Прво полувреме у борби за ЕУ, избор председника Италије, завршено је победом европских федералистичких снага. Међутим, да би се стигло до победе потребно је да у другом полувремену Емануел Макрон остане у Јелисејској палати. У супротном, најбољи могући сценарио који се реализовао у Другој републици - Серђо Матарела на Квириналу а Марио Драги на тргу Колона - имаће позитиван ефекат само до алпског венца који одваја Италију од остатка Европе.

Италија се налазила на рубу провалије у последњој недељи јануара. Рискирала је да Марио Драги изађе из премијерске палате Киђи а да не уђе у квириналску, председничку. У ЕУ, поготово у Паризу и Берлину, одахнули су када је у Риму пала одлука да се не мења ништа како би се покушало променити све. 

Никада у републиканској историји Италије судбине председника и премијера нису биле тако испреплетане и повезана. Председничко-премијерски тандем Матарела-Драги је постао архитрав италијанске политике показујући да је партијски политички систем ушао у завршну фазу кризе, неспособан да произведе ниједну нову вредност, решење или избор.

Матарела и Драги су за евроатлантске партнере гаранција и штит за стабилност Италије. У том контексту није изненађење да су постали пример нашег времена за латинску пословицу "simul stabunt vel simul cadent" (заједно ћемо стајати или ћемо заједно пасти)  

Бековски пар стабилне Италије

Политички отац Матареле је био Алдо Моро, родоначелник леве струје у Хришћанској демократији (ДЦ), коју су противници пејоративно називали като-комунисти а у суштини су били католици демократе. Нови-стари председник је у суштини демохришћанин и мали је куриозитет да се он представља као спасилац Друге републике и поред тога што је припадао странци која је нестала у цунамију истраге „Чисте руке" која је означила крај Прве републике и хришћанских демократа.

Матарела је живи споменик фигури класичног италијанског демохришћанина, од говора тела, до благог и тихог гласа, тек мало јачег од шапата, никада без сакоа, беле кошуље и кравате у јавности. 

Судећи по реакцијама Драгија на епилог квириналске уткмице, бивши председник Европске централне банке нема намеру да остане ни дана дуже у палати Киђи после парламентарних избора у 2023. години.

Са Матарелом иза леђа и одлучним одбијањем да уђе у партијску политику и буде нека врста „ујединитеља" политичког центра у пролеће следеће године на следећем изјашњавању грађана - Драгију не пада на памет да направи грешку Марија Монтија од пре девет година - „Супер Марио" се нашао у готово идеалној позицији да диктира агенду странкама које чине парламентарну већину. 

Избор Матареле је имао и низ других колатералних ефеката по владајућу већину. Лига и Покрет пет звезда су изашле као поражани и разједињени из страствене седмице избора председника Друге републике. У улози великих губитника су се нашли лидери две партије Матео Салвини и Ђузепе Конте. Њих двојица не само да нису успели да наметну решење за председничку фотељу него су неуспех платили озбиљним разилажењима и поделама у Лиги и Покрету пет звезда. 

Лигаши и петозвездаши

Контеова лидерска улога у покрету који је основао Бепе Грило је доведена у питање, тим пре што је из читаве квириналске комбинаторике, као један од победника изашао шеф дипломатије и бивши лидер Покрета пет звезда Луиђи Ди Мајо.

Салвинијева лидерска улога у Лиги није у питању као Контеова међу петозвездашима, али је прилично редимензионирана. Између осталог и све евидентнијим успоном министра економског развоја Ђанкарла Ђорђетија. 

Индикативно је да су се у Покрету пет звезда и Лиги поделили на линију Вашингтон-Москва. Поражени Конте и Салвини су много ближи Кремљу док су Ди Мајо и Ђорђети виђени као део тврде евроатлантске струје јужно од Алпа.

Бивши премијер Конте је потонуо и шансе да остане у озбиљним играма су на нивоу теорије имајући у виду да је Ди Мајов дугогодишњи рад на стварању партијске инфраструктуре и политичких веза почео да даје резултате. Још увек млади шеф дипломатије се поприлично политички регенерисао на актуелној функцији и спреман је да се врати на чело покрета.

Салвини, за разлику од Контеа, има још увек шансу да се одржи на површини. Да ли ће се то догодити зависи од смера у коме жели да поведе Лигу.

Ако буде кренуо стазом баварске Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) и чланства у Европској народној партији (ЕПП) пред њим ће бити неколико путева и његово поглавље неће бити нужно затворено. У супротном сценарију, настављајући суверенистичко-популистичким путем, са амбицијом да са Мелонијевом гради савез са Пољском Качињског и Орбановом Мађарском, за њега неће бити срећног краја: странка ће се поделити а оно што остане са Салвинијем ће бити „поједено" од све амбициозније Ђорђе Мелони. 

Преживели бродоломници и успешни губитници

Енрика Лету, лидера Демократске партије, и Силвија Берлусконија из Форца Италије, могли би да опишемо као „преживеле" бродоломнике који су у последњем моменту пронашли сплав који их је спасао дављења. Међутим, ни демократе ни „форцисти" не показују знаке неопходне виталности.  

На другој страни Ђорђа Мелони, лидерка Браће Италије, представља неку врсту успешног губитника. Поменути оксиморон описује чињеницу да Мелонијева није успела да испослује пад Владе и превремене изборе, али јој иде наруку што је Салвини сам себи пуцао у колена и омогућио јој да претендује на место првакиње десног центра, под условом да коалиција преживи до избора.

Наиме, није искључено да би Форца Италија могла да уђе у коалицију која се рађа на италијанском политичком центру, остављајући актуелну коалицију са прилогом „десни" а без именице „центар". 

Новину на италијанској политичкој сцени би требало да представља стварање новог центра које би се растезало од бившег „делфина" Силвија Берлусконија, Ђованија Тотија на десници, до бивших лидера и министара из Демократске партије Матеа Ренција и Карла Календе. 

Несигурна времена

Останак Матареле у фотељи председника Друге републике и Драгија на челу Владе, имајући у виду ситуацију и Италији, Европи и свету, вишеструки је добитак за грађане Италије: још нисмо стигли до краја пандемије, на почетку смо повлачења новца из европских фондова за опоравак, пресудних за оживљавање италијанске привреде, налазимо се пред првим озбиљним покушајем реформе Пакта стабилности у ЕУ.

Мађарска и Пољска су све даље од стубова на којима почива ЕУ, Русија се осећа угроженом и рањивом што је чини опаснијом и непредвидивијом, Кина је сва агресивнија и амбициознија у својим хегемонских тежњама, Турска делује све више као предатор у Медитеранском мору од Сирије до Либије, број ратова или тзв. прокси ратова у Африци је у сталном порасту што за последицу има нове таласе миграната. 

На све то треба додати и конфузију у Сједињеним Америчким Државама. Промена власти у Белој кући није смирила а камоли помирила САД. Америчко друштво се распололутило. Империјални замор који је Доналд Трамп први детектовао у америчком бирачком телу, и на њему стигао до власти, све је евидентнији. Америка није више спремна да води ратове преко океана а жеља да узме „одмор од историје" и хегемонске улоге у свету све је присутнији и привлачнији као изборно оружје за освајање власти. 

Такође, додатну конфузију уноси различит стратешки поглед на данашњи свет између Пентагона и Беле куће. Први виде у Европи и даље кључни театар за америчку улогу у свету а други у Кини виде кључног такмаца. У праву су и једни и други, али не могу да се договоре око стратегије. 

Доналд Трамп није само политички жив са друге стране Атлантског океана. На њега рачунају сви суверенисти и популисти у западноевропским чланицама ЕУ, од Матеа Салвинија - који га узима као пример на коме треба конструисати нову коалицију десног центра у Италији - до Ерика Земура и Марин Ле Пен који се такмиче у Петој републици ко ће у изборној трци за Јелисејска поља добити јачу подршку од The Donalda. 

Следећа генерација

Марио Драги има један велики квалитет који је све ређе пронаћи и међу обичним људима а камоли политичарима и интелекуталцима: не прича о стварима у које није упућен или није експерт у материји. 

Италија је захваљујући Драгијевој влади направила серију неочекиваних резултата, почев од испуњавања свих 50 услова и циљева за добијање првог парчета од кредитног колача из програма „Next Generation". Реч је о суми од 24 милијарде евра.

Економски раст у прошлој години је био 6,5 одсто, и практично је надокнађено све што је изгубљено током 2020. године због пандемије Ковида-19.

Упркос увреженом мишљењу унутар ЕУ и кулоарима бриселских институција, о Италијанима склоним преварама, подметањима и одуговлачењима, Рим је огранизовао и спровео кампању вакцинације боље него било која друга велика чланица ЕУ. Чак је и Берлин копирао Драгијев потез именовање генерала Франческа Фиљуола за специјалног комесара за вакцинацију - постављајући генерала Карстена Бројера да води акцију вакцинације у Немачкој. Интересантно је да су Бројер и Фиљуоло били команданти КФОР-а, а били су и у Афганистану. 

Осовина Париз-Рим

Не европском хоризонту се указала прва велика и озбиљна прилика да се Пакт стабилности ЕУ реформише и прилагоди потребама што већег броја земаља. Распоред звезда није био тако повољан у последњих 25 година. 

Француска председава ЕУ, председник Емануел Макрон се налази у изборној кампањи и потребан му је конкретан резултат за реизбор. У Немачкој имамо Олафа Шолца, социјалдемократског премијера на челу тројне коалиције, недовољно кохезивне да би наметнула ригидне економске мере у ЕУ а довољно слабе да не може да их спречи. Од велике помоћи је и састав треће владе Марка Рута, много мање ригидне и много више отворене за дијалог са медитеранским блоком чланица ЕУ. 

Макрон и Драги су већ каналисали припреме за мартовски самит ЕУ на коме ће примарни циљ француско-италијанског двојца бити стварање агенције ЕУ која би преузела бригу о дугу који је направљен током пандемије Ковида-19 и која би у другом моменту обухватила и направљени дуг током финансијке кризе у 2008. и 2009. години.

Други циљ тандема Париз-Рим, подржан од Мадрида, Лисабона и Атине, је увођење еластичног правила око дозвољеног дефицита и његовог пробијања. Предлог је да се различито, односно толерантније односи према задуживању везаном за инвестиције и инфраструктурне радове. 

И последње, али не мање важно. Серђо Матарела је преломио да прихвати други мандат на Квириналу тек после консултација са Драгијем. Кључни услов Матареле је био останак актуелне владе на тргу Колона у сенци стуба Марка Аурелија, најмудријег владара и императора којег је свет упознао.

Ђорђо Наполитано је остао само две године на председничкој функцији у другом мандату. Није искључено да Матарела остане и краће од Наполитана, ако у парламенту, после избора следеће године, добијемо већину која би изабрала Марија Драгија за новог председника. То би била хладна и слатка освета двојца Матарела-Драги, Сицилијанца старог кова и Римљанина новог доба.