donosilaca važnih društvenih odluka i nepredvidivost zadovoljavanja egzistencijalnih potreba morali su da se odraze i na društvenu svest.

Viši autoriteti

Ako je tačno da 70% australijskih građana podržava odluku o proterivanju Novaka Đokovića (u šta sumnjam) to bi bila dobra ilustracija porasta submisivne autoritarnosti u tom društvu. Ona se, po pravilu, ispoljava u bespogovornom odobravanju odluka „viših autoriteta", nemilosrdnoj primeni pravila na „one ispod", u sumnjičavosti i nepoverenju u međuljudskim odnosima, u odsustvu empatije i saosećanja. Na širem društvenom planu, manifestuje se u žigosanju „nepodobnih", u socijalnom izolovanju onih koji „odstupaju od pravila" i u zaziranju od svih koji se smatraju „strancima".

Mada su ovi politički i socijalni procesi prisutni u svim delovima sveta, nije slučajno što je upravo Australija bila poprište tako velikog sportskog skandala.To je zemlja sa istorijom najdužeg pandemijskog „zatvaranja" (262 dana) i sa najvećim procentom (91,6%) vakcinisanih (uzgred, državu u kojoj bi ovoliki procenat ljudi glasao za postojeću vlast nazivali bi totalitarnom i nedemokratskom). Zato su se australijski zvaničnici našli pred teškim zadatkom da objasne rekordan porast broja zaraženih početkom januara 2022. (paradoksalno, upravo u vreme kada su Novaka Đokovića držali u pritvoru). Kao i da, u svetlu te činjenice, opravdaju onoliku represiju nad sopstvenim narodom (zatvaranje, policijski čas, hapšenja, ucene).

Postavio se problem kako suzbiti narastajuće frustracije javnosti, kako odvratiti pažnju građana od ovih zastrašujućih brojki i, ne manje važno, kako uprkos svemu obezbediti pobedu na narednim izborima. U tu svrhu najvažnije je bilo ubediti prisilno vakcinisane građane da nisu uzalud izdali sopstvena uverenja?

Slogan „pravila su pravila" unisono se koristi u cilju opravdavanja represije prema sopstvenim građanima i prema teniseru Đokoviću. Ponavljaju ga i vlasti i deo javnosti, kao i svi drugi izvan Australije koji odluku o njegovom proterivanju zdušno podržavaju. Mada se ovaj slogan poziva na principe vladavine prava i poštovanje zakona, u datom političkom kontekstu on nije ništa drugo do alibi jednog autoritarnog režima i poklič dogmatskog uma koji kreće u lov na veštice: „svi moraju da se povinuju", „niko ne sme biti pošteđen", „niko nam ne može promaći".

Kafkijanska zavrzlama

Teško je, naime, poverovati u postojanje vladavine prava (jednakosti pred zakonom) u državi koja svom imigracionom ministru, tj. izvršnoj vlasti, daje ovlašćenje da pobija presude suda po sopstvenom nahođenju. I u kojoj sudije mogu pobiti njegove kafkijanske birokratske zavrzlame samo iz formalnih razloga. Čini mi se kao da je Edmund Berk, poznati političar i mislilac iz 18. veka, imao na umu današnje stanje ljudskih prava u Australiji kada je uputio sledeće upozorenje: „Nema gore tiranije od one koja se sprovodi pod plaštom loših zakona" (parafrazirano).

Mada je Novak Đoković tek kolateralna žrtava rastuće pandemijske autoritarnosti, nikako nije slučajno odabran. Meta na njegovim leđima davno je nacrtana tendencioznim širenjem negativnih medijskih stereotipa koji su bili i osnov odluke ministra za imigracije da mu uskrati ulaznu vizu.

On je, naime, bio i ostao „stranac" u svetu „elitnog" teniskog sporta koji se sopstvenim talentom i trudom popeo na sam vrh, ne odričući se pri tom svog porekla, prokažene zemlje i sopstvenih čvrstih uverenja. Viđen je i kao „stranac" u svetu u kojem se sve meri vrednostima novca i zarade pošto tvrdoglavo odbija da proda svoje principe u ime neke obećane udobnije budućnosti. U kontekstu pandemijske autoritarnosti on takođe odstupa od „nove normalnosti".

Mada zastupa samo svoj lični stav, i nikada i nigde nije propagirao opšti otpor vakcinaciji, proglašen je za negativan, antivakserski, model. Upravo je taj stereotip vlastima poslužio kao opravdanje njegovog sramnog proterivanja „iz razloga zdravlja i dobrog reda, a sve u javnom interesu" (sic!), uprkos tome što je na turnir došao pozvan, pod uslovima koji su mu prethodno predočeni.

Virus ličnog integriteta

Ako ćemo pravo, Novak jeste metafora „opasnog" virusa slobodoumnosti i nepokoravanja koji bi mogao da zarazi ne samo australijsku, već svekoliku poniženu svetsku javnost. Taj virus zove se „lični integritet" i u današnjem dobu pandemijske autoritarnosti ne toleriše se i ne prašta.

Ipak, način na koji su ga je tretirale australijske vlasti i deo javnosti tokom ove afere - suvišak agresivnosti i nepotrebno ponižavanje - pokazuje da su svemu „kumovali" i neki drugi politički i socijalnopsihološki razlozi. Može biti da je vlast obuzela panika zbog mogućnosti gubitka totalne kontrole nad životima svojih građana i da za to okrivljuje Đokovića. Može biti i da su svi oni koji su se pokorili pravilima i merama pandemijske autoritarnosti suprotno svojim uverenjima, podstaknuti Novakovim primerom, po prvi put jasno sagledali razmere svoje lične nedoslednosti i građanskog poniženja. Frustrirani time, namerili su da mu se svete.

A moguće je obuhvatnije objašnjenje koje nadilazi konkretan Đokovićev slučaj i odnosi se na opštiji problem funkcionisanja australijskog društva u uslovima dugotrajnog „zaključavanja", posebno u regionu Viktorije.

Neki osvrti na ovaj problem objavljeni su i pre nego što je Novak stupio na tlo Australije. U njima se opisuje način na koji politički režim koristi pandemiju kao izgovor da „legitimiše nelegitimno i normalizuje nezamislivo", napuštajući liberalno-demokratske principe, polažući pravo na vanrednu političku moć i služeći se metodama policijske države. Opisuju se i uslovi koji dovode do toga da samo australijsko društvo postaje sve više autoritarno, predrasudno, nepoverljivo i sumnjičavo, a sve manje slobodarsko i bezbrižno, kakvo je nekada bilo.

U svetlu ovih analiza, odnos vlasti prema Đokoviću po dolasku u Australiju možemo tumačiti kao vid uobičajene i široko primenjivane prakse dehumanizacije i kršenja ljudskih prava imigranata od strane imigracionih vlasti (smeštanje u „zloglasni" imigracioni hotel, odugovlačenje u donošenju odluka, poništavanje sudskih presuda, ponižavanje i gruba deportacija pod oružanom pratnjom). A odnos dela javnosti prema njemu kao izraz (nadamo se, privremene) indukovane ksenofobije praćene sklonostima ka stigmatizaciji i ostrakizmu.

Sve u svemu, Australijanci su uspeli da skinu Novaka Đokovića sa liste učesnika svog turnira - a njegova golgota je, zato, pred celim svetom skinula njima gaće.