Победом Густава Петра на председничким изборима, први пут у историји Колумбије на власт је дошла левица. „Освојили смо власт за народ, владу за људе са жуљевима на рукама, владу за обичне људе, владу за оне који су нико и ништа на земљи", изговорила је Франсија Маркес, нова потпредседница Колумбије, пред мноштвом људи у Боготи после изборне победе: „Идемо за мир, без страха, радосни. Идемо за права за нашу мајку земљу... Заједно ћемо искоренити структурални расизам."

У другом кругу избора у Колумбији, одржаном 19. јуна, победио је Густаво Петро, први човек коалиције Историјски пакт (Pacto Historico). Његова победа уједно значи и долазак на власт левице, први пут у историји ове земље. Први пут ће и потпредседник владе бити и жена афроамеричког порекла, Франсија Маркес, што све наговештава промене у овом региону, и то не само политичке.

Већ у првом обраћању нацији после победе, Густаво Петро поручио је да му је чврста намера да Колумбију претвори у „светску силу здраве животне средине". Јасно је да ће посебно одбрана Амазоније, и природе уопште, у овој земљи са најразноврснијим биосфером на планети, бити једна од главних тачака у агенди нове колумбијске владе која ће бити формирана 7. августа. Али за то ће, како се најављује, бити неопходна промена односа са Вашингтоном, до сада усмерених углавном на борбу против трговине дрогом. 

На унутрашњем плану је пружио руку опозицији ради склапања државних договора, али се већ на самом почетку показало да то неће бити нимало лако. Са говорнице се обратио хиљадама својих присталица, углавном младих људи, и упутио следећи политички захтев: „Колико је младих у ланцима, са лисицама на рукама, третираних као да су бандити само због тога што су имали наду у промене?", запитао је Петро мислећи на хапшење и затвор више до тридесет људи осумњичених за различите деликте, а које су починили у току прошлогодишњег националног штрајка: „Тражим од државног тужиоца да ослободи нашу младост. Ослободите младе!"

Франсиско Барбоса, главни државни тужилац, одмах му је одговорио: „Ако изабрани председник тражи ослобађање младих који су починили прекршаје, треба од Конгреса да тражи промену закона, а не промену главног тужиоца.".

Још тврђи је био сада бивши председник Колумбије, Иван Дуке. Најпре је честитао победнику, потврдио да ће пренос власти бити брз, миран и транспарентан. Али већ следећег дана је променио тон, као одговор на Петров захтев. Без да га је директно поменуо, рекао је да је за одбрану ових освојених права, неопходно „бранити до крајњих граница поделу власти. Никога не бирају за председника да би радио шта хоће. Бирају га да влада, и да за то пружи гаранције у институционалном и демократском оквиру".

Ако су ове прве Петрове поруке његовим гласачима, осим разумљиве победничке еуфорије, појачале наду да ће у Колумбији заиста доћи до крупних промена набоље, добар део од оних десет милиона људи који су гласали за другог кандидата, Родолфа Ернандеса, помало су у страху да ће се догодити исто оно што се збило у суседним земљама где владају социјалисти: долазак ауторитативног режима.

Победа Историјског пакта тек на економском плану изазива највеће стрепње, јер Петро је говорио и о „регулисаном капитализму", о „народној економији", о „превазилажењу феудализма, нових облика робовласништва, превазилажењу атавистичког менталитета", а све на линији класне борбе коју заговара.

Смирење нису донеле ни његове изјаве да су приватне фирме неопходне, јер, „само на основу производње можемо правилно да расподељујемо". Немир се одмах пренео и на светске берзе, посебно на ону у Торонту где се налазе акције колумбијских рудника чија је вредност стрмоглаво пала. Исто се осетило и међу пословним светом који стрепи од интервенционистичке политике. „Траје нека несигурност, многи нису инвестирали чекајући резултате избора, и плашим се да ће доћи до одлива капитала", каже за Ел Мундо, Каталина Ескобар, једна од социјалних лидера: „Али морамо да имамо наду да ће земља наставити путем монетарне стабилности, и да помогнемо новом председнику како би приватни сектор задржао свој продуктивни апарат". Сви се надају да Петро зна да су му неопходни велики фондови, као и више фискалних реформи како би финансирао оно што је обећао као помоћ и надокнаду, као и иницијативе као што је стварање Министарства за једнакост, на чијем ће челу бити Франсија Маркес.

Кодно име Аурелијано

Победник на председничким изборима са највише гласова у историји Колумбије, Густаво Петро, није непознат јавности ове земље. Напротив! Један је од оних упорних политичара који иако мењају понешто од својих ставова, остају увек мање-више присутни у готово свим битним  политичким тренуцима.

Рођен је 1960. године у породици која води порекло од италијанских емиграната, због чега данас има и италијанско држављанство. Образован је у католичкој средини али под утицајем „теологије ослобођења", филозофске струје у оквиру католичке цркве, тада у великом успону у Јужној Америци, све док је папа Војтила није забранио. Већ веома млад показује неуобичајену активност, и као студент оснива лист Писмо народа (Carta al Pueblo), као и културни центар коме даје име Габријел Гарсија Маркес.

Као одговор на изборну кризу из 1970. насталу због сумњи у регуларност избора на којима је поражен кандидат левице Густав Рохас Пиниља, што је изазвало велике протесте, власти уводе ванредно стање, а незадовољници оснивају илегални герилски покрет М-19 (Movimineto 19 abril), коме се Петро сместа придружује. Узима илегално име Аурелијано, према пуковнику Аурелијану Буендији, лику из романа Сто година самоће.

Покрет М-19 био је инспирисан другим јужноамеричким герилским групама, као што су Тупамароси у Уругвају и Монтонероси у Аргентини, и био четврта левичарска герилска формација у Колумбији, поред ФАРК-а (Револуционарне оружане снаге Колумбије), НЛЕ-а (Национално ослободилачке армије) и ЕПЛ-а (Народноослободилачке армије), које су се међусобно сукобљавале.

Током седамдесетих М-19 организује многе акције. Године 1974. герилци проваљују у музеј у Боготи и краду један од мачева Симона Боливара, као симбол побуне против неправедног режима. Године 1976. киднапују синдикалног вођу Хозеа Ракела Меркада са оптужбом да је продао интересе колумбијских радника америчком империјализму и да ради за ЦИА, осудио га на смрт, убио и оставио његово мртво тело у парку у Боготи.

У новогодишњој ноћи 1979, чланови групе М-19 су ископали подземни тунeл који су провалили у складиште колумбијске војске и отуд однели преко 5000 комада оружја, да би два месеца касније упали у амбасаду Доминиканске Републике у Боготи током одржавања коктела 27. фебруара и као таоце узели 14 амбасадора, укључујући и оног Сједињених Америчких Држава. Након преговора амбасадори су пуштени, а отмичарима дозвољено да напусте земљу и оду у Кубу; постоје никад званично потврђени наводи да им је колумбијска влада претходно исплатила 2,5 милиона долара у замену за ослобађање талаца.

Године 1984. М-19 склапа примирје са властима, и Петро, тада посланик у општини Запакири, јавно открива своју припадност герили. Само годину дана касније примирје се прекида и Петро, иако је био посланик, због свог илегалног деловања бива ухапшен и осуђен због недозвољеног поседовања оружја и завере.

У затвору проводи осамнаест месеци и 1987. излази на слободу. Један је од оснивача партије Демократска алијанса М-19 са којом 1991. учествује на Уставотворној скупштини која исте године доноси нови устав Колумбије.

По губитку посланичког мандата, 1994. влада Ернесте Сампера га шаље у Белгију као амбасадора, а неке од бивших герилаца по другим европским земљама. Добра воља власти, или намера да се бивши герилци држе изван земље?

На политичком фронту

За Петра је то било губљење времена и две година касније даје оставку и враћа се у домовину. Са другарима из гериле одмах оснива нову партију, Покрет алтернативни пут, и осваја посланичко место у колумбијском парламенту, што са још више гласова понавља 2002. године. На првом заседању говори о сумњама да у Генералном истражном суду постоје и парамилитарни елементи, због чега добија озбиљне претње смрћу. Одлази у егзил у Вашингтон где се среће са више демократских конгресмена, а посебно са Едвардом Кенедијем, који се заузео за његов случај.

По повратку у земљу, Петро као посланик, касније и сенатор, неуморно критикује власти због корупције а посебно због њене наводне повезаности са парамилитарним групама и појединцима. Био је права главобоља за бившег председника Алвара Урибеа, кога је стално нападао због сумњи за недозвољене веза са парамилитарном десницом.

Године 2010. испред нове партије, Алтернативни демократски пол, излази на председничке изборе, али према гласовима остаје на четвртом месту, што му није сметало да се само четири дана по изборима, на сопствену иницијативу сусретне са новим председиком Мануелом Сантосом и да са њим разговара о жртвама, земљи и о води. Због тог сусрета је добио озбиљне критике својих партијских сарадника, што је за њега био разлог да их напусти и оснује Покрет прогресиста, са којим 2011. излази на изборе за градоначелника Боготе, које убедљиво добија.

Као први човек Боготе, Петро доноси важне мере, као што је забрана ношења оружја, што је довело до највећег пада броја убистава, незебележеног две деценије уназад. Полицији наређује извођење великих акција против трговине дрогом, и уопште борбу за заштиту грађана. Одређује и витални минимум за снабдевање водом, отвара јавне кухиње за најсиромашније, ствара Секретаријат за жене, Центар за лечење зависности од дроге, кренуо је у изградњу нове велике болнице, метроа, нови пројекат за рециклажу отпада.

Баш ту је имао највећи отпор, јер је због набавке из САД камиона за одношење ђубрета, био оптужен зе нерегуларно склапање уговора, због чега је 2013. био смењен са места градоначелника уз забрану вршења било какве јавне функције у наредних петнаест година. Због великих протеста грађана на ову одлуку, Врховни суд Боготе га већ 2014. враћа на место градоначелника. Петро тако још једном избегава своју „политичку смрт".

То му даје снаге да се 2018. појави као кандидат на председничким изборима, али га је у оба круга победио Иван Дуке. Ни то га не зауставља, већ ствара коалицију више партија и покрета, и на интерном гласању (ривал му је била Франсија Маркес), осваја кандидатуру за председника на изборима за 2022. годину, које убедљиво добија.

Франсија Маркес, бивша слушкиња

„После 21 године борбе освојили смо власт за народ, владу за људе са жуљевима на рукама, владу за обичне људе, владу за оне који су нико и ништа на земљи". То је изговорила Франсија Маркес, нова потпредседница земље, пред мноштвом људи у Боготи после победе Петра на изборима: „Идемо за мир, без страха, радосни. Идемо за права за нашу мајку земљу... Заједно ћемо искоренити структурални расизам", додала је ова прва жена афроамеричког порекла која је дошла на власт у Колумбији.

Франсија Маркес је рођена 1981. у области рудника злата, и научила је да га тражи под земљом. По рођењу њеног првог сина, радила је као слушкиња у Калију, на сат и по од родног Суареса. Имала је једанаесторо браће и сестара, и због оскудног живота као самохрана мајка већ са шеснаест година је морала  да се бори да прехрани свог сина и себе. „Морала сам да издржим многа понижења, било је то као да ме сматрају робињом", рекла је за Ел Мундо.

Са још једним дететом враћа се у родни крај, смештен међу планинама. Ту је са суграђанима повела борбу против доласка странаца, чија је намера била да злато ваде булдожерима који растурају све около и остављају голу земљу подложну ерозији у време киша, уместо примене старих техника који наносе мање штете природи.

Такође је са успехом водила и бробу против владе Хуана Мануела Сантоса, са захтевом да се пониште концесије дате мултинационалним компанијама, штетне по локално становништво због чега се оно постепено исељавало.

Посебну пажњу је привукао „Марш турбана" који је организовала (познат и као „Жене црнкиње за очување живота и прастарих територија"), пешачење жена на путу дугом шест стотина километара, од Кауке до Боготе, како би сви сазнали за њихову борбу и подржали је. А то није било нимало лако ни безопасно. Јер, осим тешких критика да заустављају економски разовј земље, Франсија Маркес и још неки прваци борбе за здраву животну средину, били су на мети парамилитарног покрета „Црни орлови".

Пошто је успела у томе да се и једни и други повуку и одустану од својих намера, добила је награду „Голдман" која се додељује истакнутим борцима за здраву животну средину. Захваљујући новчаном делу ове награде који износи око 150 хиљада долара, купила је стан у Калију. Прошле године је испунила још један свој сан: дипломирала је права.

Активиста у борби за животну средину и одбрану људских права још од девојачког доба, са политичком вокацијом и природним даром за лидерство, Франсија Маркес водила је Савет становника Ла Томе, дела родног Суареса, и 2014. године учествовала у разговорима о миру одржаним у Хавани, као једна од жртава оружаног сукоба у Колумбији. Као плод тих преговора, 2017. године кубанска влада је доделила више стипендија младим Колумбијцима за студије медицине, међу којима је била и њена ћерка. Године 2020. је била изабрана за члана Националног савета за мир и суживот, на чијем ће челу бити наредне године, због чега је избила у први план на прелиминарним изборима у покрету Историјски пакт.

Историјски пакт

Ако су лични и политички животи ово двоје лидера, који су скоро готови сценарији за узбудљиви филм, одавно познати и  признати широм земље, што су избори и потврдили, трећи актер најављених промена је тек настао, и престоји му дуг и  не баш лак пут да потврди своју вредност. Историјски пакт („Колумбија може" је његово право име) створен је у фебруару 2021. године, као коалиција више партија, покрета и удружења грађана јасно леве и социјалдеморатске политичке оријентације; ту су групе комунистичких, марксистичко-лењинистичких, социјалистичких, либералних, народно-патриотских, демократско-капиталистичких, антииперијалистичких,  феминистичких, „зелених" и синдикалних идеологија, као и форума за одбрану права домородачког становништа. На изборима су добили и подршку многих других, углавном левих партија и група грађана.

Политички програм овог пакта јасно се види из самог његовог имена, „Колумбија може": може боље, брже, праведније за све њене становнике. Економски програм је већ мање јасан, јер, иако се идеологије чланова пакта углавном слажу, нису безначајне ни понеке разлике међу њима, посебно када се ради о дубину, брзини и приотитетима при извођењу политичких, економских, културних и осталих реформи које најављују, и које Колумбији неизоставно предстоје. Није отуда тешко закључити да ће успех Историјског пакта зависити од политичке мудрости лидера партија које га чине, од смањења разлика међу њима или од њиховог продубљивања, као и од могућих унутрашњих сукоба и раскола, тако типичних за левицу. А да ће њихови ривали са деснице који нису баш за потцењивање, радити баш на томе, у то нема сумње, јер никада и нигде другачије није било. Наравно, у склопу тренутне међународне ситуације, не треба заборавити ни утицаје и интересе земаља у региону, као и Шпаније и посебно Вашингтона, коме је Колубија већ деценијама највећи савезник у овом делу планете.

Избори у Колумбији и победа левице, у неким земљама из региона су изавали велику радост. Никарагва, Куба и Венецуела су биле прве које су честитале Петру на победи, обећале даљу пријатељску сарадњу и сваку помоћ ако је потребна, а нису пропустиле да помену да та победа значи да је у региону и даље жив слободарски дух Симона Боливар.

Подсећање на великог борца за слободу и уједињење земаља Јужне Америке ипак не треба схватити као најаву борбе у том правцу, већ више као израз сентименталног поштовања историјског памћења. Јер, Боливаров дух данас живи још само у књижевности, што није мало, али је одавно далеко од било каквог покрета ради политичког остварења његових снова и намера.

У свему је најконкретнија била Венецуела, чијег је некадашњег лидера Уга Чавеса Петро добро познавао и више пута се с њим сусретао. Каракас је затражио да се што пре отвори граница између ове две земље, а коју је Богота затворила 2019. године. То затварање границе објављено је као борба против трговине емигрантима, дрогом и оружјем, и уз све остало што спада у такав „експлозивни пакет", али затварањем се ништа од тога није спречило. И даље се илегално тргује свим и свачим, посебно са лековима којих је у Венецуели сваким даном све мање, али сада уз знатно вишу цену која сада вртоглаво расте, што мафијама са обе стране доноси огроман новац. А где завршава тај новац и за шта се користи, није тешко претпоставити.

Поглед из Вашингтона

Петро ће вероватно отворити ту границу, али не пре него што се о томе не консултује са Вашингтоном. Јер, ако је за Сједињене Државе Колумбија најбољи савезник у Латинској Америци, може се рећи да ни Богота није до сада била незадовољна таквом позицијом, бар од потписивања „Плана Колумбија" пре 23 године, који су потписали тадашњи председници ових земаља, Бил Клинтон и Андрес Пастрана, а који утврђује моделе учешћа САД у земљама које сматра савезницима. Радило се тада у учешћу америчких трупа у борби против нарко картела.

Долазак левице на власт у Колумбији мало шта ће ту променити, бар не брзо, јер, како сматрају локални аналитичари, Латинска Америка је за Сједињене Државе исто оно што је Африка за Европу; пажњу скрену тек када се ту појаве неки проблеми који могу да наштете њиховим интересима, економским пре свега, мада ни политички нису за занемаривање.

Већ двадесет година Америка има преча посла од Латинске Америке; најпре броба против тероризма после 11. септембра, затим стална криза на Блиском Истоку, финансијска криза из 2008. године, онда Арапско пролеће, потом економски у војни успон Кине и Русије и повећање њиховог утицаја у региону, а данас Украјина. Но, наравно да Вашингтон бар крајичком ока будно прати догађања у Јужној Америци, а његове реакције у односу на нову колумбијску власт биће у складу са потезима које ће Петро повући по формирању своје владе.

То што се ради о левици на власти, први пут у историји Колумбије, додатни је знак за повећање пажње америчке администрације несклоне оваквим режимима, мада и ту може да дође бар до привремених промена, као што показује случај Венецуеле и њеног председника Мадура, који више нису парије за САД; данас је нафта ипак испред идеологија на топ листи политичких приоритета.  А докле ће тако бити, не знамо.

Поглед из Мадрида

О вишеструким историјским и сваким другим везама Мадрида са Латинском Америком које трају већ вековима, не треба много говорити. Мадрид је честитао Петру на победи, и пожелео све оно што дипломатија захтева да се каже у оваквим приликама, колико год то протоколарно звучало. За Шпанију је Колумбија важан економски партнер, а како и тамо владају левичари, социјалисти у коалицији са другим левим партијама, сва је прилика да ће се добри односи ове две земље и даље успешно развијати.

То што из Мадрида у Боготу није стигло више лепих и важних порука, дугује се томе што се метропола увелико спремала за важан скуп земаља припадника НАТО, који је управо у току. Поред главне теме овог самита, Украјине, за Мадрид је од виталног значаја његов стални зехтев да НАТО заштити и своје „јужно крило", што подразумева да Сеута и Мелиља, два шпанска града у Африци на медитеранској обали, најзад буду под његовом заштитом, што до сада није био случај. Према шпанским аналитичарима, тако ће и даље остати, јер ни Америка ни Британија на то не пристају. Да ли је за овакав помало необичан став (јер, ако је Шпанија у НАТО, онда би требало да то буде са читавом својом територијом), разлог у томе што САД неће да љуте свог најбољег савезника у Африци, Мароко, који  и даље ова два града сматра историјски својим, мада то јавно никада не износи. Уместо тога, Шпанији ће бити обећан повећан број војних ефектива у НАТО бази у Роти, и појачање њене авијације. Цена за ово последње: две милијарде евра.

Осим тога, за социјалистичку владу у Мадриду, проблем је у томе што је део коалиционе владе већ организовао протесте против НАТО-а, тражи и распуштање ове војне алијансе и обећава оштру борбу у националном парламенту поводом овог питања. А Колумбија ће већ доћи на ред, али не сада.

Све ово ће дати времена Густаву Петру да у релативном миру формира своју владу и крене у остварење својих амбицозних планова за напредак Колумбије. Колико ће у томе успети, показаће време, као и увек.