Još 1917. Kraljevina Srbija se među prvima pridružila se priznavanju Balfurove deklaracije koja je Jevrejima konačno otvorila put za stvaranje države u Palestini. Srpski poslanik u Parizu, dr Milenko Vesnić je u pismu upućenom 27. decembra 1917. kapetanu dr Davidu Albali, jednom od jevrejskih prvaka, izrazio podršku srpske vlade i naroda „vaskrsnuću jevrejske države u Palestini", uz žaljenje što će jevrejski građani Srbije napustiti otadžbinu. Smatra se da je time Srbija postala prva država posle Britanije koja je Jevrejima priznala pravo na „dom" i na državu u Palestini.

Ove godine navršava se tri decenije uspostavljanja diplomatskih odnosa Srbije i Izraela. Veze dve države nisu uvek išle potpuno u korak sa emocijama. Još 1917. Kraljevina Srbija se među prvima pridružila se priznavanju Balfurove deklaracije koja je Jevrejima konačno otvorila put za stvaranje države u Palestini. Srpski poslanik u Parizu, dr Milenko Vesnić je u pismu upućenom 27. decembra 1917. kapetanu dr Davidu Albali, jednom od jevrejskih prvaka, izrazio podršku srpske vlade i naroda „vaskrsnuću jevrejske države u Palestini", uz žaljenje što će jevrejski građani Srbije napustiti otadžbinu. Smatra se da je time Srbija postala prva država posle Britanije koja je Jevrejima priznala pravo na „dom" i na državu u Palestini.

Između dva rata, Kraljevina SHS, odnosno Jugoslavija, nije pravila smetnje pripremama Jevreja za preseljenje u Palestinu, niti samom iseljavanju, tako da se do 1941. iz Jugoslavije iselilo oko 3.000 Jevreja, od čega oko polovina iz Bitolja. Takav stav je pretpostavljao aktivnu podršku cionističkim naporima: ne samo što je kralj Aleksandar primio Nahuma Sokolova 1928. i Menahema Usiškina 1930. već su Jugoslaviju posetili praktično svi jevrejski lideri, od Žabotinskog do Ben Guriona. Spomen šume u Palestini nose ime kralja Aleksandra i njegovog oca kralja Petra I.

Kasnije, 1948. kad je država i stvorena, ondašnja Jugoslavija brzo je uspostavila odnose sa Izraelom, podržavajući praktično rat za nezavisnost: u jadranskim lukama ukrcavalo se češko oružje a iz Crne Gore je išla operacija „Velveta" u kojoj su iporučivani avioni za Izrael. Ništa manje nije bilo važno i to što je Jugoslavija u saradnji s „Haganom" iz svojih luka neposredno po završetku rata organizovala transporte jevrejskih useljenika u Palestinu, uprkos britanskom protivljenju. Ali, prethodno u Komitetu UN za preporuke, predstavnik Beograda je sa Iranom i Indijom predlagao jednu federalnu državu Jevreja i Arapa, a na konačnom glasanju u Generalnoj skupštini, kad se 29. novembra 1947. većina članica Ujedinjenih nacija izjasnila za osnivanje Izraela, Jugoslavija se (pored Engleske i šest latinoameričkih zemalja) uzdržala.

Prekid diplomatskih odnosa

Nakon godina uspešnih međusobnih odnosa, pod uticajem Moskve Jugoslavija je prekinula diplomatske odnose sa Izraelom u vreme Junskog rata 1967. - dana 13. juna 1967. godine.

Naime, Tito je 9. juna 1967, na poziv Brežnjeva, učestvovao na sastanku socijalističkih zemalja u Moskvi, što je bio presedan jer Jugoslavija nije učestvovala na sličnim skupovima. Na tom sastanku odlučeno je da sve socijalističke države prekinu diplomatske odnose sa Izraelom. Jedino Rumunija, koja će kasnije imati izuzetno važnu ulogu u sklapanju mirovnog sporazuma između Egipta i Izraela, nije prihvatila.

Tito se u Beograd vratio 10. juna, a već narednog dana održan je sastanak Predsedništva i Izvršnog biroa CK SKJ s jednom tačkom dnevnog reda, „Izveštaj s puta u Moskvu i situacija na Bliskom istoku". Tito je podneo izveštaj i ispričao šta se dogodilo na moskovskom sastanku, gde se od Tita tražilo da odmah stupi u kontakt sa egipatskim predsednikom Naserom, pošto se znalo da on godinama održava s njim veoma bliske odnose. Stoga je pre sednice Koča Popović odleteo u Kairo, gde ga je Naser sledećeg dana primio. 

U Zapisniku stoji da je Titov izveštaj „prihvaćen u celini", ali istraživači su utvrdili da takve jednoglasnosti nije bilo i da je bilo značajnih neslaganja. Titu je zamereno što je otišao u Moskvu bez konsultacija s rukovodstvom, što je dozvolio sletanje i prelet sovjetskih aviona sa oružjem za Egipat i što je prihvatio prekid osnosa sa Izraelom. U toj grupi bili su Mijalko Todorović, Dobrivoje Bobi Radosavljević, Nijaz Dizdarević, Avdo Humo, Lazar Koliševski i sam Koča Popović. Ova neslaganja pretvoriće se kasnije u razmimoilaženja i prave sukobe.

Jugoslavija je prekinula diplomatske odnose, ali ne i protokolarne i nezvanične diplomatske kontakte sa izraelskom stranom, tim pre što je jugoslovenska strana verovala da će taj prekid biti kratak i da će uslediti ubrzano obnavljanje diplomatskih odnosa. Međutim, pokazalo se da će Bliski istok postati čvorište višedecenijskog blokovskog i drugog sukobljavanja, što je održavalo postojeću inerciju.

Svakako najpoznatiji je bio Titov odnos s predsednikom Svetskog jevrejskog kongresa Nahumom Goldmanom, gde su njih dvojica pokušavali da organizuju susret egipatskog predsednika Nasera sa izraelskim predstavnicima i gde su igrali ulogu u sklapanju mira između Egipta i Izraela. 

Mosad u Beogradu

Istina, bilo je i ranije pokušaja da se ti odnosi normalizuju, bar u nekim sferama. Manje poznata epizoda je da je u Beogradu, u objektu SSUP na Banjici, od 19. do 21. oktobra 1984. održan sastanak predstavnika SDB i izraelske obaveštajne službe (MOSAD). Sastanak je predstavljao nastavak kontakta uspostavljenog u Herceg Novom krajem marta te godine.

Izraelsku stranu predstavljali su: Ron Dovri, zamenik direktora i odgovorni funkcioner MOSAD-a za međunarodne kontakte; Bar Dani, zamenik Rona Dovrija i „Albert", a jugoslovensku stranu Petar Mišović i Nebojša Vidić, načelnik i glavni inspektor u I upravi SDB SSUP, i Marko Zore, načelnik odeljenja u SDB RSUP SR Slovenije.

Na sastanku se opširno razgovaralo o stanju na Bliskom istoku, terorističkim pretnjama, ali i načinima da se kontakti uspostave i održe kanali za komunikaciju između dve zemlje. Izraelci su zatim predstavili čitav niz svojih saznanja o kontaktima jugoslovenske strane sa viđenim ličnostima oslobodilačkih pokreta koje su Izraelci smatrali teroristima, navevši: posete Abu Ijada i njegovog zamenika Abu Dauda,  Sali Abu Salema, Abu El Hola, Abu Džihada, Abu Nidala i Karlosa, uz preciziranje s kim su i o čemu razgovarali. „To bi bio samo delić onoga što mi u našoj službi nazivamo 'jugoslovenskom vezom'", saopštili su Izraelci.

Jugoslovenska strana je sve ove navode demantovala i nazvala „smešnim", iako je spisak bio u nijansu tačan. I pored svega, prihvaćeno je da saradnja dve obaveštajne službe može da bude kanal za slanje ličnih poruka tadašnjeg premijera Šimona Peresa jugoslovenskom rukovodstvu.

Od ovako dogovorene saradnje nije ostalo ništa, jer je samo nekoliko dana kasnije, 24. decembra, tadašnji najviši funkcioner unutrašnjih poslova Jugoslavije, Stane Dolanc, bio veoma nezadovoljan tim što je Šimon Peres već poslao pismo predsedniku Predsedništva SFRJ Veselinu Đuranoviću, a da Dolanc nije o tome bio obavešten. Nije ga zadovoljilo ni objašnjenje da je takav primer postojao je i u Titovo vreme, kada su formalno bili prekinuti odnosi između dve zemlje. Ben Gurion je pisao Titu, a Tito je odgovorio godinu dana kasnije. O tome je Ben Gurion govorio u intervjuu jednom jugoslovenskom novinaru, ali taj intervju mu je „zaustavljen" i nije objavljen u NIN-u. On je objavljen tek krajem 1983. i u njemu Ben Gurion govori o ovom pismu.

Jugoslovenski rukovodioci su se bojali da bi, ukoliko bi nešto od ovoga „procurilo" u javnost, to nanelo veliku štetu saradnji sa arapskim zemljama, ali i ukupnom međunarodnom ugledu i poziciji Jugoslavije.

Dolanc je rekao da se boji da iza svega toga ne stoje SAD i da bi to moglo strahovito da šteti. Zato je naredio da se Peresova poruka vrati i da se na nekoliko meseci prekinu svi kontakti. To je i učinjeno i oni više nikada nisu obnovljeni, sve dok se Jugoslavija nije raspala.

Popravak pokidanih veza

Od početnog službenog koraka za popravku pokidanih veza, sastanka tadašnjih ministara spoljnih poslova Raifa Dizdarevića i (i onda) Šimona Peresa 1987, prošlo je još četiri godine pre nego što su zvanični odnosi 1991. najzad obnovnjeni.

U periodu 1989-1991. beogradska štampa bila je prepuna velikih očekivanja od obnavljanja diplomatskih odnosa sa Izraelom. Kada sam 14. marta 2001. razgovarao sa Slobodanom Miloševićem, on je u poslednjem intervjuu na slobodi za Haarec, isticao da je upravo on bio pokretač ponovnog uspostavljanja diplomatskih odnosa sa Izraelom, te da je čitav avion srpskih privrednih i političkih rukovodilaca na njegovu inicijativu boravio u prvoj poseti Izraelu, i da je u toj grupi bio i njegov sin Marko.

Očekivanja su tada bila velika. Pisalo se o budućem procvatu srpsko-izraelske ekonomske saradnje, o dolasku velikog broja bogatih jevrejskih turista, o ogromnim sumama jevrejskog kapitala koji će biti investiran u privredu Srbije...

Gradovi u Srbiji počeli su skoro da se takmiče u uspostavljanju veza pobratimstva s izraelskim gradovima. Tako je januara 1991. grupa od 16 gradonačelnika iz Srbije, predvođena gradonačelnikom Beograda Miloradom Unkovićem, otišla u Izrael da izrazi solidarnost jevrejskom narodu zbog iračkih napada na sever Izraela.

Cinizam je da je za uspostavljanje diplomatskih odnosa s Tel Avivom bio neophodan raspad Jugoslavije, nakon čega je svaka od novostvorenih postjugoslovenskih država razmenila ambasadore sa Izraelom. U to vreme u Jugoslaviji su već počeli sukobi, pa su očekivanja dobijala i politički karakter. Bilo je onih kojima je bilo jasno da obnavljanje odnosa neće ispuniti sva očekivanja. Već januara 1992, tadašnji istaknuti rukovodilac Srbije dr Radoš Smiljković, po povratku iz Izraela, izjavljuje: „Izgleda da su Srbi preveliki romantičari u odnosu na Izrael. Ovo je racionalan narod prema svima, pa i prema nama. Mi moramo na duži rok, a ne namah, imati razrađen prilaz Jerusalimu. Ukratko, ne vredi verovanje da će Srbima Jevreji 'završiti posao'. Imaju oni svoja posla".

Srbija je zvanično uspostavila diplomatske odnose sa Izraelom 31. januara 1992. Imenovani ambasador, profesor Pravnog fakulteta Budimir Košutić otputovao je u Izrael, ali ni posle višemesečnog iščekivanja nije uspeo da preda akreditivna pisma šefu izraelske države, što je automatski značilo da Izrael ne želi da prihvati ambasadora zemlje koja je u međuvremenu dospela na listu sankcija UN.

Nekoliko izraelskih novinara početkom rata imalo je snažne simpatije za srpsku stranu. Jedan od njih bio je Jozef Tomi Lapid, otac sadašnjeg ministra spoljnih poslova Jaira Lapida, a tada urednik i kolumnista lista Ma'ariv. Tomi Lapid je rođen u Novom Sadu 1921, odakle je emigrirao u Izrael 1948. godine. Njegovo pravo ime je Tomislav Lampel. On je 14. avgusta 1992. godine za list Yeted Hane izjavio: „Mi moramo da podržimo Srbe bez obzira šta oni čine. U mojim očima oni su moje pleme." U poznatoj izraelskoj televizijskoj emisiji „Popolitika", Lapid je u junu 1995. godine izjavio: „Mi Srbima dugujemo apsolutnu podršku. Jevrejsko srce je sa Srbima."

Do dolaska prvog izraelskog ambasadora u Beograd proći će još neko vreme, sve dok posle Dejtonskog sporazuma nisu ukinute sankcije protiv Jugoslavije. Tada je u Beograd stigao iskusni izraelski diplomata David Sason. Sason je bio ambasador u Atini u isto vreme kada je tamo bio i potonji ministar inostranih poslova i predsednik Srbije Milan Milutinović.

Nezavisnost i individualnost

Sason je bio prvi koji je približio Izrael Srbiji i on je tu ulogu igrao s velikim zadovoljstvom i uz velike simpatije svih njegovih domaćina koje je posetio tokom trogodišnjeg boravka u Beogradu. Pred obeležavanje 50 godina postojanja Izraela, 14. maja 1998. Sason je u intervjuu koji smo vodili, s ponosom i s pravom opisivao impresivna izraelska dostignuća i po čemu su, opet s pravom, Jevreji „izuzetan narod".

„Jevreji su uvek idealizovali učenje i smatrali ga nekom vrstom vežbanja uma", rekao mi je tada u razgovoru Sason. „Nepismenih među Jevrejima odavno nema. Nije bez razloga Ministarstvo obrazovanja u Izraelu, po obimu sredstava koja se izdvajaju za njegove delatnosti drugo po važnosti - odmah posle ministarstva odbrane. Za obrazovanje se izdvajaju ogromna budžetska sredstva i njihovo smanjivanje ne dolazi u obzir čak ni u vreme krize.

I najintrigantnija jevrejska sveta knjiga, Talmud, navodi na izoštravanje umnih sposobnosti: to je način učenja koji ne postoji ni u jednoj drugoj kulturi i civilizaciji. U Talmudu se uvek traga za skrivenim značenjima, a u takvom pristupu onda postoji i mogućnost negiranja i odbacivanja svega, pa i institucija. Zato u Izraelu čak i u armiji postoji to ubeđivanje dokazivanjem. To nije model nametanja stavova nadređenih, nego težnja da se sagovornik motiviše da ih aktivno prihvati. To je izazov: koristiti sopstveni um da biste dokazali nešto i ubedili nekog, jer se onda ta ideja mnogo dublje prihvata.

Jevreji su iz generacije u generaciju razvijali takvu vrstu individualnosti, i zato postoji šala da u Izraelu ni taksisti ne možete da kažete šta treba da radi. Ne zato što bi neko rekao - 'ovo je moja zemlja, neće meni niko da govori šta treba da radim', ne dakle iz neposlušnosti, već zbog isticanja nezavisnosti i individualnosti."

Tri hiljade godina Jeusalima

„Izraelci će reći da u njihovim životima postoji samo jedan konsenzus, a to je Jerusalim", rekao mi je Sason. Pre 25 godina obeleženo je 3.000 godina postojanja Jerusalima. Od toga su Jevreji 2.000 godina proveli u dijaspori i do pre 75 godina im je bilo onemogućeno da se vrate u Palestinu. „To je već bilo pravo čudo: nacija koja je očuvala svoj identitet i tokom tih 2.000 godina i na kraju uspela da uspostavi svoju državu, uspešnu na gotovo svim poljima i u kojoj sve čega se dohvate, uz puno uloženog teškog rada, daje rezultate. Pustinja je pretvorena u zelene površine, medicina i čitav zdravstveni sistem su na zavidnoj visini, visoka tehnologija takođe na svetskom nivou...

Ljudi koji su i po predanju i po slici koja je o njima stvorena bili sposobni samo da okreću novac, pokazali su da su u stanju da postignu visoke rezultate u svim oblastima. Ne postoji druga nacija koja je toliko postigla, živeći 2.000 godina u dijaspori."

Imajući u vidu koliko je mnogo vremena prošlo dok jevrejska država konačno nije stvorena, zašto je ta ideja državnosti uspela da na kraju ipak pobedi?

„Mi smo sanjari, idealisti", rekao mi je David Sason. „Sanjali smo 2.000 godina o povratku u Jerusalim. To nije samo san, to je neka vrsta zaveta. Postoji takav zavet: 'Ako zaboravim Jerusalim, neka zaboravim svoju desnu ruku'. A postoji i blagoslov: 'Da se sretnemo iduće godine u Jerusalimu'...

Bilo je i drugačijih sugestija za rešavanje jevrejskog problema, na primer, Uganda ili Birobidžan, ali ta rešenja nisu prošla. Ne zato što sama po sebi nisu valjala, već zato što je reč bila o našem snu. Druga rešenja nisu bila moguća, i niko nije hteo da ih prihvati - iako je bilo pritisaka u tom smislu. Sve molitve Jevreja kroz vekove bile su usmerene ka ostvarenju tog cilja: povratka u Palestinu.

Oživljavanje jezika je takođe čudo. Drugi jezici kroz vekove prošli su kroz razne faze razvoja; a mi smo uzeli drevni jezik, jezik Biblije i oživeli ga. Jezik koji je govoren pre 2.000 godina i u međuvremenu nije korišćen - mi smo ga jednostavno uzeli i počeli da koristimo u svakodnevnom životu. Razvoj jezika je prirodan, ali mi taj prirodni razvoj nismo imali. Zato smo i mogli to da učinimo. Ja mogu da čitam molitve iz Biblije i da ih potpuno razumem, jer je to jezik kojim i danas govorimo."

Kada su se odlučili za stvaranje sopstvene države, to je značilo pedeset godina borbe, mnogo novih problema...

„Ovaj svet pati od nekoliko bolesti: nacionalizma, religijskih razlika, manjinskog pitanja", rekao je Sason. „Za svaku od tih bolesti postoji rešenje koje zavisi od želje i volje naroda da taj problem razreši. Jevreji su kroz istoriju bili omražena manjina; bili su proganjani, mučeni, ubijani. Samo u Drugom svetskom ratu ubijeno ih je šest miliona. U takvim uslovima bilo je prirodno da požele državu koja će im biti zaklon, zaštita. Ta država nije dobijena na srebrnom poslužavniku; 50 godina smo ratovali, ali smo to učinili za budućnost - znajući da bismo, ostajući zauvek u dijaspori kao manjina, pre ili kasnije bili uništeni. Kao rođeni Izraelac verujem da za Jevreje nije bilo drugog rešenja. Kad za nekoliko generacija dijaspora ostane samo uspomena, nestaće i antisemitizam. Do tada će on postojati, i to ne u malom delu sveta."

David Kimče o srpskoj Judeji i Samariji

Posle 2000. godine došlo je doista do pravog i regularnog uspostavljanja i razvoja odnosa Srbije i Izraela, sa intenzivnom privrednom i ekonomskom saradnjom. Jedna od izuzetnih ličnosti koja je tada posećivala Beograd, dok je ambasadorka bila preduzimljiva Jafa Ben Ari, bio je David Kimče (1928-2010).

David Kimče bio je izraelski obaveštajac, a kasnije diplomata i direktor izraelskog Ministarstva spoljnih poslova, čiji je osnovni zadatak bilo sprovođenje politike izraelskog približavanja afričkim zemljama. Tamo se mnogo puta sretao sa uticajem nesvrstane Jugoslavije.

Kimče se 1953. priključio Mosadu, stvarajući u njoj istraživačko odeljenje, regrutujući i vodeći operacije širom sveta, uglavnom u Africi i Aziji gde je delovao kao izraelski diplomata pod imenom David Šaron ili kao britanski biznismen.

Sa svojim britanskim akcentom, evropskim manirima i neprimetnom spoljašnošću, Kimče je bio redak primerak, čak i među svojim kolegama u Mosadu.

Novinari koji su pokrivali Afriku u to vreme sećali su ga se kao izvora informacija ili dezinformacija o politici novostvorenih država. Pošto su brojne araspke zemlje, pod uticajem egipatskog predsednika Nasera, usvojile snažan neprijateljski stav prema Izraelu, Kimčeove aktivnosti bile su deo izraelskih napora da uspostave veze sa nearapskim državama na „periferiji" Bliskog istoka, poput Irana i Turske

Kimče je koristio izraelske pakete pomoći, koji su uključivali vojnu obuku i podršku, kako bi stvorio izraelske oslonce u prijateljskim zemljama i u jugoistočnoj Aziji i Centralnoj Americi.

Kosovski čvor

David Kimče je pred kraj 2005. godine bio u Beogradu, kao i nekoliko puta pre i posle toga. Tada je bio predsednik izraelskog saveta za spoljnu politiku. Uviđao je potencijale nekadašnjeg snažnog prisustva Beograda u Pokretu nesvrstanih i smatrao da bi to moglo da Izraelu otvori još jedna vrata afričkog sveta. Zanimala ga je mogućnost investiranje u mobilnu telefoniju, ali već tada je uviđao i važnost kosovskog pitanja i njegove paralele sa Izraelom. „Ako je Kosovo srpska Judeja i Samarija, kao što mi je rečeno, onda Judeja i Samarija mogu na kraju da postanu naše Kosovo, sa međunarodnim posledicama", rekao je tada. Smatrao je da bi proglašenje nezavisnosti Kosova moglo da stvori presedan koji ne bi bio dobar za Izrael.

„Ne, mnogo više sam zabrinut da bi ignorisanje međunarodnog prava i konvencija moglo da ima opasne rezultate širom sveta", govorio je i pisao David Kimče. I tada se postavljalo pitanje izraelskog odnosa prema mogućnoj nezavisnosti Kosova. „Izrael bi trebalo da stavi tu odluku na čekanje, kako bi se uverio da su sporazumi koji uključuju Srbe ostali na snazi i da se poštuju drugi međunarodni sporazumi. Postoji inherentna opasnost u deklaraciji o nezavisnosti koja je odvojena od bilo kojeg međunarodnog sporazuma i koja odvaja deo zemlje od ostatka suverene države. Takav korak je protiv međunarodnog prava i rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, koji priznaje suverenitet Srbije nad Kosovom", ukazivao je Kimče.

Dalji razvoj situacije krenuo je pravcem koji Kimče nije predviđao. U jednoj neobičnoj dimenziji Vašingtonskog sporazuma iz 2019. došlo je do međusobnog priznanja Izraela i Kosova, što je ponovo usporilo odnose Srbije i Izraela. Iako je ovo pitanje za Srbiju sasvim delikatno, ništa manje nije delikatno ni za sam Izrael. Zbog toga ima osnova da se veruje da će njegova težina biti prevaziđena i pored toga što je to pitanje koje se tiče fundamentalnih aspekata međusobnih odnosa.