„Ona se zalaže za ilegalne ratove, dalje naoružavanje, američko opkoljavanje Rusije i, naravno, protiv je Severnog toka 2. Ideja da bi od Amerikanaca kontrolisani Zeleni mogli sa Analenom Berbok da dobiju kancelarsku funkciju, usred zaoštravanja krize na rusko-ukrajinskoj granici, za mene je užas“, napisao je Oskar Lafonten o kandidatkinji s kojom partija Zeleni izlaze na septembarske izbore u Nemačkoj. Šta Srbija može da očekuje od nemačke političarke koja će, po svemu sudeći, uskoro igrati veliku ulogu na nemačkoj i evropskoj političkoj sceni

Za razliku od dvojice lidera CDU i CSU koji su se deset dana svim sredstvima tukli oko toga ko će biti kandidat demohrišćanskog bloka da nasledi Angelu Merkel u kancelarskoj fotelji - nakon povlačenja Markusa Zedera iz trke, kandidat ovog bloka za septembarske izbore će biti Armin Lašet iz CDU - njihovi sada najveći konkurenti, Zeleni, bez udaraca ispod pojasa i odugovlačenja doneli su odluku koga će od dvoje kopredsednika kandidovati. To će biti Analena Berbok (40), odlučio je vrh stranke, što će formalno biti potvrđeno na partijskog kongresu u junu.

Razlog zašto Zeleni prvi put u svojoj 41 godinu dugoj istoriji na izbore izlaze i sa jasno istaknutim kancelarski kandidatom leži u tome da su od male stranke narasli u stranku sa 23 odsto podrške birača, kako ukazuju poslednja istraživanja javnog mnjenja. Štaviše, jedno od njih im „meri" 28 odsto podrške. U svakom slučaju, po prvi put su Zeleni toliko odskočili da su blizu realne mogućnosti da u koaliciji sa socijaldemokratama i liberalima ili, pak, Levicom, formiraju vladu i to pod rukovodstvom „zelene" kancelarke.

Velike šanse da bude prvi na listi Zelenih imao je i drugi kopredsedavajući partije Robert Habek, koji, za razliku Berbokove, ima iskustva u vlasti, budući da je u pokrajini Šlezvig-Holštajn bio ministar i zamenik pokrajinskog premijera.

Iako će mnogi reći da je vrh stranke izabrao baš Berbokovu jer im je simbolično važno to što je žena, njena biografija ukazuje da je ona odskakivala više i bolje od većine u svojoj generaciji još onda kada je kao juniorska gimnastičarka na nemačkim prvenstvima tri puta osvajala bronzanu medalju za skokove na trambolini.

Tri inostrana iskustva

Analena Berbok rođena je iste godina kada i partija Zeleni, odrastavši u sličnom maniru građanskog bunta u severozapadnoj nemačkoj pokrajini Donja Saksonija. Njen otac mašinski inženjer i majka vaspitačica napravili su svojevrsnu hipi-zajednicu u selu nadomak Hanovera, pa Berbokova kaže da joj je odrastanje, sa dve sestre i dva rođaka, bilo „između polja šećerne repe i fudbalskih terena". Seća se i kako su je roditelji vodili na demonstracije protiv odluke Reganove administracija da rasporedi rakete u Zapadnoj Nemačkoj, ali i protiv izgradnje jednog objekta za odlaganje nuklearnog otpada.

„Da, tamo je bilo i vodenih topova, ali nakon demonstracija smo otišli kući i jeli tortu", rekla je u jednom intervjuu, prisećajući se i da je u njenom domu tadašnji demohrišćanski kancelar Helmut Kol bio omražen.

Prema njenoj sopstvenoj proceni, najviše su je kao ličnost oblikovala njena tri duža boravka van Nemačke. Sa 16 godina otišla je na razmenu godinu dana u srednju školu u Orlandu na Floridi, gde joj se nije dopalo jer se osećala usamljenom, emocionalno i kulturološki. Najpre zato što u početku nije dovoljno dobro znala jezik, a potom što je bila u okruženju u kojem su je ljudi sa ozbiljnošću pitali gde je zapravo Nemačka i ima li tamo frižidera.

Drugo „oblikovanje" se dogodilo pošto je u Hamburgu završila osnovne studije političkih nauka i otišla na master studije međunarodnih odnosa na prestižnoj Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka. Tada je prvi put osetila kako je živeti u veoma skupom gradu sa malo novca, a posebno se seća trenutka kada se razbolela i iz prve ruke upoznala nedostatke jednog lošeg zdravstvenog sistema.

Iako je tokom studija u Hamburgu radila kao novinarka za „Hanoverše algemajne cajtung" sanjajući da će postati ratni reporter, nakon Londona odlazi u Brisel gde će tri godine voditi poslaničku kancelariju poslanice Zelenih u Evropskom parlamentu Elizabet Šreter. Tadašnje ikone Zelenih, poput Rebeke Harms, sećaju se kako je Berbokova dobro plivala u briselskim vodama, da je želela da vodi, ali i da je bila jedna od retkih zapadnih Nemaca koji su se istinski interesovali za nemački ali i evropski Istok.

Političarka u kožnoj jakni i čizmama

Povratkom u Nemačku, počinje još dublje da se umrežava u okviru Zelenih, u čemu je imala veliku prednost i pomoć svog muža Danijela Holeflajša. On je od detinjstva bio u Zelenima a u to vreme je radio u centrali stranke, i znao bukvalno sve najvažnije stranačke i vanstranačke karike od poslanika i funkcionera preko nevladinih organizacija i fondacija do medija.

To je bila idealna politička trambolina za nju da brzo odskoči u partijskoj hijerarhiji. Najpre na vrh stranačkog odbora u Brandenburgu, potom u izvršni odbor Evropske partije Zelenih, da bi 2013. uspela da osvoji poslanički mandat u Bundestagu gde je i danas.

Još u Briselu je počela njena dugogodišnja zaokupljenost postupnim ukidanjem uglja kao energenta pa je u kontaktima s rudarima u Brandenburgu ne samo stekla političke poene, već i shvatila da klimatska politika mora da pruži i socijalne odgovore.

Socijalne teme su je dovele i do pitanja modernizacije porodične politike, ali ne bi trebalo od nje očekivati da priča o novoj levici ili ideološkoj orijentaciji njene politike. Ona se ne upušta u metastrateške ili filozofske analize i ističe da je ona „više pragmatičan tip".

Kada se 2018. kandidovala za ženskog člana tradicionalnog dvojca koji predsedava Zelenima, Analena Berbok je čak i u govoru istakla da ne želi da bude „žena pored" Roberta Habeka, koji je tada već uveliko bio popularan u stranci. Kako bi je podržao, Habek je tada izjavio da će „možda imati sreće da mu bude dozvoljeno da bude muškarac pored Analene", što je mnogima zvučalo čak i šovinistički. Ali, njih dvoje su od tada bili tako skladan tandem da nijednog trenutka se tu nije postavljalo pitanje pola, premoći ili neravnopravnosti.

Oboje su plenili ležernim stilom u retorici ali i u odevanju, pa je Berbokova postala prepoznatljiva po kožnoj jakni, haljinama jarkih boja i čizmama, odavajući utisak da ne želi da ima „uniformu" političarke. Njih dvoje su tako prošle i pretprošle godine bili dva najčešća gosta u tok-šou emisijama na nemačkim TV kanalima.

Ono što je jedinstveno jeste činjenica da su njih dvoje uspeli, ne samo da u svom radu izbegnu podelu muškarac-žena, već i da izbegnu podelu na pobednika i gubitnika.

NATO Zeleni

Iako se Berbokova u stranku učlanila 2005, kada su Zeleni tadašnjeg vicekancelara Joške Fišera zajedno sa socijaldemokratskim kancelarom Gerhardom Šrederom pali sa vlasti, ona je zapravo „dete Fišerove politike" koje sve vreme svog partijskog života živi u eri Angele Merkel. Štaviše, mnogo toga za šta se Analena Berbok borila proteklih godina - od promene porodične politike, preko ukidanja obaveznog vojnog roka do zatvaranja nuklearki - upravo je Merkelova u proteklih 16 godina ostvarila ili počela da ostvaruje.

Zapravo, Angela Merkel ceni Berbokovu i čak je na posredan podržala njen politički uzlet; neretko je umela u Bundestagu da izdvoji Berbokovu u stranu parlamentarne sale i sa njom u četiri oka diskutuje o nekoj temi.

I pojedinim medijima je bilo primamljivo da se zapitaju da li bi moglo da se kaže da je šefica Zelenih zapravo više „politička naslednica" Angele Merkel nego čitava generacija „naslednika" u kancelarkinoj Hrišćansko-demokratskoj uniji. Berbokova ne čini ništa da odbaci ovakva poređenja, a mnogi kod nje vide sličnost sa kancelarkom - od disciplinovanosti i detaljnosti preko staloženosti do ambicioznosti i potrebe za kontrolom.

Osim toga, posmatrači je opisuju kao nekoga je veoma detaljan i „ko ne dozvoljava da bude odgurnut" kada se raspravljaju složena pitanja, što u mnogome podseća na naučno zasnovanu metodologiju rada kancelarke.

Kritičarima koji joj zameraju da nema iskustvo u vlasti da bi se izborila za kancelarkinu fotelju, ova majka dve devojčice odgovara da „kada ste tri godine lider partije, poslanica i majka male dece, to vas obično ojača".

Eksperti za nemačku politiku tvrde da ona ima „neumilosrdnu kontrolu i svest o detaljima, koja podseća na Merkelovu i (socijaldemokratskog kancelara Helmuta) Šmita".

S druge strane, njena politika, naročito na spoljnopolitičkom planu, umnogome se razlikuje od politike Angele Merkel. U ovoj oblasti, Berbokova je Fišerovo „političko dete" - od toga da zagovara čvršći i na nivou EU ujedinjen stav prema Rusiji i Kini, preko zagovaranja jačanja transatlantskih veza, do otvorenog podržavanja korišćenja vojne sile u humanitarnim misijama.

U skladu sa tim, ona se protivi gasovodu „Severni tok 2", smatrajući da je ruta kojom prolazi „suprotna geostrateškim interesima EU", „destabilizuje Ukrajinu" i „osujećuje na nivou EU jasan kurs prema Rusiji". Jasno se zalaže za jačanje nemačke vojske i saradnje u okviru NATO-a, dodatne vojne misije u inostranstvu, dok njena svojevrsna bezbednosna mantra glasi: „Ne smemo se saginjati".

„Ako Zapad ne želi da teren prepusti zemljama poput Kine, Rusije ili Turske", kaže Berbokova, „Evropa mora ozbiljnije da shvati svoju mirovnu ulogu u svetu".

Osim toga, ona se protivi sporazumu o investicijama između EU i Kine, zalaže se za jačanje veza sa SAD tako što želi američkom predsedniku Bajdenu „da ponudi ambiciozan plan obnove transatlantskih odnosa".

Ona i Habek su zapravo čeda krila takozvanih „zelenih realista", koji su protekle dve decenije uspeli da postepeno pobede krilo „funadamentalista" u sopstvenoj stranci. Preloman trenutak za to je vezan za - SR Jugoslaviju.

Bombardovanje Jugoslavije 

Presudna godina da uopšte dođe do toga da se sada govori o Berbokovoj kao mogućoj kancelarki Nemačke bila je 1999. godina. Iako je ona tada bila tek maturantkinja i ni blizu stranačkom životu, upravo ova godina je otvorila put za transformaciju Zelenih iz male protestne stranke ka stranci koja „lovi" birače iz svih slojeva društva.

Odluka tadašnje vlade Socijaldemokrata i Zelenih da Nemačka prvi put posle Drugog svetskog rata pošalje vojsku u neku inostranu borbenu misiju i to bez odluke Saveta bezbednosti UN izazvala je erupciju nezadovoljstva unutar Zelenih. Bombardovanje SR Jugoslavije je stranku još jače podelilo na „realose" i „fundise", to jest pragmatike i idealiste. Ovim potonjima ni bacanje crvene farbe na Fišera na partijskom kongresu u Bilefeldu nije pomoglo da prevladaju.

Vatrenim govorom u kojem je događaje na Kosovu uporedio sa Holokaustom, Fišer je ne samo razbio nemački tabu o Holokaustu kao zločinu neuporedivim ni sa jednim drugim, već je otvorio vrata za novu generaciju političara Zelenih, koji nemaju mnogo veze sa idealima „šezdesetosmaša".

Zeleni su sada pragmatična stranka centra nove srednje klase, koja uspeva da privuče najrazličitije ljude pa i one koji, stereotipno gledano, ne spadaju u njihovo biračko telo. Pa tako među glasačima Zelenih i te kako ima onih koji voze poluterenska vozila ozloglašena zbog velike potrošnje fosilnih goriva, kao i onih kojima rodno senzitivni jezik nije važan, pa im je čak ponekad i glup. Možda se to najbolje vidi u nemačkoj pokrajini Baden Virtemberg u kojoj već 10 godina Zeleni imaju premijera koji bi mogao da se opiše kao umivenija verzija demohrišćana, a ne ekološki fundamentalista.

I Berbokova je deo tih „realosa" od samog početka. Štaviše, prema oceni svojevrsne političke legende levičarskog pokreta u Nemačkoj, Oskara Lafontena, ona je „vodeća predstavnica ove ratoborne zelene stranke".

„Ona se zalaže za ilegalne ratove, dalje naoružavanje, isporuke naoružanja, američko opkoljavanje Rusije i, naravno, protiv je Severnog toka 2. Ideja da bi od Amerikanaca kontrolisani Zeleni mogli sa Analenom Berbok dobiti kancelarsku funkciju, usred zaoštravanja krize na rusko-ukrajinskoj granici, za mene je užas", napisao je na svom profilu na Fejsbuku Lafonten, nekadašnji lider Socijaldemokratske partije u vreme kada je ona oborila sa vlasti Helmuta Kola.

On je istakao i da je upravo on te 1998. insistirao da Gerhard Šreder napravi koaliciju sa Zelenima, ali da je zbog toga kasnije zažalio, ne samo zbog reforme nemačkog tržišta rada i socijalnih davanja, već i „zbog učešća Nemačke u ilegalnom međunarodnom ratu u Jugoslaviji, koji su suštinski sprovodili Joška Fišer i Zeleni... Od tada su se Zeleni iz mirovne stranke transformisali u ratnu stranku. Fondacija 'Hajnrih Bel' bi trebalo da se preimenuje u Fondaciju generala fon Klauzevica", smatra Lafonten koji je u martu 1999. napustio Šrederovu vladu u kojoj je bio ministar finansija, ali i SPD čiji je bio predsednik.

Izjave o spoljnopolitičkim i bezbednosnim temama koje daje Analena Berbok, prema oceni nemačkog novinara Jensa Bergera, ukazuju da nju ne bi trebalo potceniti. „Pod plaštom često neiskusne ali simpatične mlade žene, brzo se naiđe na hladnu ratnicu koja, bez da trepne, zagovara politiku zategnutosti i vojne akcije kada je u pitanju evropska ili transatlantska geostrategija", ističe Berger i dodaje: „Ono što je započelo bombama u Beogradu nastavlja se neprimetno u ličnosti Analene Berbok".

Šta Srbija može da očekuje

I zaista, Analena Berbok bi mogla da bude i „bomba" za dosadašnje odnose Beograda i Berlina. Za početak, tu je pitanje Kosova koje će Fišerova „politička deca" braniti kao sopstveni projekat. Čak i ako se izuzme to s kojim oduševljenjem je Berbokova primila vest da je za novu predsednicu Kosova izabrana Vjosa Osmani, izvesno je da će od Zelenih pritisak na Beograd da se nađe rešenje biti manje taktičan u odnosu na Merkelinu eru.

A kuda bi sve mogle da idu promene za Srbiju, može se delom naslutiti i iz zapisnika zasedanja Bundestaga u kojima je Berbokova u više navrata pominjala Srbiju, ali ne samo zbog normalizacije odnosa sa Kosovom, već i po pitanju termoelektrana na ugalj.

U oktobru 2014. prilikom propitivanja tadašnje ministarke za zaštitu životne sredine, insistirala je da je sporno na šta se troši novac nemačkih poreskih obveznike plasiran kroz kredite nemačke razvojne banke KfW. Ukazujući na nesaglasje između tvrdnji ministarke da KfW više ne finansira termoelektrane na ugalj i finansiranih projekata, Berbokova je istakla za nju ekološki sporan projekat u rudniku uglja Kolubara u Srbiji.

Međutim, još veći pritisak se može očekivati po pitanjima stanja demokratije i ljudskih prava, ali i saradnje sa Rusijom i Kinom, budući da su Zeleni odlučni da zaokrenu spoljnopolitički kurs Nemačke i cele EU. Iako u realnosti spoljna politika nije samo zasnovana na vrednostima već pre svega na interesima, Zeleni bi zaista mogli bar delom da promene Nemačku na unutrašnjem i spoljnom planu.

A ta promena, koliko god bila velika ili mala, poprilično sigurno dolazi, jer istraživanja javnog mnjenja i odnosi među strankama ukazuju da se nakon septembarskih izbora za Bundestag mogu očekivati dva scenarija. U oba scenarija će Analena Berbok biti deo sledeće nemačke vlade. Bilo kao kancelarka, bilo kao vicekancelarka u vladi demohrišćanskog kancelara.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">