O Božićnom koncertu u Narodnom pozorištu na obali Miljacke, o sevdalinki „Savka Čemedžinka" koja se na njemu čula i koja priziva sećanje na jedno drugo Sarajevo čiji su učitelji bili Staka Skenderova i Danilo Ilić i jednoj kući na prodaju u Ulici Oprkanj.

Sarajevo je uvek bilo puno duha, a dok je bilo puno i Srba i Hrvata, među njima su bila zanimljiva provociranja čiji je topliji Božić, onaj 25. decembra ili ovaj 7. januara. Bilo je slučajeva da su ljudi dobijali upale pluća želeći da u majici sa kratkim rukavima pokažu komšiji da mu je Božić pretopao. A zna se, narod je to odavno naučio, hladniji i snežniji Božić - bolja godina.

Uoči ovog Božića bašte sarajevskih kafića i ćevabdžinica na čaršiji bile su pune, sneg na Jahorini i Bjelašnici odavno se pretvorio u kačamak a grad je pričao o izjavi jedne Hrvatice za televiziju Republike Srpske o Deda Mrazu, uličnoj dekoraciji i svinjetini u prodavnicama. 

Ali ne, u ovoj situaciji kad su Kinezi i Arapi brojem ugrozili Srbe i Hrvate, novost je da se oni međusobno ne provociraju već se ponašaju kao saveznici. Tako da je pomenuta izjava profesorke Sanje Vlaisavljević, kao uostalom i ceo prilog RTRS-a, zapravo povredila Bošnjake.

Kako neko da ospori multietničko Sarajevo, kako neko da ospori da je Sarajevo metropola i pomisli da je kasaba, i to argumentima da su iz Sarajeva proterani Deda Mraz, svinjetina i ulična rasveta? „Ko ba protjeran, aj prođi čaršijom", reći će vam simpatični lokalac. „Nije istina, svega toga ima, vi pričate neistine", insistiraće u razgovoru sa svojom profesorkom voditeljka sarajevskog N1 - „samo količinu diktira tržište, kolika je tražnja tolika je i ponuda". Pošteno.

Ko to beše Hadži Staka Skenderova? 

Ali kad kao turista, pa još i skijaš, dođete oko Božića u Sarajevo, više vas nervira što ima kačamaka na planini nego što nema čvaraka u kotlini. Svakako je gastronomska ponuda Sarajeva uvek bila na nivou. Kulturna je već u drugoj ravni, ali bogati je to što svake godine, već drugu deceniju, Srpsko kulturno društvo „Prosvjeta" uspeva da u Narodnom pozorištu organizuje Božićni koncert.

U prelepoj zgradi pozorišta skoro na obali Miljacke, tamo gde je pozorišni život pre 100 godina otvorio Branislav Nušić, uoči ovog Božića pevali su horovi i muzički sastavi iz Sarajeva, Istočnog Sarajeva i Beograda.

Za gosta Sarajeva, pa čak i ako to nije sasvim i čak i ako je natprosečno upućen, iznenađenje je bila sevdalinka „Savka Čemedžinka", autorska pesma grupe Katera iz Istočnog Sarajeva, ne samo zato što ona odgovara i na neke danas aktuelna pitanja.

Pesma govori o vremenu kad je Sarajevo zaista po broju stanovnika bila varoš, kad se nije merila svetlost na čaršiji već tama kod Basarinog hana - današnjeg Hotela „Drina", nekada u vlasništvu čuvene sarajevske porodice Besarović koja se po bogatstvu mogla meriti samo sa porodicom Jeftanović, koja je na svom velikom imanju u centru Sarajeva izgradila prvi hotel u gradu, današnji Hotel „Evropa".

Govori ova pesma o lepoti učenice „za koju su nudili pola Sarajeva", zlato i kadifu, o nedozvoljenoj ljubavi Savke i Jovana i o ženskoj školi Skenderove Stake, osnovanoj u gradu na Miljacki 1858. godine. Kud ćeš veći dokaz metropole od škole koja je pre 150 godina učila devojke da vez vezu i pesme da pevaju?

Bila je to prva ženska škola na ovim prostorima; osnovala ju je Staka Skenderova, prva žena javni i kulturni radnik među Srbima u Sarajevu. 

Reč je o čudesnoj ženi koja se sama opismenila; mnogo je čitala, mnogo pisala i u to vreme bila je jedina žena koja je pevala u crkvi. Ostvarila je i želju da otputuje u Jerusalim na poklonjenje Hristovom grobu a po povratku u Sarajevo zvali su je Hadži Staka.

Znala je turski jezik i pomagala je srpskim porodicama u komunikaciji sa vlastima a to joj je pomagalo i da lakše ostvaruje zahteve kod turske uprave grada. Ostalo je zapamćeno kako je smelo stala u odbranu Mis Irbi, Engleskinje koja je 1869. u Sarajevu htela da otvori luteransku školu. Prodornoj i sposobnoj, nije joj lako bilo sredinom 19. veka u Sarajevu pod Turcima. Završila je život tako što su je na Ilidži 1891, posle jedne zabave u korist siromašnih, pregazili preplašeni konji.

„Bosanska vila" tada je pisala: „Na sprovodu 28. maja bio je silan svijet iz svih staleža. Naša srpska opština naredila je, te su u sprovodu išle učenice naših srpskih škola sa učiteljskim osobljem; a tako isto u pratnji su bile i učenice iz zavoda naše srpske dobrotvorke, plemenite Mis Irbijeve"

Kao i Stakin život i sevdalinka u kojoj se pominje tužno se završava. Jovan, ljubav prelepe učenice Stakine škole Savke Čemedžinke biva ubijen od strane ljubomorne čaršijske fukare a Savku prosi starac iz Visokog.

Pesma nam ne kaže koliko godina je imao Jovan kad su mu srce presekli napola, ali znamo da je Danilo imao samo 24 kada su ga obesili. On je voleo jednu Eriku, koja je radila u Vlajnićevoj poslastičarnici i nosio joj je cveće, lepe dopisnice i knjige. Bilo je to u Sarajevu pre više od sto godina.

U Ulici Danila Ilića

Sada kada dolazim u Sarajevu volim da izaberem hotel preko puta njegove kuće. Nalazi se u najstrožem centru, beogradskim rečnikom rečeno, kad šina zavije iza Vijećnice - treće skretanje levo. A rečnikom najumnijeg Sarajlije i Beograđanina to zvuči mnogo lepše.

„Tamo gde prestaju baščaršijski dućani i kazandžijske radionice i gde počinje gusto srpsko naselje sa starinskim kućercima, ima jedna ulica, zabačena i krivudava", tako je o ovoj ulici pisao Ivo Andrić. „Sem pokojeg ljubopitljivog turista koji, razgledajući pitoresknu čaršiju, zaluta i brzo prođe kroz ovu ulicu čije mu ime ne kazuje ništa, malo ko da zalazi bez potrebe u nju. A i kad prođete kroz tu krivu ulicu sa nagnutim, uvučenim ili isturenim ćoškovima i divananama, vi ne biste nikad pomislili na ma što veliko, teško, zamršeno ili jezivo."

U toj ulici, u kući s brojem 3, rodio se Danilo Ilić. Otac mu je bio obućar ali je rano umro, majka mu je radila kao pralja. Danilo je bio i amal na železničkim stanicama i šaptač u putujućim pozorištima i vojnik dobrovoljac u srpskoj vojsci u balkanskim ratovima. Naposletku je završio za učitelja, prevodio je Oskara Vajlda a pričao je tako da su prozvali hadžijom. U Sarajevu su tada sa toliko pažnje i radoznalosti slušali samo hadžije kad se vrate iz Meke. 

Bio je mlad, tek na početku svojih dvadesetih, a uvek je nosio crnu mašnu kao opomenu da je život prolazan i da bi uvek trebalo da mislimo i na smrt. Bio je čovek oko koga su se okupljali tadašnji omladinci sarajevski. Među njima je bio i dve godine mlađi Ivo Andrić. Prošlo je 11 godina od kada je Danilo obešen kad je Andrić napisao ove redove:

„Dok prolazim tom ulicom i gledam ugao kuće u kojoj mu i danas živi majka, ja nastojim da u sećanju oživim toga starijeg školskog druga, i vreme kad smo, u grupama, sedeli na onom zidu pored Miljacke i vodili đačke razgovore ili igrali bilijar u maloj turskoj kavanici 'Kairo'. S naporom mogu da oživim u sebi sliku i da ga vidim kako pognut nad bilijarom govori, u šali, narečjem sarajevskih muslimana."

Danilo, zbog svega što je radio, nije mogao da dobije pasoš, pa je otputovao u Lozanu kod prijatelja Vladimira Gaćinovića sa pasošem svog druga, fabričkog radnika Ilije Sudara, na koga je, neko bi rekao, pomalo ličio. Mnogo godina pre te Švajcarske, koju je uglavnom prepešačio jer nije imao novca i o kojoj je tako lepo pričao, u njegovu kuću u ulici Oprkanj broj 3 kao podstanar se 1907. uselio mršavi učenik iz Grahova. Taj dečak se zvao Gavrilo Princip i postao je Danilov najbolji prijatelj.

Sedam godina kasnije, noć uoči Vidovdana, Danilo i Gavrilo su bili na grobu Bogdana Žerajića, u kafani kod Semiza i vodili su filozofske razgovore. O tome može li političko ubistvo nešto da promeni? Danilo je te večeri među drugovima jedini zastupao stav da ne može i upozoravao kakve će to posledice imati po sarajevske Srbe, ali je nadglasan; velika većina sarajevske napredne omladine u atentatu je videlo jedini smisao. Gavrilo je sutradan ubio Ferdinanda, Danilo je sedam meseci kasnije obešen.

Ta mala ulica, u kojoj je prva sarajevska adresa Gavrila Principa, posle 1918. ponela je ime Danila Ilića. Posle fašističke okupacije Sarajeva 1941. ponovo je nazvana Oprkanj, da bi posle oslobođenja 1945. ponovo ponela ime Danila Ilića.

Godine 1993. ponovo se skida tabla sa imenom Danila Ilića i ja danas kad odlazim u hotel orijentalnog imena u toj ulici, odlazim u ulicu Oprkanj. Hotel i kuća Danila Ilića udaljeni su tek toliko da se između njih može provući ne baš robusni automobil. Naravno, nikakva oznaka ko je na ovoj adresi živeo - ne postoji. Umesto toga stoji oglas: „Kuća na prodaju".

To je priča o ovom gradu. O tome kako se jeftino prodaje istorija grada i sećanje na učitelja Danila Ilića, na Staku Skenderovu, na porodicu Jeftanović i Besarović, na hiljade i generacije njihovih saplemenika... 

Badnje jutro Sarajevo je dočekalo u belom. Posle toliko toplih dana konačno je počeo da pada sneg. Dobroj godini više nema ko da se nada.