Na današnji dan pre šezdeset godina, Jurij Gagarin je poleteo u kosmos. Dva dana ranije, 10. aprila 1961. Gagarin je napisao pismo svojoj supruzi Valentini Ivanovnoj i ćerkama Leni i Galji, za slučaj da na letu nešto pođe po zlu i on nastrada. Supruga i ćerke su ovo pismo dobile sedam godina kasnije, pošto je Gagarin 27. marta 1968. poginuo u avionskoj nesreći.

Zdravo, moje mile, voljene Valjočka, Lenočka i Galočka! Rešio sam da vam napišem pismo kako bih podelio s vama radost i sreću koja mi je zapala danas. Danas je vladina komisija odlučila da ja budem taj koga će prvog poslati u kosmos. Znaš, draga Valjuša, koliko bih želeo da i vi budete zajedno sa mnom. Običnom čoveku poveren je tako veliki državni zadatak - da izvede prvi put u kosmos!

Može li se sanjati o nečem većem? Ovo je - istorija, ovo je - nova era! Moram da krenem za jedan dan. Vi ćete se u to vreme baviti svojim poslovima. Veoma veliki zadatak je na mojim plećima. Voleo bih da pre nego krenem malo budem s vama, da s tobom popričam. Ali vi ste daleko. Ipak, uvek osećam kao da ste pored mene.

Ja u potpunosti verujem u tehniku. Verujem da neće zakazati. Ali desi se da čovek dok hoda i po ravnom padne i slomi vrat. Nešto bi i ovde moglo da se dogodi. Ali ja u to ne verujem. Ipak, ako se nešto dogodi, onda vas molim, i pre svega tebe, Valjuša, da ne budete tužne. Na kraju krajeva, takav je život i nikome se ne može garantovati da ga sutra neće pregaziti automobil. Molim te, čuvaj naše devojke, voli ih kao što ih ja volim. Neka odrastajući, molim te, ne postanu neke lepotice, neke mamine ćerke, već odgovorni ljudi koji se neće plašiti životnih nevolja. Odgajaj ih da izrastu u ljude dostojne novog društva - komunizma. Država će vam u tome pomoći. A svoj lični život uredi onako kako ti savest nalaže, kako ti se učini nužnim. Nikakvu obavezu ti ne namećem niti na to imam pravo.

Ispade pismo previše tužno. Nadam se da ovo pismo nikada nećeš videti, a mene će biti sramota pred sobom zbog ove prolazne slabosti. Ali, ako mi se nešto dogodi, moraš sve do kraja znati.

Do sada sam živeo pošteno, iskreno, na korist ljudi, makar ona i ne bila velika. Jednom sam u detinjstvu pročitao reči V. P. Čkalova: „Ako budeš, onda budi prvi". I evo, ja se trudim da budem, i trudiću se do kraja. Želim, Valjočka, da ovaj let posvetim ljudima novog društva, komunizma, u koji već ulazimo, naše velike Otadžbine, naše nauke.

Nadam se da ćemo za nekoliko dana ponovo biti zajedno, i da ćemo biti srećni.

Valjočka, molim te, ne zaboravi moje roditelje, ako budeš u prilici, nađi im se pri ruci. Pozdravi ih puno od mene i neka mi oproste što o ovome ništa nisu znali, ali nije ni trebalo da znaju.

Eto, izgleda da je to sve. Zbogom, moje najdraže.

Grlim vas i ljubim jako.

S pozdravom,
vaš tata i Jura.

10. 04. 61.

 

div id="adoceanrsvdcfhklggd">