Samo ako Srbi prihvate dijalekatsku šarolikost i policentričnost vlastitog, srpskog jezika, taj jezik može zaista da postane sredstvo izgradnje mostova i pospešivanja razumevanja na bivšem jugoslovenskom prostoru, umesto da bude samo još jedan instrument u jalovom kriptonacionalističkom nadgornjavanju sa Zagrebom, Sarajevom, ili Cetinjem. To znači da Srbija ne samo da treba da prihvata, nego i da proizvodi kulturne sadržaje na svim dijalektima vlastitog jezika. Samo otvorenost prema svim dijalektima srpskog jezika daje nam za pravo da i dalje pretendujemo na status ozbiljne evropske kulture

Raspad jugoslovenske države doveo je do razaranja čitavog niza kulturnih i društvenih projekata na kojima su decenijama zajedničkim snagama radili „naši narodi i narodnosti". Jedna od nedvosmisleno najvećih žrtava tog procesa jeste i nekadašnji dvoimeni jezik koji se sa pucanjem saveza samoopredeljnih socijalističkih republika iz jedinstvene prosvetiteljske luče kroz prizmu građanskog rata prelomio u dugin spektar „lokalnih lingvistika" i „nacionalnih književnih standarda".

Ovaj „poluraspad" nikada zvanično formiranog jedinstvenog jezičkog standarda pod popularnim nazivom „srpskohrvatski jezik" na narcisoidne i autistične „posebne jezike" praktično preko noći je pretvorio jedan ozbiljan i poštovan evropski jezik sa uglednom i međunarodno uticajnom književnošću u predmet sprdnje i popularnu ilustraciju za kriptorasistički pojam „balkanizacije". Umesto priče o balkanskoj lingua franca iz koje je srpski romantizam i nacionalna revolucija stvorila temelj za kulturnu, a zatim i političku emancipaciju najvećeg dela poluostrva, bivši „srpskohrvatski jezik" postao je večiti skeč „Top liste nadrealista" kojom obrazovani Zapadnjaci svojim studentima ilustruju apsurde samozaljubljene nacionalističke politike.

Ako se na strani ostave hrvatski pseudoistoričari i njihovi bošnjački i montenegrinski klonovi sa svojim nacionalističkim kontramitovima o „nepostojanju Srba i srpskog jezika", nijedan Hrvat koji hrvatski jezik drži za poseban jezik neće ozbiljno smatrati da se u Vranju, Kuršumliji, ili Vršcu „govori hrvatski", niti će neko bez glupiranja ustvrditi da se u Novom Sadu, Kragujevcu, ili Čačku govori „bosanski", odnosno „crnogorski jezik". Naspram toga, Srbi bez brige i bez ikakve nekonzistentnosti mogu da tvrde da se u Bosni, Crnoj Gori, Hercegovini i Dalmaciji, odnosna na Cetinju, u Sarajevu, ili u Zagrebu govori „srpski jezik", jer ne samo da na svim tim teritorijama (uprkos ratovima i etničkom čišćenju) dan-danas žive Srbi koji se tom lokalnom verzijom srpskog koriste vekovima, nego o tome postoje i široka književna svedočanstva. Selimovićev Derviš i smrt, Kočićev Jazavac pred sudom, Miljanovljevi Primjeri čojstva i junaštva, Matavuljev Bakonja fra Brne, baš kao Sremčeva Zona Zamfirova ili Stankovićeva Koštana, predstavljaju klasike srpske književnosti, i kao takvi se čitaju, štampaju, i izučavaju na srpskim školama i univerzitetima. Bez ikakve namere da se „komšije", odnosno „bivša braća" provociraju i „troluju": Srbi su jedini postjugoslovenski narod koji slobodno može da zameni „srpskohrvatski jezik" za srpski jezik, a da u tom jezičkom preformatiranju apsolutno ništa ne izgubi, niti svoj književni govor i za jednu reč osiromaši.

To je naše, ali ga nećemo

Ova slika srpskog jezika kao velikog i bogatog policentričnog jezika sa mnoštvom lokalnih dijalekata, govora i narečja, međutim, nailazi na ozbiljan problem: značajan i veoma glasan deo srpske javnosti na nju jednostavno nije spreman da pristane. Negiranje statusa jezika za hrvatski, odnosno za „bošnjački" i „crnogorski" književni standard prestavlja omiljen nacionalni sport u Srbalja, ali kada elemente tih „nepostojećih jezika" treba integrisati u „postojeći srpski", odjednom nailazimo na neobjašnjiv, ali vrlo uporan otpor. Kao da jedan deo naših sugrađana smatra da Hrvati, bosanski muslimani, odnosno cetinjski „Montenegrini" imaju pravilnu zamisao, pa je tako potrebno da i Srbi što pre „zagrade svoju jezičku prćiju", i očiste je od svake primisli na bivšu braću. Oni, nazovimo ih „jezički segregatori", ili „jezički autisti", doduše insistiraju da je „sve to srpski jezik, i nijedan drugi", ali kada neki Srbin govori, piše, ili peva dijalektom koji iskače iz okvira šumadijsko-vojvođanskog govora Beograda i Novog Sada, odjednom se suočava sa potpuno bizarnim imperativom da - „govori pravilno".

Ova naopaka ideja da nevezano za stručno normiranje srpskog književnog jezika (koje opet priznaje dve književne varijante - ekavsku, zasnovanu na šumadijsko-vojvođanskom dijalektu, koja se predaje u školama u Srbiji, i ijekavsku, zasnovanu na istočnohercegovačkom, po kojoj se srpski jezik predaje u Republici Srpskoj i Crnoj Gori) postoji nekakav „pravilan srpski jezik" kojim „svi Srbi treba da govore" za tren oka se pretvara u svojevrsni lokal-šovinizam, pa se onda svako odstupanje od ovog nepostojećeg i neuhvatljivog etalona diskriminiše kao „hrvatski", „bosanski", „crnogorski", a u određenim slučajevima čak i „bugarski" jezik. Stvar nije naivna - ne samo da su prekori ljudima koji celog života najnormalnije koriste „kroatizme" kao što su „kruh", „tisuća", ili „nezgoda" postali redovna pojava u javnosti (a sama ideja „kroatizma" podrazumeva da postoji nekakav hrvatski jezik koji je različit od srpskog), nego se u poslednje vreme sve češće (opet) mogu čuti i povici protiv najstarijeg srpskog književnog standarda - istočnohercegovačke ijekavice - kao nekakvog znaka političkog „crnogorstva" ili „bosanstva".

U pitanju je vrlo kompleksan problem, koji se ne iscrpljuje samo u političko-lingvističkim odnosima bivših jugoslovenskih republika. Sa sličnom stigmom se redovno susreću milioni Srba koji koriste kosovsko-resavski i prizrensko-južnomoravski (tzv. „južnjački") govor. Ne samo da ih raznorazni samoproglašeni stručnjaci za „pravi srpski jezik" uporno opominju da „govore pravilno", nego su njihovi akcenti i dijalektizmi redovno predmet podsmeha i okidač da kulturšovinističko omalovažavanje. U javnom diskursu ovi govori i akcenti se izjednačavaju sa „seljaklukom", „nazadnošću", i čak „nepismenošću" (šta god bila „usmena pismenost"), a u najboljem slučaju se koriste kao snishodljivi pečat „zavičajnosti", koji uvek nekako podrazumeva blagu tehničku, kulturnu, i čak intelektualnu zaostalost.

Prevođenje sa srpskog na srpski

Ova pojava poprima naročito zabrinjavajuće razmere kada je u pitanju proizvodnja sadržaja za decu, gde se očigledno pod krinkom „lekture" i „brige za jezičko obrazovanje" sprovodi naopaka politika otuđivanja svih nestandardizovanih dijalekata srpskog jezika i njihovog pretvaranja u „strani jezik". Ovde nije više reč o tome da se u srpskim knjižarama klasični dečji romani Družba Pere Kvržice i Vlak u snijegu Mata Lovraka prodaju isključivo u „posrbljenoj" verziji (kao Družina Pere Kvržice i Voz u snegu), što je samo po sebi već skandalozno, već se kroz isti tretman provlače čisto srpska dela i tekstovi. U Beogradu je tako nemoguće kupiti „Ježevu kućicu" Branka Ćopića ili bilo koje dečje izdanje srpskih narodnih bajki iz Vukove zbirke koja nisu u nakaradnom „ekaviziranom" izdanju, koje podrazumeva da se isključivo menja refleks jata - tj. „(i)je" prebacuje na „e" - dok svi ostali dijalektizmi i lokalni izrazi ostaju neizmenjeni, dajući tako hibridan tekst koji ne liči ni na šta.

Ova praksa uči decu da je ijekavica, na kojoj je napisan najveći deo naše narodne književne baštine, nešto strano i nepoželjno, od čega treba „očistiti" knjige da bi one mogle bezbedno da se čitaju. Samo je pitanje dana kada će kroz isti ovaj tretman „posrbljavanja srpskog jezika" proći dela Njegoša, Petra Kočića, Alekse Šantića, Sime Matavulja, a kako stvari stoje, možemo očekivati i „prevode na srpski" Zone Zamfirove i Nečiste krvi, utoliko pre što će deca koju je bilo potrebno zaštititi od „Ježeve kućice" uskoro preći na ozbiljnije štivo. Naravno, kada Hrvati ovo isto rade sa pesmicama čika Jove Zmaja, cela Srbija se krsti od čuda, ali potpuno identična praksa u Srbiji decenijama prolazi ispod žita.

Da stvar bude još apsurdnija, paralelno sa ovim čišćenjem dečje literature od ijekavice imamo proces sve većeg upliva latinice u izdanja za decu. Pitanje nemara prema ćirilici u srpskom izdavaštvu je posebna i veoma bolna tema, ali je upravo literatura za decu bila jedna od retkih oaza u kojima se koliko-toliko može govoriti o vajnoj „ravnopravnosti dva pisma". Ovo je bila posledica činjenice da deca u školi prvo ovladavaju ćirilicom, pa se ćiriličnim izdanjima povećava broj potencijalnih čitalaca. Međutim, budući da su nove tehnologije (dečji TV kanali, pedagoške igračke, i nezaobilazni - i ozloglašeni - Jutjub) dovele do toga da sve veći broj dece uči slova pre nego što krene u školu, a da u ovim sadržajima - kojima se kulturne institucije u Srbiji sistemski ne bave - praktično apsolutno dominira latinica, sve je to dovelo do novog talasa potiskivanja ćirilice iz štampe, ovaj put i među dečjom književnošću. To nas dovodi do potpuno šizofrene situacije u kojoj izdavači podrazumevaju da za srpsku decu treba „prevoditi sa ijekavice" Lovraka, Ćopića i srpske narodne bajke, ali im hrvatska latinica nikako ne smeta.

Lokalizacije crtanih filmova

Sličnu pojavu imamo kada je u pitanju vrlo važan aspekt kontakta dece sa živim jezikom - srpsko dubliranje stranih crtanih filmova i emisija za decu. Na ovom planu je učinjen ogroman napredak tokom proteklih desetak godina, i danas su profesionalne i tehnički besprekorne sinhronizacije sadržaja za decu apsolutno svakodnevna pojava. Međutim, jedan aspekat ove, inače zanatski neprikosnovene proizvodnje sadržaja za decu, vraća nas u kontekst priče o sužavanju izražajnih horizonata srpskog jezika. Ove sinhronizacije u ubedljivoj većini slučajeva isključivo koriste „bezakcentni" književni govor Beograda i Novog Sada, čak i kada - najčešće engleski - izvorni materijal u sebi sadrži naglašene i smislene razlike među govorima i akcentima različitih junaka.

Američki Baja Patak govori kao Škot, iako u Americi praktično niko ne govori škotski engleski (ali su Škoti poslovične prznice i cicije, što je kulturna paradigma koja je iz engleskog humora preneta u američki kao deo kulturnog identiteta), dok u Srbiji nikome nije ni palo na pamet da bi možda trebalo da govori kao Piroćanac. U „Diznijevom" Aladinu (kako crtanom filmu iz 1992. tako i u igranom filmu iz 2019. god.) glavni junaci govore standardni američki engleski, ali mnoštvo sporednih likova govori sa snažnim orijentalnim naglaskom i sa mnoštvom arabizama, koji prosto vape da na srpski jezik budu preneti govorom bosanskih ili novopazarskih muslimana. Slično tome, nedavno je u Srbiji prikazan prvi trejler za novi „Piksarov" animirani film „Luka", čija je radnja smeštena u arhetipsko mediteransko „malo misto", ali ovo apsolutno nigde nije odraženo u jeziku - umesto da bar od sporednih likova čujemo govor Sinja, Splita, Dubrovnika, ili bar Bara, Kotora, ili Herceg-Novog - što bi sigurno i samim glumcima koji su likovima „pozajmljivali glasove" bilo kudikamo zanimljivije - oni nas, umesto Jadranskog mora, govorom asociraju na Adu Ciganliju i novosadski Štrand.

Pritom nije reč o nekom detalju na koji niko ne obraća pažnju, i koji „nikome nije pao na pamet" - u sinhronizacijama crtanih filmova imali smo primere sjajne upotrebe lokalnih govora i dijalekata kojima je srpska verzija filma, ako ne nadmašavala original, onda svakako postajala zanimljivijom i zabavnijom od originala za srpsku publiku svih uzrasta (što je do tada retko bio slučaj). U sada već starom dublu „Piksarovih" „Automobila", karikirani govor američkog Srednjeg Zapada jednog od likova sjajno je zamenjen kosovsko-resavskim dijalektom u duhu provincijalnog govora iz „Selo gori, a baba se češlja", u „Potrazi za Dori" dvojica morskih lavova govore kao klasični Primorci iz Crne Gore, dok je naš glumac Đorđe Marković nadahnuto tumačio lik „Razbijača Ralfa" koristeći se veoma nijansiranim i diskretnim akcentom iz svoje rodne Loznice. Ne postoji nikakvo valjano objašnjenje zašto bi ovakva vrsta dijalekatske šarolikosti - koja u potpunosti odgovara šarolikosti engleskog jezika kojom su prebogati anglojezični sadržaji za decu - bila nešto čemu ne treba izlagati decu, utoliko pre što srpska deca bez ikakvih problema gledaju i prate piratske kopije hrvatskih sinhronizacija crtanih filmova koje su za njih, bez ikakvih predrasuda i provokacija, i dalje - na srpskom jeziku.

Akcenti jednakiji od drugih

Primer „Razbijača Ralfa" u kome glavni junak koristi nestandarne akcente i intonacije je naročito značajan, jer se na srpskoj televiziji lokalni akcenti uglavnom mogu čuti prenaglašeno i karikirano iz usta karikaturalnih likova (setimo se Šćepana Šćekića, Srećka Šojića, odnosno Tike Špica iz serija Siniše Pavića), ali vrlo retko imamo priliku da neki „ozbiljan" (tj. „nekomičan"), a pogotovo glavni junak govori na nekom „nebeogradskom" lokalnom dijalektu ili žargonu. Dok se sa srpske televizije može veoma često čuti prenaglašeni južnjački govor, u dramskom programu praktično nijednom nismo imali prilike da čujemo glavnog junaka kao ozbiljnog profesionalca u svom poslu - recimo policajca, lekara, ili sportistu - da govori kao da je iz Niša, Vranja, Kruševca, ili Čačka. Pre pola godine smo imali pomalo apsurdnu situaciju da u seriji „Močvara" glavni junak koga igra Goran Bogdan - iako glumi osobu koja je odrasla u Beogradu - govori sa specifičnim, ali snažnim hercegovačkim akcentom, a da nemamo nijedan analogan primer da glavni junak u nekoj dramskoj seriji govori kao da je iz trećeg po veličini grada u Srbiji. A sve to u uslovima poplave serija na kriminalističke i policijske teme, pri čemu je Niš glavna baza, kako Žandarmerije, tako i specijalnih jedinica Vojske Srbije.

Paralelno sa ovim lažnim čistunstvom imamo pojavu snishodljivosti prema „standardnim govorima" Zagreba i Sarajeva. Dok se lokalni govor Pirota, Leskovca, Kruševca, pa čak i Čačka izvrgava poruzi i vezuje za „blago tupave provincijalce", „purgerski" govor Zagreba je rezervisan za finu gospodu i fatalne dame, a (izveštačeni) čaršijski govor Sarajeva za „dobru raju" koja sluša rokenrol i nosi starke. Potpuno je nezamislivo da u srpskoj filmskoj ili televizijskoj produkciji neko učini ono što Amerikanci rade praktično pola veka, gde negativci rutinski govore prefinjeni („kraljičin") britanski engleski naspram nekog od „narodskih govora" SAD koji su rezervisani za glavne junake.

Zamislite srpsku verziju „Umri muški" u kojoj glavni junak govori kao Nišlija, a prefinjeni terorista kao zagrebački purger? Ne ide? Naravno da ne ide, jer bi iskompleksirana domaća elita u Srbiji od toga napravila skandal, kao u slučaju crtanog filma „Bik Ferdinand" iz 2017. godine, kada je ispravna odluka da se glavnom negativcu dodeli crnogorski akcenat (zato što je kao mediteranski dijalekat srpskog približno odgovarao naglašenom španskom akcentu originala) protumačena kao deo planske „anticrnogorske kampanje".

A zamislimo samo šta bi se dogodilo da se nekom negativcu britanski engleski dublira sa visokoparnim hrvatskim govorom Gospode Glembajevih? Umesto da to bude rutinska umetnička odluka (koja bi bez sumnje naišla na odobravanje srpske publike), ona se pretvara u političko pitanje. Problem je delimično u tome što Srbija nema svoju nezavisnu produkciju ovakvih sadržaja, a strani distributeri ne žele skandale niti ikakav negativni šum u javnosti, ali daleko od toga da je to jedini, pa čak ni ključni problem kada je ova tema u pitanju. Ovo su pre svega pitanja koja srpska kulturna elita nije rešila sama sa sobom, a od kojih zavisi da li će srpski jezik biti istinska balkanska lingua franca, ili će se svesti na jedan od malih, ksenofobnih, i autističnih postjugoslovenskih „jezičića".

Lokalni dijalekti u raljama identitetskih politika

Za novopečene balkanske nacije, jezik je samo oruđe identitetske politike, a „identitet" podrazumeva ni manje ni više nego nametanje standardizovane i iz živog jezika iščašene jezičke norme. Svake godine čujemo za bar neki incident iz Hrvatske u kojoj je neko bio izložen kritikama, šikaniranju ili uvredama zbog „nekorišćenja hrvatskih izraza", bilo da je u pitanju „sport" umesto „športa", „parče" umesto „komadića", ili „hljeb" umesto „kruha". Ova opsesija jezičkim čistunstvom nije okrenuta samo na unutra, nego i ka spolja.

Kada se Hrvati žale da u Srbiji „ne daju Bunjevcima da govore hrvatski" (što je sasvim nedavno bila tema u javnosti), oni ne žele da autentični govor Bunjevaca učine delom hrvatskog jezičkog prostora, već da ga iskorene i zamene za standardizovani („obesrbljeni" i „očišćeni") književni hrvatski jezik. Oni žele da nateraju Bunjevce da govore zagrebačkim standardom, umesto da Zagrepčane uče kako govore Bunjevci. Potpuno istu stvar pokušava Ukrajina sa rusinskim jezikom, koji hoće nasilno da zameni književnim ukrajinskim, baš kao što Bugari žele da nametnu svoj jezik Makedoncima, proglašavajući makedonski jezik za „varijantu bugarskog", ali im ne pada na pamet da ga izučavaju u svojim školama. Ovde nije reč o bilo kakvoj brizi za jezik, već o „zapišavanju teritorije" u najboljem balkanskom duhu.

Kao što je već rečeno, mi sve ove pojave dobro vidimo i nedvosmisleno osuđujemo kada je reč o drugima, ali smo često selektivno slepi kada pravimo istu grešku i kada padamo u istu zamku. Iza snobovskog i pseudoelitističkog imperativa da se „govori pravilno" krije se šovinistički podsmeh prema vlastitim sunarodnicima i njihovoj vekovnoj jezičkoj baštini, a iza toga - orvelijanski projekat „skraćivanja rečnika" i „izbacivanja suvišnih reči" iz leksičkog korpusa srpskog jezika. Na taj način se srpski jezik sistematski sabija, sužava i skučava, a daje se vetar u leđa ekskluzivističkim „jezičkim nacionalizmima" u drugim bivšim republikama bivše zajedničke države, a samim tim i fondaškoj uravnilovki koja u isti koš stavlja 300 godina srpske književne tradicije i 15 godina istorije „crnogorskog jezika", čija su jedina književna dela - stenogrami sednica skupštine i propagandni pamfleti sa tri šovinistička internet portala.

Srbi su pre četvrt veka već imali spektakularno propao, ali svejedno opasan eksperiment sa nametanjem ekavice u školama i javnim institucijama u Republici Srpskoj, koji je za posledicu imao samo otuđenje tamošnjih Srba i njihovog govora od matične kulture, i njihovo nasilno guranje u „bosanski lonac".

Meka moć inkluzivne kulture

Naizgled dolazimo do paradoksa: samo ako Srbi prihvate dijalekatsku šarolikost i policentričnost vlastitog, srpskog jezika, taj jezik može zaista da postane sredstvo izgradnje mostova i pospešivanja razumevanja na bivšem jugoslovenskom prostoru, umesto da bude samo još jedan instrument u jalovom kriptonacionalističkom nadgornjavanju sa Zagrebom, Sarajevom, ili Cetinjem. To znači da Srbija ne samo da treba da prihvata, nego i da proizvodi kulturne sadržaje na svim dijalektima vlastitog jezika.

Srbi su vekovima živeli pored Jadranskog mora i žive tamo i danas, ali je nezamislivo da likovi u crtanom filmu za srpsku decu govore kao Dalmatinci?! Trideset godina nakon propasti Jugoslavije Srbi citiraju „Alana Forda" isključivo u genijalnom „krležijanskom" prevodu Nenada Briksija i pevaju zagorske žargonizme iz poezije Štulića i Rundeka, ali sad odjednom treba da očistimo srpski jezik, kako se u njemu slučajno ne bi našli „kut", „povest", ili „neugodnost"?! Najzad, citiranje Njegoša i srpske epske poezije je dan-danas sinonim za narodnu mudrost i nacionalnu samosvest, ali decu u Srbiji ne treba izlagati ijekavici?!

Samo korišćenjem svih ovih dijalekata ravnopravno i bez ikakvog potiskivanja zaista dokazujemo bivšoj braći da je „sve to srpski jezik", i da je to - oduvek bio. Nastojanje da se srpski jezik veštački „očisti", „ispravi", odnosno uniformizuje može nas odvesti samo u sužavanje jezičkih, a samim tim i kulturnih horizonata našeg naroda, koji je nekada živeo i svojim jezikom govorio od Sentandreje do Soluna, kao što dan-danas živi i u Splitu, i u Kumanovu, i u Zagrebu, da ne pominjemo Cetinje, Sarajevo, ili Mostar.

Apeli da se „vodi računa o čistoći govora" su utoliko apsurdniji, kada imamo u vidu da su ratovi i krize razbacali srpski narod na sve strane, pa se danas na ulicama Beograda, pored specifičnog gradskog žargona Dorćola, Zemuna, i Novog Beograda na sve strane mogu čuti i govori Kninske i Timočke Krajine, Kosova i Hercegovine, Vojvodine i Bosne. Niko od ovih ljudi ne govori „nepravilno", i nijedna reč njihovog govora nije manje srpska, samo zato što je neko nikada nije čuo u Beogradu pre 40 ili 50 godina.

Samo otvorenost prema svim dijalektima srpskog jezika daje nam za pravo da i dalje pretendujemo na status ozbiljne evropske kulture, za koji su se generacije naših prosvetitelja, naučnika, i pesnika borile vekovima. A to nije pitanje „nadgornjavanja sa komšijama", već je elementarna briga za jezički i kulturni identitet budućih srpskih naraštaja, koji su, poput svojih vršnjaka u svetu, izloženi ogromnim pritiscima anglojezične globalizacije.

Ali ne samo to - insistiranjem na širini i šarolikosti srpskog jezika mi, zapravo, na jedini istinski efikasan način objašnjavamo „bivšoj braći" da sve vreme „govorimo istim jezikom". Samo pokazujući da je srpska kultura danas inkluzivna na isti način na koji je bila pre dva veka, kada se „Serbinom" mogao smatrati „svaki, komu je deset godina prošlo ot kako se u Serbiji nalazi, ili koji nepokretna dobra u njoj ima" (Sretenjski ustav, čl. 108), pokazujući da negujemo i čuvamo i one delove svoje nacionalne tradicije koje delimo sa narodima koji sebe kategorično ne žele da smatraju Srbima, samo tako suzbijamo averziju prema srpskom narodu i imenu, i otvaramo prostor da sa da drugima pronađemo „zajednički jezik" koji ne bi bio politički korektni i od kulture ispražnjeni truli kompromis.

 

 

div id="adoceanrsvdcfhklggd">