Sankcije koje su SAD i EU uvele Rusiji nisu tako sveobuhvatne kao one koje su na snazi protiv Irana. Do sada su se one fokusirale na finansijski sektor, dok su u velikoj meri štedele njenu energetsku industriju. Jasno je da Moskva iz objektivnih razloga nema mogućnost da odgovori simetrično. Ali sve ovo ne može ostati bez odgovora, tako da ne treba sumnjati da će Rusija, ukoliko bude potrebno, iskoristiti ono što ima. Dve stvari su očigledne: gas i nuklearno oružje.

U drugoj nedelji rusko-ukrajinskog sukoba gotovo da nema onoga ko ne pokušava da pronikne u kom pravcu ide ovaj rat? Hoće li se zaustaviti u nekom trenutku, da li će primirje da bude potpisano ili će se ići sve dalje i dalje, do novog Hladnog rata? Ili do nuklearnog sukoba?

Postoje šanse za svaku od ovih opcija. A kuda će da krene i dokle će ovaj sukob da stigne, zavisi od toga da li SAD i Rusija mogu da prekinu začarani krug eskalacije.

Ruska operacija na teritoriji Ukrajine brzo je prerasla u ekonomski rat Zapada protiv Rusije. Francuski ministar finansija Bruno Le Mer brzo se ujeo za jezik pošto je rekao da će Zapad pokrenuti potpuni ekonomski i finansijski rat protiv Rusije i da će Rusija da se suoči s kolapsom svoje ekonomije kao posledicom Zapadnih sankcija. Shvatio je da ovom pretnjom može da zatvori vrata Kremlja francuskom predsedniku Makronu koji nastoji da još održava kakvu-takvu komunikaciju Evrope i Rusije, ali ono što se dešava u odnosima Rusije i Evrope ne može se drugačije nazvati.

Američki zvaničnici već su više puta i na više načina najavili početak ekonomskog iscrpljivanja Rusije, uključujući u nekoliko navrata i predsednika Bajdena. Prvo, oblik primenjenih mera nema analogiju u svetskoj praksi. Drugo, zvanični cilj nije samo uništenje ruske ekonomije, nego je strateški i dugoročan.

Ono na šta Vašington i drugi računaju jeste da će sankcije pogoršati poziciju Rusije u njenoj dugoročnoj konkurenciji sa Zapadnim zemljama, smanjujući ukupnu sposobnost Moskve da finansira svoju vojnu i stratešku moć.

Sankcije mogu da olakšaju ovaj proces na nekoliko načina, od onemogućavanja ekonomskog rasta, do unutrašnje preraspodele finansija u Rusiji na štetu strateških i bezbednosnih resursa. Konačno, sankcije i kontrola izvoza mogu da ograniče sposobnosti Rusije da proizvodi i razvija naprednu vojnu opremu i tehnologiju. 

Gerasimovljeva doktrina

Sankcije nemaju više nikakve veze sa sukobom u Ukrajini ili sa nastojanjima da se politika Rusije usmeri u jednom ili u drugom pravcu. One su instrument odnosa Rusija i SAD za sledeću deceniju. Njihov primarni cilj više nije da odvrate Moskvu od preduzimanja konkretnih akcija, već da drastično promene trgovinske i investicione veze između Rusije i Sjedinjenih Država i njenih saveznika - u geopolitičku prednost potonjih.

I najvažnije u ovom trenutku: Rusija sve ovo i razume upravo kao rat. Novu definiciju ratovanja dao je sadašnji načelnik Generalštaba ruske vojske Valerij Gerasimov još 2013. u članku „Vrednost nauke je u predviđanju - Novi izazovi zahtevaju novo promišljanje oblika i metoda izvođenja borbenih operacija".

Glavna misao nove doktrine koja je po svom tvorcu nazvana „Gerasimovljevom" jeste sledeće:

„U 21. veku postoji tendencija zamagljivanja razlika između stanja rata i mira. Ratovi se više ne objavljuju, a kad započnu, ne idu prema obrascu kakav se ranije očekivao. Uloga nevojnih sredstava u postizanju političkih i strateških ciljeva je narasla, pa je u nekim slučajevima njihova efikasnost znatno nadmašila silu oružja. Naglasak korišćenih metoda sukoba preusmerava se na široku upotrebu političkih, ekonomskih, informativnih, humanitarnih i drugih nevojnih mera, koje se sprovode uz korišćenje protestnog potencijala stanovništva."

Ovde se, dakle, „obojene revolucije" takođe smatraju ratnim dejstvom, ali i ciljevi koji žele da se postignu sankcijama uklapaju se u opis.

Smisao sankcija

Sankcije koje su SAD i EU uvele Rusiji nisu tako sveobuhvatne kao one koje su na snazi protiv Irana. Do sada su se mere protiv Rusije fokusirale na finansijski sektor, dok su u velikoj meri štedele njenu energetsku industriju. Oštre sankcije na prodaju nafte i gasa, najvrednijeg ruskog izvoza, biće politički teške jer su tržišta gladna, Evropskoj uniji je ruski gas potreban da preživi zimu a Bajdenova administracija brine o uticaju na domaće cene benzina i inflaciju. Vašington i saveznici će stoga verovatno uvećavati sankcije moskovskom bankarskom sektoru pre nego što razmotre mere koje su direktno usmerene na energetski sektor.

Jasno je da Moskva iz objektivnih razloga nema mogućnost da odgovori simetrično. Ali sve ovo ne može ostati bez odgovora.

U borbi takve oštrine koriste se svakakva sredstva, tako da ne treba sumnjati da će Rusija, ukoliko bude potrebno, iskoristiti ono što ima. Dve stvari su očigledne: gas i nuklearno oružje.

Evropa i Zapad najavili su planove da prekinu „zavisnost", odnosno kupovinu ruskog gasa. Jasno, ovim oni žele da nanesu trajnu štetu ruskoj ekonomiji, ali to ne mogu da učine jer nisu za to pripremljeni.

Ako bude želela da uzvrati, Rusija će to učiniti tako što će i ona hteti da kazni Evropu na način koji njoj nanosi najviše štete, a ima čime. Celokupna ideologija „energetske diversifikacije", „nulte karbonske emisije", litijumskih baterija i slično, gledano iz ruskog ugla ima samo jednu svrhu: da ukine Rusiju kao energetsku velesilu, a da se onda na razne načine preuzmu ruska energetska bogatstva.

Upravo to je najveća ruska fobija. Ukrajina je neskriveno, nadugačko i naširiko eleborirala opcije podele i rasparčavanja Rusije u vreme „drugog Majdana" 2014. i nakon toga. 

Amerika u senci

Pogoršanje odnosa SAD i Rusije ima jedan zanimljiv aspekt - za sada su SAD u senci. Tokom protekle nedelje izjave iz Vašingtona bile su prilično lakonske i uglavnom na nivou sekretara za štampu. Celokupna snaga napada na Rusiju - lavina sankcionih mera, moralnog ogorčenja i simboličnih gestova - u milosti je evropskih saveznika. Pored zemalja koje su uvek zauzimale najoštriju poziciju, solisti su sada oni koji su važili za umerene - Nemačka, Finska, Španija...

Materijalni teret ekonomske bitke skoro u potpunosti pada na Rusiju i Evropu zbog donedavnog međusobnog bliskog odnosa, dok su Sjedinjene Države indirektni zbog ograničenih veza sa Rusijom, ali ključni zahvaljujući dolaru kao svetskoj rezervnoj valuti. Ova situacija je povoljna za Sjedinjene Države, ali je jasno da one stoje iza svih sankcija. Izgleda da su SAD čak umerene u poređenju sa evropskim karikaturalnim proterivanjima ruskih studenata sa univerziteta i skidanjem Čajkovskog sa repertoara. Neki ističu i da američke ekonomske mere sada izgledaju umerenije od evropskih. Možda je to i pitanje vremena i da će do sinhronizacije doći nešto kasnije, dok je efekat u Evropi otežan isključenjem Rusije iz različitih formata saradnje koji su se godinama nagomilali.

Uzimajući sve ovo u obzir, ruski stručnjaci su uvereni da „postoji i druga strana" i da će „Vašington izaći na scenu u odlučujućoj fazi, pre finala". Oni tvrde i najavljuju da „Sjedinjene Države verovatno shvataju da će prekretnica eskalacije biti ono na šta je ruski predsednik aludirao u nedelju: nuklearni sukob".

Odmah sutradan posle Putinove naredbe stavi ruske nuklearne snage za odvraćanje u visoko stanje pripravnosti, predsednik Bajden je pozvao Amerikance da se ne plaše nuklearnog rata, ali SAD su odložile sve svoje nuklearne vežbe, kako ne bi dolivale ulje na vatru.

Na Zapadu nisu ovome dali posebnu važnost. „U ovom trenutku ne vidimo razlog da menjamo sopstvene nivoe uzbune", rekla je novinarima portparolka Bele kuće Džen Psaki.

Ostalo je nerazjašnjeno zašto je Putin u nedelju naredio podizanje borbene gotovosti nuklearnih snaga i šta to znači? 

Kapacitet za nuklearni rat

Zapadni stručnjaci u većini ne veruju da će Rusija pokrenuti nuklearnu eskalaciju, niti da ima opravdanih razloga za to. Ali, logika ruskih stručnjaka je drugačija. Sama činjenica da je tema ušla u opticaj više je nego rečita.

Nuklearni aspekt sukoba naznačen je još pre vojnih dejstava, kada je maglovito lansirana želja Ukrajine do ponovo postane „nuklearna država". Od početka ove nedelje, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov dva puta je govorio o mogućnostima nuklearnog sukoba, rekavši da se „razgovora o mogućnosti nuklearnog rata" i pojasnio „da to ne čini Rusija, već NATO i Ukrajina".

Dodatnu temperaturu u nuklearnom aspektu ukrajinskog sukoba podgrejao je šef ruske Spoljne obaveštajne službe, Sergej Nariškin, koji je obelodanio da je Rusija imala saznanja da Ukrajina već neko vreme radi na stvaranju nuklearnog oružja.

„Ukrajina je već duže vreme radila na stvaranju nuklearnog oružja, a Sjedinjene Države su bile svesne toga, ali nisu pravile nikakve smetnje", saopštio je u četvrtak 3. marta Nariškin.

Pozivajući se na rusko Ministarstvo odbrane, Nariškin je naveo da je „Ukrajina zadržala tehnološki potencijal za izradu nuklearnog oružja. Njene mogućnosti su daleko veće od iranskih ili severnokorejskih. Štaviše, prema nekim dokazima koje je SVR (Spoljna obaveštajna služba) pribavila, Ukrajina je sprovela određene radove u tom pravcu".

Nariškin je optužio SAD ne samo da se nisu suprotstavile tim planovima za koje su znale, nego su „bile spremne da pruže oslonac Ukrajini". Podsetivši da je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji rekao da bi Ukrajina mogla da preispita svoj nenuklearni status, Nariškin je prekorio lidere zemalja EU koji takođe na to nisu reagovali. „Te pretnje nisu bile samo prazna priča ili spontana greška političara pomalo zanesenog iluzijom nekažnjivosti", zaključio je Nariškin.

Novi poredak

Ulog u obračunu Rusije i Zapada od samog početka je veoma visok. Ruski zahtevi za dugoročnim garancijama bezbednosti značili su zahtev za revizijom celokupnog evropskog, a donekle i svetskog političkog poretka, onakvog kakav se uobličio posle Hladnog rata. Rusija je sve više doživljavala uspostavljeni poredak kao ugrožavanje njenih interesa, i u jednom trenutku, razočarana u mogućnost postizanja prijateljskog sporazuma, odlučila je da forsira stvari.

Kardinalna promena postojeće strukture je promena velikih razmera koja ne može ići glatko. Rusija se decenijama nadala da će veštom igrom i diplomatijom omogućiti da bude uključena u evropski bezbednosni i svetski poredak, bez direktnog okršaja. Sada se vidi da to nije bilo mogućno.

Ključni sporazum između SAD i Rusije o ograničenju raketa sa nuklearnim oružjem, poznat kao Novi sporazum START, ističe u februaru 2026. godine, a pogoršani odnosi između Sjedinjenih Država i Rusije će znatno otežati pregovore o njegovoj obnovi.

Ogroman porast američko-ruskog neprijateljstva dovešće do povećanog rizika od sukoba i otežati saradnju sa Rusijom", smatra Metju Bun, profesor sa Harvarda i stručnjak za nauku i tehnologiju. „Bilo da se radi na sprečavanju širenja nuklearnog oružja u druge zemlje ili na poboljšanju bezbednosti nuklearnog oružja, materijala i objekata, sve to ide bolje ako Sjedinjene Države i Rusija rade zajedno. A oni neće raditi zajedno još neko vreme", upozorava on.

Asimetrična konfrontacija

U sadašnjem stanju, Rusija i EU nose glavni teret sukoba koji je pokrenut zbog Ukrajine. Kada je reč o pitanjima vezanim za svetski poredak, jasno je da odlučujuću reč ima Vašington. Donedavno se pretpostavljalo da će ta „odlučujuća reč" biti izgovorena Pekingu, jer su SAD i Kina viđene kao odlučujući međunarodni subjekti. Sada je, međutim, Moskva položila pravo na učešće u ovom razgovoru tako što je pokrenula odlučujuću rundu.

Istovremeno, Kina, naravno, nije nestala, ali ona, po svojoj tradiciji, radije čeka do kraja rusko-američkog obračuna. Ne može se reći da Peking baš posebno manevriše, već pokušava da ne pogreši, pošto je Kina politički bliska Rusiji, a ekonomski bliska SAD. Kombinovanje ovih pozicija neće moći dugo da funkcioniše, ali Kina za sada teži tome.

Rusko-zapadna konfrontacija veoma je asimetrična. Sjedinjene Države i njihovi saveznici imaju ogromnu prednost u finansijskoj i ekonomskoj sferi. Ali, Rusija je poznata po svojoj sposobnosti i spremnosti da upotrebi vojnu silu. Ukrštanje ove dve veličine daje složenu kombinaciju, iz koje nije jasno kako izračunati rezultantu. 

Ako SAD odustanu od daljih sankcija, u šta je sada teško poverovati, onda će možda i Rusija da se zadrži. Ali Rusija nije Irak. Ona neće trpeti ekonomske sankcije koje bi trebalo da je trajno onesposobe, radije mogu da se odluče da unište izvore i autore tih sankcija. Ako Evropa želi da uništi Rusiju, onda ona ne može da očekuje rusku milost. To je što se tiče gasa. A za nuklearno suočavanje sa SAD, recimo, postoji opet Kuba i plus Venecuela, kao što je i najavljeno. 

Raketna kriza 2.0.

Da bismo razumeli logiku ove pretpostavke, potrebno je da se vratimo na početak krize - ruski zahtev o pisanim garancijama. U slučaju nedavanja diplomatskih, pravnih, fiksnih zadovoljavajućih garancija bezbednosti, Rusija je, sumirajući izjave jednog broja njenih vodećih pregovarača, najavila da će svoju bezbednost obezbediti na drugačiji način, dajući „vojno-tehnički odgovor", koji će se sastojati u razmeštanju određenih neimenovanih sistema naoružanja. Štaviše, ovi sistemi trebalo bi da budu „izuzetni", jer je glavni ruski pregovarač Sergej Rjabkov ovaj korak okarakterisao kao „veoma ozbiljnu političku odluku".

S velikim stepenom sigurnosti možemo pretpostaviti da je reč o povlačenju iz već nepodržanog jednostranog moratorijuma na razmeštanje raketa srednjeg i kraćeg dometa, tim pre što je potencijalno raspoređivanje američkih sistema ovog tipa u Evropi bila jedna od centralnih konkretnih tema u propalim pregovorima „o sporazumu o garancijama" koje je Rusija postavila 17. decembra prošle godine.

Moguće da je okidač za intenziviranje tadašnjeg, najblaže rečeno „aktivnog dijaloga" Rusije o brizi za evropsku i svoju bezbednost, a onda i za kasnije akcije, bilo ne samo i ne toliko odlaganje Kijeva u primeni sporazuma iz Minska ili pokušaj Ukrajine da napreduje ka članstvu u NATO, jer se tu jednostavno ništa posebno novo prošle godinu nije dogodilo. Naime, ruski stručnjaci za nuklearna pitanja ozbiljno uzimaju u obzir mogućnost da je za Kremlj „kap koja je prelila čašu" bila očigledna nezainteresovanost Zapada za regionalni moratorijum koji je predložila Rusija na razmeštanje raketa srednjeg i kraćeg dometa, barem u Evropi, kao i početak organizacionog procesa raspoređivanja infrastrukture za nove američke raketne sisteme na evropskom kontinentu.

Obnavljanje 56. artiljerijske komande u Evropi, najavljeno u avgustu, bio je sasvim jasan signal u tom smeru. Ako protivnik ne želi da „na dobar način" izbegne „evropsku raketnu krizu 2.0", zašto je onda potrebno da mu potpuno prepustimo inicijativu i čekamo da nam rakete donesu pod prozor, verovatno su se pitali u Moskvi.

Nuklearnu temu je kreativno razvio je i lider Belorusije Aleksandar Lukašenko. Između ostalih amandmana na novu verziju ustava njegove zemlje, odobrenih na referendumu 27. februara, on je nehajno ukinuo njen nenuklearni - kao i neutralni - status. Sada, ako bude potrebno, rusko nuklearno oružje može biti raspoređeno na teritoriji Belorusije. Nije iznenađujuće što je ova ustavna novina izuzetno uznemirila susedne zemlje Centralne Evrope. 

Ako jedna strana ima ekonomsku silu a druga je nema, ali ima vojnu silu, onda na toj osnovi ne može da se uspostavi odnos snaga potreban za bilo koji poredak. Jedina stvar koja može poslužiti kao barem relativno stabilna baza jeste klasični odnos snaga, gde će se suočiti vojne efektive obe strane, posebno pojačane nuklearnim paritetom. A reč je o nuklearnim silama sa svojim konceptima bezbednosti, koje su tokom celog Hladnog rata bile povezane doktrinom „nuklearnog obuzdavanja".

Shodno tome, ruski stručnjaci ukazuju da, ako se očekuje neka vrsta stabilizacije, ona će morati da se osloni na nuklearni paritet, odvajajući ga od ostalih činilaca.

Za sada, političko-ekonomska i ideološko-humanitarna komponenta sukoba preneta je Evropi, dok se SAD sve više pozicioniraju kao strateška protivteža Rusiji. Strateška stabilnost treba da nadoknadi potpunu neravnotežu u drugim oblastima. Iako to „zvuči krajnje depresivno", to znači da treba očekivati postavljanje pitanja strateške stabilnosti koje može da uključi i demonstracije nuklearne sile. Kao na Kubi pre 60 godina.