Ekonomske sankcije SAD uvedene Kini 1989. brzo su pale u vodu zato što su de fakto veću štetu pravile američkoj privredi nego kineskoj. Novo iskustvo iz prakse jeste da i evropske sankcije Rusiji koje su trenutno na snazi nanose više štete evropskoj privredi nego ruskoj. Što se tiče evropske rešenosti da vaspitava Rusiju i naudi Rusiji, po cenu da sama sebi puca u nogu, ta računica je neracionalna od samog početka. Kako Evropa može da se raduje što je juče crkla kineska, a danas ruska krava, ako to znači da će sutra preminuti i Milka?

Istorija nas uči da je stara Atina uvela ekonomsku blokadu susednoj Megari 432. godine pre naše ere i da je namera Atinjana da oštete komšijsku ekonomiju u potpunosti uspela. Drugim rečima, blokada je verovatno stara koliko i svet. Pleme koje kontroliše izvor pijaće vode u vidnoj je prednosti nad susednim koje ga nema.

Ekonomske sankcije u današnjem obliku nusproizvod su globalizacije XIX veka i čedo Velikog rata. Taj je sukob bio totalan: borilo se ne samo u rovovima, već svim raspoloživim sredstvima, od kojih nisu sva bila jednako varvarska.

Da nas ne bi zaslepele emocije, posegnuću za brojkama koje navodi Nikolas Malder u knjizi Ekonomsko oružje: Uspon sankcija kao alata modernog rata (2022).

Od bombardovanja iz vazduha u Prvom svetskom ratu je poginulo oko 3.000 vojnika. Bojni otrovi pak ubili su oko 90.000 ili 7% od ukupno 1,2 miliona vojnika protiv kojih su upotrebljeni. Ni jedno ni drugo generalno nisu korišćeni protiv civila.

S druge strane, u Prvom svetskom ratu je između 300.000 i 400.000 stanovnika Evrope umrlo od gladi i bolesti koje su bile direktna posledica ekonomske blokade. Još pola miliona umrlo je u Osmanskoj imperiji i na Bliskom istoku zbog anglo-francuske ekonomske blokade. Sankcije - ili po tadašnjem rečniku, „ekonomski rat" - u Prvom svetskom ratu su se pokazale smrtonosnijim nego bilo koji drugi način borbe.

Levica, desnica, centralno

Rečju, sankcije su podmukli ubica. Oficir koji izdaje naređenje da se na neprijateljske položaje baci plikavac s pravom se smatra ratnim zločincem još od 1924. godine. Ali mastiljara u odelu s kravatom koja stavlja potpis ispod dokumenta o ekonomskoj blokadi bio je i ostao puki činovnik - dakle gospodin čovek - iako je sva verovatnoća da će taj akt imati deset puta više žrtava.

Oko ekonomskih mera posle Velikog rata, međutim, složile su se levica i desnica. Kada su se 1919-1920. na Pariskoj konferenciji sastali lord Robert Sesil, aristokrata sa britanske strane, i Leon Buržua, republikanac sa francuske, brzo su se usaglasili da je blokada najbolja mera odvraćanja za svaku buduću državu koja se ogreši o mirovni sporazum.

Novo oružje je, gle čuda, isprobano na Rusiji i Jugoslaviji, iako se ni jedna ni druga nisu ogrešile o odluke iz Versaja i Pariza. Drugarski pozdrav koji je zajednica naroda poželela novoj sovjetskoj vlasti 1919. bila je ekonomska blokada.

Jugoslavija je brzo došla na red. Na Pariskoj konferenciji doneta je odluka sila pobednica o podeli Albanije između Italije, Jugoslavije i Grčke. Za albansku nezavisnost, međutim, založile su se SAD i Albion.

Jugoslavija je 1921. ipak podigla vojsku i krenula da zauzme oružjem južne teritorije dodeljene sporazumom u Parizu. Zaprećeno joj je ekonomskim sankcijama.

Sankcije komunističkim režimima

Ako su komunisti ikada kultivisali neku vrlinu, to je solidarnost. Na suprotnom polu nalazila se čistokrvna kapitalistička zloba: što je gore konkurenciji, bolje je za mene. SAD su poslovično sve komunističke zemlje tretirale kao gubavce i krvne neprijatelje: Kinu, Severnu Koreju, Kubu i Vijetnam držale su decenijama pod embargom.

Kina je odmah po uspostavljanju Narodne republike 1949. postala meta američkih ekonomskih sankcija. Ali ako bi se SAD obrušile na neku zemlju u vreme Hladnog rata, uvek su tu bile SSSR da - po principu neprijatelj mog neprijatelja je automatski moj jaran - ponude trgovinsku razmenu ili bespovratnu pomoć.

Posle zahlađenja kinesko-sovjetskih odnosa 1969. SAD su počele da obigravaju oko Kine. UN priznaju Narodnu republiku tek 1971. i dodeljuju joj stalno mesto u Savetu bezbednosti. Ekonomske sankcije Kini ukida Niksonova administracija 1972. Sankcije koje su SAD uvele Kubi 1960. i Vijetnamu 1963. bile su kudikamo razornije. I u ovim slučajevima u pomoć je pritekla bratska SSSR.

Sankcija zbog rasizma

Jednostrana mera embarga koje uvodi neka usamljena država - makar bila i moćna kao SAD - jedna je stvar. Drugi padež je kada se na neku državu konsenzusno i kolektivno obruši Liga naroda ili Ujedinjene nacije i od nje naprave planetarnu pariju.

Savet bezbednosti UN retko je bio saglasan oko uvođenja ekonomskih sankcija u doba Hladnog rata. Zapamćene su sankcije UN protiv rasističkog režima u Rodeziji 1965-1979. na čemu su insistirale afričke članice. Južnoafričku republiku su od 1977. pratile sankcije i glasna kampanja da se bojkotuje njena roba.

Dovoljno sam mator da se sećam zapaljivih postera i rečitih slogana na račun mrskog aparthejda. Činjenica je da ga je kreirala rasisitička gamad. Takvi drže da bela rasa i plavokosi narod ima kvalitetniji DNK materijal nego drugi. Ako je to uistinu tačno, onda bolji, nadareniji, pametniji i bogatiji treba da pomaže goreg, netalentovanijeg, glupljeg i siromašnijeg. Ali u stvarnom životu, rasisti koriste navodnu superiornost kao bogomdano pravo da tlače, eksploatišu, gaze, vređaju, porobljavaju i istrebljuju inferiornije od sebe.

Dakle ne kažem da su tipovi kao što su Ijan Smit, premijer Rodezije, bili cvećke. Ali kako odoleti iskušenju da posegnem za javnom tajnom kako je notorni „aparthejd" i danas sveprisutnan i opšteraširen diljem globusa. Njega su, pod okriljem sile, zakona i državnih struktura, bez zazora praktikovali, i tada i sada, Izrael nad Palestincima, Turci nad Kurdima i Englezi nad Ircima.

Pa i sami Jenkiji, kako pesma kaže, home of the free and land of the brave, imali su identičan odnos sa svojim nesrećnim manjinama - indijanskoj i crnačkoj. Štaviše, 1966 - kada su se UN ustremile na Rodeziju - još su u polovini saveznih država bili na snazi rasni zakoni, po kojima su ilegalni bili brakovi, pa čak i seksualni odnosi između različitih rasa.

Da, da, dobro ste pročitali: kolevka aparthejda su Sjedinjene Američke Države. Verovatno su sankcije Rodeziji uticale i na Američki vrhovni sud, koji je već sledeće 1967. rasnu segregaciju stavio van zakona.

Neka vrsta političko-ekonomske perverzije Hladnog rata bile su zemlje koje su se dragovoljno odlučile na samoizolaciju. Dakle države poput Albanije, Rumunije i Kambodže sedamdesetih i osamdesetih godina udarili su ekonomske sankcije vlastitom stanovništvu. Ova mazohistička mera imala je možda nekog ideološkog rezona, ali u praktičnom životu zatvaranje zemlje uvek je razorno po privredu. Dokazano je u tvrdoj praksi da su izolacija i samoizolacija dve strane istog novčića kojem prete sve ružne reči ekonomskog žargona: nestašica, inflacija, recesija, pad standarda, bankrot.

Sankcije u postkomunističko doba

Po okončanju Hladnog rata 1989-1991. Savet bezbednosti UN je, umesto brisanog polja gde su se supersile vazda gledale preko nišana, postao mesto za deljenje nežnih i kolegijalnih komplimenata i formiranje zajedničkih platformi. SSSR je prestao da postoji. Rusi su gospodski podvili rep: razmontirali su svoju imperiju kao kakvu skelu, spakovali je, počistili šut za sobom i mirno otišli na klupu. Prestali su da pružaju žilav otpor američkim inicijativama za ekonomsku blokadu nepoćudnih režima.

Tada, devedesetih godina XX veka, u vreme posrnuća i pada komunizma, započelo je novo poglavlje i novi procvat ekonomskih sankcija kao kaznene mere. Otad su SAD i evropske saveznice, bez onog odlučnog otpora na najvišem nivou - dakle u Savetu bezbednosti - uvodile ekonomske sankcije, što bi rekô narod, umesto dobar dan. Embargo je potegnut u više od pet stotina instanci. Šta god SAD i Evropi nije bilo po volji - pap, sankcije. Ova poslednja, razularena faza - koja traje do danas - pokazala se kao neka vrsta globalnog mobinga.

Notorne početkom devedesetih bile su ekonomske sankcije koje su SAD i njihovi evropski saveznici uvele Iraku i Jugoslaviji.

Zapad je isprva podržao borbenog Sadama Huseina u agresiji na revolucionarni Iran. Rat se otegao između 1980. i 1988. bez pobednika. Zbog rovovske borbe, šestocifrenog broja žrtava i korišćenja bojnih otrova zaličio je na Prvi svetski rat. Niko na to nije imao primedbi, naprotiv - Iraku su svi prodavali i doturali oružje, slično danas Ukrajini: SAD, SSSR, Italija, Francuska, Nemačka, Britanija i konačno Jugoslavija. Kina je makijavelistički naoružavala obe strane.

Možda Iran jeste bio preveliki zalogaj za Huseina, ali Kuvajt nije. Ali napadom na Kuvajt, Husein se otrgao agendama Vašintona i s liste top jenki klijenata dospeo na crnu listu. Ekonomske sankcije i složna invazija na Irak u kojoj je učestvovalo 35 saveznica bili su žestok i munjevit odgovor na iračku aneksiju Kuvajta 1990.

Ekonomske sankcije Iraku koje su obuhvatale hranu i lekove proizvele su dramatičnu humanitarnu krizu u zemlji: najveće žrtve, kao i u Rumuniji, bila su novorođenčad. Cilj embarga nije bio puko iračko povlačenje iz Kuvajta, niti su u pitanju bile ratne reparacije Kuvajtu u iznosu od 50 milijardi dolara koje je Irak otplatio. Cilj je bio rušenje Huseinovog režima. Sankcije Iraku trajale su sve do 2003. kada su likvidirani Husein i njegova partija. S njihovim odlaskom je de fakto prestao da postoji i Irak.

Sankcije SR Jugoslaviji

Silu ekonomskih sankcija kao kolektivne kaznene mere takozvane međunarodne zajednice  osetili smo tada i na vlastitoj koži. I Jugoslavija je, slično Iraku, figurirala kao pokusni osuđenik. Savezna Republika Jugoslavija proglašena je 1992. Zajednica naroda srdačno je pozdravila novu državu. Dočekala ju je takoreći na razdrljene grudi, slično kao što je učinila sa SSSR i Kinom. Prvo joj je poručila da nije pravni naslednik SFRJ i da mora da ponovo da konkuriše za članstvo u Ujedinjenim nacijama. A drugo, u vezi s prvim, Savet bezbednosti UN je mesec dana kasnije doneo jednoglasnu odluku o uvođenju ekonomskih sankcija SRJ - najstrožih u istoriji Ujedinjenih nacija.

Jugoslavija je inače bila jedna od članica osnivača UN. Zbog uticaja u Pokretu nesvrstanih, američke diplomate su se obično udvarale našima pred glasanje Generalne skupštine. Ali devedesetih je, u vreme režima Slobodana Miloševića, u diplomatiji Jugoslavija postala čudovište iz močvare.

Na meti rezolucija UN zasluženo su se nalazili Izrael, Uganda, Južnoafrička republika, Avganistan. Ali po sudu diplomata UN, najveći zlikovci od 1945. do danas su ipak Jugosloveni. A, majke ti?

Jugoslovenski već okrnjeni međunarodni prestiž i već posrnulu privredu dokrajčile su ekonomske sankcije i izolacija. Obuhvatale su sportske nastupe i kulturne događaje. Naše lagano srozavanje od progresivne do banana republike rasteglo se od početka sedamdesetih do osamdes' devete. Ali tek smo pod Slobom Slobodom počeli da odlučno jurišamo ka propasti. Konačno smo u nečemu postali šampioni. Smešilo nam se inflatorno zlato: po dužini prva, a po procentima treća turboinflacija u istoriji sveta - iza Mađarske 1946. i Zimbabvea 2008. Pad vrednosti domaće valute iznosio je preko dva odsto na sat (koliko u Japanu za čitavu godinu), 62% svakog dana, 313.000.000% u najgorem mesecu i 116.545.906.563.330% do januara 1994.

Kina i sankcije

Kina je od sedamdesetih digla glavu od višedecenijskih sankcija Zapada. Kuba, Severna Koreja i Vijetnam još nisu. Povodom incidenta na trgu Tjenanmen 1989. godine, SAD su Kini uvele embargo na uvoz oružja. Potez je bio prevashodno simbolički, jer je Kina 70% svog naoružanja uvozila iz SSSR. S druge strane, između 1980. i 2004. robna razmena između Kine i SAD skočila je od 5 na 231 milijardu dolara. Kina je postala drugi trgovinski partner SAD, odmah iza Kanade, i prvi strani kreditor SAD, prestignuvši Japan 2008. godine. Konačno, Kina je sa 5,88 triliona dolara BNP-a 2010. takođe prestigla Japan i postala druga ekonomska sila sveta, tik iza SAD. Projekcija je da će do 2027. izbiti na prvo mesto.

Još se kao danas sećam kad sam svom drugaru dao kompliment kako je lepo sredio svoj stan u njujorškom Kvinsu. „Sve što ovde vidiš", uzvratio je, „proizvedeno je u Kini." Naravno, važilo je i obrnuto. Činjenica je da su Kinezi, jednako kao i ostatak planete, velike mušterije za američke avione, kompjutere, mobilne telefone, filmove i serije, društvene mreže i brzu hranu. Niko ne može da živi bez Boinga, Epla, Ajfona, Holivuda, Netfliksa, Fejsbuka i koka-kole, i ovi brendovi se posvuda se smatraju nezamenljivim, pa i u i Kini. Sve ostalo Kinezi umeju da naštancuju skoro jednako dobro, a višestruko jeftinije nego Jenkiji.

U opisanim uslovima uvođenje ekonomskih sankcija Kini praktično je neka vrsta lajanja na zvezde. A taj lavež se povremeno oglasi, kao kad su Amerikanci podigli optužnice protiv petorice kineskih oficira zbog krađe tehnologije od američkih komercijalnih firmi 2018, ili uhapsili predstavnicu kineske kompanije Huavej u Kanadi zbog „kršenja embarga uvedenog Iranu i prevare".

Jedno od izbornih obećanja Donalda Trampa tokom kampanje 2016. bilo je uvođenje carine na kinesku robu. Njegova administracija ga je i ispunila 2018, opteretivši oko 800 kineskih proizvoda u ukupnoj vrednosti od 84 milijarde dolara uvoznim maržama između 10% i 25%. Kina je uzvratila recipročnim carinjenjem američke robe.

Kompanija Huavej je tužila SAD 2019. zbog zabrane korišćenja njene opreme u državnim agencijama. SAD je uzvratila žestokom antikampanjom tvrdivši da je 5G telefonija štetna po zdravlje i da je Kina koristi kako bi špijunirala zapadne klijente. Iste godine Trampova administracija diže marže sa 10% na 25% kineskoj robi u vrednosti od 200 milijardi dolara i proglašava Kinu „kursnim manipulatorom". Naredne, 2020. godine, trgovinske tenzije su sanirane, ali rivalstvo između SAD i Kine ostaje da tinja i malo-malo pa se pojavi neka varnica, kao što je američko zatvaranje kineske ambasade u Hjustonu i proterivanje trećine kineskih novinara koji izveštavaju iz SAD.

Kina se ne libi da uzvrati udarac, ali u ovim okršajima obično SAD ima inicijativu. I korak po korak, marža po marža, embargo po embargo, sankcije po sankcije, osuda po osuda kršenja ljudskih prava - Kinezi su postali rezistentni. Snalaze se i bez američkih dolara i dobara, investiraju, traže nova tržišta, razvijaju vlastite proizvode koji su jednako dobri ili bolji od zapadnih.

Kako je rečeno, Huavej razvija napredniju tehnologiju od zapadnih telekomunikacionih firmi. Lenovo je odličan laptop, za četvrtinu cene Epla. Nedavno je Kina proizvela svoj treći nosač aviona - što je najviše posle SAD, koji ih ima 11. Ona od osamdesetih godina XX veka usavršava i zakonski štiti svoju filmsku industriju. Posle nemira u Sjinđangu 2009. Kina je zabranila Fejsbuk, Tviter i Gugl i počela da otvara vlastite platforme, pretraživače, aplikacije i društvene mreže. Renren je kineska verzija Fejsbuka; Vičat je Votsap; Veibo je Tviter; Jouku Tudou je Jutjub. Izgleda da Kinezi još nisu našli zamenu za koka-kolu, ali siguran sam da rade i na tome.

Sankcije danas

Danas, naravno, imamo na snazi sankcije o kojima s dobrim razlogom svi govore. Eksperti su na ovom portalu već dali detaljne i suvisle analize ekonomskih sankcija Rusiji. Fakat je da ne morate biti doktor ekonomije da donesete nekoliko jednostavnih i logičnih zaključaka.

Ispostavlja se da su ekonomske sankcije neka vrsta produžetka imperijalne politike drugim sredstvima. U vreme Prvog svetskog rata postojala je urota velikih država protiv velikih. Osmanlijska imperija bila je opustošena ekonomskom blokadom. Ali naravoučenije iz iskustava sa primenom ekonomskog rata protiv Kine, Irana i Rusije jeste da je opstala samo urota velikih država protiv malih.

Drugim rečima, ekonomskim sankcijama mogu se ucenjivati, obeshrabriti, oštetiti ili potpuno uništiti samo male države. Neke su jednostavno prevelike i suviše uvezane u tokove globalne ekonomije da bi takva strategija bila iole efikasna te primena ekonomskih sankcija na njih ima jak povratni efekat na zapadne ekonomije.

Ekonomske sankcije SAD Kini 1989. brzo su pale u vodu zato što su de fakto veću štetu pravile američkoj privredi nego kineskoj. Novo iskustvo iz prakse jeste da i evropske sankcije Rusiji koje su trenutno na snazi nanose više štete evropskoj privredi nego ruskoj. Što se tiče evropske rešenosti da vaspitava Rusiju i naudi Rusiji po cenu da sama sebi puca u nogu, ta računica je neracionalna od samog početka. Kako Evropa može da se raduje što je juče crkla kineska, a danas ruska krava, ako to znači da će sutra preminuti i Milka?

Ceterum censeo Carthaginem esse delendam

Što se tiče poređenja ekonomskih sankcija Iraku, Jugoslaviji i Rusiji, u retrospekciji je jasno da su u pitanju i laicima vidljive gradacije. Irak, kao i njegova sestra po zlu Libija, satrti su temeljito s lica zemlje, kao što je Rim razorio Kartaginu. Možda bi cinik povezao mračnu sudbinu tih država s činjenicom da su Irak i Libija bile socijalno najbrižnije i najnaprednije zemlje arapskog sveta. Ne znam da li oni koriste izraze „bivša Libija" i „bivši Irak" poput nas, ali i njihova nostalgija bila bi na mestu.

Mi iz takozvane bivše Jugoslavije potonjih smo se godina nagledali bede i naslušali gluposti koje, pod utiskom sankcija, nastavljamo da širimo sami o sebi. Uvereni smo da je Miloš Obilić bio terorista, da je Njegoš bio planer etničkog čišćenja, da je Tesla bio Hrvat, da srpski jezik ne postoji. Ali Jugoslavija, ma kako crna njena sudbina izgledala na papiru, ipak nije rušena do poslednjeg kamena na kamenu kao Irak, kulturni embargo nad njom ipak nije sprovođen s tako temeljnom bezobzirnošću i sadizmom kao što je to slučaj s Rusijom.

Što se tiče onog majstora iz Češke koji je oteo već dodeljenu nagradu iz ruku umetnika „zbog veza s Rusijom", onog iz Nemačke koji otpustio s posla dugogodišnjeg dirigenta i ličnog prijatelja zato što je Rus, onog iz Italije koji je ukinuo akademski kurs posvećen Dostojevskom, onog iz Hrvatske koji je s programa izbrisao Čajkovskog, onog iz Engleske koji je prekrstio Degaovu sliku Ruske plesačice u Ukrajinske plesačice - pritom sve misleći da rade nešto pravedno i moralno - za njih gajim prezir ne samo zbog te rušilačke tuposti.

Njihovim istomišljenicima u Češkoj, Nemačkoj, Italiji, Hrvatskoj i Engleskoj imam da poručim sledeće: budite dosledni. Izbacite iz upotrebe sve ruske izume - Mendeljejevljev periodni sistem elemenata, helikoptere, veštačke satelite i rakete.

Činjenica da tako nešto još niko nije pokušao govori nam da je čak i usijanim glavama i tvrdim sankcijašima posve jasno kako je svet uvezan u neraskidivo bratstvo.