Umberto Eko je konstatovao: „Englezi moralizuju, Amerikanci mere i definišu, a Evropljani, posebno Italijani i Francuzi, teoretišu." Postojao je 1999. i postoji i danas čitav sistem preusmeravanja morala na moraliziranje, kao što postoji sistem skretanja realnosti na hiperrealnost. Zašto su svim tim ljudima puna usta morala? Zašto toliko vole da pokreću moralne dileme, čak i kada ih niko za to ne pita? Odgovor je jednostavan: loša savest.

Dobijem ti ja stipendiju za postdiplomske studije u Londonu. Uhvatio sam poslednji voz ispod tražene margine od 35 godina. Te 1998. radio sam kao urednik kulturne rubrike u Dnevnom telegrafu. Podelih svoje dileme s vlasnikom.

„Možda bih otišao u Englesku na godinu dana. Ima li šanse da zadržim mesto? Sviđa mi se da radim u De-teu."

„Šta radiš u Engleskoj?"

„Magistarske studije na El-es-iju."

„Samo idi", odvrati Ćuruvija. „Ne brini za mesto. Čekaće te kad se vratiš."

Na Kosovu se u to vreme uveliko kuvalo. Kosovski Albanci su sa zavišću gledali kako jugoslovenske republike redom postaju države. Zar su njih zaboravili? Oružana pobuna u južnoj pokrajini tretirana je kao državna tajna. Zvanični srpski mediji su o tome ćutali kao zaliveni. Ali vesti su bile prekrupne da se prosto počiste pod tepih. Dnevni telegraf je detaljno izveštavao o operacijama srpske policije na Kosovu.

Katarina je bila trudna. Pre nego joj izdaju vizu, Englezi su tražili da unapred platim porođaj u privatnoj bolnici. Ne sećam se više cifre, samo činjenice da je bila astronomska. Žena i ja odlučimo da odem sâm na studije, pripremim teren, a da mi se ona kasnije pridruži u Londonu.

Skupština Srbije izglasala je novi zakon o informisanju. Pisan je ciljno: da se režim razračuna sa privatnim medijima koji su pomagani sa Zapada. Ovlastio je državne organe da razrezuju visoke novčane kazne za apstraktne prestupe - kao što je famozno „podrivanje ustavnog poretka". Ministar informisanja bio je mladi kadar Srpske radikalne stranke. Zvao se Aleksandar Vučić.

Prošlo je samo dve nedelje od mog odlaska, i u prostorije Dnevnog telegrafa upadne policija, istera sve zaposlene napolje i plombira kancelarije. Ministar je lično prisustvovao raciji, što je bilo neobično. To je jasno ukazivalo na čoveka koji je ili preterano sklon publicitetu, ili je u nekoj ličnoj vendeti.

Marija Gocić je rođena u krajem oktobra 1998. Bila je lepa i nekako preozbiljna. Koristio sam svaku priliku da skoknem do Beograda i budem s Katarinom i njom. Tokom jedne od poseta familiji, našao sam se s Ćuruvijom. Delovao je kao čovek koji ima dosta problema.

„Beži odavde", rekao mi je rezignirano, mršteći se i praveći rukama pokrete kao da tera muve. „Biće pičvajz." Došao sam u Beograd za zimski raspust; bio je februar 1999. Pitao sam ga zašto on sam ne posegne za merom koju meni savetuje. Nije odgovorio. 

Klintonova i Blerova ideologija 

Ronald Regan bio je glumac kao, recimo Marjan Šarec, bivši premijer Slovenije, ili Volodimir Zelenski. Uprkos svojoj holivudskoj retorici, Regan je bio političar starog kova, republikanac čija su crno­bela uverenja formirana u vreme Hladnog rata. No, „bejbibumer" i bivši hipik Bil Klinton, koji je došao na vlast početkom 1993, bio je nešto drugo. Ostareli i konzervativni Regan ili Džordž Buš stariji mogli su bar povremeno da se izdaju za očeve nacije. Ali Klinton je bio njeno raspušteno i pažnje gladno dete.

U slučaju Klintonove partije i administracije, odnos prema stvarnosti postao je manje transparentan, povremeno sulud i - ukoliko je to uopšte moguće - licemerniji nego kad su u pitanju republikanci. Ideologija „trećeg puta" koju je Klinton uzajmio od svog britanskog pandana, premijera Tonija Blera, bila je jednako gramziva i rušilačka kao i one koje su joj prethodile - ali mnogo samoljubivija i bolje umotana u floskule političke korektnosti. Kao da Klinton i Bler nisu toliko brinuli o stvarnom svetu koliko o sebi, svom imidžu i ličnoj misiji.

Moj boravak u Britaniji krajem devedesetih živo je svedočanstvo da je Toniju Bleru, kao prvo, bilo daleko više stalo da se zapljune u rešavanju svetskih problema nego da se bakće Britanijom i sitnicama kod kuće. A drugo, bio je skloniji da u medijima pruži privid kako je sve cakum pakum, nego da se meša u svoj posao. U ovome su Klinton i Bler bili složni.

Politička korektnost umela je da popri­mi groteskne oblike. U možda najtipičnijem filmu iz tog vremena Pač Adams (1998), snimljenom po postojećem događaju, junak posle boravka u duševnoj bolnici, na prelasku iz depresivne u maničnu fazu, zaključuje da treba lečiti ljude, a ne bolest. On počinje da studira medicinu i čini sve da isceli pacijente tako što ih zasmejava i uveseljava. Ispostavlja se da Pač pokazuje mnogo više dara da bude lakrdijaš i glumac nego lekar. No njegova empatija i divlji humor bez sumnje olakšavaju muke armiji samrtnika. Na koncu Pač, uprkos svojoj ekscentričnosti, diplomira medicinu i osniva besplatnu bolnicu.

Klinton, Bler i liberali kod kuće, kao i nekolicina u inostranstvu, navodno zabrinuti nad sudbinom sveta - slika su i prilika Pača Adamsa. On nepoz­van upada u bolnice i služi narodu koji je ostao bez zdravlja i franšize. Rekonstruisana turneja maničnog Pača Adamsa po odeljenjima lokalne bolnice 1998. neodoljivo je ličila na brzu turneju Bila Klintona po afričkim zemljama iste godine, punu lepih želja i praznih obećanja, koja je jednako mamila osmehe domaćina.

Treba možda imati u vidu da je Pač Adams u teškim bolesnicima dobio minimalno probirljivu, veoma zahvalnu publiku. Tako je najpre služio sebi, poput Klintona, zamišljenog i krokodilski suznog nad sudbinom najsiromašnijeg konteneta. Klintona čija je administracija izumela pojam „humanitarne intervencije" i primenila ga u Somaliji.

Data retorika učinila je da ni dobronamerni klovn Adams ni infan­tilni humanista Klinton ne mogu naprosto da budu prozvani zlikovcima, uprkos njihovim neovlašćenim akcijama, kršenju zakona, političkom ili moralnom daltonizmu. Ono što ostaje jeste njihov trapavi pokušaj da istovremeno urade nešto za svoju popularnost i za opšte dobro, uprkos svim očevidnim oksimoronima.

Izgleda da je sulude norme političke korektnosti skovane u vreme Bila Klintona i Tonija Blera bilo jednako teško pretočiti u suvislo pripovedaštvo kao i od toga iskovati spoljnu politiku Britanije i SAD. Ona se od kriminalne izrodila u humanitarno kriminalnu. 

„Prva moralna intervencija u istoriji ratovanja" 

Umberto Eko je ovako rezimirao: „Englezi moralizuju, Amerikanci mere i definišu, a Evropljani, posebno Italijani i Francuzi, teoretišu."

Tradicija moralnih mislilaca definitivno potiče iz navedenog izvora: Englezi jesu podložni takvim promišljanjima i po pravilu se brzo i lako alarmiraju i regrutuju za njih.

Upravo je to razlog zašto je britanski premijer dobijao podršku zloupotrebom ove plemenite britanske osobine. Svoje političke smernice oglašavao je pod oznakom „moralno". Toni Bler je retko propuštao priliku da govori o moralu; pronalazio jedno moralno pitanje za drugim. Njegovo objašnjenje umešanosti Velike Britanije u rat na Kosovu temeljilo se isključivo na moralnim osnovama.

Postoji industrija u kojoj prednjače SAD i Velika Britanija: industrija smrti. Rame uz rame s njima je i Nemačka. Dnevnik Zidojče cajtung pisao je da je partija na vlasti do oktobra 1998, Hrišćanska demokratska unija (CDU) prihvatila niz nezakonitih donacija u iznosu od više miliona nemačkih maraka. Sam kancelar Helmut Kol, šesnaest godina na čelu CDU, veli Zidojče cajtung, bio je direktno umešan. Pod Kolom je Nemačka promenila ustav da bi mogla da vodi ratove u inostranstvu.

Velika Britanija je drugi najveći proizvođač oružja na svetu - odmah iza SAD. Ona pokriva oko petinu tržišta. Zanimljivo je da je prelomne 1998. godine Nemačka preuzela drugo mesto na globalnoj top listi proizvođača. Tada je na vlast je došla koalicija predvođena Gerhardom Šrederom u kojoj su značajnu ulogu imali takođe bivši hipici: partija Zelenih. Ovi su glasove osvojili akcentom na ekologiju, ali su bili zapanjujuće ratoborni - jednako kao demokrate u SAD i laburisti u Britaniji.

Časopis Prajvat aj pisao je da je Britanija krajem osamdesetih pregovarala oko prodaje borbenih aviona na Bliskom istoku. Glavni konkurenti su im bili Francuzi, koji su proizvodili avione sličnih cena i performansi. Ali Englezi su dobili ugovor blagodareći promuslimanskoj orijentaciji tokom krize u Jugoslaviji.

Robert Dilenšnajder, koji je bio predsednik pi-ar kompanije Hil & Nolton u vreme kada su u SAD plasirane izmišljene priče o iračkim ratnim zločinima u Kuvajtu, koncem devedesetih držao je predavanja o etici na univerzitetima i trgovinskim PR seminarima. Slično tome, Dejvid Fin, izvršni direktor kompanije Ruder-Fin, aktivan u propagandi za vreme Jugoslovenskog građanskog rata, citiran je u oglasu Njujork tajmsa

„U mojoj porodici biti Jevrejin uvek značilo predanost proučavanju i posvećenost etičkom ponašanju. Na primer, prilikom vaganja moralnih posledica poslovnih odluka, Etički komitet naše kompanije za odnose s javnošću traži znalački savet koji će voditi naše razmišljanje." 

Postoji dakle čitav sistem preusmeravanja morala na moraliziranje, kao što postoji sistem skretanja realnosti na hiperrealnost. Zašto su svim tim ljudima (Bleru, Klintonu, Dilenšnajderu, Finu) puna usta morala? Zašto toliko vole da pokreću moralne dileme, čak i kada ih niko za to ne pita?

Odgovor je jednostavan: loša savest. Često pozivanje na moral jednostavno znači da su postojeće moralne norme ugrožene, prekršene ili napuštene. Što bi narod rekao, vojnik o skraćenju, kurve o poštenju. Osobe koje sve vreme paradiraju moralom ili evociraju moralnost verovatno će biti prve kad treba učiniti nešto izrazito nemoralno.

Tako i bi. Kada su mediji otkrili da su u Velikoj Britaniji najprestižniji univerziteti, najplemenitije dobrotvorne institucije i najveće bolnice uložile svoje penzijske fondove u domaću industriju oružja - portparol Univerziteta u Glazgovu bubnuo je: „Mi ne pravimo moralnu razliku. Želimo da naše investicije donose novac, a ne da budu etične."

Konačno je neko izrekao. Ispada da je moral luksuz koji ni britanska vlada ni britanske institucije ne mogu sebi da priušte. Po tome nikako nisu izuzetak: sve zemlje NATO pakta hoće deo kolača.

„U politici je moral najjeftinija valuta", ukazao je Lav Trocki. Istina je da Klinton i Bler nisu ostali usamljeni u svom moralnom krstaškom ratu u Africi i na Balkanu. On su pre bili neka vrsta hiperbolizovane karikature takvog stava među liderima zemalja NATO krajem devedesetih.  

Jenki konjica stiže 

Za vreme Hladnog rata, pitanje bezbednosti u Evropi bilo je binarno, ili što bi rekli geostratezi: bipolarno. SAD i NATO garantovali su bezbednost zapada kontinenta, a SSSR i Varšavski ugovor istoka. To je naoko lagodna pozicija za države članice. Umesto da ulažu astronomske cifre u obuku i razvoj vojne industrije, one ograničavaju vojne izdatke na notornih 2% BNP, a ostatak preusmeravaju za civilne potrebe: nauku, obrazovanje, kulturu, komunikacije, infrastrukturu. Tajna prosperiteta zemalja kao što su Japan ili Švajcarska, između ostalog, leži u činjenici što nisu finansirali vojsku.

Ali posle raspada Sovjetskog saveza 1991, pitanje evropske bezbednosti je izazvano. Ono je definisano, takoreći, u hodu. Već naredne 1992. SAD se pojavljuju kao igrač na pozornici Jugoslovenskog građanskog rata koji je kovertiran 1995. u jenki vojnoj bazi po imenu Dejton.

Američki diplomata Ričard Holbruk bio je spominjan kao kandidat za Nobelovu nagradu za mir zbog svog posredovanja u Dejtonskom mirovnom sporazumu u funkciji Klintonovog savetnika državnog sekretara za Evropu. Međutim, 1998. Holbruk se, kao Klintonov specijalni savetnik za Balkan, takoreći povampiruje: od mirotvorca postaje ratoborac. Kad su objavljene fotografije na kojima Ričard bos sedi na podu zajedno sa gerilcem Oslobodilačke vojske Kosova - bilo je jasno ko je dao zeleno svetlo za oružanu pobunu u južnoj srpskoj pokrajini.

Ovo su bile loše vesti najpre za Srbiju kojoj je zapretila američka dugačka batina i, samim tim, gubitak južne pokrajine. Potom za suverenitet mlade Evropske unije, vaspostavljene 1992. koja je figurirala kao akter u Jugoslovenskom građanskom ratu - pre u diplomatiji nego vojno. Ali američka odlučna inicijativa na Kosovu kao da je istisnula EU iz lanca odlučivanja na vlastitom kontinentu. EU je u velikoj meri bila stavljena pred svršen čin.

Klinton i Bler su jurišna frakcija NATO-a za kaznenu ekspediciju na Saveznu republiku Jugoslaviju. Hrvati i Albanci su aplaudirali iz publike. Francuzi i Španci su se pokazali skeptičnijim ali, s druge strane, nesloga sa saveznicima, podela ili eventualni raspad NATO pakta su im delovali kao prevelika cena za spas krnje Jugoslavije.

Protiv Jugoslavije su do 1999. već potegnute sve moguće humane i nehumane mere. SRJ je godinama bila izložena gebelsovskoj propagandi zapadnih medija. Nemačka je snabdevala oružjem Sloveniju i Hrvatsku za ilegalni gerilski rat. Na nemačku, američku i britansku inicijativu, jednostrano otcepljene republike priznate su kao nezavisne države. Ekonomske sankcije su nametane dvaput: prve je uvela Evropska ekonomska zajednica 1991, druge Ujedinjene nacije 1992. Potonje su bile najstrože sankcije ikad nametnute jednoj zemlji i ruinirale su jugoslovensku privredu. Samo joj je administracija Džordža Buša seniora zaplenila imovinu u vrednosti 200 miliona dolara. SRJ nije ni primljena u Ujedinjene nacije. Praktično ništa više nije ostalo da se uradi protiv te nesrećne države osim naticanja na kolac i ćele kule, osim sto za jednog i operacije Švarc. Šta kažete? To je već bilo?

Aha, dobro, onda sravnjivanje sa zemljom.

Pa ipak, bombardovanje kojim je više puta prećeno SRJ i dalje je izgledalo kao nerealna opcija. Jedini navedeni razlozi bili su to što je Jugoslavija pokušavala da uguši oružanu pobunu na vlastitoj teritoriji. Režim Slobodana Miloševića nije jedini držao da je to blef; isto su mislili i eksperti.

NATO zemlje su evakuisale čitav diplomatski kor iz Beograda, što je bio zabrinjavajući gest, ali i to je mogao da bude teatar. Onda je Ričard Holbruk, gorespomenuti nesuđeni dobitnik Nobelove nagrade za mir, došao sa ultimatumom kod Miloševića. Dokument je dosta ličio na onaj Austrougarske pred Prvi svetski rat. U njemu je pisalo ne volim te više.

Znači ipak! Što kaže narod, život je ono što se događa dok kujemo druge planove. 

April u Beogradu 1999.  

Bombardovanje ciljeva u Srbiji, Crnoj Gori i na Kosovu u kojem je učestvovalo 19 članica NATO pakta prouzrokovalo je oko 45 milijardi dolara štete.  U bombardovanju je poginulo između dve i tri hiljade ljudi; većina su bili civili. Izbor oružja (ne samo preciznog i „pametnog", već i vrlo nepreciznih kasetnih bombi), lista gradova u kojima je dominirala politička opozicija u Srbiji (Niš, Čačak, Novi Sad) - ukazuju na hotimično nanošenje patnji i ubijanje nedužnih. Španski pilot F-18 Adolfo Luis Martin de la Hoz koji je učestvovao u operaciji Savezničke snage svakako je tako mislio: 

„Puno puta je naš pukovnik protestvovao pred NATO šefovima jer su nam pokazivali civilne ciljeve. U jednom trenutku su američki oficiri dobili zapovest da koriste protivpešadijske bombe protiv izbeglica u Prištini i Nišu. Naš pukovnik je energično protestvovao i nakon nekoliko dana je odmah smenjen. Jedna zemlja je masakrirana, bombardirana je novim oružjem, otrovnim gasovima koji oslabljuju organizam, površinskim bombama koje se lansiraju padobranima, projektilima sa osiromašenim uranijumom, crnim napalmom, sterilizacijom i trovanjem polja, oružjem koje još uvek ne znamo." 

Novotarija primenjena u bombardovanju SRJ bile su rakete punjene takozvanim osiromašenim uranijumom. Ozbiljan problem zemalja koje koriste nuklearne elektrane je radioaktivni otpad. Krajnje je opasan po okolinu i njegovo skladištenje je skupo.

Ali šta ako nuklearnim otpadom napuniš rakete i prospeš ih nekim jadnicima na glavu? Onda dve muve ubiješ jednim udarcem! I zbilja, u Srbiji, na Kosovu i Crnoj Gori je posle bombardovanja 1999. drastično je skočio procenat obolelih od raka. Radioaktivni otpad će ostati u našem zemljištu i krugu ishrane narednih 10.000 godina.

U oči upada posebno odbojan, ali relativno transparentan termin koji se koristi za žrtve NATO - „kolateralna šteta". On podrazumeva da civili u američkim intervencijama nikada nisu namerne mete. SAD i NATO civilne žrtve uvek predstavljaju kao „greške".

Ali kada se armija SRJ povukla svoje ljudstvo i opremu s Kosova posle 88 dana bombardovanja NATO alijanse - njena borbena sposobnost je ostala praktično netaknuta. Gde je onda završilo 14.000 raketa? Po kome su prosipane bombe? One su nepogrešivo pogađale bolnice, škole, mostove, fabrike, gradske centre, rafinerije, vladine zgrade, stambene četvrti, strane ambasade, izbegličke kampove i konvoje, putničke vozove i autobuse, transformatore, te-ve predajnike i stanice. Da li su sve ovo bile greške? Ili je samo bombardovanje SRJ 1999. bila jedna velika greška? 

Mediji i ja tokom bombardovanja 

U trenucima samoljublja, povremeno sam laskao sebi da sam možda odvažniji i radoznaliji od svog prijatelja Lazara, Mome Kapora i drugih znanih i neznanih koji su napustili zemlju između 1991. i 1995. Da sam od njih bolji. Sebe sam ubrajao u one koji su se potrudili da saznaju, da vide, da osete realnost oko njih. Ali slučaj je hteo da 1999. budem odsutan. To me je rastreznilo: svrstalo me je među ljude sklone migracijama, podložne okolnostima, sklonjene na sigurno kad krene pucnjava. Svrstao me je među nesvrstane.

Možda je zato paradoks je da nikad nisam bio emotivno, politički i medijski angažovaniji oko nekog događaja ni pre ni posle marta i aprila 1999. Zbog toga sam proveo besane noći prateći vesti. Zbog toga sam zapostavio studije. Zbog toga sam naglo sazreo.

Televiziji Bi-Bi-Si vorld kolega Tim Džuda došapnuo je da sam srpski novinar, i tako je počela moja britanska medijska epopeja. Činjenica da smo Miša Gavrilović, Marko Gašić i ja, čija je politička ekspertiza amaterska, bili znatno artikulisaniji, upućeniji i uverljiviji u britanskim medijima nego srpski profesionalni diplomati - ambasador SRJ u Britaniji ili ministar spoljnih poslova. Potonji se zvao Vuk Drašković. To dovoljno govori gde leži problem naših administracija - ne samo one Slobodana Miloševića.

Izgleda da sam uspeo da artikulišem poneko osećanje i poneki argument, budući da su pozivi učestali. Iz dana u dan putovao sam u televizijski studio „Vajt haus" i natrag, rvao se sa iskusnim voditeljima oko prava i kriva, rata i mira.

Noću sam pratio vesti i čitao izveštaje, pokušavajući da, poput iskusnih analitičara, progovorim o onom šta se krije iza vojnih i diplomatskih akcija, iza retorike, izjava i gestova, te da predviđam događaje. Vanredno težak zadatak za nekog kome politika, geostrategija i ratovi nisu specijalnost. Iz tih verbalnih dvoboja izlazio sam često ugruvan, ali na nogama. Uprkos svom političkom neiskustvu, borio sam se kao lav.

Tokom samog bombardovanja, logično je što su Srbi zbili redove. U tekstu koji mi je naručio Obezerver u to vreme, i sam sam stao uz vođstvo svoje zemlje, ma koliku krivicu snosilo. Naravno, uredništvo je očekivalo nešto drugo. Tekst nije objavljen.

Koleginica Dragana Kanjevac, koja je pratila moje napore na stanicama BBC World i News 24 nazvala me je tada „narodnim tribunom". To je, cenim, najlepši kompliment koji mi je iko dao za novinarski rad. Zvali su me i na druge kanale - ITN, Channel 4, američki CBS. Posle oko trideset nastupa postao sam televizijsko lice i ljudi su počeli da me prepoznaju i saleću po ulici.

Prezauzet i unezveren, hipnotisan visokom koncentracijom istorije i bleštavošću medija, propustio sam da snimim svoje nastupe, od kojih danas, avaj, praktično nema ni traga iako su tako gusto punili etar sudbonosne 1999. Možda će, poput podataka iz Kišove Enciklopedije mrtvih, ovi i drugi snimci jednog dana uskrsnuti iz neke meni nepoznate i nedostupne arhive.

Tokom mog javnog eksponiranja, posetila su me dvojica tipova navodno da provere telefonske instalacije. Nisu izgledali kao majstori, ali su nešto majstorisali po kući. Možda sam s godinama postao paranoik, možda suviše gledam krimiće, možda su Ijan Fleming i Robert Ladlam na meni ostavili traga - ali uveren sam da su me britanske službe tih dana držale na oku.

NATO je raketirao civilni konvoj na putu između Prizrena i Đakovice 14. aprila 1999, ubivši preko sedamdeset albanskih civila. Komentarisao sam istog dana događaj na Bi-Bi-Si vorldu. Ne bih da laskam sebi, ali nije puka koincidencija što se neposredno posle mog nastupa medijima obratio Džejmi Šej. NATO je preuzeo odgovornost.

Trag koji je ostao za tim događajima je jedna knjiga, u čijem sam nastanku ponosno učestvovao zajedno sa koleginicom sa El-Es-Ija koja se zove Mirjana Škočo, nekoliko ponajboljih novinara engleskog govornog područja kao što je Džon Pildžer, te dramskim piscem Haroldom Pinterom. Zvala se Degradirana moć: Mediji i jugoslovenska kriza. Prevedena je na norveški i srpski.

I konačno, treća posledica - takoreći kolateralna šteta - jeste odluka da promenim temu svog magistarskog rada na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka. Sve kolege sa LSE iz Srbije istorija je nadvladala. Nova tema se i meni prosto nametnula: Zapadni mediji i jugoslovenski građanski rat. Postojao je dakle i lični i kolektivni pokušaj da se rasvetli ta čudna vaspitna mera 19 zapadnih jahača apokalipse protiv moje zemlje.

Posle mnogo muke, izvukao sam ženu i ćerku iz bombardovanog Beograda. Marija se brzo menjala; možda sam subjektivan, ali tada mi je izgledala kao najlepše dete na svetu. Stanodavac me je izbacio kad je čuo da će u mojoj sobi spavati beba. Utočište smo pronašli u radnoj sobi Tima Džude. Taj čovek mi nije bio samo prijatelj: bio je mešavina mog agenta i anđela čuvara.

Pročitao sam vest da je u bombardovanju poginuo izvesni Goran Gocić iz Niša. Ako se ne varam, bio je moje godište. Očeva familija je iz Niša, a Gocić je relativno retko prezime. Nisam imao osećaj da mi je poginuo sunarodnik, prijatelj ili rođak - nego moj dvojnik.

Do mene je stigla i vest o Ćuruviji. Ubijen je s leđa, baš ispred stana u Lole Ribara u kojem su me Branka Prpa i on ugostili u februaru. Budući da su ga službe tada pratile, u nekoj arhivi verovatno čuči snimak našeg ćaskanja o neveseloj budućnosti Srbije. 

Posledice bombardovanja 1999. 

Nominalno, SAD su preko NATO ostale garant bezbednosti u zapadnoj Evropi. Ali 1998. praktično podmeću novi rat u bivšoj Jugoslaviji i, samim tim, Evropi. U pitanju je bila najava američke medijske, diplomatske i vojne podrške kosovskoj nezavisnosti.

Ovaj potez Klintonove administracije može se čitati kao neka vrsta korleonovske ponude istočnoevropskim državama koju je nemoguće odbiti. Između redova je probijala pouka o demonstraciji sile. Vlasnik piljarnice koji ne plaća reket lokalnom mafijašu obično jednog dana zatekne požar u radnji. Posle toga, i on i svi u ulici plaćaju na vreme i bez gunđanja. Analogno tome, ko se ne priključi NATO savezu, može proći kao SRJ.

Poljska, Mađarska i Češka Republika videle su da je vrag odneo šalu, brže-bolje podnevši molbu za prijem u NATO iste godine. Takozvani „akcioni plan za članstvo" projektovao je uvezivanje i ostalih balkanskih zemalja u NATO. Kako je pisao Džon Pildžer: 

„I ove siromašne zemlje moraće da učestvuju u kupovini oružja vrednom 22 milijarde funti. Korisnici će biti dominantna svetska industrija naoružanja u SAD i Britaniji. Samo ugovor za lovačke avione vredan je 10 milijardi funti." 

Raspadom SSSR milioni Rusa su se našli u stranim državama, od kojih mnogi u neprijateljskom okruženju. U identičnoj situaciji su se našli Srbi posle raspada Jugoslavije. Rusi su 1999. stavili veto na rezoluciju Saveta bezbednosti UN koja sankcioniše bombardovanje SRJ. Ali zapravo je čudnije što su prethodne rezolucije o Jugoslaviji podržali. Nezainteresovanost Zapada za istorijske i pravne argumente, osnovna ljudska prava i uopšte opstanak srpskog stanovništva, nažalost, nije rastreznio nikog osim nas samih.

Biće da je tek bombardovanje Srbije odvratilo Ruse od iluzija o džentlmenskom sporazumu, međunarodnom pravu, međusobnom uvažavanju i diplomatskom fer pleju Zapada. Tek posle te vojne akcije Rusi su razabrali da su oni sledeći. I zaista, njihove manjine na Baltiku, u Gruziji i Ukrajini su se našle u identičnoj poziciji kao i srpske u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. To je ključni razlog što je 1999. na mesto premijera došao tvrdolinijaški kadar Federalne službe bezbednosti Vladimir Putin.

Naredne 2000. postao je predsednik Ruske federacije.

Teško je izračunati kako bi prošla Jugoslavija s nekom drugom administracijom umesto one Milošević-Marković. Može se spekulisati da bi dogovor o konfederaciji ili mirnom raspadu SFRJ ostavio Srbiju bez posledica, kao što je bio slučaj sa Čehoslovačkom. Ali argument da Srbi imaju pravo na samoopredeljenje u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, kao što to imaju Slovenci, Hrvati, Bosanci ili Albanci u Jugoslaviji - verovatno bi se susreo s jednako tvrdokornim otporom na Zapadu bez obzira ko je predsednik Srbije i kakva partija je na vlasti.

Još jedna spekulacija priziva priznanje: u slučaju da je pitanje bombardovanja Jugoslavije izazvalo razdor, blokadu ili eventualno raspad NATO pakta, Milošević bi verovatno i danas vladao Srbijom. Režim Milošević-Marković trpeo je bezbrižno studentske demonstracije godinama kao neku vrstu beogradskog prkosnog folklora.

Ali kada su doputovali besni, naoružani i odlučni aktivisti u Beograd iz unutrašnjosti, režim se sručio kao kula od karata. U krajnjem svođenju, puč koji je svrgnuo Miloševića 5. oktobra 2000. godine jeste bio politička posledica bombardovanja SRJ 1999. Milošević je na vlast došao internim pučem i bilo je jasno da će s vlasti sjahati samo udaren nekom jednako govnjivom motkom.

Šteta je što smo za svrgavanje porodice Milošević morali da platimo tako visoku cenu. Bilo je stvari kojima smo mogli da se pohvalimo. Srbija je poznata po plodnoj ravnici, srednjovekovnim manastirima, svetoj zemlji, talentovanim ljudima i odlučnošću da ostane nezavisna. Ali devedesetih je Miloševićev režim oterao pola miliona talentovanih. Tokom bombardovanja 1999. zemlja nam je doslovno otrovana. Sveta zemlja je okupirana, a kosovski manastiri razrušeni 2004. Srbija je postala kolonija.

Čime danas da se pohvalimo?

Ispostavilo se da je za preživljavanje nije važno znati šta je ispravno, moralno i pravedno, šta je legalno, šta je u skladu s međunarodnim pravom. Mnogo je važnije znati da pogodiš šta Zapad namerava, šta Zapad zamišlja da je ispravno, moralno i pravedno, kako će Zapad gledati na legalnost, da li će Zapad sprovoditi ili se ogrešiti o međunarodno pravo.

Zapad - a kad kažem tu reč, najviše mislim na SAD - sve više deluje kao neko problematično, razmaženo, raspušteno derište kome su svi povlađivali jer nisu imali rešenje za njegove lutke. Danas je izrastao u opasnog, psihotičnog i okorelog kriminalca. Ali od svih odvratnih osobina Zapada, od svih zločinačkih prestupa Zapada, najodbojniji je taj akutni nedostatak samokritičnosti, taj ozbiljan propust u odgoju - zapadno trulo moralisanje, zapadno kvazipravedništvo, ta odurna indignacija nad stvarima koje Zapad sebi, i samo sebi dopušta.