Победнике и губитнике на управо одржаним парламентарним изборима у Шведској дели мање од једног процента. "Десна констелација" је освојила 49,5 одсто гласова, односно 176 мандата, док је „Црвено-лева" дошла до 48,8 одсто гласова, односно 173 мандата у шведском парламенту. Друга најјача партија су сада радикално десни "Шведски демократи", који су освојили 21 одсто гласова. "Избори који су заувек променили Шведску", оцењује немачки "Шпигл" овакав резултат избора, док сарадњу између десног блока "буржоаских партија" (како их у Шведској зову) и Шведских демократа са крајње деснице упоређује са "стокхолмским синдромом", психолошким стањем које се јавља кад таоци развијају симпатије или се идентификују се са отмичарима.

Ето, и у Шведској је било потребно три дана бројања гласова пре него што је потврђен коначан исход парламентарних избора. Иако су одржани у недељу, тек у среду поподне могле су да се чују прве конкретније политичке поруке партијских лидера. У изборној ноћи оне су скоро у потпуности изостале; разлика између блокова била је толико тесна да је било немогуће са сигурношћу знати ко побеђује, а ко губи.

На крају, пошто су избројани готово сви гласачки листићи, испоставља се да победнике и губитнике дели мање од једног процента. „Десна констелација" (Конзервативци, Хришћанске демократе, Либерали и Шведске демократе) освојила је 49,5 одсто гласова, односно 176 мандата, док је „Црвено-лева" (Социјалдемократи, Зелени, Левица и Центар) дошла до 48,8 одсто гласова, односно 173 мандата.

„То је танка већина, али је већина", рекла је социјалдемократска премијерка Магдалена Андерсон на конференцији за новинаре на којој је најавила своју оставку како би се што пре отворио процес трансфера власти.

У обраћању јавности рекла је такође да је сада велика одговорност на Модератима (конзервативцима), Хришћанским демократама и Либералима - зато што су се определили да владају у талу са Шведским демократама, који нису „обична" десно-популистичка антиимигрантска партија.

Десна Шведска

За разлику од већине својих „сестринских" партија у Европи, Шведске демократе вуку корене директно из неонацистичког миљеа, а њихова релативно кратка историја препуна је скандала и свињарија са расистичким и нацистичким подтекстом. Временом су, истина, мењали длаку - обукли су одела, везали кравате, науљили фризуре, променили реторику и прихватили НАТО и ЕУ... И исплатило им се: постали су најуспешнији плод поникао у европском неонацистичком миљеу. Симболички, а и суштински, Шведске демократе  једини су истински победници протеклих шведских избора.

Сваки пети шведски гласач (а на изборе је изашло преко осамдесет процената бирачког тела) гласао је за њих. Све остале парламентарне странке, изузев Социјалдемократа, оствариле су лошије резултате него пре четири године. Социјалдемократе су порасле за два одсто, на 30,3 одсто, што им је најбољи резултат у последњих 20 година, али то им је Пирова победа јер нису успели у најважнијем - да задрже кормило земље.

Кад се погледа уназад, пут Шведских демократа изгледа као пролетање комете. Улетели су у парламент пре 12 година, са око 5 одсто гласова. Пре осам година већ су били на око 13 одсто, 2018. на преко 17, да би им сада глас дало безмало 21 одсто бирача, илити преко милион људи. Нису још сустигли социјалдемократе, али су сада друга партија по заступљености у парламенту. Уз то, социјалдемократе дуго стагнирају, а они „џикљају као из воде"... „Сутра припада њима", да парафразирам незаборавну музичку тему из филма Кабаре.

Сваки други Швеђанин изгледа нема ништа против да Шведске демократе врше директан утицај на политику земље. То бар произлази из резултати избора. Конзервативци, Хришћанске-демократе и Либерали поодавно су започели политичку легитимизацију контроверзних колега с крајње деснице, око којих је доста дуго постојао „санитарни кордон". Било каква сарадња са њима једно време је представљала јерес и табу прве врсте.

Али, времена се мењају, а са њима и принципи, обећања, заклетве... Углађено десни без неуглађено десних никако не би могли до већине, а пошто су за осам година у опозицији огладнели за влашћу, за главну изборну стратегију изабрали су управо „избељивање црних". Причали су како са свима мора да се разговара и сарађује и тако директно или индиректно релативизовали расизам, ксенофобију и неотесаност Шведских демократа. Водећи медијски покровитељ те легитимизације био је и даље јесте лист „Дагенс индустри", гласник и лобистички инструмент „крупног капитала".

Стратегија се показала толико успешном да су Шведске демократе резултатом прешишале и своје главне политичке патроне, Модерате (конзервативце), који су дуже од четири деценије били највећа десна партија и као таква традиционални стожер десног блока. Увек кад би десни блок последњих деценија побеђивао на изборима, лидер Модерата постајао је премијер.

Тај аутоматизам гледамо и сада. Председник Модерата Улф Кристерсон у предизборној кампањи наступао је „премијерски". Низак растом, изградио је озбиљно наполеонско држање. Ни после избора нико из његове „плаво-црне" екипе не оспорава му право на улогу броја један.

Улфи, како му тепају, може дакле да буде велики шеф, али непланирано није највећи ни у свом сопственом строју. То неминовно носи симболичке и практичне реперкусије.

Тренутак истине 

У предизборној кампањи Конзервативци, Хришћанске демократе и Либерали по правилу су минимизирали могућност да Шведске демократе после избора добију већи утицај на креирање и спровођење политике: сада долази тренутак истине. Видећемо како то мисле да припитомљавају своје нове сараднике и да зауздавају њихове нарасле апетите и амбиције. Не изгледа да ће се Шведске демократе задовољити мрвицама, мада за сада углавном мудро ћуте.

Бројни коментатори као највероватнију истичу неку варијанту мањинске владе. У њу би сигурно ушли Модерати и Хришћанске демократе, а евентуално и Либерали - уколико то дозволе Шведске демократе. Либерали не желе у директну сарадњу са Шведским демократама и на тој линији је потенцијално главна колизија у новом савезу. Либерали су мала партија, са традиционално јаком социјално-либерално струјом (блиском социјалдемократији) и већ дуже су располућени. Из тог табора најпре може да буде „пребега" ка другом блоку...

Мантра која се понавља из свих победничких странака јесте како је Шведска гласала за промену курса. Мада је несумњиво да ће нови курс бити десничарски, тек ће се видети да ли ће да претегне ка „плавом" или „црном". Али, док је суштински реформски потенцијал плаво-црних веома упитан (како год да се на крају договоре), изгледа неупитан њихов капацитет да разлупају преостале тековине социјалне државе, почев од јавног сервиса, на пример.

У снимљеној изјави, првој пошто је Магдалена Андерсон признала пораз и најавила оставку, лидер Модерата и кандидат за премијера Улф Кристерсон наглашава како жели јединство: „У друштву се осећа велика фрустрација, страх од насиља, забринутост због економије, ситуација у свету је веома несигурна, а политичка поларизација превелика, чак и у Шведској... Зато је моја порука да желим да окупљам, а не да делим..."

То звучи лепо и... цинично. Што каже латинска изрека „Acta, non verba" (Дела, не речи). Етаблирање Шведских демократа у политички и друштвени естаблишмент и широко окупљање друштва напросто се међусобно искључују. Слично важи и за економску политику која по природи ствари продубљује социјалну неједнакост и фаворизује сечење социјалне заштите, а не улагање у њу. 

Симптоми системске кризе

Питање како је могуће да је партија попут Шведских демократа толико нарасла у једној тако „узорној" демократији, често се поставља последњих дана. Као објашњење обично се наводи како је Шведску у последње време преплавио талас насиља - пуцњаве и обрачуни између наоружаних банди на јавним местима (у којима страдају и случајни пролазници), превасходно у приградским, имигрантским предграђима, постали су малтене свакодневна појава, а Шведске демократе су на речима најодлучније да томе стану на пут. Уз то, били су први који су оштро критиковали масовну имиграцију, поготово из Шведској далеких култура, што се накадно јесте испоставило као генератор различитих социјалних проблема.

То свакако представља део објашњења, али прича је ипак куд и камо сложенија. Шведске демократе нису од јуче; њихов континуирани раст траје скоро три деценије. Баш зато могу да се посматрају као еманација системске кризе. Од почетка „краја историје", социјалдемократија шлајфује широм Европе. Ни у Шведској, где се још понајвише сачувала, упркос бројним „кречењима" и „реновирањима" никад није успела да поврати потенцију какву је имала шездесетих и седамдесетих. С друге стране, ни неолибералне алтернативе нису успевале да креирају дугорочније благостање, попут некадашњег.

И у Шведској су се, значи, појавили губитници глобализације и рекло би се да њихова бројност у великој мери корелира са растом Шведских демократа. То су радници чије су фабрике нестале, мајстори и шофери којима дођоши из Пољске, Литваније или Румуније скидају послове и „дампују" цену рада, староседеоци чија су места постала Сомали-мале, а они у њима мањина... У том смислу, учестале пуцњаве су на неки начин само „шлаг на торти".

Анализа резултата управо завршених избора указује да су Шведске демократе овај пут нове гласаче добили на традиционално „црвеном" и деиндустријализованом северу земље, и у руралним, пољопривредним срединама, које су биле упориште Центра (чији је ранији назив био Сељачки савез). Социјалдемократе су, с друге стране, у великим градовима прошле боље него обично, што се тумачи тиме да се у новој стварности знатно више обраћају градској средњој класи него традиционалном радништву, што је некада била њихова друштвена база.

Шведски синдром

Ови избори су донели још једну веома интересантну новину - чак 1,7 одсто гласова отишло је „другим партијама". То су у великом броју случајева гласови који су отишли новоформираној муслиманској странци Нианс, која је своју активност концентрисала углавном на предграђа великих градова, где је највећи број потенцијалних гласача за такву опцију. У Розенгорду Златана Ибрахимовића, у Малмеу, Нианс је „разбио". Добро су прошли и другим предграђима узимајући углавном гласове који су раније ишли Левици и Социјалдемократама. 

„Избори који су заувек променили Шведску", оцењује немачки Шпигл у свом осврту, док сарадњу између „буржоаских" партија (како их у Шведској зову) и Шведских демократа упоређује са „стокхолмским синдромом", психолошким стањем које се јавља кад таоци развијају симпатије или се идентификују се са отмичарима.

То је, рекао бих, прилично добар опис нове шведске стварности. Мени је, ипак, једна друга слика дошла на памет кад сам видео како су Швеђани гласали - дијаболични смешак Хавијера Бардема из филма „No Country for Old Men".