Godinu dana od izbijanja epidemije bolnice u Francuskoj su i dalje pune, u odeljenjima za intenzivnu negu nedostaju kreveti, vakcina nema dovoljno. Prihvaćene su samo one vakcine koje su odobrile evropske zdravstvene institucije, a svima je jasno da je odluka da se ne uzmu u obzir kineska i ruska vakcina - politička. U međunarodnim kuloarima struje hladnoratovski vetrovi koji utiču i na zdravstvenu politiku. Iako je problem sa nabavkom vakcina evropski, a ne francuski, Francuzi su razočarani zbog načina na koji su se njihove vlasti suočile sa pandemijom

Baš kada su rešili da ponovo zatvore Pariz, stiglo je proleće. Pariske ulice i bulevare ponovo je ispunila vreva šetača - u ulici Rivoli koja prati tok Sene od trga Konkord, pored parka Tiljeri i Luvra, trgovačkog kraja oko Šatlea, gradske skupštine i srednjevekovnih kuća Marea, sve do trga Bastilja.

Parižani prkosno brane svoj stil života. Mere koje se uvode za sprečavanje nove i još nedovoljno poznate bolesti ionako ne razumeju najbolje. Čitave zime živeli su u ritmu policijskog časa koji je počinjao u šest sati popodne. To je zahtevalo drugačiju organizaciju života - brzu nabavku i zatvaranje u kuću. Francuski običaj da kasno večeraju dobio je novi smisao - večere su od obeda postale obred, vrelo društvenog života, pozornica strasnog raščlanjivanja aktuelnih zbivanja čijem kvalitetu doprinose flaše dobrog crnog vina. Nacije koje imaju dobra vina nesumnjivo bolje prolaze u krizama, ne treba to izgubiti iz vida u planiranju „sveta posle".

Nove lude dvadesete

Na radiju se vodi razgovor o tome da li će taj svet da liči na onaj iz „ludih dvadesetih" prošlog veka, kada je nakon Prvog svetskog rata usledila epoha velikog optimizma i stvaralačkog poleta koja je trajala sve do kraha berzi 1929. godine. Tomu Piketija, pisca globalnog bestselera „Kapital u 21. veku", brine socijalni ceh krize, umesto finansijskog o kome svi pričaju kako će se odraziti na bruto domaći proizvod. „Zahtev za jednakošću i socijalnom pravdom će biti sve snažniji i vlade to ne smeju da izgube iz vida", kaže ovaj ekonomista i profesor na prestižnoj školi društvenih nauka u Parizu. „Ne može biti slobodne trgovine bez socijalne politike, a danas tome treba dodati - i bez zaštite životne sredine", odlučan je Piketi, koji podseća da je 1919. godine osnovana Međunarodna organizacija rada koja se zalaže za dostojanstven rad, socijalnu zaštitu i pristojne plate.

Na ideju o „ludim dvadesetim" došli su neki ekonomisti koji su pronašli sličnost među epohama - potrošačka groznica (jednom kada kriza prođe), finansijska tržišta koja luduju, tehnološki pronalasci (u ono vreme električna energija i automobili, danas digitalna industrija i nove tehnologije u medicini). „Možda će biti nekoliko ludih meseci, ali ne verujem u nove dvadesete", sumnjičav je Piketijev sagovornik. „Današnja društva su više pesimistična nego ona od pre sto godina."

Zatvoreno društvo

Novo zatvaranje dela Francuske, uključujući i pariski region, uz policijski čas koji ostaje na snazi, podrazumeva zatvaranje trgovačkih radnji, robnih kuća, restorana i bistroa (osim onih koji se smatraju neophodnim, poput prodavnica hrane, ali i knjižara i cvećara), kao i ograničenje kretanja u krugu od deset kilometara od kuće i zabranu prelaska iz jednog regiona u drugi bez opravdanog razloga. Oko sto hiljada pariskih trgovaca nevoljno je spustilo zastore na radnjama i uputilo se kući. Njihovo nezadovoljstvo ukazuje da bi politički rizik od zatvaranja mogao da bude veći od ekonomskog, u susret predsedničkim izborima naredne godine.

Francuska vlada, međutim, nema izbora. Godinu dana od izbijanja epidemije bolnice su i dalje pune, u odeljenjima za intenzivnu negu nedostaju kreveti. Testiranje, u potpunosti besplatno, kako za Francuze tako i za strance (to važi za sve vrste testova, uključujući i PCR) svuda je dostupno - u apotekama, ambulantama, šatorima koji su postavljeni u gotovo svakoj ulici - ali vakcina nema dovoljno. Vakcinaciju usporava kašnjenje u isporuci i sumnja u kvalitet vakcina. AstraZeneka, vakcina švedsko-britanskog proizvođača, prvo je povučena, a potom vraćena u upotrebu nakon što je Evropska agencija za lekove rekla da je od nje veća korist od posledica.

Borba protiv pandemije u Francuskoj je stvar zajedničke evropske politike, odnosno pitanje autonomije Evropske unije. Zato su prihvaćene samo one vakcine koje su odobrile evropske zdravstvene institucije (za sada su to Fajzer, Moderna, AstraZeneka i Džonson i Džonson, a na ispitivanju su vakcina Sanofi koju proizvodi francuski institut Paster i nemačka vakcina Kurevak). Svima je, međutim, jasno da je odluka da se ne uzmu u obzir kineska i ruska vakcina politička. U međunarodnim kuloarima struje hladnoratovski vetrovi koji utiču i na zdravstvenu politiku. Evropska unija se boji da je politička cena kineske ili ruske vakcine veća nego što su spremni da plate.

Iako je problem sa nabavkom vakcina evropski, a ne francuski, Francuzi su razočarani zbog načina na koji su se njihove vlasti suočile sa pandemijom - ne razumeju kako je zemlju sa jednim od najboljih zdravstvenih sistema na svetu ova kriza zatekla nespremnom. Na levici razloge za to vide u nedovoljnom ulaganju u zdravstveni sistem proteklih godina i politici koja prednost daje društvenim i privrednim oblastima koje donose profit, a na desnici smatraju da je to problem Evropske unije i njene nefunkcionalnosti. To što druge zemlje proizvode vakcine pre njih, iako je ovde Luj Paster 1885. godine razvio prvu vakcinu, Francuzi doživljavaju kao još jedan znak opadanja francuskog prestiža u svetu.

Beg u „slobodnu zonu"

Čim je predsednik Emanuel Makron najavio novo zatvaranje grada, Parižani su izvukli kofere. Narednog dana železničke stanice su bile pune onih koji su žurili da se prebace u „slobodnu zonu". „Slobodnom zonom" nazivaju danas delove Francuske koji su pošteđeni novih mera - jasna je aluzija na višijevsku Francusku i oblasti koje nisu bile pod direktnom nemačkom okupacijom već pod upravom kolaboracionističke vlade koja se sklonila u grad Viši u alpskom regionu.

Sledećeg dana Parižani su osvanuli na terasi neke planinske kuće u Alpima (žičare ne rade, ali su nepregledne staze za nordijsko skijanje - šetnju po snegu - utabane), ili u kamenoj kući pored vinograda u Burgonji ili na obali Mediterana. Meštani ih gledaju sa podozrenjem, iritira ih prestonička ležernost. Dok pariski intelektualci u svojim vikendicama koje zapljuskuju talasi okeana kontempliraju o „svetu posle", u njima raste teskoba da li će za njih biti mesta u tom novom svetu. U velikim krizama socijalne razlike se produbljuju a gorčina socijalne nepravde je snažnija.

Način rada od kuće koji je nametnula kriza - zum konferencije, onlajn prepiska sa kolegama, pisanje izveštaja za kuhinjskim stolom - otvorio je nove mogućnosti za one čije prisustvo na poslu nije „neizostavno". U profesije bez kojih se ne može u pandemiji svrstani su lekari, apotekari, policajaci, vatrogasci, pekari, prodavci, ali i knjižari i cvećari.

Bašta na asfaltu

U Parizu je proleće osvojilo grad; kejovi Sene su puni, devojke i mladići sede na obali okrenuti licem prema suncu, sklopljenih očiju. Stolovi su sklonjeni sa trotoara, stolice su naslagane u izlozima kafea. 

Muzeji, bioskopi, pozorišta ne rade. Ostaje šetnja po Parizu, po bulevarima i parkovima koji blistaju pod pastelno plavim nebom. Pariz nije ovako izgledao ni za vreme okupacije, kada su kafane i kabarei radili za nemačke oficire i Francuze koji su se s njima družili.

Gradonačelnica An Idalgo sa prozora elegantne gradske kuće posmatra neprekinutu traku biciklista u ulici Rivoli. Od kada vodi francusku prestonicu, a ovo joj je drugi mandat, unela je ekološku revoluciju u urbanizmu i saobraćaju, zbog čega sanja da se kandiduje za predsednicu republike. Svuda po gradu su proširene trake za bicikliste, kejovi Sene su pretvoreni u šetališta i plaže s nasutim peskom i ležaljkama.

Betonske površine između zgrada i ispod podvožnjaka pretvoreni su u parkove i baštice u kojima Parižani gaje vinovu lozu, paprike i tikvice. „Urbana poljoprivreda" je u modi.

Na jednu takvu bašticu koja je nikla usred betona nailazim na potezu između Barbesa i Trga Staljingrad, u delu grada koji naseljavaju uglavnom migranti. Dve devojke iz kolektiva „Urbani voćnjaci" (čija je deviza „Ka jestivom gradu"), zalivaju sadnice dok iznad njih tutnji metro.

Kolektiv postoji od 2012. godine i deo je pokreta „gradovi u tranziciji". Objašnjavaju mi da je model samoupravni - nakon što postave sadnice svako može da se o njima brine i ubira plodove.

Izvan bašte okružene metalnom žicom, stoji grupa migranata koji izgledaju kao da su nedavno pristigli u francusku prestonicu, čekaju nešto, ne znajući verovatno kuda da se upute. Povremeno pogledaju u našem pravcu.

Pariz je velika šetnja

Pariz je grad šetača. Jedan od njih je bio Emil Sioran. Njemu je posvećen strip album „Samo u Parizu se može živeti" koji je tek stigao u knjižare. U stripu Sioran u šetnji kroz grad izgovara svoje aforizme, „silogizme gorčine" s balkanskim humorom.

Pošto je Sioran poreklom bio Rumun, njegov prevodilac, Sanda Stolojan, tumačila je njegovo pisanje u sklopu balkansko-latinske tradicije izrugivanja. Njegova razmišljanja o životu i postojanju, pesimističko i fatalističko poimanje sveta, otklon od buke i besa epohe u kojoj je živeo, dobili su danas novo značenje. „Svi smo mi na dnu pakla čiji je svaki trenutak pravo čudo", pisao je ovaj „bezvoljnik nirvane" i „učeni pakosnik", kako je sebe ponekad opisivao. I još: „Pariz je najudaljenija tačka od raja, ali ostaje jedino mesto u kome je dobro očajavati". Žitelji francuske prestonice koji se tiskaju na kejovima Sene za Siorana su „nekoliko miliona razočaranih obuzetih morom na kojoj im zavidi ostatak sveta". „Mogu da živim samo u Parizu i zavidim onima koji u njemu ne žive", igrao se rečima.

Novi klimatski režim

Samo u Francuskoj  ima smisla biti reakcionaran, promišljati svet u suprotnosti sa ideologijom progresa koja uništava planetu. O tome, u drugačijem ključu, piše jedan drugi mislilac, Bruno Latur, koji je, kao i Sioran, od parije postao jedan od najuvaženijih tumača savremenog sveta.

U novoj knjizi „Gde sam to ja?" ovaj naučnik i esejista pozitivne strane zdravstvene krize koja je zaključala svet nalazi u tome što nas tera da razmišljamo o novoj organizaciji društva.

Njegova metafizika zatočeništva govori o promenama kroz koje prolaze ljudi od kada žive zatvoreni u stanove i kuće, poput kafkijanske metamorfoze u insekte, ili termite koji žive u zajednici ukopani u zemlju. Ova transformacija je za Latura posledica klimatskih promena i udaljavanja čoveka od zemlje, od Geje. Zemljani počinju da se pitaju da li će ikada biti ponovo slobodni, kaže Latur, pogotovo što se kriza koju je izazvala pandemija nakalemila na krizu mnogo većih razmera koju izazivaju klimatske promene. „Ustručavam se da kucam po tastaturi iz straha da se ne otopi neki udaljeni glečer", piše. Savremeni čovek je nesposoban da odgovori na probleme koji su posledica globalizacije i industrijalizacije, zato je pitanje opstanka na planeti ključno političko pitanje, ne više pitanje ekologije, već preživljavanja, smatra ovaj „filozof zdravog razuma", kako sebe naziva. „Novi klimatski režim je novi politički režim", izričit je. Pozicija očuvanja planete ruši sve jučerašnje kategorije, poput suvereniteta, nacionalnih država i granica. Više se ne vodi borba između kapitalista i proleterijata, već između onih koji hoće da oporave planetu i onih koji ignorišu globalno zagrevanje i nastavljaju logikom industrijskog razvoja, proizvodnje i nesmanjene potrošnje zbog koje izumiru čitave životinjske i biljne vrste i zbog koje je doveden u pitanje opstanak ljudske vrste. Latur predlaže povratak unazad, sa svešću o međusobnoj povezanosti i zavisnosti jednih od drugih, kako bi se istražili kapaciteti za preživljavanje.

Vreme veštica

Već je pet sati popodne, sat vremena pred policijski čas, i knjižara u ulici Sevr, u petom arondismanu, počinje da se puni. Pored nove Laturove knjige pažnju mi privlači knjižica Štefana Cvajga „Uniformizacija sveta", koja počinje ovako: „Uprkos sreći kojom me ispunjava svako novo putovanje u koje sam se upustio poslednjih godina, u moj duh se usadio utisak koji me ne napušta: tihi horor naspram monotonije sveta. Različiti načini života na kraju počnu da liče, sve se prilagođava homogenoj kulturnoj šemi."

I nešto kasnije: „To je opijenost, podstrek za mase, ali sva ta nova tehnološka čuda u isto vreme donose ogroman gubitak iluzija za dušu i podstiču pasivnost individue... Pojedinac ne bira više polazeći od svog unutrašnjeg bića, već priklanjajući se opštem mišljenju". Svet od pre sto godina koji Cvajg prikazuje u svom eseju iz 1925, prirodno se nastavlja u Laturovom svetu potčinjenom diktatu homogenizovanog tržišta, čija se logika „napretka" okrenula protiv samog čoveka.

U knjižari prelazim bez većeg interesovanja preko naslova novije feminističke literature („Hvala, ne, zaista, hvala", „U potrazi za ženskim orgazmom", „Ustuknuti ne znači i pristati", „Fabrika perverznjaka", „Herstory"), ali pažnju mi privlači knjiga „Veštice, nepobediva moć žena".

Veštica je figura feminizma par excellence. „Jedina prihvatljiva ženska sudbina ostaje davanje sebe drugom. Ili, preciznije, davanje sebe koje podrazumeva pre odustajanje od sopstvenih stvaralačkih potencijala nego njihovo ostvarivanje", piše Mona Šole, autorka ove knjige, koja je doživela značajan uspeh kod čitalaca. U tekstu bogatom istorijskim i književnim referencama, ovako formuliše smisao političke borbe koja se i danas vodi na raznim stranama sveta: „Vreme je da žene - često toliko nesigurne u sebe, u svoje mogućnosti, u vrednost onoga što mogu da ponude, u pravo na život za sebe - nauče da se odbrane od nametanja krivice i zaplašivanja, da ozbiljno shvate svoje težnje i da ih odbrane bez i najmanjih ustupaka figurama muškog autoriteta koje pokušavaju da preusmere njihovu energiju u svoju korist".

Proleće pesnika u metrou

Dok čekam metro na peronu linije 12 sa razglasa se čuju Lamartinovi stihovi: „Jedna jedina želja je dovoljna da nastani čitav jedan svet". Čitanje poezije u metrou je smislio Žak Lang, nekadašnji ministar kulture, u okviru manifestacije koja je nazvana „Proleće pesnika". Ovog proleća čitaju se stihovi francuskih pesnika na temu „žudnje". Poezija je u metrou sveprisutna - na panoima okačenim na zidove perona, u vagonima; postoji i pesnički konkurs koji pariski metro organizuje za pesnike amatere svih generacija.

Pariz ove godine slavi dvesta godina od rođenja Šarla Bodlera, pesnika pariskog splina. Njegove poetske vizije grada u „Pariskim slikama", bekstvo od čame i ubistvene dosade, opsednutost smrću i putovanjima, poslednji stihovi „Cveća zla" - Želimo, dok mozak pali čudo ovo / u bezdan, do Pakla, Raja, nije važno / na dno Nepoznatog, da nađemo novo! - bolje nego bilo koji savremeni tekst opisuju rastrzanost i teskobu čoveka usidrenog u stvarnost gradskog života koji čezne da se uzdigne iznad turobne svakodnevnice.

Čudesna sudbina jednog skitnice

U metrou ispred mene jedna crnkinja razgovara na telefonu na nekom od afričkih jezika. Pored nje dvojica Rusa, migranti po svemu sudeći, pretresaju svoju sudbinu. „Mы cыgane", kaže jedan od njih uzdišući.

Osluškujem njihove glasove dok prelistavam „Kanar anšene" („Okovani patak"), omiljeni list Francuza kome nema ravnog u političkoj satiri. Nema u njemu ni oglasa ni tekstova pisanih po narudžbini da bi se popunio budžet; redakcija nikada nije bila u krizi. Čitam neverovatnu priču o beskućniku koji je dobio odštetu od suda zbog toga što se pojavio na fotografiji koju je pre tri godine objavio nedeljnik „Pari mač" u okviru reportaže o zavisnicima od kreka u pariskom metrou. Uživalac ove sintetičke droge se prepoznao i potražio advokata koji je pred sudom izneo tužbu svog klijenta: „Njihova lica nisu zamagljena kao lica policajaca koji se nalaze na fotografiji". List je osuđen da plati 10.000 evra i sa svog sajta ukloni fotografije iz reportaže. Mesecima kasnije fotografije su još stajale na sajtu, pa se klijent, beskućnik iz metroa kome je povređena privatnost, ponovo obratio sudu. Kazna za list je ovaj put iznosila 30.000 evra. Poređenja radi, bivši premijer Manuel Vals dobio je 2018. godine spor protiv istog nedeljnika koji je morao da mu plati 10.000 evra zbog kršenja prava na lik i narušavanja privatnosti jer je na naslovnoj strani objavio njegovu fotografiju sa novom devojkom. Postoji li ovaj zakon kod nas?

Ljubav u doba korone

Izlazim na Trgu republike gde me čeka Vesna. Oko nas se vijore alžirske zastave; Alžirci protestuju zbog nekog zakona koji se donosi u njihovoj zemlji.

Vesna mi priča o prvom iskustvu upoznavanja preko aplikacije. „Nagovorila me je cimerka, kaže: posmatraj to kao socijalni eksperiment". Cimerka je dvadesetpetogodišnja Ruskinja, Vesna je deset godina starija.

Od kada su zatvoreni kafići i klubovi, Francuzi se upoznaju na aplikacijama. Zvanična anketa pokazuje da je trećina Francuza koristila sajtove za upoznavanje u vreme prvog zatvaranja, pre godinu dana. Ljubav u doba korone je digitalna. „Ima ta aplikacija koja više poštuje žene, ubaciš kriterijume i kada se desi poklapanje onda ti pišeš njemu, a on ima 24 sata da odgovori. Ako se to ne desi, gubite kontakt. Imaš pravo i da produžiš vreme ako hoćeš", objašnjava Vesna živahnim glasom. „Prva tri dana sam eliminisala ceo Pariz. Stigla mi je poruka: više nema kandidata po vašim parametrima. Tada sam shvatila da je moje stanje svesti vrlo negativno". Odlučila je da ublaži kriterijume. „Počela sam da se dopisujem sa dvojicom; jedan pita da li navijaš za Đokovića ili za Federera, ja mu odgovorim naravno za Đokovića. On pita da li sam Srpkinja, a kad sam odgovorila potvrdno samo je nestao. Drugi pokušaj - isto, kad sam rekla odakle sam, izgubio se. Zamisli!" Ni naredni onlajn susret se nije bolje završio: „Napisao mi je: ti si viša od mene dva santimetra i imam dvoje dece. I više se nije javio. Baš sam se razočarala. Postaviš im pitanja, a oni ne znaju šta da odgovore".

Taman kad je prebacila aplikaciju u folder „razno", stigla joj je poruka - taj i taj je produžio vreme sa vama. Već joj je bilo preko glave dopisivanje, ali je odlučila da proba još jednom. „Kažem mu: hvala što si produžio vreme, ali što se tiče uvodnih pitanja ja to stvarno ne mogu. Lopta je na tvom terenu pa ti vidi. A on mi odgovori: A šta ako preskočimo uvodna pitanja. Kažem mu: važi, odlično, a u sebi razmišljam - šta ćeš sad", nastavlja Vesna svoju priču. „Nema njega nekoliko minuta, kad stiže fotografija plavog neba okruženog jelkama. Gde me nađe. Krenemo da se dopisujemo, posle dva sata mi postavi pitanje i odmah se izvini što ga je postavio. U kontaktu smo već mesec dana, u poslednje tri nedelje se baš intenzivno čujemo, dva-tri sata svako veče". Pitam je da li razgovaraju preko telefona. „Ne, preko poruka. Videli smo se u nedelju", kaže kikoćući se dok ulazimo u ulicu Aliber.

Našijenci

Na kraju ulice, na raskrsnici sa ulicom Biša, naziru se kameni bedemi koji okružuju bolnicu „Sen-Luj". Ovaj kvart sa spletom uskih, mirnih ulica i baštama bistroa je skriveni raj pariskih buržuja sa boemskim navikama (zbog čega iz zovu bobo).

Prolazimo pored bistroa „Karijon" i restorana „Mala Kambodža". U vreme terorističkih napada 2015. godine napadači su ovde pucali nasumice i usmrtili petnaestoro ljudi. Smrt ih je zatekla dok su pili piće na terasi bistroa.

Iz avenije Parmentije ulazimo u ulicu Artur Grusije i zaustavljamo se ispred broja 16. Iznad velikih crvenih vrata okačena je spomen ploča na kojoj piše: „U ovoj zgradi je živeo Danilo Kiš, pisac, 1935-1989. U njoj je umro 15. oktobra 1989." Kišov studio se nalazio dva ćoška dalje, u ulici Teson. U kratkoj autobiografiji „Izvod iz knjige rođenih", 1983. godine je: „Poslednjih godina živim u Parizu, u desetom arondismanu i ne bolujem od nostalgije; kad se probudim, ponekad ne znam gde sam: čujem kako se našijenci dozivaju, a iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona trešti harmonika".

Kada sam sledećeg jutra otišla na pijacu Popenkur, u susednom, jedanaestom arondismanu, mladoj prodavačici specijaliteta od živine prišao je čovek srednjih godina i pružio flašu crnog vina. „Morate da probate, to je vino iz moje zemlje, videćete", rekao je na francuskom sa poznatim akcentom. „Merci beaucoup", odgovorila je dok su joj se oči smešile iznad maske. Kad se udaljio pitala sam je da mi pokaže etiketu. Na njoj je pisalo: Pelješac.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">