Procenjeni globalni prihod od međunarodnog turizma 2019. godine isnosio je 1,47 triliona dolara, da bi sledeće, pandemijske godine, opao za 63 posto. Da li će se stvari vratiti na staro po prestanku pandemije? Turističko klatno, koje se 180 godina kretalo ka krajnjoj tački prekomernog turizma, krenulo je u suprotnom smeru.

Proteklog leta u Crnoj Gori došlo je do eksplozije supermarket-turizma na Barskoj rivijeri. Priobalni deo sela Dobra Voda, nazvanog po mreži prirodnih izvora koji se ulivaju u more, bio je sedamdesetih godina prošlog veka raj za entuzijaste i samotnjake iz većih gradova. Sami su prokrčili prve staze i gradili skromne vikendice - bez struje, vode i kanalizacije. Danas je na tom mestu konglomerat hotela i apartmana, more je zaposednuto hotelskim plažama, ima struje i vode, ali, eto, i dalje nema kanalizacije. Jeftin i relativno dobar apartmanski smeštaj privukao je veliki broj porodica i udruženih prijatelja ka ovom kraju, sa jasnom orijentacijom ka samostalnoj ishrani, dakle - supermarketu.

Ne daj Bože da vam zafali neka sitnica iz „Volija". Prvo ćete da čekate desetak minuta da se priključite puzećoj koloni automobila na skromnom putu zvanom „magistrala", parkiraćete se podalje od objekta jer je parking popunjen, a sve to da biste se našli u sred hodočašća ka svetilištu - kasi, od koje vas deli sat vremena. I to pod uslovom da ne gubite vreme na redovima za delikates, gde je bukvalno pomama za ćevapima i ostalim roštiljskim delicijama.

Zakrčeni putevi, gužve, vrućina - ko bi to poželeo?

Oni kojima to ne smeta. Koji nisu mrzovoljni zbog gužve u prodavnici. Onima koji su srećni zato što su na moru, zato što se kupaju, što su deci priuštili zdravlje, što piju pivce, roštiljaju, druže se. Ne ljute se što čekaju svuda - na odmoru su, uostalom. Celo Sutomore, nekadašnje ribarsko selo koje je već doajen niskobudžetnog turizma, preplavljeno je karnevalskom povorkom turista, srećnih zato što su tu gde jesu, u sadašnjem trenutku.

Ko je sad tu u prednosti: blazirani turista koji daje bogatstvo da bi bio sam, odvojen od mase, pod specijalnim uslovima - ili čovek u grotlu sutomorske plaže, blažen što se dokopao obale, raduje se što ima mesta za peškir i što upravo dolazi teta koja prodaje krofne sa džemom iz masne providne kutije?

Paradajz turizam iz sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka bio je još radikalnija forma jeftinog letovanja naših ljudi, uglavnom u Grčkoj. Putovalo se automobilima - pokretnim magacinima najraznovrsnije hrane, da bi se na licu mesta kupovalo samo sezonsko povrće. Prezren od strane imućnih paket-aranžman turista kao sirotinjski i donekle sramotan, paradajz turizam je suštinski promućurna ideja i oslobađajući korak u odnosu na nametnute turističke norme, pa makar i kao jedina izvodiva strategija putovanja.

Jedna teorija putovanja

Iako je putovanje jedno od nastarijih ljudskih aktivnosti, trebalo je vremena da se pojavi turizam. Kako to navodi nemački pisac Hans Magnus Encesberger u eseju „Jedna teorija putovanja", putovanje kao avantura, kao cilj za sebe, bilo je nepoznato sve do duboko u 18. vek, rezervisano za aristokratiju, kao deo obrazovanja ili lečenja. Autor citira i kritikuje aristokratsko gnušanje zbog gužvi na putovanjima i najezde običnog sveta.

Škotski novelista i putopisac Aleksandar Šand u knjizi Putovanja u dobra stara vremena iz 1903. godine kaže: „Pre četrdeset godina postojali su prijatni hoteli, ali nije postojala neprijatna masa. Turisti su u to doba bili retkost i nije postojala jeftina putnička rulja sa kojom se sada srećemo..."

Pola veka kasnije, turizam denuncira i nemački kritičar kulture Gerhard Nebel, nazivajući turiste rojem bakterija, a posetioce Venecije - živinom.

Pitanje je kako bi se turizam razvijao da Tomas Kuk, britanski stolar i baštovan, baptista, član Društva umerenjaka, 5. jula 1841. nije poveo svoje udruženje na izlet vozom, podelivši im povratne vozne karte i tako ustanovio pojavu zvanu - ekskurzija. Četiri godine kasnije osniva putničku agenciju, da bi 1868. osmislio knjižice sa voznim kartama i hotelskim bonovima, prvi proizvod koji pruža uslugu u paketu.

U isto vreme pojavljuje se i prvi pisani turistički vodič Džona Mjureja, Red Book - o Holandiji, Belgiji i Rajnskoj oblasti, zapamćenoj i po sistemu zvezdica kojima su bile označene znamenitosti. Nešto kasnije izlazi Vodič kroz Rajnsku oblast Karla Bedekera, čoveka čije je prezime postalo sinonim sa pisanu turističku brošuru.

Iako je prvi turistički put oko sveta organizovan već 1870, tek posle Prvog svetskog rata, sa pojavom plaćenog godišnjeg odmora i razvojem transporta, turizam se ozbiljnije razvija. Pritisak industrijskih gradova podstakao je stanovnike na beg od stvarnosti u vidu putovanja. Bekstvo od industrije stvorilo je novu industriju.

Encesberger smatra da obilaskom znamenitosti turista ispunjava svoju dužnost okajavajući krivicu zbog bekstva iz društva. Svojom poslušnošću priznaje da ne može da podnese slobodu za kojom je krenuo u potragu. „Žudnja kojom se turizam hrani jeste žudnja za srećom slobode", navodi Encesberger, kao i citat Ota Vajningera: „Put u slobodu nikad ne vodi sa železničke stanice".

Mišel Uelbek u romanu Platforma opisuje turističko bekstvo evropskog čoveka od praznine i besmisla: „Čim dobiju nekoliko dana slobode, žitelji Zapadne Evrope jure na drugi kraj globusa, prelaze pola sveta avionom, ponašaju se bukvalno kao begunci iz zatvora... Ne postoji ništa posle Pataje, to je neka vrsta kloake, završni slivnik u koji se izliva sav otpad zapadanjačke neuroze."

Zamkovi višeg građanstva

Katedrale turizma su - hoteli. Prvi luksuzni hotel, „Badischer hof" u Baden Badenu izgrađen je 1805. godine. Krajem devetnaestog veka počinje sa radom prvi hotelski lanac „Ric", a u SAD niču prvi mamutski hoteli sa 500 i više soba. Po Encesbergerovom mišljenju, hotel je zamak višeg građanstva, u njemu nova klasa uzurpira životne forme aristokratije.

Sloboda koja je cilj turističkog bekstva ne podrazumeva samo udaljenost već i način života koji turista smatra društveno višim, odvajanje od društva kojem pripada. Cilj putovanja postaje socijalni prestiž, suveniri su tu kao dokaz. Turistička putovanja nalik su razglednicama, turista uvek u suštini vidi reprodukciju.

Turistički vodič, u poretku turističke grupe, mešavina je roditelja i gurua. On brine umesto vas, uči vas šta treba da radite. Jetki Uelbek u Platformi opisuje scenu prijema putnika u hotel: „Naš vodič prozvala nas je po imenu, bilo mi je malo muka od toga. Bili smo odrasli, za ime Božje!"

Kada je pak vodič dobar, on je čarobnjak koji vam tumači putovanje i kreira doživljaje. Takav je bio vodič na autobuskoj dnevnoj holandskoj turi pre par godina, sa putnicima iz jedne od bivših jugoslovenskih republika. Mladić je bio briljantan, već je imao grupu poklonika koji su ga pratili iz aranžmana u aranžman. Sve je išlo kao podmazano dok se nije zakomplikovala poseta tornju u Roterdamu, te je veći deo putnika ostao na vrhu kule čekajući da prorade liftovi. Kada se peripetija završila, vodič je ovaj debakl vešto uspeo da preobrati u avanturu koja je uspešno savladana, kao da su upravo dobili svojevrsni bonus u toku ture, koja je, uostalom, i produžena za sat vremena. Grupa je bila uzbuđena i zadovoljna. 

Paradise turizam

Putovanja u egzotične zemlje posebno su pogodna za prodaju mitova o povratku u raj i „plemenitom divljaku". Na ovoj ideji zasnovana je polovinom prošlog veka koncepcija „Kluba Mediteraneo", čuvenog francuskog tur-operatera (sada u vlasništvu kineskog konglomerata) sa ekskluzivnim, zatvorenim naseljima u vlasništvu agencije, gde gosti spavaju po kolibama, jedu na otvorenom a novac je zamenjen kuglicama. Vraćanje na vreme pre novca, pada, pre krivice.

„Dok su putnik i domaćin bili u međusobnom odnosu", navodi se u eseju „Zlatne horde" Luisa Tarnera i Džona Eša, „turista naspram lokalnog stanovništva nije ni u kakvom odnosu, nema međusobnog razumevanja i kulturne interakcije". Autori dalje opisuju kako se sva karipska ostrva nazivaju rajevima, da su sva ostrva „ostrva ljubavi", sa jakom seksualnom konotacijom.

Upravo se na ovoj premisi i zasniva roman Platforma Mišela Uelbeka, u kojem pratimo sudbinu projekta seksualnog turizma u tropskim rajevima, namenjenog usamljenim, razočaranim, otuđenim i radom skrhanim imućnim Evropljanima. Kazna stiže u vidu smrti u raju - terorističkog napada na turističko naselje kakvih je bilo u stvarnom životu, poput napada na Sejšelima 1972. od strane političkih ekstremista koji su tražili da stranci napuste zemlju i da se turizam okonča.

Tropski rajevi uglavnom su u siromašnim zemljama, a turisti dolaze iz „civilizacije razonode" bogatih zemalja: kolonijalni prizvuk je neizbežan, a progres koji bi turizam trebalo da donese - upitan.

Lou kost

Niske cene avionskih karata dodatno su omasovile turizam. Već 1949. osnovana je prva low-cost kompanija „Pacific Southwest Airlines" koja je prevozila putnike iz Severne u Južnu Kaliforniju. U Evropi taj model preuzima i razvija Irac Majkl O'Liri, koji sa Tonijem Rajanom osniva i predvodi avio kompaniju „Rajaner". Početkom devedesetih godina prošlog veka, širi se koncept jefitnog putovanja bez puno prtljaga, pogodnosti i dodatnih troškova - osnivaju se brojne niskotarifne kompanije, a tradicionalni avio-prevoznici preuzimaju koncepte svojih jeftinijih konkurenata.

Letenje postaje sve manje udobno, kako to nadahnuto opisuje Uelbek: „Putovati danas avionom, sa bilo kojom kompanijom, na bilo kojoj liniji, znači isto što i biti tretiran kao govno tokom čitavog leta. Zgrčen na nedovoljnom, gotovo smešno malom sedištu, s kojeg je nemoguće ustati a da se ne podignu svi susedi u redu, čovek je od početka suočen sa serijom zabrana koje stjuardese izriču nakon što navuku lažan osmeh.

Čim uđete u avion, prvi zadatak im je da se dokopaju vašeg ručnog prtljaga, da bi ga zatvorile u prtljažnik kome nećete imati pristupa, ni uz kakav izgovor, sve do sletanja. Tokom celog leta one se zatim trude da uvećaju broj zajebancija koje će vam onemogućiti bilo kakvo micanje, svaku aktivnost, sem onih koje se nalaze na ograničenom spisku dozvoljenih radnji: konzumiranje gaziranih pića, američki filmovi, kupovina proizvoda duty-free..."

Gradovi pretvoreni u destinacije

Masovni turizam je mnoge najlepše gradove i mesta pretvorio u „destinacije" - neizdržljive za domaćine ali i za putnike. Nova luka u Barseloni prima istovremeno sedam kruzera - napada se i sa kopna i sa mora. U dokumentarnom filmu iz 2014. Bye bye, Barcelona građani i stručnjaci svedoče o haosu i metežu, o nemogućnosti da prođu ulicama, nesigurnosti i skupoći, propasti malih trgovina: „To više nisu putovanja, to su konzumacije destinacija". Iako je u Barseloni dnevni prihod od turizma i zavisnih aktivnosti oko 20 miliona dolara dnevno, i stvara se 100.000 radnih mesta, problemi su veliki. Osim što je četvrti najposećeniji grad u Evropi, Barselona je ujedno na istom, četvrtom mestu i po razočaranju turista - navodi se u filmu.

Amsterdam se takođe bori sa najezdom posetilaca u istorijski deo grada, zbog čega gradske vlasti godinama najavljuju promene u strukturi turista i ukidanje kupovine kanabisa za strance. Ionako uske ulice brekću pod najezdom sa kopna i sa mora, svi hrle ka razrađenom programu: vožnja kanalima, kuća Ane Frank, cvetna pijaca, Muzej Madam Tiso... Ako niste blaženi turista, neizdrživo je.

„Overtourism" - prekomerni turizam - izraz je koji se sve češće koristi da označi realan problem sa kojim se suočavaju mesta poput Venecije, grada koji svakog dana prima trostruko više turista nego što ima stanovnika. Venecija je neprekidno fizički ugrožena, napadnuta od strane solitera na vodi - kruzera, koji mogu da prime i do 6.000 ljudi. Ti putnici prave neopisivu gužvu, malo troše, ne koriste hotele i nije neobično što se još jedna destinacija pogođena kruzerima - neveliki Dubrovnik, odlučio da reguliše broj kruzera, promeni mesto pristajanja i time zaštiti Stari grad od propadanja i tužne unifikacije suvenirske i druge ponude. I Venecija je pribegla nizu restriktivnih mera ne bi li omogućila funkcionisanje grada.

Turizam i korona

Građanka Barselone u dokumentarcu Bye bye Barcelona izjavljuje: „Nećemo da budemo monokultura!" Zabrinuti su zbog toga što su isključivo okrenuti turizmu. Nešto nalik Kubi u vreme Prvog svetskog rata, i u doba prohibicije, kada je zemljište uništeno prelaskom na sadnju šećerne trske, zbog povećane tražnje za šećerom i rumom. „Šta ako sve ovo nestane?", pita se stanovnica Barselone.

I zaista - odjednom je sve nestalo. Pandemija korona virusa, zatvaranje u kuće, testovi, zabrane kretanja, zabrane putovanja. Turističko klatno, koje se zanjihalo ka krajnjoj tački prekomernog turizma, iz zaleta je prešlo u krajnje suprotni smer. Ulice su opustele.

Dok krupnom kapitalu i u ovim uslovima ne ide loše, u turističkom i ugostiteljskom sektoru širom sveta usledila su brojna otpuštanja i baratanje strahom od otpuštanja kao dodatnim pritiskom. Procenjeni globalni prihod od međunarodnog turizma isnosio je 1,47 triliona dolara 2019. da bi sledeće, pandemijske godine, opao za 63 posto.

Problem prekomernog turizma preko noći postao je deo neke daleke, idilične prošlosti. Direktor hotelske asocijacije Barselone nedavno je izjavio da je zatvoreno 40% hotela, i da je umesto prosečnih 60.000 gostiju dnevno, u gradskim hotelima ove godine boravilo tek 13.000 turista, kao i da je hotelska industrija izgubila 2,7 biliona evra od početka epidemije.

Nakon otvaranja Amsterdama u julu ove godine, otvoreni su lokali koji su opstali, brodići za vožnju kanalima bili su spremni, a na licima ugostitelja i turističkih radnika videla se zbunjenost i zebnja zbog prizora polupraznih bašti i usidrenih čamaca bez putnika.

Putovanja su zakomplikovana zdravstvenim procedurama, a pandemija još uvek traje - u momentu otvaranja zemlje, Holandija je imala rekordan broj zaraženih korona virusom.

Da li će se stvari vratiti na staro po prestanku pandemije? Hoće li turisti ikada ponovo nagrnuti na „destinacije"? Sasvim je sigurno da su ljudi željni putovanja i turizma. Pitanje je kojim tempom i u kom obliku će da se nastavi tok ove industrije, imajući u vidu nastupajuću recesiju i dodatnu pauperizaciju srednje klase iz koje se uglavnom regrutuje armija masovnog turizma.

Možda masovni turizam i jeste lažno iskustvo, beg od stvarnosti, možda potvrđuje predrasude, uništava prirodu: ipak, pandemija je podsetila na dragocenost slobode kretanja i turističkih putovanja, kako god da se turizam zamišlja, praktikuje i doživljava. Radost nije stanje za potcenjivanje, pa makar bilo izazvano kupovinom suvenira Ajfelove kule sa termometrom, plastične figurice rimskog Pape ili svetleće venecijanske gondole. Sreća zbog krofne u Sutomoru ipak je - sreća.