Pre tačno osamdeset godina, petnaestog i šesnaestog aprila 1941, Jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo prebacilo je sa Kapina polja kod Nikšića u Grčku nešto više od dve stotine uglednih ličnosti iz jugoslovenskog javnog i političkog života. Uz kralja Petra i najveći deo Vlade, tu je bio i ceo niz ljudi koji su na različite načine obeležili našu noviju istoriju

Ambivalentnost koja je spram Kraljevine Jugoslavije i naročito njenog sloma u Drugom svetskom ratu postojala u SFRJ sjajno je sublimirana u onom duhovitom aforizmu - beše li Crnčevićevom? - prema kojem „pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i uzeli nam sve". Nije to ambivalencija preterano čudna. Partija koja je u najvećem periodu postojanja Kraljevine Jugoslavije u njoj bila izvan zakona, postala je vladajuća i jedina. Takođe, partija koja je programski najavljivala rušenje i podelu te države, postala je njen čuvar. Istorija se nije mogla baš do kraja falsifikovati, odnosno nije bilo moguće tvrditi da nikad pre nije bilo Jugoslavije, ali mogla se braniti teza da je ono pre bila „lažna" Jugoslavija, dok sada imamo „pravu".

„Lažnost" se dokazivala na nekoliko načina: argumentima o potlačenosti i nepriznavanju pojedinih naroda, tvrdnjom da Kraljevina nije uspela da reši srpsko-hrvatsko pitanje te naposletku brzinom sloma nakon Hitlerove invazije. Sa svakom od svih stavki dalo bi se polemisati, no možda je i temeljni sofizam onaj poslednji. Potpuno prenebregavajući kontekst, odnosno vremenski okvir u kojem su druge zemlje kapitulirale pred Hitlerovom vojnom mašinerijom: od Čehoslovačke i Poljske preko Belgije i Holandije do same Francuske, ekspresan poraz jugoslovenske vojske tumačen je kao nekakav bizaran izuzetak.

Uostalom, pogledajmo kako taj slom tumači ugledna nemačka istoričarka Mari-Žanin Čalić: „Bez objave rata, 6. aprila 1941, u ranim jutarnjim satima 611 nemačkih aviona počelo je da bombarduje jugoslovenski glavni grad, koji nije bio branjen, i koji je ranije uzalud bio proglašen 'otvorenim gradom'. Razoreno je 9.000 zgrada, 3.000 ljudi je poginulo, više nego u Varšavi, Roterdamu i Koventriju zajedno. Jedanaest dana posle operacije 'Kazna' jugoslovenska vojska morala je da kapitulira. Tako je prva Jugoslavija na kraju propala ne usled unutrašnjih suprotnosti već usled spoljne agresije". 

Navedeni sažetak ne ilustruje dobro intenzitet neobaveštenosti jugoslovenskog vodstva. Usprkos brojnim upozorenjima i dojavama, među kojima se ističu one koje direktno iz Berlina šalje pukovnik Vauhnik, u Jugoslaviji ne očekuju promptan nemački napad. Najbolja ilustracija toga je verovatno činjenica da je baš za šesti april bilo zakazano venčanje ćerke jugoslovenskog premijera Dušana Simovića, a da nikom nije palo na pamet da ga odloži. Takođe, čak i nakon početka toliko brutalnog napada, nije se očekivao tako brz slom.

Beg iz Beograda

Zbog velike izloženosti glavnog grada, kralj i premijer odlaze put Zvornika i Banje Koviljače, dok se Vlada spušta do Užica. Tamo, odnosno u obližnjem Sevojnu, već sedmog aprila ujutro određuju privremena sedišta ministarstvima. Po toj odluci, sedište Ministarstva saobraćaja je u Kraljevu, Ministarstva finansija u Užicu, Ministarstva pravde i prosvete u Arilju, Ministarstva poljoprivrede u Požegi, Ministarstva snabdevanja i ishrane u Matarugama, Ministarstva spoljnih poslova u Vrnjačkoj Banji, Ministarstva trgovine i industrije na Zlatiboru te, naposletku, Ministarstva pošte, telegrafa i telefona u Sarajevu.

Ipak, samo tri dana kasnije, cela Vlada kreće za Sarajevo, mada svi ministri neće stići tamo, pošto će ostatak Vlade napustiti Ivan Andres i Vlatko Maček. Maček će se na putu za Zagreb u Banji Koviljači i Zvorniku susresti sa Simovićem i kraljem Petrom, ali i pored njihovih molbi neće želeti da ostane ni uz Vrhovnu komandu ni uz Vladu. Slično kao i u Užicu, Vlada se neka dva-tri dana ponaša kao da će u Sarajevu i na Palama delovati u nekoj koliko-toliko dužoj budućnosti, no snage nacista i njihovih saveznika sve vreme nezadrživo napreduju.

Skoplje, Štip i Veles pali su već sedmog aprila, dan kasnije Prilep, Tetovo i Pirot, a devetog aprila i Niš. Između jedanaestog i trinaestog aprila, pokorene su Vojvodina, Slovenija, Hrvatska i zapadni deo Bosne. Dvanaestog aprila uveče, neprijateljske snage ulaze u Beograd.

Sabirno mesto Nikšić

Sve je jasnije da nema vojske koja je u stanju da brani makar i deo jugoslovenske teritorije. Otud je i kralj, putujući iz Zvornika prema Sarajevu, kod Goražda odlučio da uopšte i ne skreće ka Sarajevu, nego da nastavi na jug, prema Nikšiću. Prenoćio je u manastiru Ostrog pre nego je krenuo ka aerodromu kraj Nikšića odakle je već u rano jutro poleteo put Grčke. S njim su u avionu, uz dvojicu pilota, bili ministar dvora Radoje Knežević, ađutant pukovnik Rakić i lekar dr. Moačanin.

U međuvremenu je ka Nikšiću iz Sarajeva krenula i Vlada, koja se nastavila osipati. Sa ostalim ministrima i funkcionerima, ka jugoistoku nisu krenuli Bariša Smoljan, Ivan Torbar i Džafer Kulenović. Oko ponoći između četrnaestog i petnaestog aprila, u Nikšić, proglašen novim, trećim u poslednjih desetak dana, sedištem Vlade, pristižu ministri, političari, visoki činovnici te njihovi članovi porodica i poneki uglednik. Noć provode u maloj zgradi Poljoprivredne škole, gde su svi skupa, zajedno s prtljagom, kao sardine u konzervi. A u svitanje konvoj kreće prema aerodromu.  

Mnogo je tu ljudi, uglavnom iz foldera „neko i nešto u Beogradu i Zagrebu": Slobodan Jovanović, ban Ivan Šubašić, Ilija Jukić, Branko Čubrilović, Bogoljub Ilić, Momčilo Ninčić, Dušan Simović, Milan Grol, Juraj Šutej, Srđan Budisavljević, general Borivoje Mirković, Petar Živković, Miha Krek, Vladimir Ćorović, Niko Bartulović...

Neki su s porodicama, neki su sami. Neki su histerično-panični, neki mirni ili prividno mirni. Simović je od generala Kalafatovića ranije tražio da hitno ponudi primirje Nemcima i Italijanima, ali već se zna - ili barem sluti - da oni na to neće pristati. Oni žele bezuslovnu kapitulaciju i što je moguće raniju okupaciju cele Jugoslavije, što će reći i Nikšića. Pojedini članovi Vlade ipak su se nadali da će biti moguće uspostaviti trajniji front od primorja prema Drini te od hercegovačko-crnogorskih planina prema Metohiji. Međutim, i oni će se vrlo brzo razočarati.

Petnaesti april

Oko jedanaest sati prepodne petnaestog aprila, za let su bila spremna dvadeset i dva borbena aviona, što je bilo nedovoljno za sve. Morale su da se naprave dve liste putnike: prioritetna i ona druga. U prioritetnoj su bili ministri i njihove porodice, kao i izvestan broj drugih uglednih lica iz vojske i politike. Krenule su svađe i prepirke. Komandant vazduhoplovstva general Mirković pokušavao je da umiri situaciju. Njegov plan je bio stvaranje „vazdušnog mosta" odnosno da se avioni koji ostave putnike u Grčkoj odmah vrate do Nikšića po nove.

Oni koji nisu imali sreće da polete u prvoj „tranši" čekaju da se u kazanu Pilotske škole skuva ručak. A na aerodromu je i teret koji takođe čeka transport za Grčku, ali barem ne jede hleba: 20 sanduka zlata iz Narodne banke. To, međutim, nije značilo da zlato nije prioritet, odnosno da nije bilo predviđeno da u praktično svaki avion, uz „živu silu" ide i po jedan sanduk zlata.

U jednom avionu, odmah iza podneva odleteli su, između ostalih, ministar Budisavljević te ministar Čubrilović sa ženom i sinom. U drugom, koji je poleteo odmah posle, bili su Juraj Krnjević, ban Šubašić, Sava Kosanović, ministar Šutej, dva pomoćnika ministra, jedna žena, jedan oficir i jedan sanduk zlata.

Dvojica putnika koja su, po svedočenjima, sedeli jedan do drugog, Šubašić i Kosanović, za jedva malo više od tri godine, posle Viškog sporazuma s Titom postaće premijer odnosno ministar unutrašnjih poslova u kratkovekoj poslednjoj emigrantskoj vladi. U prvoj Titovoj Vladi, Kosanović će biti ministar informisanja, a kasnije će postati jugoslovenski ambasador u SAD i Meksiku. Kosanović je sin najmlađe sestre Nikole Tesle i njegovom zaslugom je Teslina ostavština sakupljena i prebačena u Beograd, da bi se na osnovu tog fundusa osnovao Muzej Nikole Tesle. 

Aerodrom ukrštenih sudbina

U jedan od većih aviona, sa dvanaest putničkih mesta, uspeo je da se ukrca bivši ministar Mihailo Konstantinović, čiji je sin Radomir, nepune tri nedelje ranije, na sami fatalni 27. mart napunio trinaest godina. I u ovaj avion, mada već preopterećen, ubačen je sanduk zlata.

Po jednom svedočenju: „Još dok je rulao po neravnom nikšićkom aerodromu, sa aviona su najpre otpali točkovi, pa stajni trap, a zatim i jedno krilo. Iz skrhanog aviona, nagnutog u stranu, izvlačili su se nesrećni putnici. Bili su bledi. Dve žene su se onesvestile."

Za neke od putnika, ovaj udes bio je sreća u nesreći. Decenijama kasnije, biograf Radomira Konstantinovića ovako će pisati o ratnim godinama njegovog oca Mihaila: „Otišao je svojim putem, mimo Vlade, iz Crne Gore u Grčku, a potom za Kairo, pa u Palestinu, zatim Istanbul, opet Kairo, i najzad u London. To je bio njegov ratni emigrantski itinerer. Potvrdio ga je u jednoj izjavi partizanskim vlastima Sreten Vukosavljević, ministar u prvim Titovim vladama." 

Da je avion uspeo da poleti, pa se srušio samo koji minut kasnije, mali Radomir bi ostao siroče, pa definitivno ne bi bilo „Dekartove smrti", a po svoj prilici ni ostalih njegovih knjiga, barem onakvih kakve u ovoj realnosti jesu. Da je odleteo i stigao na odredište, odnosno da je Mihailo Konstantinović čvrsto vezao svoju sudbinu za kraljevsku Vladu, opet bi sve bilo drugačije. To je samo jedan od primera toga kako se istorija srpske i jugoslovenske književnosti račvala na aerodromu kraj Nikšića.

Niku Bartuloviću, recimo, nije uspelo da se ukrca na avion. Oni koji su ga poznavali tvrde da nije bio sklon guranju i laktanju. Da je uspeo, možda „Roman o Londonu" ne bi bio jedina velika asocijacija naše književnosti i britanske prestonice. Možda bi srpski istoričari književnosti osim groba Dimitrija Mitrinovića na Hajgejtu obilazili i Bartulovićev tamošnji grob. U ovoj realnosti, međutim, Bartulović je ostao bez groba, pa i bez kenotafa, skoro i bez imena i bez glasa.

Ni Stevan Jakovljević, autor „Srpske trilogije", nije uspeo da se ukrca na avion, ali to se za njega nije ispostavilo kao potpuno nesrećna okolnost. Nemci će ga zarobiti i poslati na sever, kao ratnog zarobljenika. U zatočeništvu će provesti četiri godine, a po povratku će postati rektor Beogradskog univerziteta.

Pad na Olimp

Možda i najtragičnija priča „vazdušnog mosta" je ona o malom dvomotorcu kojim je pilotirao Siniša Sinobad, poslednjem avionu koji je poleteo tog petnaestog aprila. U njemu su uz posadu bili i artiljerijski major Đorđe Stanojlović sa svojom mladom suprugom, te čuveni istoričar i profesor univerziteta Vladimir Ćorović. Avion je bio mali, pa Sinobad nije želeo da ga preoptereti teškim sandukom sa zlatom. General Mirković, međutim, iz aviona izbacuje radio-telegrafistu Živkovića, a ubacuje sanduk zlata.

Svedoci kažu da je Živković suznih očiju gledao u avion koji se zaputio ka jugu, nesvestan da mu je Mirković nehotice spasio život. Mali dvomotorac će se survati na planinu Olimp, uz pogibiju svih putnika i članova posade, neki tvrde zbog magle, a neki zbog paljbe nemačkih lovačkih aviona.

Tako je veliki istoričar, rođen u Mostaru 1885, u generaciji „pobunjenih anđela", poginuo na planini koja je bila dom bogova antičke Helade. Čovek kome je suđeno na čuvenom banjalučkom Veleizdajničkom procesu, gde je najpre osuđen na pet godina robije, što je Vrhovni sud povećao na osam; koji izašavši iz zatvora, posle amnestije koju pod pritiskom svetske diplomatije potpisuje car Karlo, odlazi u Zagreb gde se druži sa Andrićem i Bartulovićem; koji će 1. decembra 1918. u Kući Krsmanovića na Terazijama prisustvovati činu sjedinjavanja Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca; koji je bio rektor Beogradskog univerziteta tokom nepune tri godine (1934-1936), deceniju pre nego to postane Stevan Jakovljević s kojim se mimoišao na aerodromu kraj Nikšića; koji će izroditi dve ćerke sa Jelenom Skerlić-Ćorović, sestrom Jovana Skerlića - Vladimir Ćorović će sa zemnim ostacima zauvek ostati na planini Olimp.

Zajedno s njim, na Olimpu, počivaju i ostaci pilota Siniše Sinobada, potomka čuvene morlačke porodice Sinobad, koja aliteracijom priziva čuvenog junaka Sindbada morepolovca. Sinobade je u svom „Razgovoru ugodnom naroda slovinskoga" (objavljenom u Mlecima 1756) u književnosti ovekovečio Andrija Kačić Miošić. Stalo je bilo u taj mali dvomotorac kao u podobar grad i svako zlato je, izvan simbolike, tu čist višak.

Šesnaesti april

Tokom celog tog dana, petnaestog aprila, na aerodrom su stizali novi potencijalni begunci. Menjali su se prioritetni spiskovi, ali uzalud. Pre nego je pala noć, iz Grčke se vratio samo jedan avion. Gotovo svi avioni koji su sleteli na aerodrom kod Paramitije, tamo su bili izloženi nemačkoj paljbi iz vazduha te su bili ili spaljeni ili neupotrebljivi.

Druga noć u zgradi Poljoprivredne škole bila je gora od prve. Više od stotinu onih koji su žudeli da se dokopaju Grčke besano su čekali jutro, svesni da za većinu njih neće biti mesta.

Jutro šesnaestog aprila bilo je tmurno i kišovito. Penzionisani ministar Lazar Marković ultimativno je tražio od generala Mirkovića da on mora biti među putnicima. Mirković, međutim, nije voleo da mu se bahato naređuje. Marković će ostati u zemlji, pa će ga nove vlasti posle 1945. dva puta osuditi na robiju zbog veza sa Dražom Mihailovićem.

U poslednjem avionu koji je poleteo 16. aprila bio je i komandant vazduhoplovstva general Borivoje Mirković, „kao kapetan broda koji tone", kako je zabeležio Mihailo Marić iz čijih istraživanja ovde preuzimamo veliki broj podataka. Uz Mirkovića su u tom poslednjem avionu bila skoro isključivo vojna lica: pet potpukovnika, tri majora, jedan kapetan, tri sanduka zlata i ministar Marko Dabović.

Dabović je zapravo želeo da ostane u Jugoslaviji, no došao je na aerodrom da se pozdravi s kolegama iz Vlade. Mirković ga je, međutim, nagovorio da iskoristi priliku i ukrca se u poslednji avion kad već kao aktuelni član Vlade ima prednost i prioritet, a cela Vlada i kralj su svakako već otišli, pa i on, ako ostaje lojalan, praktično ima dužnost da pođe.

Na svoju nesreću, Dabović se dao nagovoriti. Avion se, čim se našao iznad grčkog kopna, zatekao usred neprijateljske protivavionske vatre. Pilot je nekako uspeo da sleti na nezgodan teren, uz krš i lom. Neki su imali samo blage povrede, neko je slomio nogu, neko ključnu kost, a najgore je prošao ministar Dabović koji je smrtno stradao. Sahranjen je u grčkom selu Paleros-Zaverde.

U nepuna dva dana, jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo uspelo je iz Nikšića do Grčke da prebaci 216 uglednih ličnosti iz političkog, vojnog i društvenog života, ne računajući četrdesetak pilota.    

Već u leto iste godine, i kralj Petar i Vlada će se smestiti u Londonu, no to je nova priča ili pak drugo poglavlje iste priče. 

div id="adoceanrsvdcfhklggd">